Sudbina bivšeg komandanta Varaždinskog korpusa generala Vlada Trifunovića

Sudbina nekadašnjeg komandanta uzbudila je svojom tragikom deo javnosti još u vreme dok su ratovi besneli oko Srbije. General Trifunović i njegovi drugovi, pukovnici Sreten Raduški i Berislav Popov uspeli su da uz pomoć talaca iz pakla opkoljene kasarne izvuku 220 regruta koji su u proseku imali samo 19 godina i 37 oficira i dovedu ih u Srbiju. Ovde ih je, umesto zahvalnosti za sačuvane živote, dočekala moralna osuda medija i vojnog establišmenta zbog "sramne predaje", a kasnije i presuda Vojnog suda na višegodišnju robiju. Trifunović je osuđen na 11, a Raduški i Popov na 7, odnosno 6 godina zatvora. Trifunović je osuđen i u Hrvatskoj na 15 godina, a u Sloveniji je za njim raspisana poternica zbog procesa koji se vodi. Osuđen tek u trećem pokušaju, u procesu koji je podsećao na nekakav "Hitlerov narodni sud", izložen psihičkom maltretiranju u zatvoru gde mu je čak ostavljena mogućnost da izvrši samoubistvo (nisu mu oduzete pertle, kaiš i sl.), Trifunović se pod pritiskom nezavisnih medija i nekadašnje opozicije posle godinu i po dana robijanja našao na slobodi. Danas, tri godine pošto je bivša opozicija postala vlast, Trifunović je zaboravljen, bolestan, odvojen od porodice, stanuje u jednom sobičku hotela "Bristol". Oslobođen je, ali presuda protiv njega još nije ukinuta. Njegov slučaj zaglibio se u meandrima pravnih praznina koje su se pojavile posle donošenja Ustavne povelje Srbije i Crne Gore i ukidanja saveznog vojnog pravosuđa i Saveznog suda. I javnost je takođe u grču i najradije se ne bi prisećala prošlih ratova i njihovih neprijatnih svedoka. Međutim, posle tri godine, došlo je vreme da se nešto preduzme. Dokumentacioni centar "Ratovi 1991-1999" organizovao je tribinu i potpisivanje peticije povodom Trifunovića, a namerava da se posveti i Raduškom i Popovu. No, to su samo prvi koraci u ovom slučaju čija tragika doseže antičke razmere.
Mnoga pitanja još čekaju odgovor. Za početak, nekadašnja opozicija, a sadašnja vlast trebalo bi što pre da pomogne da se Trifunović rehabilituje, inače će ostati mučan utisak da je njegov slučaj instrumentalizovan u borbi protiv Miloševića, i ništa više. Ostala pitanja postavljaju se pred društvom. To nisu jednostavna pitanja da li smo za rat ili za mir, pa svi će reći da su protiv rata. Naše društvo nije obavilo veliki zadatak da ispita šta se dešava u njegovim dubinama, u njegovoj kulturnoj matrici. Da li je ona ratnička ili miroljubiva, tolerantna ili nasilnička, da li je vodi razumevanje prema drugome ili mržnja. Na tribini u Medija centru ova su pitanja pokrenuta tek u naznakama.

Rečito ćutanje

Šta je skrivio general Trifunović, taj "srpski Drajfus", na koga se sručio bes nekompetentnog vojnog rukovodstva u službi bivših političkih moćnika? Na Trifunovića se sjatila ogromna količina nekadašnjih ratovođa i kohorte novinara koji su pisali izmišljotine, a tome se pridružio i kukavičluk roditelja vojnika koje je Trifunović spasao. Niko se od njih nije javio da govori u korist generala, rekao je Vojin Dimitrijević, predsednik Beogradskog centra za ljudska prava. On je ukazao i na blokadu "odozdo"
		Jelena Crnčević, Efes konjic, likovna kolonija »Rajski otoci 2003«

