Više puta i na više načina naglašavano je da je iz govora mržnje (na fudbalskim utakmicama i u medijima) otpočeo ratni sukob na prostorima bivše Jugoslavije (Bugarski, 1995; 2000; 2001). Gledajući poruke na izložbi ratnog fotografa Rona Haviva "Krv i med" (Novi Sad, 10-20. septembar 2002) možemo reći da se nakon ratova mržnja preselila sa ratnih polja u pisane poruke rukom onih koji su ih ostavljali uz fotografije kao potvrdu da mržnji nema kraja - da je korov sa dubokim korenjem u nama.
Za jedne autore govor mržnje obuhvata nazive za verbalno izražavanje mržnje, šovinizma, ksenofobije, rasizma i drugih negativnih kolektivnih osećanja (Bugarski, 2002). Za druge autore govor mržnje je samo jedan od oblika politički nekorektnog govora u tom smislu što je ovaj drugi širi pojam i podrazumeva govor usklađen sa zahtevima o opšteljudskim pravima (Savić, 2003). Osnovni je zahtev ne povrediti drugu osobu govorom ili pisanjem. Zato govor mržnje nije neka moda nego loša namera koja nalazi put do reči, fraza i rečenica, a aktivira se onda kada se za to steknu uslovi. Rat je prilika da takav govor eskalira u najraznolikijim oblicima. Emocija mržnje tako je snažna da može da razori ljude, stvari i ponajviše misli, nekada i samog mislioca ili mrzitelja - ona je i autodestruktivna.
Ako nas interesuje analiza ostavljenih poruka uz fotografije na izložbi, onda se najpre pitamo šta je fotografija? Da li je objektivna stvarnost ili stvarnost viđena očima autora; ili je samo deo stvarnosti iz koje se iščitava celina? Ili uopšte nije stvarnost? Toliko je do sada bilo debata o tome šta fotografija jeste da je teško za ovu priliku izdvojiti onu definiciju koja u potpunosti odgovara potrebi ove analize. Sam autor fotografija Ron Haviv smatra da ratna fotografija ne može sama po sebi da bude akter promena, na primer, da zaustavi rat. Po njemu, fotografija ima važnu ulogu u obrazovanju masa i političara. Otuda autor kao ratni fotoreporter vidi svoju ulogu u tome što obaveštava javnost - "fotoreporter može da ima važnu ulogu - mogućnost da zabeleži dokaz". Za njega je fotografija dokaz i nepobitno svedočanstvo da je rata bilo, da je bilo mržnje i nasilja, da je bilo patnji i bola svuda. Otuda je namera autora bila da fotografije budu svedočanstvo o raspadu života ljudi usled ratnih razaranja, kao univerzalna poruka svima.
Namera organizatora izložbe fotografija bila je da podstakne javni razgovor o ratnim zbivanjima. Namera je u analizi poruka ostavljenih na ovoj izložbi da pronađemo dokaze o postojanju stepena (kolektivne i lične) odgovornosti za ono što se dešavalo u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kako bi to bilo zrno zaloga u izgradnji pomirenja.
Vidimo niz različitih namera usmerenih humanom cilju i pitamo se u kojoj meri sve tri mogu biti uzete u obzir: namera fotografa da zabeleži dokaz, nameru organizatora izložbe da na osnovu tih dokaza podstakne javnu raspravu, a namera je naša da te dokaze i dobru nameru organizatora dovedemo u vezu sa porukama ostavljenim na izložbi kao dokazom o mogućnosti stepena odgovornosti za događaje koji su se dogodili, onih koji su izložbu posetili. Podatke ne generalizujemo, nego konkretizujemo na vreme, region, konkretne posetioce. Interesuje nas stepen odgovornosti koju ima pojedinac, ili pojedinka, kao reakciju na izložene nepotpisane fotografije. Analiziramo:
I verbalne i neverbalne poruke na belom papiru uz fotografije;
II na velikom posteru veličine 10 metara;
III u Knjizi utisaka (sve poruke ovde navodimo na način napisan na izložbi).

I Verbalne i neverbalne poruke ostavljene na belom papiru uz fotografije

Umetničke fotografije vise u nizu na zidovima sale redosledom od 1 do 64, fragmentarne, kakvo sećanje i jeste, postavljene u jednoj sali u centru grada (na SPENS-u) u Novom Sadu (10-20. septembra 2002), bez potpisa sadržaja koji im autor daje. Neme, na belim zidovima, uz njih bela čista hartija sa olovkama koje vise na kanapu, treba da izmame prve utiske posetilaca, nakon viđenja pojedinačne fotografije. Posetioci izložbe utiskuju svoje iskustvo i interpretaciju viđene fotografije na papir, ne znajući značenja koja im je dao autor. Utiskivanje svog znanja i iskustva o ratu po sebi je dokaz, kao i fotografski što je - fragmentaran i emocionalan. Susreću se doživljeno iskustvo i jedan deo svedočanstva, podstaknuto slikom, što pokreće bujicu iskustva i to onog sublimnog, logičnog, memorisanog i emocionalnog. Na primer, pita nas znalac ratnih događaja:
Da li ste čuli za muslimanske logore u Sarajevu (Tarčin, Silosi, kasarna Viktor Bubanj? Gde su slike iz tih logora? (f18)
Poruke su rukom pisane na srpskom jeziku, ćiriličnim i latiničnim pismom, štampanim i pisanim slovima. Nekoliko poruka je na stranom jeziku, na primer, na italijanskom (uz fotografiju Arkana sa tigrićem: Grande onore alla tigre Arkan! (velika počast tigru Arkanu: f34), na engleskom: psovke (fuck you), obraćanje Arkanu na fotografiji: You are a GAD! ili srpski napisano kul (cool = dobro); jedna poruka je na španskom. Ima poruka na jeziku sredine: dve na mađarskom (uz Arkanovu fotografiju: f34). Posetilac izložbe oseća manju odgovornost za izrečeno, pogotovo psovke, na stranom jeziku, a ne na maternjem - strani jezik je medij iza kojeg se može sakriti mržnja, gnev, negacija drugog.
Šta je ovde poruka? Sve što su u materijalnoj formi ostavili posetioci izložbe na beloj hartiji pored fotografija: verbalno (reči, rečenice, tekstovi) ili neverbalno (crteži, znakovi, različite crte, precrtavanja iskaza drugih i sl.). Tako ostavljene poruke mogu se najviše dovesti u vezu sa grafitima - porukama ostavljenim na zidu (Šokica, 1985) ili onima koje su na transparentima nosili studenti u protestima tokom protekle decenije (Gruden, 2003): anonimna, nepotpisana, različite dužine (od jednog sloga ili samo nekog znaka, kao što je upitnik, do dugog teksta). Potencijalni, ali ne i konkretni autor može se iščitati iz nekoliko elemenata utkanih u poruku kao njen imanentni deo:
- izbor pisma, narečja (ekavsko, jekavsko, ijekavsko);
- grafički oblikovana slova (štampana i/ili pisana);
- slovne i druge gramatičke greške (pisanje velikog slova, pre svega, zatim palatalizacija);
- na osnovu glagolske forme o polu osobe;
- iz sadržaja poruke može se iščitati uzrast (navođenje nekih poruka iz filmova, crtanih ili igranih, zatim pesama i sl. što je kulturni kolorit mladih u Srbiji i Vojvodini);
- na osnovu znanja o ratnim događanjima (podaci o masakrima u pojedinim delovima ratnog prostora: Prokleti da ste od poklanih Srba iz Ravnih Kotara).
U korpus smo uključili i odštampane poruke pojedinca (ili grupe) polepljene pored svake fotografije, kao stav u odnosu na izložbu, s ciljem da omalovaži učinak organizatora izložbe i nametne svoj stav o onome šta fotografije predstavljaju.
Za 10 dana trajanja izložbu je posetilo oko 5000 posetilaca, neki samo jednom, neki više puta, neki svakodnevno. Ostavljeno je ukupno 1200 poruka uz fotografije, 100 na velikom posteru i 87 u Knjizi utisaka. Nekada je za jednu fotografiju samo nekoliko poruka (za dve nema nijedne), a dve su izazvale brojne poruke, preko 44: fotografije lidera, oba pokojna: Tito (f2) i Arkan (f34). U proseku je po jednoj fotografiji ostavljeno 20 poruka tokom 10 dana trajanja izložbe.

