Tranzicija i privatizacija državnog lista "Borba"

Gusarima se blago ne poverava

Katarza: Iako mi reč lustracija nije po volji, mogu da kažem sledeće: posle 5. oktobra u ovoj redakciji stvari se nisu pomerile s mesta. Nije bilo prevrata, nije bilo revanšizma, nijedan novinar nije dobio otkaz. Ali, istina, nije bilo ni unutrašnje katarze. Sada, tri godine posle, mislim da je jedna ovakva akcija i suviše zakasnela. Kad to kaže novinar koji je stalno zaposlenje u Borbi dobio 2001. godine, posle punih 10 godina rada "na crno", što u redakciji lista Večernje novosti, što u listu Borba, kao ja, treba mu verovati. Ali, možda još nije kasno da se ova redakcija iskupi. Na način da širom otvori vrata svim svojim bivšim novinarima koji žele da se vrate, a koji su ranijih godina ostali na ulici, bez posla. U njoj ima mesta isključivo za profesionalce, nikako za političke kalkulante, manipulante i diletante, koji celog svog radnog veka nisu potpisali nijedan tekst. Na kraju krajeva, ako je lustracija pojedinačni čin, zbog lustracije se ne potapa ceo jedan list, pogotovo ne list kakav je Borba. Sva je prilika da se lustracija upravo i koristi samo kao izgovor za sve ono što se stvarno dešava pod krovom Borbe. Forma bez sadržine: Već pune tri godine Borba nikako da uhvati ritam i pogodi pravu meru. Da je bilo iskrene političke volje, novina koja ima ime, prostor i prodajnu mrežu, mogla je da napravi pravo čudo. Ali nije. Smešni su bili pokušaji promena koji su se završavali na promeni formata lista, promeni boje, pisma ili zaglavlja. Promena forme ne znači ništa bez promene sadržine.
		Nikola Cakić , Fiat luks, likovna kolonija »Rajski otoci 2003«
Uređivačka politika, tiraž, cenzura: To su stvari o kojima je u Borbi nepristojno govoriti, a još nepristojnije pitati. Impresum: Impresum je lična karta, preporuka ili ulaznica za svake novine. Borbin impresum, međutim, pretvorio se u vlastitu suprotnost, obezvređujući čak i svaki pozitivan impuls koji je stizao iz ove redakcije.

"Borba" je dobro od opšteg interesa Zbog značaja koji ima, odluka o statusu i daljoj sudbini Borbe treba da se izvuče na javnu scenu, izvan domašaja uskostranačkih i grupno-svojinskih namera i interesa, na teren koliko najšire, toliko stručne i kritičke javnosti. Konačan sud, dakle, može da se donese samo tako, jer su političke nomenklature pokazale da nisu dorasle tako krupnom zadatku koji im je poveren. Njihova briga, očigledno, sve vreme bila je usredsređena na deobu plena i skupih kvadrata, lagodan život i skupe fotelje. Briga o novini, njenoj funkciji, uređivačkoj politici, tiražu, ili o sudbini novinara, je poslednja stvar na koju su mislili. Ukoliko, naravno, i za to već nije i suviše kasno, s obzirom na to kako se odvija bitka za uvođenje reda u oblasti medija.

