Skupština opštine Čačak povodom filma "Mojsinje: stop zločinu" koji je proizvela "Res publica"

Zaverenici svuda oko nas

Film "Mojsinje: stop zločinu (čija je pretpremijera bila u Mojsinju 24, a TV premijera na Televiziji B 92 25. avgusta), o pokušaju lokalne vlasti da u skrovitom i idiličnom Mojsinju podigne gradsku, a možda i regionalnu deponiju i o otporu seljaka koji na to nisu pristajali, izazvao je lavinu osporavanja gradskih čelnika, strasnih pobornika ideje da se deponija smesti baš na tom mestu, nedaleko od Čačka. Zašto je jedan film, u kojem su seljaci i domaći stručnjak za ekologiju, čovek evropskog renomea, razložno iznosili argumente protiv deponije prouzrokovali izliv gneva i pretnji meštanima Mojsinja, republičkim institucijama, nevladinim organizacijama i medijima na način koji ne priliči nijednoj skupštini ni vremenu u kojem se događaj zbiva? Po osudama i pretećem tonu, diskvalifikacijama ljudi, rečniku, izvrtanju i prećutkivanju činjenica, pomenuta sednica Skupštine opštine Čačak evocira mračne trenutke iz doba montiranih staljinističkih procesa, dokazujući na taj način da deponije istorije nisu ugašene i da poneko tu i tamo reciklira istorijski otpad u manufakturi zvanoj "sam svoj Staljin". I pitanje je ne samo zašto je film uzbudio čačanske čelnike, nego i kako će se ponašati republičke institucije prema jednoj vulgarnoj i antidemokratskoj lokalnoj vlasti koja im preti, a njihove predstavnike ponižava. Najzad, šta će biti sa seljacima koji su savladali svoje strahove i neorganizovanosti i prvi put reagovali kao samosvesni građani? Da li će ih neko zaštiti od pretnji koje su im jasno upućene ili će ignorisanje nasilja u skupštini SO Čačak biti opomena svima onima koji bi se uspravili da je bolje da ćute i pognu glave?
Pod pritiskom javnosti pojedina ministarstva, koja su bila umešana u slučaj deponije u Mojsinju tako što su olako dala potrebne saglasnosti "jer o svemu odlučuje lokalna vlast", korigovala su svoj stav (na primer, Ministarstvo finansija), dok je Ministarstvo za ekologiju javno uvažilo argumente seljaka iz Mojsinja i predložilo da cela stvar miruje dve godine kako bi se u međuvremenu pronašlo rešenje u skladu sa strategijom o upravljanju otpadom. I presuda Vrhovnog suda Srbije u korist meštana otvorila je put ka racionalnom rešavanju pitanja deponije, ali gradski čelnici se na tu presudu i ne osvrću, niti je javno pominju. Jednostavno je ignorišu.

Pretnje

se gade na ovaj film", kaže Ilić, ali to nije ništa u poređenju sa pretnjama seljacima. "Gospodo iz Mojsinja", kaže predsednik svih građana u opštini Čačak, "kad brinete o životnoj sredini, vrlo brzo će ova skupština doneti odluku, ja ću se truditi, da svi vi koji ste uništili zemljište, eksploatisali za debele pare šljunak i pesak, dovedete to u ispravno stanje o vašem trošku. Da vratite da bude plodno, sa zečićem i kupusom. E, to će vas debelo koštati, gospodo. Pa zovite gospodina Popova i Vericu Barać da vam pomognu. Deponija je bila način da se to područje rekultiviše, a kad vi to nećete onako kako je struka predložila, e, sami ćete to da radite. Ja ću biti zadovoljan da gledam kako vi to radite. Ako vi to ne budete u stanju, mi ćemo naći firme da na vaš račun to urade". Ilićevu srdžbu zbog javnosti koja mu je pomrsila račune i zbog koje su i ministarstva reterirala, najbolje tumači on sam: "Mi moramo da radimo, jer za dve godine odoše mandati".
		Sreten Tanasković, Četiri godišnja doba, likovna kolonija »Rajski otoci 2003«