A) Kome su poruke upućene?

Stepen odgovornosti vidimo u nameni pošiljaoca poruke da je neko pročita. Nije uvek jednostavno ustanoviti kome je konkretna poruka namenjena na osnovu sadržaja i forme poruke:
1. autoru fotografije;
2. organizatorima izložbe;
3. prethodno potpisanom pošiljaocu;
4. osobi koja je na fotografiji;
5. svima.

1. Autoru fotografija:
Zašto nisi išao u Izrael da snimiš zločine Židova nad Palestincima
Daltonisto vidiš samo dolare koje dobijaš za falsifikate i montaže
Koliko ste vi imali Arkana (f34, Arkan sa tigrićem)
Jebem autora ovog sranja i onoga ko mu je dozvolio da ovo izloži (f60)
Americans fotoreporter (uz poruku je crtež muškog polnog organa)
Kakva kretenska izložba. Taj Haviv bolje da slika kako njegovi urnišu Palestince... Nema borbe nema rata bez Jasera Arafata!!! (f62)

Fotograf koji fotografiše našu stvarnost na svoj način, nije "naš" nego je "njihov" u porukama ostavljenim na izložbi. Otuda je mnogo poruka mržnje vezano za njegovo poreklo (Jevrejin), odnosno državljanstvo (SAD). Nataložen kolektivni rasizam izlio se na pojedinca pa su poruke upućene fotografu uglavnom govor mržnje i to zato što je svedočio o našim događajima, što je time posetioce izložbe suočio s onim što znaju, ali žele da ostane tajna - nesećanje, odnosno što nisu znali i ne žele da doznaju, jer ne vide kako to znanje mogu iskoristiti.

2. Organizatorima izložbe:
Organizatori jebem vam mamu tatu i sitnu decu!
Čija je ovo izložba? (f24)
Kakva je ovo izložba ni mesta, ni datuma. Kad se sve ovo desilo. Sve je ovo laž. Bez dokaza. Moraće da se sledeći put potrudi bolje pa da uslika zločine Šiptara, Hrvata, Muslimana, i NATO pakta. (f37, preživeli posle srpskog napada Srebrenice)

Uglavnom govor mržnje i netrpeljivosti prema organizatorima koji su omogućili fotografu kao svedoku događaja da svoje svedočenje učini dostupnim javnosti i njima samima. Uloga organizatora kao medijatora u spoznaji istine nije poželjna, zaključak je na osnovu ovih poruka.

3. Prethodnom pošiljaocu poruke na belom papiru (u formi raznovrsnih dijaloga):
You are is a GAD! (f34, poruka Arkanu na fotografiji)
Nauči gramatiku stoko! (strelica nagore u pravcu gramatičke greške u engleskom)
Ko tvrdi da ove uniforme nose Srbi? (pitanje upućeno svima)
Ja!!! (odgovor nepoznatog nepoznatom)

Namera za dijalogom najvažniji je rezultat analize poruka upućenih prethodnom pošiljaocu, nekada s ciljem da uvredi i dezavuiše pošiljaoca prethodne poruke, nekada da sa njim sarađuje (videti detaljniju analizu ovih poruka u posebnom odeljku). Ovakve poruke dokazuju da unutar govora mržnje postoji zrno koje se može preokrenuti u saradnju, možda i pomirenje. Naš je zadatak da zrnevlje pokupimo po strnjici i uporno zalivamo.

4. Osobi koja je na fotografiji:
Živ si!!!! (f34, na fotografiji je Arkan)
Arkane gori u paklu (f34).

5. Svima/nikome posebno:
Živ je Arkan, umro nije dok je srpstva i Srbije
Oni koji su ovo uradili: oni nisu ni Srbi, oni nisu ni Bošnjaci; oni nisu ni Hrvati; oni su ratni zločinci (f24)
Jebo vam ja mater (f31)
Da li je to vazdušni napad na SRJ '99, na Avganistan, Vijetnam? (f36)

Što se tiče frekvencije ovih pet tipova usmerenosti poruke, najčešće je poruka namenjena svima koji je čitaju, zatim prethodnom pošiljaocu, gradeći dijalog, a mnogo manje je poruka upućenih autoru (fotografu) i organizatorima izložbe. Ovaj podatak u analizi važan je za sagledavanje mogućnosti za razgovor: posetilac izložbe se osetio pozvanim na razgovor sa najbližim, onim ko mu prethodi, sa onim koji je prvi do njega/nje, a onda i sa svima. Tu nameru valja iskoristiti u sačinjavanju modela za pomirenje i smirivanje konflikta.

B) Da li sadržaj poruka signalizira stepen odgovornosti za dešavanja na tlu zemlje?

