Behemot*

Mane i pukotine u sistemu, pa čak i vojni poraz Nemačke, ne moraju automatski dovesti do kolapsa režima. Njega može zbaciti samo svesna politička akcija potlačenih masa koja će iskoristiti pukotine u sistemu

Franc Nojman

Ima li Nemačka političku teoriju?

Svaki politički sistem može da se definiše pomoću političke teorije koja izražava njegovu strukturu i ciljeve. Ali ako nam zatraže da definišemo političku teoriju nacional-socijalizma bićemo u neprilici. Nacional-socijalizam je antidemokratski, antiliberalan i duboko antiracionalan. Zato se kod njega ne može koristiti nijedna prethodeća politička misao. Čak ni Hobsova politička misao ovde se ne može primeniti. Nacional-socijalistička država nije Levijatan, ali je Hobs, pored svog Levijatana, napisao i Čudovište ili Dugi parlament koji je Ferdinand Toenis na osnovu originalnog rukopisa prvi put uredio u Londonu 1889. godine. Čudovište, rad koji je opisivao Englesku tokom "Dugog parlamenta", trebalo je da predstavlja "ne-državu", situaciju koju karakteriše potpuno bezakonje. Levijatan, iako proguta društvo, ne proguta ga u celosti; njegova vlast vlada na bazi pristanka ljudi; njegovo obrazloženje još uvek je racionalno; shodno tome, nekompatibilno je sa sistemom koji potpuno žrtvuje pojedinca. To je bilo jasno Čarlsu Drugom koji je spalio Levijatan; Klarendon je knjigu za njega rezimirao sledećim rečima: "Nikada nisam pročitao knjigu koja sadrži toliko mnogo zapaljivosti, izdajništva i bezbožništva". To je bilo jasno i Hobsovim savremenicima, naročito Johanu Fridrihu Hornu, nemačkom reakcionarnom političkom teoretičaru koji je shvatio revolucionarne implikacije političke teorije koja svoju moć zasniva na pristanku ljudi. U Hobsovom Levijatanu sačuvani su ostaci vladavine prava. Pravo treba da bude sveopšte i ne bi trebalo da bude retroaktivno. Moć suverena, za Hobsa, prosto je deo pogodbe u kojoj vladalac treba da ispuni svoje obaveze, tj. da sačuva red i zakon tako da se mogu ostvariti sloboda trgovine i međusobnih ljudskih odnosa, sloboda da ljudi biraju svoje prebivalište, ishranu, profesiju i da rađaju i podižu decu po svom nahođenju.1 Ako vladalac ne može da ispuni svoj deo pogodbe, on gubi vlast. Takva teorija ima malo zajedničkog sa nacional-socijalizmom koji je onoliko apsolutističan koliko je to uopšte mogućno. (...)
"U Nemačkoj, relativizam je vanredno smela i destruktivna teoretska konstrukcija (možda je to nemačka filozofska osveta koja nagoveštava vojnu osvetu?). U Italiji relativizam je, jednostavno, činjenica. Fašizam je super-relativistički pokret koji nikad nije ni pokušao da svoj komplikovan i moćan mentalni sklop preobuče u definisan program, ali je uspeo, prateći svoju stalno menjajuću pojedinačnu intuiciju. Sve što sam govorio i činio ovih poslednjih godina jeste relativizam putem intuicije. Ako relativizam predstavlja kraj vere u nauku, raspad toga mita 'nauke' percipirane kao otkrivanje apsolutne istine, mogu se pohvaliti da sam primenio relativizam u analizi socijalizma. Ako relativizam predstavlja prezir prema fiksiranim kategorijama i ljudima koji sebe smatraju nosiocima spoljne, objektivne istine... onda nema ničeg relativističnijeg nego što su to fašistički stavovi i aktivnosti... Mi fašisti smo uvek izražavali svoju potpunu nezainteresovanost za sve teorije... mi fašisti imali smo hrabrosti da odbacimo sve tradicionalne političke teorije i mi smo i aristokrati i demokrati, i revolucionari i reakcionari, i proleteri i antiproleteri, i pacifisti i antipacifisti. Dovoljno je imati jednu fiksnu tačku: naciju. Ostalo je očigledno.... Iz činjenice da su sve ideologije jednake vrednosti, da su sve ideologije prosto fikcije, moderni relativist zaključuje da svako ima pravo sebi da stvori sopstvenu ideologiju i da onda svim snagama pokuša da je ostvari."2
Ovo je odista izvanredno poučan citat Musolinijevog teksta. Pokazuje da je njegov takozvani relativizam, koji nema gotovo ničeg zajedničkog ni sa filozofskim relativizmom niti sa pragmatizmom, u stvari samo cinizam i nihilizam. Ono što fašizam hoće da kaže, hvaleći relativizam, jeste da on koristi teorije kao sredstva. Mi takođe znamo, iz biografije Musolinija Gaudensa Megaroa,3 da je pozivanje na velike modele fašističkog vođe jednostavno zamajavanje, odnosno čista varka i prevara, i da se oni spominju s vremena na vreme samo da bi fašističkim doktrinama dali nekakav akademski prizvuk.