Žigosanje neprijatelja

Sa govornice SO Čačak fabrikuju se neprijatelji i podjaruje mržnja prema pojedincima u Srbiji tako što se dovode u vezu sa Albancima, Hašimom Tačijem, teroristima. Ilić traži da se osude svi oni koji "dolaze, snimaju i ne misle dobro ovoj državi. Nas su nazvali zločincima, a Tačija nisu tako nazvali, ti velikobrižnici", kaže Ilić. Neprijatelj mrzi svoju državu, ali voli novac. Znajući kakve efekte proizvodi ovaj kliše, Ilić optužuje da je "grupa na čelu sa Popovim uzela velika sredstva od međunarodnih institucija za ekologiju i da je film snimljen da bi se opravdao novac koji je potrošen za hotele, motele i autobuse, i koji se prelio u privatne džepove. "Ja sam tražio od MUP-a da sprovede istragu i da se to utvrdi." Ilić dalje sumnjiči "Res publicu" da je ortačka firma Popova i Predraga Markovića iz "šifrovane" G 17. "To je sto odsto tačno", tvrdi i podseća kako su "šifrovani" "namazani" jajima kada su došli sa Labusom u predizbornu kampanju. U orkestriranom napadu potom učestvuje i narodni poslanik Miroslav Markićević (NS) koji diskredituje tvrdeći da je Predrag Marković štampao knjige Mire Marković, dok goste iz Beograda koji su bili u Mojsinju naziva "bulumentom koja pokušava da zagadi jednu od retkih oaza u Srbiji na političkom i duhovnom polju".

Teorija zavere

Markićevićev napad na nevladine organizacije graniči se sa krivičnim delom. One su za tog narodnog poslanika "sila destrukcije i mraka, to je ona sila koju kad pitate šta misle o pobijenoj deci kaže da nije čula. To je Sonja Biserko". Nataša Kandić nije pomenuta po imenu, ali je aluzija bila jasna. Ona je, tvrdi Markićević, došla da grdi majke sa Kosova, "došla je da ispuni zadatak i zaradi 20 000 evra... To nisu nevladine organizacije, one rade za neku vladu koja se zove vlada zla, mraka i destrukcije". Pošto uz teoriju zavere dobro pristaju i fantomi kao nevidljive sile Markićević, koji očito voli tu reč, govori da su ljudi iz Beograda "fantomske grupe, Građanski parlament Srbije je "fantomski", a i sa ministra policije spala je maska (da li "fantomka") i to odavno, kada je bio uz SPS i JUL.
Markićević se pita da li je MUP obavestio javnost kome pripada parfimerija u Beogradu, koja je otvorena na mestu gde je nekada bila Jugoslovenska knjiga (Predrag Marković je izdavač), dok Velimir Ilić "garantuje" da će kad-tad doći ministar policije i pohapsiti TO (G 17) i pravosuđe koje će ih osuditi. I kao da to sve nije dovoljno, u slučaj su umešane i više sile kada jedan odbornik, ne znajući šta više da kaže, a da ipak udovolji rukovodstvu opštine, pomenu "tajnu ruku koja vuče poteze iza zastora, a marionete igraju svoju ulogu. U celom tom sklopu", kaže odbornik, "osećam da je neko morao finansirati te poduhvate jer je snimanje filma jako skupa rabota". I Dušan Kosić (Socijaldemokratska partija) zabrinut je zbog špijuna, pa traži da se svi akreditovani novinari registruju i da se "mora ispitati ko je dao da se u filmu neovlašćeno koristi snimak sa sednice SO" (snimak na kojem se Velimir Ilić obrušava na Nebojšu Popova izazvao je podsmeh na račun Ilića).
U ovakvom skupštinskom sastavu odborniku Milanu Glišoviću iz Mojsinja nije lako ni da bude uzdržan prilikom glasanja. Podsećao je uspaljene odbornike da je više puta pozivao predstavnike opštine da dođu u Mojsinje i razgovaraju sa seljacima kako bi se predupredili kasniji događaji, ali je njegove smirene reči poklopio Velimir Ilić novim osudama na račun onih "koji su snimili film i koji su ispunili cilj za koji su plaćeni".
Posle svega ostaje pitanje koji to deo Srbije ide u Evropu, a koji ostaje da se krčka u duhovnoj zabiti, i koga to uopšte biraju građani Srbije da ih predstavljaju u parlamentima? Slučaj Čačka, nažalost, nije usamljen, a to potvrđuju mnogi primeri osionosti lokalnih vlasti, od Vranja do Kikinde. Srbija se još nalazi u grču i groznici i nikako da se iskobelja iz zagrljaja totalitarnih ideologija koje, posle promena 2000, najjače uporište imaju u lokalnim sredinama. I zato se postavlja pitanje kolike su u Srbiji snage za promene, u poređenju sa snagama za prevrate. Primeri potvrđuju da u Srbiji opstaje tip vlasti koji počiva na zastrašivanju, ksenofobiji, teoriji zavere, odbijanju da se prihvate vrednosti i običaji civilnog i otvorenog društva kao što su nevladine organizacije i drugačije mišljenje, i da to nisu izolovana ostrva nedemokratije u preovlađujućem demokratskom okruženju. Naprotiv, pre će biti da je obrnuto.