U sadržaj poruke utisnuti su politički, geografski ili vremenski elementi konteksta. Na primer, izložbu je otvorio Nenad Čanak, predsednik AP Vojvodine. Veliki broj poruka mržnje upućen je ovom autoritetu koji ima drugačiji politički i ideološki stav u odnosu na Arkana ili Tita, dva druga heroja koji više nisu među živima i oko kojih se stvara mit. Čanku su poruke upućene i u vezi sa fotografijama na kojima su druga dva lidera:
Čanak ustaša
Čanak - peder (f34, srpski vođa "tigrova", Željko Ražnatović Arkan sa tigrićem).

U želji da utvrdimo stepen odgovornosti, u analizi sadržaja poruka primenili smo skalu kontinuuma (A-B) sa 10 stupnjeva: od potpunog odbijanja odgovornosti i izražavanja mržnje prema drugome (A) do prihvatanja kolektivne i lične odgovornosti (B) za ono što se dešavalo tokom ratova na prostorima Jugoslavije, a dokumentovano fotografijama:
1. Eksplicitna mržnja;
2. Implicitna mržnja;
3. Omalovažavanje drugog;
4. Odbijanje odgovornosti uvođenjem govora drugog;
5. Odbijanje fotografije kao istine;
6. Prihvatanje da je u pitanju zločin, ali se traži polaganje računa drugih;
7. Verska uverenja kao zalog pomirenja;
8. Prihvatanje kolektivne odgovornosti;
9. Prihvatanje lične odgovornosti i distanciranje od zločina drugih;
10. Tišina, odsustvo poruka.

1. Eksplicitna mržnja i netolerancija izražena govorom mržnje prema drugima, ali i prema svojima, drugačije političke orijentacije. Najviše je ovih poruka, a svrstane su u nekoliko podtipova.

- Upotreba psovki kojima se (prema mitskom verovanju) uništava suparnik s druge strane (Svenka Savić i Veronika Mitro, 1996):
Jebo te Buš u tuš (dupe)
Jebeš budale (f16)
Jebo vas Đinđić - Hitler (f28)
Jebo vam ja mater (f31)
Pičke švedske (f33, Bošnjakinja u izbegličkom kampu)
Ubi je pederu (f33)
Čanak pička mađarska (f33)
Kurči se u Somaliji (f62, zima 1995, Bošnjaci čekaju da stignu snage SAD)
Oćeš da ti ga popušim (f33).

- Razni oblici kletvi:
Dabogda i ovde bilo ovako i gore! (f33)
Dabogda ti u kući bilo tako Fašisto!
Smrt ješama, ustašama, mudžosima, komunjarama, demokratama Srbija Srbima!

- Pogrdne fraze:
Od tebe je teško da postoji veća budala. Kretenu!

- Naziva iz inventara govora mržnje u ratu:
Dole fašisti!!! ua!! (upućeno organizatorima izložbe)
kukasti krst (simbol za fašizam upućen bilo kome).

- Izražavanje mržnje običnim porukama:
Što ih oni više pobiju, manje posla za nas (f15)
Metak je za ljude (f24)
Udri Barabe!!! (f24, "tigrovi" i njihove žrtve tokom napada na Bijeljinu)
Srbija Srbima Šiptarima sekira
Srpski heroji (f24)
Ubij Baliju!!! (f25)
Smrt Jevrejima (f31)
Sloba - fucker! Mrš bre (f36)
Treba ih pobiti (f37, preživeli posle srpskog napada na Srebrenicu).

2. Implicitna mržnja veličanjem sopstvene nacije, heroja, vere, pisma, stavljanjem samo nacionalnih simbola Srba (četiri S), ili navođenjem ustaljenih jezičkih parola:
Srbenda do jaja!!! (na slici je Arkan)
Slava junaku!!!
Pišite ćirilicom nesrećnici (f62)
Ko se brije Srbin nije!
Za krst časni i slobodu zlatnu
Samo sloga Srbina spasava
Srbija Srbija
Srbija do Meseca
Srbija do Tokija
Srbija do Ogulina
da je Ravna gora, Srbija bi bila na tri mora!
S tri se prsta krsti Moja desna ruka Učio sam ćirilicu Karadžića Vuka (f20)
Srbija Srbima (ispod dodato) Vojvodina Vojvođanima
Ponos srpskog naroda! (uz fotografiju Arkana)
Pero ili kamera. Jevreji i Srbi su dva naroda koja su imala Dahau i Jasenovac, narodi sveopšte omraženi s razlogom, jer nose poslanje. A poslanje je izazov za najdublju mržnju. Enriko Josif, Akademik (1988); Ko govori istinu Haviv ili Josif (f23).

Poslednja poruka je štampani letak zalepljen pored većine fotografija. U ovom slučaju se ne radi o poruci jedne osobe, nego o sumi mišljenja jedne grupe koja na ovaj način organizovano natura svoje mišljenje posetiocima izložbe (budući da su slova poruke velika, ćirilična, čitka i svako ih može izdaleka pročitati).

3. Omalovažavanje drugog (pre svega Jevreja, Roma, Muslimana, Amerikanaca:
UN-vojnici - psi RATA (f16)
Mi nismo cigani (f36)
Napred cigani i crnci - uraa (f45)
Smrt Jevrejima.

Poslednja, rasistička poruka je uz mnoge fotografije i najfrekventnija je od svih oblika govora mržnje, a vezana za poreklo fotografa. Rasizam je među nama, čini se, oduvek.

4. Odbijanje odgovornosti upotrebom govora drugog (prelaskom na šalu, geg, neku poznatu parolu ili njenu parafrazu, poznati slogan ili deo reklame iz medija, crtanog ili igranog domaćeg filma). Na primer, nazivi (opere "Seviljski berberin", filma):
Serijski berberin (f4, Srbin se šiša tokom prvih dana rata u Hrvatskoj)
Mačak pod šljemom (f15, naziv domaćeg igranog filma)
Mirko pazi Slavko (f15, slogan iz stripa za decu "Mirko i Slavko")
Lepa sela lepo gore (f43, naziv domaćeg filma o ratnim događajima u '90).

Zatim poruke iz nekih pesama (narodnih, folk, autorskih):
Padaj sneže, nek ustaše beže!!! (f61, zima 1995, američke mirovna snage stižu u Bosnu)
Pali brate narodnjaci su zakon (f43)
Samo Seks Srbina Spasava (f44, jesen 1991, srpski par se ljubi posle Vukovara: aluzija na 4 s u grbu srpske vlade: samo sloga Srbina spasava).

