Nebojša Popov,
Glavni urednik Republike
12. septembra 2003.
Poštovani uredniče,
Molim Vas da me izvinite što pišem ovo pismo sa zadocnjenjem, a uz molbu
da ga objavite u jednom od narednih izdanja Republike. Bio sam odsutan
iz Srbije više nedelja i nisam mogao da reagujem na članak svog školskog
druga profesora Miodraga Popovića "Dueli dva pesnika". Jedno izuzetno
prikazivanje jednog prošlog vremena, zanimljivo kao da je esej iz književnosti,
"zasoljeno" je jednom strastvenom eskapadom na Milovana Đilasa!
Đilas se tu ne pojavljuje kao jedan od četvorice vođa revolucije i partizanerije
nego kao "beskompromisni general" za čije su ime "vezane
jame u kojima su preko noći nestajali ne samo protivnici nego i svi koji
bi posumnjali u svrsishodnost građanskog rata pod okupacijom". U revolucionarnim
akcijama Radovan Zogović je pretio perom a Đilas revolverom. "Dešavalo
se da Zogoviću pripišu nedela koja je inspirisao i počinio Milovan Đilas..."
Teške optužbe koje se ne pojavljuju prvi put u našoj javnosti, iako vremenom
sve manje!
O tim sumnjičenjima, optužbama i klevetama pisano je dosta, da ne kažemo
mnogo. Niko ih nije preskakao, najmanje Milovan Đilas. Mnogi su ga pitali,
mnogi su samo pisali. Sam je Đilas objavio dvadeset pet knjiga, na našem
jeziku, nezavisno od onog što je objavljeno na mnogim stranim jezicima.
O samom Đilasu pisano je dosta, nekih petnaest knjiga. Kada mi je profesor
Popović prvi put navodio takozvano svedočenje izvesnog komandanta Nika Pavića,
odnosno kazivao da je Đilas "u Rudom, u stroju prepoznao jednog od
onih koje je pre rata proglasio trockistom, izvadio revolver i ubio pred
borcima", ja sam tada propratio Popovićevo kazivanje da se ne povodi
našim guslarskim "reče mi jedan čo'ek", ali tada nisam znao da
je profesor to "svedočenje" već negde objavio, a sada ga ponavlja
u Republici. Zanimljivo je da profesor Popović,
koji već igra ulogu javnog tužioca, zaboravlja da napiše da je taj Đilas,
maltene jedini represivac u NOB-u, godinama veličao Oskara Daviča, a potom
1948. spasavao Radovana Zogovića od Golog otoka!
Sada se postavljaju neka i moralna i politička
pitanja.
Prvo, na osnivanju Prve proleterske brigade u Rudom 1942. godine bili
su prisutni i Josip Broz Tito i Koča Popović. Neki od njih su dosta
pričali o prošlosti, a neki su ostavili i pisana svedočanstva. Zašto
niko ne pominje to svirepo postupanje? I da li su oni mogli mirno
da gledaju taj i takav čin?
Drugo, revolucionarna vlast iz 1945, koja se ubrzo pretvorila u režim,
objavljivala je, nekih dvadeset godina, dokumenta o Narodno-oslobodilačkoj
borbi, u nekih sto pedeset knjiga. Zna se da je počela kampanja protiv
Đilasa već januara 1954. i trajala maltene do 1990. godine. Dokumenta
su počela da se objavljuju 1949, a to objavljivanje je završeno 1968,
dakle u vremenu kada se vodilo niz kampanja protiv Đilasa, i kad je
on bio na robiji, "svega" devet godina, i posle robije.
Zašto nije dokumentovan taj slučaj iz Ruda? Istorijska činjenica,
koju verovatno ne |
|
|
|
Miloš Lišanin, Mlevenje,
likovna kolonija »Rajski otoci 2003«
|
|
|
poznaje profesor Popović, je ta da Milovan Đilas uopšte
nije bio prilikom osnivanja Prve proleterske brigade u Rudom.
Treće, kakva je to bila ta partizanska vojska? Zbir ubica? (Kao što
su četnici bili zbir koljaša?) Zar je moguće da posle Ruda ostane partizanska
vojska u dejstvu još neke tri godine, da se ne raspadne? I još jedno
pitanje: zašto se to zlo od Milovana Đilasa saznaje tek od trenutka
kada je pao s vlasti januara 1954. godine? Milovan Đilas je bio i te
kako značajna i odlučujuća ličnost između 1945. i 1954, kao i pre toga,
od 1941. do 1945. godine, ali je valjda bio još neko u tom pokretu koji
je, manje ili više, radio ono što se pripisuje Milovanu Đilasu?
I poslednje, da kažem - moralno pitanje. Kakvi su to ljudi u partizanskom
pokretu koji su sve to "znali" ili i "videli" a
ostajali i u vojsci i u pokretu skoro pedeset godina?
Ne znam da li je potrebno da kažem da nisam pripadao pokretu i vojsci
Komunističke partije Jugoslavije, da sam bio politički protivnik, još
u vremenu literarnih družina kakva je bila "Javor" u Trećoj
beogradskoj gimnaziji. I tu sam, što bi rekao profesor Popović, ukrštao
pero, ne revolvere, sa njime i njegovim drugovima. Nisam znao, niti
proricao da će doći do građanskog rata i revolucije. Za sve ovo vreme,
više od pola veka, naslušao sam se i partizanskih i četničkih priča,
najvećim delom po načelu "reče mi jedan čo'ek". Ne poričem
da je među četnicima i među partizanima bilo i te kako velikih nedela,
i individualnih i kolektivnih, i da je vreme da, prevazilazeći mitove
i legende, utvrdimo činjenice i da pokušamo da tumačimo činjenice, koliko
takve mogućnosti postoje. I da ih prepustimo istoriji, bez strasti i
bez osvetoljubivosti. Samo će na taj način moći profesor Miodrag Popović
da brani i da odbrani "svoju veru u socijalizam". Međutim,
ta vera ne može da izbegne činjenicu da je bila vezana ne samo za socijalizam
nego i za istorijski projekt iz 1917. godine u Rusiji. A taj projekt
nije bio posut ružama... i iščeznuo je kao da nije nikada postojao?
To su pitanja, krupna pitanja našeg vremena, čitavih naroda i mnogih
generacija!
Pisac ovog pisma objavio je juna ove godine, u izdanju
"Otkrovenja", svoju novu knjigu pod naslovom Ko
je Milovan Đilas?
|