Huškanje umesto suđenja

Sam tok suđenja Trifunoviću pokreće ne samo pravnička i proceduralna, nego i kulturološka pitanja. Događaji vezani za suđenje ukazali su da postoji jak i mračan mehanizam koji je bio pokretač vojne vrhuške na zločine, zloupotrebe i mržnju koja se graničila sa nekrofilijom. Najpre, iz toka suđenja udaljeni su svi oni koji su pokazali ili su mogli pokazati razumevanje za Trifunovićevo "dezerterstvo", dok je u medijima povedena prava hajka. General Cokić je tako u Politici ekspres izjavio da je Trifunović trebalo da izvrši samoubistvo "da bi spasao ono malo časti što mu je preostalo", dok drugi generali horski ponavljaju "da je trebalo da se bori do poslednjeg čoveka, makar noževima i pesnicama". Najdalje su otišli generali Cokić, Rašeta i Avramović kada su insistirali da je Trifunović trebalo da brani kasarnu u Varaždinu koristeći i nezakonita sredstva, odnosno tako što bi u redove JNA uključio paravojsku, suprotno Ustavu SFRJ, Zakonu o narodnoj odbrani i ostalim zakonima koji su regulisali odnose u JNA. U kampanji protiv Trifunovića učestvovao je i kasniji načelnik Generalštaba Momčilo Perišić, sada jedan od lidera DOS-a. On je odbio da veštači u slučaju Trifunović rekavši na jednom sastanku (prema izjavi sudije Đorđa Dozeta) "kako sam mogao da budem veštak kad sam mesec dana nosio bombu u tašni da je bacim na tog izdajnika ako ga sretnem". U listu Vojska, tada visoki vojni funkcioner, danas komentator, uglavnom u Politici, Ljubodrag Stojadinović tvrdi da je general Trifunović "predao golemu jedinicu i za to dobio umetničku sliku kao znak male pažnje", dok ostali mediji pišu kako je Varaždinski korpus predao bez ispaljenog metka". Međutim, regrut Redžep Selimi (Zrenjanin) svedoči sasvim drugačije: "... Gađao sam MUP. Ni sam ne znam koliko sam mina ispalio. Danima posle toga nisam ništa čuo i iz ušiju mi je curela krv. Nas u komandi tukli su sa svih strana i jedinu pomoć pružao nam je pukovnik Popov koji je žestoko udarao po njima iz druge kasarne. Posle nekoliko dana shvatili smo da nam nema spasa i da ćemo svi da izginemo". Devetnaestogodišnji Dragan Govedarica (okolina Nikšića) priča: "Nije se imalo kud. Dvadesetak dana smo bili zatočeni, a dobrih mjesec dana nijesmo imali ni struje ni vode. Nijesmo imali nikakve prilike da preživimo". I dok su se mladići bojali za svoj život, jedan general je izjavio "da su Srbiji bili potrebni mrtvi heroji, a ne živi vojnici".
Strahovi, nekrofilija, ratničko junaštvo koje je dominantno naspram građanske hrabrosti, kukavičluk ratovođa koji su iz Hrvatske bežali u Beograd, i "patriotizam" vikend ratnika koji su se obogatili pljačkajući po ratištima, dok se istinski čin građanske hrabrosti i odgovornosti za ljudske živote proglašava kukavnim, manipulacije i na kraju bežanje u zaborav - sve su to problemi koji opterećuju naše društvo i predstavljaju ozbiljan balast našoj istinskoj evropeizaciji. Biće uzaludna sva pomirenja, otvorene granice itd. ako se ne otvorimo za razumevanje tragike pojedinca i celog društva koje se survalo ispod granice ljudskosti. Moralo bi se otvoriti pitanje potencijala naše kulture da se razume tragedija ličnosti koja je odbila da gine sa drugima, a da se ne zna zašto, rekao je sociolog Nebojša Popov. Građanska hrabrost naspram ratnohuškačkog dva su pola naše kulture, i treba ispitati koliki su njihovi kapaciteti i privrženost građana jednoj ili drugoj strani. Trifunović možda jeste Drajfus, ali posle toliko godina sve je jasniji i naš problem, a to je pitanje ko smo mi, zaključio je Popov.