Poruke na izložbi mogu se povezati sa porukama na studentskim parolama tokom protesta 2000. Preko šale se dekontekstualizuje i na novi način kontekstualizuje poruka:
Samo vas posmatramo (poruka Otpora na jednom bilbordu)
Stanlio & Olio (f19, zatvorenici u logoru Trnopolje).

5. Odbijanje fotografije kao istine:
Ovde je pola istine sakriveno
Montirana fotka (f23)
Fotomontaža (f24, "tigrovi" i njihove žrtve tokom napada na Bijeljinu)
Zašto istinu ne prikažete celu? Zato što tada ne biste mogli špekulisati (f16)
Selektivna istina je opasna politička manipulacija (f23, letak uz mnoge druge fotografije)
Dobra fotomontaža??? (f18)
Loša ti fotka "brate" (jugoslovenske snage napadaju hrvatski grad Osijek, f20)
Molim vas napravit izložbu i srpskih zgarišta i žrtava, tako vam Boga! (f60).

Ovakvim porukama ne negira se da je bilo zla, nesreće i odmazde u ratu, nego da svedočanstvo o tome nije adekvatno željama onih koji istinu neće da vide. To je stepen kada se priznaje postojanje počinjenih dela, a ne priznaje njen materijalni dokaz, u ovom slučaju fotografija.

6. Prihvatanje da je u pitanju zločin, ali se traži da račune polažu drugi:
Trebalo je prikazati zločine svih zaraćenih strana da se tragedije ne ponove, Ovako je učinjen još jedan zločin (f22, čovek krvavih ruku priprema porodicu kosovskih Albanaca za sahranu)
Pokažite srpsko groblje u BRATUNCU (f25)
Gde vam je srpsko groblje sa majkom srpkinjom... Sami satanizujete srpski narod dok drugi to ne čine (f25)
A gde su spaljeni Srbi u krečani na Kosovu? (f21)
Gde su fotografije Srba poklanih u Kninskoj krajini/zapadnoj Slavoniji
Gde je srpska crkva u Pakracu? (katolički krst u Vukovaru, f27)
Zašto nisi išao u Izrael da snimiš zločine Židova nad Palestincima
Gde su slike amera koji bombarduju sa 15 000 m; Peške bi ih kurcem jurili!!
A radili su prvo Hrvati, pa Balije sa Srbima, a ima i ovde prikrivenih koji bi to radili Srbima čim se ukaže prilika (f24).

Primeri u ovoj grupi pokazuju da su posetioci izložbe saglasni da su počinjena dela neljudski čin, pa se ne negiraju dela, nego se izlaže znanje za nedela koja su učinjena srpskom narodu, iz uverenja da na fotografijama to nije predstavljeno. Pristaje se na razgovor, ali da se jednako govori o nedelima jednih i drugih - pre svega drugih. Vidimo već dva podatka za neki budući model pomirenja: "Zlo je bilo, hoćemo da razgovaramo, ali vaše svedočenje je u krivu; hoćemo da razgovaramo o zlu, ali da vidimo koliko ste vi krivi". Ovde više nema potiranja drugog, nema omalovažavanja i vređanja drugog, nego ima slaba nit htenja da se razgovara sa drugim, ali pod određenim uslovima.

7. Prihvatanje kolektivne krivice (i odgovornosti):
Kako neki ne mogu podneti istinu?
Krivi smo svi jer smo ćutali!
Zločinici su pojedinci u svakom narodu
Ne treba ratovati. Posledice su unapred jasne (f24)
Zločin je zločin ma ko ga počinio! (f24)
Ovo je korak ka demistifikaciji Srba kao "nebeskog naroda" (f24)
Naša sramota!!! (f23, Arkan sa tigrićem)
Svi smo Arkan! (f34)
Ako vam se ovo sviđa onda i dalje ratujte (uz nacrtan znak mira) (f18)
Krst je zajednički!!! (katolički krst u Vukovaru, f27)
Da nađemo crkvu i veru prvo u sebi, a posle ćemo lako (f28)
Za rat treba dvoje (f35).

Ovakve poruke pokazuju ravnotežu u odnosu na počinioce zločina - naši su jednako krivi koliko i drugi, stepen krivice je već u ćutanju i negovorenju o odgovornosti. Poruke ove vrste daju nadu da je u mnogobrojnoj zajednici u kojoj postoje velike razlike u shvatanju odgovornosti, upravo ova, po svemu manjinska grupa, početni zamajac u otvaranju dijaloga o odgovornosti.

8. Prihvatanje lične odgovornosti i distanciranje od zločina drugih:
Za ovu grupu lep je primer dijaloga u kojem prvi prihvata odgovornost kao deo celine:
Svi smo Arkan (f34).

Sa njim u dijalog stupa drugi koji kao individua želi da se distancira:
Ja nisam.
Manje se stidim i manje strahujem kad pogledam istinu o sebi pred ogledalom celog sveta!
Istina boli (f60, ostaci postera bivšeg jugoslovenskog predsednika).

Ovde ubrajamo i odgovore svedočenja iz ličnog iskustva:
Što mi spališe selo mojih roditelja u Dalmatinskoj zagori 124 kuće od 125, ali moj brat i danas srećan sa ženom Hrvaticom ali u Las Vegasu. Što su svi morali da odu? ZAŠTO RATOVI? (f20)
Ja sam sjedio na čaršiji i pio kahvu kad dođoše srbo-četnici i tako bez razloga nas tuku!! (f 46)
Zar te nije bruka? Mene jeste (f60).

9. Verska uverenja kao zalog pomirenja:
Hrišćanska verska uverenja se unose u poruku kao mogućnost rešenja sukoba i zadovoljenja pravde od strane nekog drugog, ne i naše aktivnosti:
za protiv
Arkan je svetac Ubica
Ima Boga Arkane gori u paklu
Počivaj u miru Sad je gde mu je mesto.
Slava mu/Slava im (Arkanu) Crko ti još jedared, dao bog.
Pokoj mu duši. Neka mu je laka crna zemlja.
Ne daj Bože (Arkan)
Bože, ne ponovilo se! (f18)
Nijedan terorista nije pravi vernik.

Poređali smo primere da se pokaže pozivanje na boga kao one sile koja će dovesti do pravde i bez angažmana pojedinaca. To je pokušaj da do pomirenja dođe tuđim angažovanjem.. Pri tom, svako navija kod svemogućega za svoju istinu.