Tačno je da relativizam i pragmatizam sadrže autoritarne elemente. Poričući validnost objektivne istine oni možda otvaraju put za uzdizanje postojećeg. Ali u isto vreme to su demistifikujuće teorije; teorije koje spuštaju na zemlju, kritičke doktrine koje ogoljuju arogantne tvrdnje postkantovskog idealizma koji, kao što smo pokazali, maskira potpuno isto prihvatanje datih činjenica tako što sve ključne probleme prebacuje u sferu metafizike. Pozitivizam i pragmatizam klanjaju se samo dokazanim činjenicama i, shodno tome, zahtevaju slobodu da ih prikažu i analiziraju. Takvu slobodu nacional-socijalizam im zaista pruža, ali samo prirodnim a nikako društvenim ili filozofskim naukama. Nijedna filozofija ne može se smatrati odgovornom za nacional-socijalizam.
Nacional-socijalizam je, ponavljamo, nekompatibilan sa bilo kojom racionalnom političkom filozofijom, tj. sa bilo kojom doktrinom koja crpi političku moć iz volje i potrebe ljudi. Zašto je to tako, verujem da je već sasvim dobro pokazano kroz strukturu nacional-socijalističkog društva. Tu postoji fundamentalni antagonizam između produktivnosti nemačke industrije, njenog kapaciteta za doprinos opštem blagostanju i njegovih sadašnjih rezultata, i taj antagonizam se stalno produbljuje. U poslednjih osam godina ta ogromna industrijska mašinerija u neprekidnoj je ekspanziji, ustrojena da radi isključivo na uništavanju. Obećanja koja je režim dao masama slatka su, ali mnoga od njih su prekršena a svaka ključna tačka stranačkog programa žrtvovana je. Ovaj antagonizam mase sigurno da osećaju, jer nisu naivne, pošto već poseduju dugu tradiciju koja im je podarila kritičan duh i učinila ih svesnim da je jedna od primarnih činjenica moderne civilizacije upravo ovaj antagonizam između privrede koja treba da proizvodi izobilje za dobrobit svih, ali koja radi samo u korist destrukcije.
U takvoj situaciji, za režim, misao je fatalna - u čemu se slažu i vodeći pozitivist i vodeći antipozitivist.4 Ljudska misao, ako joj se dozvoli, okrenuće se protiv ugnjetavanja i nepravde. Kada je Džon Stjuart Mil napisao svoj esej o Džeremiju Bentamu, jedno od poglavlja naslovio je "Opasnost od pitanja 'zašto'".5 Bentamov utilitarizam bio je odbačen od strane društva koje je osećalo da kritička misao dovodi u pitanje samu njegovu egzistenciju. U nacional-socijalističkoj Nemačkoj misli bilo koje vrste, bilo pozitivističke ili pragmatične, bilo idealističke ili ne, moraju obavezno poprimiti kritički i revolucionarni karakter.
Nacional-socijalizam nije zasnovan na racionalnoj političkoj misli, ali da možda nije zasnovan na antiracionalnoj teoriji, i da li uopšte postoji tako nešto kao što je antiracionalna teorija? Verujemo da ne postoji. Postoje ne-racionalne religiozne teorije, postoji ne-racionalna magija. Ali politička teorija ne može biti ne-racionalna, a ako tvrdi da to jeste onda je to namerni trik. "A onda se podigla... krv protiv zvaničnog razuma; rasa protiv smišljene racionalnosti; čast protiv profita; jedinstvo protiv individualističke dezintegracije, vrlina vanrednog stanja protiv buržoaske sigurnosti, narod nasuprot individui i masi."6 Ova deskripcija nacional-socijalističke filozofije od strane jednog od vodećih nacional-socijalističkih filozofa Ernsta Krika, sada profesora u Hajdelbergu, može se smatrati da ima autoritet. Pokušali smo da pokažemo u mnogim prilikama da su takozvani ne-racionalni koncepti - krv, zajednica, narod - u stvari sredstva za prikrivanje prave konstelacije moći i za manipulaciju masama. Harizma Vođe, superiornost vodeće rase, borba proleterske klase protiv plutokratije, protest naroda protiv države, svesno su primenjene strategije. Ne može se prenaglasiti da se nacional-socijalizam ponaša u skladu sa najracionalnijim planom gde je svaka izjava njegovih lidera kalkulisana i da je njegov efekat na mase i na okolni svet veoma pažljivo unapred proračunat.