Tranzicija: Koliko ja razumem, tranzicija nije vreme strogo omeđeno rokom, nešto što će trajati mesec-dva dana. Pitanja opravdanosti, svrsishodnosti i celishodnosti postojanja upravnih odbora u firmama ili kompanijama, kao što je Borba, bar do trenutka dok upravljanje firmom ne preuzmu menadžerski timovi, zato uopšte nisu beznačajna. U koju kategoriju upravljača klasifikovati direktora državne firme koji visinu svoje direktorske plate u mesečnom iznosu od 130 hiljada dinara vezuje ne za visinu ostvarenog dohotka nego za procenu vrednosti kapitala kompanije? Kroz kakav okular posmatrati čoveka na čelu jedne medijske kuće, koji svoju direktorsku funkciju multiplikuje isto tako dobro plaćenim članstvom u dva upravna odbora pod istim krovom: članstvom u Upravnom odboru kompanije na čijem je čelu, i na mestu predsednika Upravnog odbora "Štamparije" koja pripada sestrinskoj kompaniji "Večernjih novosti"? Doda li se tome i njegova politička funkcija na mestu drugog čoveka u stranci kojoj je poverena privatizacija Borbe, priča je kompletna.
Postavlja se samo pitanje zna li Ministarski savet državne zajednice Srbije i Crne Gore šta radi njen visoki nameštenik sa svojim timom, kome je poverio brigu o zakonitom provođenju privatizacije u ovoj kompaniji. Ili, možda, ni Skupština SCG koja je obaveštena o svemu ovome, više nikog ne može da kontroliše.
Dugovanja: Dug lista Borba zatečen oktobra 2000. godine iznosio je 5 miliona dinara. Tri godine kasnije on je porastao na 120 miliona dinara.
Zbog oprečnih finansijskih izveštaja bivšeg i sadašnjeg direktora, zaposleni u ovom listu imaju pravo da saznaju pravu istinu. Najnovija zbivanja u kući razlog su više da se kompanija stavi pod zaštitu, a njeno višegodišnje poslovanje preispita. Da se pod lupu posebno stavi rad, efikasnost i visina prinadležnosti članova Upravnog odbora kompanije. Pogotovo posle saznanja da predsednik Upravnog odbora podnosi zahtev za isplatu septembarske nadoknade za upravljanje ovim telom u neto iznosu od 30 hiljada dinara, u trenutku kad novinarima lista nije isplaćena ni julska plata. I to plata od 10 000 dinara, u koju je stao i regres i topli obrok i radni staž.

Medijski haos Elektronski mediji dobili su Radio-difuzni savet koji će se, kad počne da radi, baviti uspostavljanjem standarda, dodelom frekvencija itd. u ovoj oblasti. Štampani mediji, međutim, pogotovo oni u državnom vlasništvu, u periodu tranzicije i privatizacije, prepušteni su sami sebi. Njima se trenutno ne bavi niko.

Transparentnost: O privatizaciji u Borbi niko zaposlenima da kaže ni reč. O njihovoj sudbini odlučuje neko nevidljiv, visoko gore u vlasti, čiji nameštenici zaposlene plaše u maniru "ako krenete u štrajk, idete u stečaj", i sličnim budalaštinama. Kao da se u stečaj ide zbog štrajka, a ne zbog dugova. Taj "neko" čvrsto je odlučio da Borbu proda do kraja ovog, najkasnije polovine idućeg meseca. Kako i pod kojim uslovima će se obaviti ova "transparentna privatizacija", to niko živ ovde ne zna.
Privatizacija: Jadna je ona zemlja koja ceo svoj narod tretira kao poslednje bednike. Gde se građani naprosto rvu za nešto što im po svim ljudskim i božjim zakonima pripada, a što im u besomučnoj otimačini zajednički stvaranog dobra jedan beskrupulozni sloj jadnika bezočno prisvaja. Borba je pravi primer za to, budući da je tim, koji sada ošljari u ovoj kompaniji, pre nekoliko meseci dobio lepe otpremnine na saveznom nivou. A sada im treba još.
Gadljivost: Ovo svakako nije kraj sumorne priče o Borbi, ali ja ću je ovde završiti ličnim viđenjem, onako kako sam i započela.
Celog svog profesionalnog veka ja sama plaćam svoje račune, ali sve vreme imam osećaj da me neko potkrada. Uvek sam prezirala onaj soj ljudi koji pored svoga poseže i za tuđim. Čak i za stolom, kad vidim da neko uzima preko reda, kad jede preko mere, ili zagrize koliko ne može da proguta, osećam se neprijatno. Prema takvima osećam samo gađenje.