10. Poslednja mogućnost je ona neiskazana - ćutanje. Postavlja se pitanje zašto je samo svaki peti posetilac ostavio poruku pored fotografije? Zašto nema više poruka onih koji drugačije misle od nacionalista? Onih koji sebe smatraju tolerantnim? Zašto su oni ostali u tišini?

C) Kako možemo razumeti navedene podatke naše analize?

Rezultati pokazuju da je od ukupnog broja poruka napisanih pored 64 fotografije (verbalnih i neverbalnih) najviše onih koje sadrže eksplicitnu mržnju prema drugima (30%), tačnije odbacivanje svake odgovornosti. Ko su ti drugi u porukama? U najviše slučajeva svi oni koji nisu Srbi, a pre svega narodi iz zaraćenih strana (Hrvati, Muslimani, Albanci), zatim Amerikanci koji su prisutni, ili u obliku vojske koja čuva mir UN, ili podsećanje na NATO bombardovanje u Srbiji. Drugi su oni druge veroispovesti, katolici i muslimani. Ali i oni koji žive u Srbiji, ali se osećaju Vojvođani, dakle regionalno vezani, ne nacionalno.
Mržnja/ljubav je izražena prema vođama. Tri su ličnosti kojima je najviše poruka: Tito, Arkan, Čanak. Pošiljaoci poruka vide svoju veličinu preko vođe, koji je nedodirljivi heroj, kao što je za pristalice Arkana on sam.
Slede poruke sa implicitnom mržnjom (25%). To su poruke kojima se veliča sopstvena (srpska) nacija, vera, pismo, osobe, događaji, istorija, iz uverenja da je srpski narod žrtva, po njihovom shvatanju, na ovoj izložbi izostaje. Traži se krivac za to (organizatori, fotograf, neko drugi) i nespremnost za saradnju.
Slede poruke u kojima se uvođenjem govora drugog, na različite načine, drži distanca od odgovornosti i krivice, prelaskom u šalu, na asocijaciju labavo vezanu za fotografiju, korišćenjem već stvorenog izraza, ali iz nekog drugog žanra ili govora: narodne pesme, filma, stripa, parola, reklama. Takvih je 15% poruka.
Samo je 8% poruka u kojima se vidi spremnost za kolektivnu odgovornost, u kojima glas savesti uključuje celu zajednicu. Ovakve poruke mogu biti zalog za tvrdnju da postoji masa, ali još uvek nekritičnog potencijala da pokrene i obrne situaciju.
Samo je nekoliko poruka lične odgovornosti (2%) u koje smo uvrstili i one poruke koje svedoče o ličnoj ispovesti - "ja sam deo te stvarnosti koja je prikazana na fotografijama pa otuda ja svedočim - ja sam fotografija":
Ginuli su kad su jurišali na moju kuću i zemlju (f25, žena na groblju Lion u Sarajevu).

Sve ostale tipove podvodimo pod ostalih 10% poruka. Napominjemo nakon ovih podataka o frekvenciji pojedinih poruka da ovde nismo uzeli u obzir mnogobrojne neverbalne znakove kao što su precrtavanja, crtanje raznih znakova kao što su kukasti krst, ili pisanje četiri s.
Dragocen je podatak da je 10% poruka ostvareno u dijalogu, tako što se drugi posetilac nadovezuje na poruku prvog. Postoji čitav niz načina da se veza u dijalogu ostvari, što pokazuje da su organizatori izložbe uspeli u nameri, jer se dijalog i spremnost za razgovor vodi na nekoliko nivoa, a zasvedočeno pored fotografija, na velikom posteru na zidu i u Knjizi utisaka. U nju su se individualno upisivale osobe na sopstveni poticaj. Oni koji su hteli mogli su prevrtati listove Knjige, čitati šta su drugi napisali i u tom smislu su i ove poruke javne i dijaloški dostupne.
Zatim su pojedine osobe dok su razgledale izložbu davale izjave u povodu utisaka sa izložbe, za radio, ili televiziju (što, nažalost, nije ostalo u dokumentaciji). Novinari su izveštavali o izložbi redovno u dnevnoj štampi (videti analizu zbirke novinskih članaka u dokumentaciji organizatora).
Drugo, organizatori su u povodu izložbe omogućili različite tribine na koje su pozivali ljude da govore na različite teme (videti program takvih razgovora).

D) Šta nam kaže analiza poruka povezanih u dijalogu?

Ukupno je 10% poruka u kojima se vidi da posetioci izložbe međusobno komuniciraju u dijalogu: jedan ostavi poruku pored fotografije u neko vreme, drugi nepoznati posetilac pročita tu poruku i otpisuje/dopisuje svoje mišljenje, stav, emocije. Dijalog nastaje tako što jedna osoba napiše poruku podstakunta fotografijom, bez namere da nekoga pozove u dijalog, a druga osoba (možda gleda fotografiju) čita napisanu poslednju poruku i na nju se nadovezuje, jer se oseća pozvana u dijalog. Nije uvek unapred jasno ko će uči u dijalog o odgovornosti. Možda će biti pozvani jedni, a u njega se uključiti drugi. Otvorena mogućnost za uključivanje u dijalog preduslov je uspešnom dijalogu.
Samo precrtavanje poruka prvog posetioca je, nažalost, ogledalo loših emocija - precrtavanje poruke drugog je negiranje, neslaganje, uništavanje mišljenja drugog, potiranje do korena, uz odsustvo želje za dijalogom. U takvim porukama nema mogućnosti da se dijalog uspostavi ili nastavi. Zračak nade su primeri nuđenja alternative. Na primer: Sloboda za Slobodana precrtana reč sloboda i napisana reč smrt (f60). Jasni su sada suprotni stavovi dveju osoba: sloboda i smrt. Ono što je ovde različito u odnosu na prvi primer jeste da argumentisanje ide u suprotnom pravcu, ali ima dijaloga jer svako nudi svoje. U tom pogledu lep je sledeći primer. Prvi posetilac je napisao Živeo Slobodan (f60). Drugi je došao i precrtao Živeo i napisao kriv je. Onda je treći došao i napisao Možeš precrtavati ali ipak kriv je. Ovaj poslednji posetilac želi da kaže da precrtavanje i uništavanje mišljenja pojedinca ne umanjuje krivicu kao takvu jer jezički čin nije identičan sa činom u stvarnosti. U tom smislu je važan podatak da govorenje kao činjenje ne može popraviti stvari dok se sam čin ne promeni. Dok se krivica ne pretvori u ono drugo, bilo oproštaj, bilo odgovornost, bilo nešto treće.
U trećem primeru suprotni stavovi se izlažu kao legitimni, nema namere da se uništi osoba koja stav iznosi:
A i pravoslavci i katolici imaju istu božju zapovest: ne ubi. Slava im.
Nemaju. Kada je tako zašto se nisu pridržavali te zapovesti. U tom slučaju ne bi postojao Jasenovac niti bi Stepinac prisustvovao pokolju kao božji čovek.

