Kobajagi opasnost i stvarnost

Relativnost života u očekivanju boljih meteoroloških prilika

Pitamo se, s pravom, da li građani Beograda treba da su zabrinuti za svoju bezbednost (pravo na život), posle dva meseca od mogućeg ekološkog akcidenta na zarđalim, u travu zaraslim železničkim kolosecima savskog amfiteatra.
Prateće kontroverzne medijske informacije, kontradiktorne izjave ministara, sekretara, načelnika institucija za upravljanje rizikom i ekologijom, stavljaju nas u dilemu da li je na osnovu njihove virtuelne procene rizika i opasnost bila virtuelna; da li gorak ukus u našim ustima upozorava da svakim danom i sve brže napredujemo ka virtuelnoj realnosti.
Također, pitamo se da li su uzroci ugroženosti bili zaista samo meteorološki i da li će nam budućnost zavisiti od meteoroloških prilika ili će se i o tome na vreme pobrinuti za to nadležne službe.
U našem glavnom gradu, prema informacijama "nadležnih", živi nas milion i osam stotina hiljada, skoro bi se moglo reći bezbrižnih građana.
Uostalom, čemu brojati; sve je relativno, koja stotina više-manje nije tako ni bitna; a da li je tako kad se uporedi sa činjenicom da je u višemilionskom gradu Bopalu (gradu mnogoljudne, milijardske Indije) stradalo u akcidentu eksplozije tog istog amonijaka (ili vinil-hlorida, svejedno, smrt je podjednako mučna) "svega" 2500 ljudi. Ipak, uprkos ovakvom nacionalnom, demografskom disbalansu, ta nesreća, pored černobilske, pominje se referentno, kao jedna od najvećih ekoloških katastrofa novijeg doba.
"Nadležni" nas informišu da će najmanje sledeće tri godine svakim danom i sve više opasnog tovara prolaziti kroz naš grad, jer u suprotnom "zabrane ne vode nikuda i naša bi industrija bila pod samonametnutim sankcijama", kaže zamenik ministra g. Gavrić (Blic, 12. 08. 2003). O boljoj organizovanosti, ili ne daj bože odgovornosti, nismo do danas čuli ni reči. Naprotiv, krajem avgusta ministarka ekologije najblaže rečeno cinično izjavljuje "da su mnogi davali neodgovorne izjave o postojanju ekološkog akcidenta, a da se tu zapravo radilo o suprotnom, o dokazu kako se izbegava akcident"; maltene, planirana, civilna vežba!
Ovakva nezamisliva lakoća upravljanja ovim gradom i našim zdravljem (čitaj "pravom na život"), prouzrokuje nam nerealan život bez osećanja straha, jer nas, neverovatno, još uvek naši "mladi lavovi" (a i poneka lavica) drže opčinjene u našoj sablažnjenosti.
Njihov vokabular realsocijalističke nauke, autoritarni i uglavnom scientistički žargon "pranja ruku i odgovornosti" u medijski brojnim opisnim deja vu detaljima, ali kontradiktornim i međusobno osporavanim tumačenjima, s pravom izazivaju našu zabrinutost, zahteve za istinitom informacijom i pre svega za boljom institucionalnom organizacijom zaštite naših života, ali i našeg prirodnog i kulturnog nasleđa.
Uslov i osnova svemu tome jest pre svega problem nadležnosti "nadležnih" i odgovornosti "odgovornih" uz naše pravo na blagovremenu i tačnu informaciju, utemeljeno u Arhuskoj konvenciji, čiji smo potpisnici. (Nećemo pominjati ni sve ostale obaveze pokrivene konvencijama koje su potpisane na Pan-evropskoj ministarskoj ekološkoj konferenciji u Kijevu maja 2003!)
Tako smo se mi građani našli (bez gas-maske) u začaranom krugu, vrtešci suprotnih informacija i procena što se dogodilo i što treba činiti ubuduće; dug je put od jednog do drugog ministarskog bastiona, a i komunikacijske čvorove na nižim nivoima odgovornosti bezbedonosnih i komunalnih inspektora oni nisu nadležni čak da razumeju, a kamoli da razreše.
Dok savetnik premijera za ekologiju g. Popović tvrdi da u toku petnaestočasovnog pretakanja prevrnutih cisterni nije bilo opasnosti po građane i životnu sredinu, paradoksalno tome svi su objekti u okolini (građanima nepoznatog obuhvata) ispražnjeni, struja isključena, policija i vojska (!) zabranile kretanja, a i skladište mazuta, opasno locirano uz trasu svakodnevnog transporta je ispražnjeno.
Mlađani ekspert ne komentariše blizinu ekostaništa i reni bunara uz reku Savu, niti broj ugroženih građana, ali komentariše loše stanje na železnicama, najavljujući da će se do kraja nedelje (te) znati ko je pustio vagone na taj kolosek. Tvrdeći da je za sve krivo "zatečeno stanje", on zaboravlja da su građani upravo zato i birali pod onakvim teškim uslovima novu vlast.
Ministarka za saobraćaj i komunikacije gđa Rašeta-Vukosavljević lakonski otklanja od svog resora odgovornost i konstatuje da je "uzrok nesreće tehničke prirode", dok iza nje na TV ekranu gledamo železničke koloseke obrasle u travu i zarđale točkove prevrnutih cisterni kojima je ovaj tovar trebalo da se preveze od Kelebije do Gevgelije. (Da je došlo do akcidenta i zagađenja prekograničnih posledica, prema potpisanim konvencijama u Kijevu, naša država bi morala platiti odštetu, bez obzira čiji su vagoni ili teret!)
Međutim, naš vodeći toksikolog i vojnik prof. dr Dragan Joksović sa VMA, istovremeno i načelnik nacionalnog Centra za kontrolu trovanja, kaže da, nažalost, Centar niko nije ni obavestio niti uključio u čitavu akciju (iako raspolaže samo sa 100 ležaja!). Prema izjavi datoj novinaru Blica on procenjuje da "nema konzistentne i čvrste organizacije i jasnog koncepta šta, kako, kojim redosledom reagovati u trenutku akcidenta; ko je i za što odgovoran".
Ali i gradski sekretar za zaštitu životne sredine g. Božović izražava svoju zabrinutost, jer po njegovim rečima "prošle godine je bilo nekoliko desetina hemijskih akcidenata". On podseća (koga? nas bez gas-maske u tašni?) na pravo na blagovremenu i tačnu informaciju, kao osnove zaštite životne sredine i života stanovništva!
Što raditi u ovakvoj Rašomonijadi i prestati da se oslanjamo na sreću i povoljnije vremenske prilike? U nepostojećem, skorom rešenju zaobilaznice još jedna paradoksalnost: generalni urbanistički plan grada radi se pre prostornog plana Beograda, jer je preče naći nove lokacije stanova za tržište od otklanjanja ekoloških akcidenata, iako je metodološki sled obrnut!
Uvereni smo da je jedini izlaz još jedna vladina, borbena komisija za upravljanje eko-rizicima i transportima/odlaganjima opasnih materija u Srbiji - ali hitno i bez podmetanja - koje doživljava vladin Savet za borbu protiv korupcije.