U četvrtom slučaju se razgovor vodi oko činjenica i u njega se uključuje više od dve osobe (zapravo 4):
Narod koji nema svoju zemlju kao i sva njena dobra ne može se nazvati narodom. Ako narod ima majku zemlja je majka naroda.
A šta je bilo sa Jevrejima?
A šta je bilo sa VOJVOĐANIMA!
Smrt Jevrejima! (f31, srpski vojnik prolazi pored mesta gde je OVK ubila starijeg Srbina)

Nekoliko posetilaca (možda u različito vreme) iznosi ovde sopstvene stavove o nečemu što je odgovornost naroda, od toga je samo prvi u vezi s onim što je na fotografiji prikazano, a ostali se osećaju pozvani u dijalog. Nažalost, poslednji ulazi da razori već uspostavljenu saradnju u dijalogu. Primer nam kaže da je dinamika dijaloga uvek u opasnosti da se raspadne, ako u njega uđe osoba koja nema istu ili dobru nameru.
Čini se da u dijalogu mržnje svađe ima na pretek:
Jebo vas Čanak
A vas jebo Sloba i Karadžić (f38)
Velim ja živela Vojvodina
Živeo Karadžić.

Ovoga puta nesaglasje je unutar srpskih vođa, jedan je vojvođanski lider, drugi je srbijanski ili srpski. Vidimo da nije uvek mržnja usmerena samo na isključivanje drugih, po veri, naciji... nego i među svojima, isključivanjem onih koji nisu kao mi u svemu.
Jedna od mogućnosti u dijalogu jeste da na poruku mržnje (koja inače nema nikakve veze sa fotografijom):
Dole Čanak

druga osoba ne odgovara mržnjom nego se sagovornik jednostavnim pitanjem usmerava na nju samu - pitanje pred kojim bi trebalo da se nađu svi koji žele iz konflikta da izađu:
Zašto? (f33)

Zato što mržnja koja razara i uništava ne stvara novo.
Gde su slike 2 000 000 srpskih izbeglica iz Hrvatske sa srpske zemlje, Bosne i Kosova?
A gde je tebi pravopis?
Sjajna primedba (f37, preživeli posle srpskog napada na Srebrenicu)

U poslednjem primeru ova tri posetioca kao da četuju na nekoj konferenciji na Internetu: uključuju se u dijalog da bi se uključili, da bi nešto rekli u prilog dijalogu, poslednji da bi "navijao", a ne da kaže o poruci koju razmenjuju povodom fotografije. U konfliktnoj situaciji, pored potrebe za dijalogom, postoje navijači. Uočavanje potrebe za dijalogom bio bi prvi važan podatak za buduću upotrebu ovih podataka u sačinjavanju modela za pomirenje zaraćenih strana, uočavanje svih drugih sitnih modaliteta (uključujući i navijače) jeste mogućnost da se dijalog ostvari.
Drugi tip dijaloga je da se drugi uključuje kako bi prizvao pameti onog prvog:
Ko su ovi ljudi?
Da li bi se pitao da su u redu tvoji? (f38, Hrvati, koje su izgnale srpske snage posle pada Vukovara)
Gde je slika srušenih mostova, zapaljenih fabrika?
Pitaj Slobu Šešelja Pavkovića i Pelevića (f40).

Jedan tip dijaloga je da se oseća odgovornost, ali da onaj drugi to odbacuje i prebacuje razgovor na drugi plan:
Tačno je da smo besmisleno rušili svoj grad. "Krivi smo svi jer smo ćutali"!
AMA MORE.

Možda se drugoj osobi učinio prethodni iskaz patetičan, a ne iskreno odgovoran. Suočena sa jasnom odgovornošću druga osoba je ne želi prihvatiti, ali želi razgovarati.
Sledeće primer je u tom pogledu još izrazitiji:
Istina boli!
Ne seri boga ti (f60)
Očigledno je nastojanje da se prihvati odgovornost, ali se ne stavlja ni na jednu stranu:
Sve mi se strane jednako gade!!!
Osim srpske (f38).

Ovde vidimo da su dva sagovornika već pronašla dobru dozu saradnje, gađenje prema ratu dvema stranama je zajedničko, ono što druga osoba čini jeste ostajanje na svojoj strani. Da bi prešla na drugu stranu treba joj most. Ko je taj most? Mogu biti osobe, beli papir i još mnogo toga...
Činjenica da se sagovornici u dijalogu ne vide na jednom mestu i u jedno vreme, omogućava im ponašanje sa povišenim stepenom netolerancije bez vidne odgovornosti. Očekivanje je da bi obe snage ublažile oštrice u direktnoj komunikaciji pa u tome vidimo mogućnost medijacije - umesto belog papira neka osoba, ili mediji (što nažalost, u ovom slučaju nije bilo) - oblici dijaloga osoba koje imaju drugačija očekivanja od pomirenja.
Iz analize pojedinih dijaloga vidna je tendencija ka saradnji na odgovornosti kroz dijalog kao osnovni oblik ljudske komunikacije. Obema stranama je dijalog dat kao univerzalno sredstvo, oni ga, međutim, u mnogo slučajeva potroše budzašto. Samo mali broj dijaloga traga za činjenicama:
Sve ovo bez datuma i mesta, godine nije istina!
Poturili su ovo Srbima
Jesi bio tamo da znaš ili veruješ Slobinom RTS-u (f59, albanska kuća u plamenu
tokom ofanzive makedonskih snaga protiv Oslobodilačke nacionalne armije).

Prva poruka svedoči da osoba shvata da je reč o kući u plamenu, da je to zlo i nesreća, ali traži dokaze (vreme, mesto...). Drugi odbija istinu, a treći ga stavlja ispred ogledala: "Jesi bio tamo, ili veruješ lažima". Vidimo da često neko treći može u dijalogu dveju suprotnih strana usmeriti dijalog tako da se dve strane osete nemoćne, ako se dokažu i pokažu činjenice. U tom smislu su nam ovi dijalozi važni da pokažu kako u pomirenju ne učestvuju samo suprotne strane, nego je lepeza učesnika mnogo šira i njihov skup je uvek dinamičan. Nanovo se svaki put pitamo: ko su dobri pregovarači koji mogu usmeriti razgovor u željenom pravcu, kada postoje dokazive činjenice?
Dijalog u kojem se grupiše više istomišljenika daje nadu u uspeh pregovora o pomirenju i opraštanju:
Najstrašnije je dati slobodu onome koji ne zna njome da rukuje
Stoka
Slažem se
I ja! I ja.

Serije poruka koje su objedinjene istim stavom pokazuju da ima istomišljenika. To je faza kada se o pomirenju može govoriti ne više na individualnom planu, nego na planu manjih grupa koje objedinjuje isti stav u odnosu na neki čin ili dokaz.
Sasvim je malo, kako smo pokazali, onih iskaza u kojima posetilac jasno napiše da se oseća odgovornim. Mnogo je više takvih poruka u dijalogu kao odgovor na neko već izneto mišljenje ili stav sa značenjem "i ja tako mislim". U tom smislu je važno za pomirenje stvoriti okolnosti u kojima će ovi "sramežljivi" glasovi dobiti više hrabrosti da iskažu svoj stav.
Iz sledećeg dijaloga vidimo kako su blizu dve osobe koje naizgled suprotno misle. Potrebno je samo jedno pitanje "otkud znaš" da celu istinu preokrene u drugom pravcu:
Molim vas napravite izložbu i srpskih zgarišta i žrtava, tako vam Boga!
A otkud znaš da ovo nije izložba srpskih zgarišta. U stvari to je izložba žrtava svih naroda koji su učestvovali u ratu (f60).

E) Ima li osnova za nadu?

Tražimo je u onima koji su poruke ostavljali. Poruke pored fotografija ostavljali su oni koji žele da unište druge, da veličaju svoje na uštrb drugih, da razgovaraju o zločinu, ali najpre onih drugih, da vode dijalog u kojem mogu doći do nekih zajedničkih elemenata, da uključe u dijalog i svevišnjeg koji umesto njih rešava konflikt, i onda, nade ima, da ipak prihvate kolektivnu odgovornost i, na kraju, doduše mali deo, prihvate ličnu odgovornost. U ukupnom broju od 5000 posetilaca njih 1300 je dalo glasa od sebe - svaki peti je spreman da u dijalog uđe. Podatak o ostavljačima poruka važan je kada hoćemo da planiramo akcije pomirenja zajednica na velikom prostoru.
Kome su poruke upućene? Autoru fotografija, organizatorima, svima i nikome. U svakom od ovih namera mogu se prepoznati određeni elementi nade za prihvatanje odgovornosti i želje za pomirenjem, što se može iskoristiti za budući model pomirenja u kojem se vodi računa o tome ko sa kim (želi) da razgovara.
Na koji način voditi dijalog? Pokazalo se obilje mogućnosti: od jasnog odbijanja dijaloga do tanke niti saradnje.
Možemo zaključiti da su poruke ostavljene pored fotografija dragocen materijal na osnovu kojeg se može uočiti slojevitost onoga što zovemo odgovornost - preduslov za spremnost na dijalog sa drugima. Od izrazite mržnje i potiranja vrednosti drugog, do tragova saradnje različiti su stepeni, ali se do poslednjih može stići. Treba iznaći mehanizme kojima će se ove slabe i, možda, usamljene niti povezati. U tome je izložba uspela, jer je omogućila povezivanje slabih niti u neko novo uže.
Zašto neki nisu imali nameru i želju da ostavljaju poruke pored fotografija? Da li se na osnovu ostavljenih može generalizovati sud o osećanju odgovornosti za ratne događaje? Svakako ne. Oni koji su tolerantni, koji misle da do pomirenja mora doći, nisu mnogo želeli svoj stav da ostave na belom papiru anonimno. Takvih poruka je više na velikom posteru (videti odeljak 2)i u Knjizi utisaka (videti odeljak 3).

II Analiza poruka sa velikog postera

Od nekoliko velikih pakpapira veličine 1 metar, na celom zidu pri ulazu/izlazu u salu visili su čisti papiri sa sledećim obaveštenjem: "Cilj izložbe je da podstakne javni razgovor o ratu. Poznavanje činjenica neophodno je svakom društvu. Pozivamo Vas da i Vi priložite dokumente i fotografije kojima raspolažete. Hvala". (Pored postera je bio veliki sto za kojim su sedele dežurne osobe na izložbi i milicioner u uniformi.) Zamisao organizatora bila je da se na ovim posterima dokumentuju različiti materijali (fotografije i drugi materijal koji se ovde ne analizira). Rukom pisane poruke ostavljane su sve vreme izložbe na ovim listovima, za razliku od belih pored fotografija, koji su se menjali više puta svakog dana. Tako su svi posetioci mogli pročitati svih 75 poruka nastalih tokom 10 dana.
Ono što smo zaključili za poruke ostavljene pored fotografija važi i za poruke ostavljene na posteru. Razlika je u tome što su dve strane uglavnom načelno razmatrale pitanje o ratu i o zlu, a ima i nekoliko autorizovanih (potpisanih) poruka.

III Analiza poruka u Knjizi utisaka

Poruke ostavljene pored fotografija anonimne su, ostavljene na posteru tu anonimnost umanjuju, sporadično su potpisane, a one ostavljene u Knjizi utisaka su dominantno potpisane (nažalost ne uvek čitko) - potpisom posetioci izložbe ostavljaju trag o sebi, one su odgovorne za izrečeno. Upisivanje u Knjigu utisaka na izložbama inače je običaj, nezavisno od ove izložbe. Oni koji taj običaj znaju, a to su uglavnom različiti posetioci od onih koji su pisali pored fotografija, ostavljaju duže tekstove, uz objašnjavanje sopstvenog stava. Za razliku od kratkih i lapidarnih poruka uz fotografiju, poruke u Knjizi su tolerantnije od prethodnih, ima nekoliko na stranim jezicima, što pokazuje da su izložbu posetili i stranci. Na primer, danski novinar je napisao na nemačkom: "Vrlo je žalosno čitati ono što su neki ovde napisali kao reakciju na fotografije. Oni pokazuju da nisu ništa naučili i da ne žele ništa naučiti". Slede poruke na jeziku onih koji žive tu sa svima, na mađarskom: "Hvala Gospodinu što se ova izložba mogla održati. Ostavljajući po strani organizovane neprijateljske grupe, važno je početi dijalog - samo se polako može postići saznanje". Julija: "Veruj i ne boj se!" - jer mostove, prema Andriću, moramo uvek nanovo graditi. I one mostove koji spajaju obale, ljude i duše - koji nas vode jedne drugima. Da bismo mogli pogledati sebe u oči, pogledajmo što se dogodilo, da bi najzad počeo bolni proces pomirenja. Da bismo mogli srediti, po Jožefu Atili, "zajedničke poslove, što je naš posao i to nije mala stvar"; Gizela Tot Štanji. Ove poruke pokazuju da predstavnici manjina žele da učestvuju u dijalogu o odgovornosti, mada svi smatraju da je ovo pre svega rat o kojem Srbi treba nešto da kažu.
Ako sada poredimo poruke ostavljene pored fotografije sa onima na posteru i u Knjizi utisaka vidimo da postoji jedna osnovna razlika: kada postoji mogućnost da se individualna i konkretna odgovornost iskaže anonimno, izražavanje mržnje je veće. Nepotpisane poruke pored fotografija imaju najotvorenije oblike mržnje (psovke, kletve), kako u reči tako i u crtežu (crtanje muškog polnog organa). Poruke ostavljene u Knjizi utisaka nemaju taj ton, one ne sadrže agresivno precrtavanje poruka drugih. Knjiga utisaka je poseban diskursni žanr u kojoj je podrazumevano da svako može da napiše svoj utisak ili doživljaj. Zato se i zove knjiga (individualnih) utisaka. Ovde gotovo da nema poruka u kojima se uvodi tzv. tuđi govor, ili govor drugog kojim se želi distancirati od sopstvene poruke. U ovoj knjizi svako je pozvan da saopšti svoj utisak, samo neki će otvoreni poziv i prihvatiti. Već možemo sugerisati da jedan od metoda rada u procesu pomirenja može biti upisivanje u Knjigu utisaka.

Poruke u (pisanim) medijima

Ovom obilju pisanih poruka u različitim oblicima unutar izložbe komplementarne su one koje su poslate javnosti preko (pisanih) medija (TV i radio poruke su otišle u etar, bez mogućnosti da ih organizatori sakupljaju). Ukupno je u dokumentaciji organizatora izložbe 100 dužih i kraćih tekstova (informacija, obaveštenja, kritičkih promišljanja, studija slučaja). Različiti tekstovi svedoče o različitom odjeku ove izložbe uglavnom situirane u politički kontekst - predizborne kampanje dvaju predsedničkih kandidata (Labusa i Koštunice), odnosno učešće predsednika LSV (Nenada Čanka) u otvaranju i toku izložbe. Poruke objavljene u medijima traže dodatnu minucioznu analizu (za koju u ovom radu nema dovoljno prostora). Već samo analiza naslova tekstova pokazuje redakcijsku orijentaciju pojedinih medija.
Prvoga dana na otvaranju došlo je do nereda: grupa mladih je pokušala da onemogući otvaranje. Naslovi su o tome u nekoliko novina (11. i 12. sept. 2002. godine):
Politika (vladin list)
Naslov: Zvižduci Ronu Havivu
Tekst: Izložba ratnih fotografija "Krv i med" američkog fotografa Rona Haviva otvorena je večeras u Novom Sadu, u prisustvu policije...

Ekspres
Naslov: Bežanje od istine
Nadnaslov: Provokativna izložba fotografija Rona Haviva "Krv i med" otvorena u Novom Sadu zahvaljujući - policiji

Danas
Naslov: Fotografije sa porukom istine
U tekstu rečenica: Svečanost otvaranja izložbe fotografija je obezbeđivalo petnaestak uniformisanih pripadnika MUP Srbije.

Pisanje o izložbi visokotiražne štampe važan je detalj celog događaja, budući da su o njoj mogli doznati oni koji su izvan Novog Sada, koji nisu u mogućnositi da izložbu vide. U štampi konstatujemo, nažalost, zaoštravanje suprotstavljenih strana u odbranu srpske ideje, odnosno potreba za sagledavanjem istine. Neki štampani mediji nisu bili spremni da pomognu dijalog dveju strana, pa bi se pre moglo tvrditi da su neki mediji odmogli u naporu organizatora da se razgovor omogući i uspostavi, jer su insistirali na razdvajanju i huškačkoj politici: Nacional, koji ima veliki tiraž, suprotno Danasu koji je korektno obaveštavao, ali je tiraž ovog lista daleko manji. Novosadski Dnevnik je jedini napravio anketu za i protiv izložbe, iskoristivši događaj za preispitivanje odgovornosti građana za ratne događaje. I ovoga puta se pokazuje da mediji nedovoljno senzibilno osluškuju one događaje u sredini koji su prekretnica nekih strujanja, ili idejnih događanja, a koji mogu usmeriti javno mnenje ka dobrim i boljim idejama o zajedništvu i suživotu.

Izložba fotografija ratnog fotografa Rona Haviva pokazala je u kojoj meri su posetioci izložbe slojeviti, kontekstualno omeđeni, ali da među njima ima manjina spremna na dijalog. Bogatstvo različitih mogućnosti za dijalog dragocen je podatak ove analize.

Zahvaljujem se Mariji Gajicki na pripremljenom materijalu za analizu i na dugotrajnim i inspirativnim razgovorima o stvari za koju smo obe zainteresovane.

Literatura
Bahtin, Mihail (198), Govorni žanrovi, III program RT Beograd.
Bugarski, Ranko (1995), Jezik od mira do rata, Biblioteka XX vek, Beograd.
Bugarski, Ranko (200), Lica jezika, Biblioteka XX vek, Beograd.
Bugarski (2002), Nova lica jezika, Biblioteka XX vek, Beograd.
Čolović, Ivan (2000), Politika simbola: ogledi o političkoj antropologiji (poglavlje 9: "Mržnja"), Biblioteka XX vek Beograd (drugo izdanje).
Đorđević, Radomir D. (1995), Rečnik grafita: sociološko potkulturno značenje, "Centar 018", Dom kulture, Niš.
Gruden, Tamara (2003), "Kako se opirala Srbija", Beograd, (serija nastavaka u Danasu jula 2003).
Haviv, Ron (2002), "Nisam iznenađen", Vreme, 2. septembar.
Savić, Svenka (1993), Diskurs analiza, Filozofski fakultet, Novi Sad.
Savić, Svenka (2002), Politički korektan govor.
Savić, Svenka i Veronika Mitro (1996), Diskurs psovki, Futura publikacije, Novi Sad.
Šokica, Slavica (1985), Psiholingvistički aspekti grafita u Novom Sadu, Prilozi proučavanju jezika, 22, Filozofski fakultet, Novi Sad, 133-144