Od prethodnih političkih sistema kojima nedostaje teoretsko opravdanje i koji su bili na snazi tokom perioda osnivanja italijanskih gradova-država kao i tokom ranog XVII veka, nacional-socijalizam se razlikuje privlačnošću za narod.7 Videli smo da je nacional-socijalizam došao na vlast uz podršku masa. Kada je društvo prošlo fazu široko postavljene demokratije, privlačnost masama i njihova podrška postale su imperativ. Nijedan politički sistem ne može se graditi na ničemu, ne može kompletno obrisati prošlost. Svaki novi politički sistem mora da inkorporira određene aspekte prošlosti. Nacional-socijalizam je transformisao institucionalnu demokratiju Vajmarske Republike u ceremonijalnu i magičnu demokratiju,8 razvoj neophodan zahtevima totalitarnog rata u kojima su razlike između civila i vojnika uništene i u kojima su civili patili čak i više od vojnika. Socijalizacija opasnosti,9 kako je Harold Lasvel ovu situaciju spretno nazvao, zahteva više nego ikada potpunu kontrolu nad masom, i nad svakim aspektom njenih pojedinačnih života. Konačno, da bi se manipulisalo masama, i da bi se one kontrolisale, atomizirale i terorisale, moraju se zarobiti putem ideologije.
Nacional-socijalizam je ponovo oživeo metode korišćene prvi put u XIV veku, kada su osnovane prve moderne države, italijanske države-gradovi. Vratio se ranom periodu državnog apsolutizma, gde je "teorija" prosto i samo arcanum dominationis, tj. tehnika izvan pravde i nepravde, suma sredstava za održavanje gole vlasti. Vođe italijanskih država-gradova u XIV veku, Makijaveli, a zatim iz ranog XVII veka nemački pravnici (kao Arnold Klapmar) bili su majstori ove umetnosti. Studija Arnolda Klapmara De arcanis rerum publicarum (1605) otkriće markantne sličnosti sa nacional-socijalizmom kod transformacije misli u propagandne tehnike.
Vredno je zapažanje da je u XIV veku bio prvi istorijski pokušaj da se ustanovi određena vrsta fašističke diktature. Ovaj pokušaj je učinjen u Rimu u vreme kad je grad prolazio kroz tešku ekonomsku krizu, kao rezultat premeštaja pape u Avinjon, a potom i kao žrtva nemačkog imperatora i vladara Napulja. Razdiran borbom između dve plemićke familije, Kolona i Orsini, naseljen odrpanim, osiromašenim masama koje su se živo sećale sjajne prošlosti, Rim je postao idealno poprište za aktivnosti demagoga Kole di Rienca. Ovaj sin siromašnog krčmara i pralje bio je samouk; teškim radom postao je naučnik, i to prvi koji će da istražuje rimske ruševine. Njegov plan da se domogne vlasti finansirali su bogataši, ali je on pažljivo negovao - i pažljivo skrivao - svoje veze sa papom. U isto vreme vrlo je lukavo eksploatisao frustracije velikog dela rimskog stanovništva, a propaganda je bila jedno od njegovih najmoćnijih sredstava za vladanje masama. Ogromne alegorijske slike krasile su zidove kuća, ulične demonstracije, slavljenje magičnih ceremonija, strasni i violentni govori puni slikovitih i istorijskih refleksija o slavi Rima, obećanja da će ih spasti od vlasti aristokratije, sve su to bila sredstva koja je koristio. Di Riencova celokupna karijera bila je obeležena istom mešavinom lukavstva i strasti koja se može videti i u bliskoj istoriji Nemačke.
Rimsko plemstvo odbilo je da ga ozbiljno shvati iako ili možda baš zato što je otvoreno govorio o svojim ciljevima. Međutim, buržoazija je u Koli videla svog spasitelja od destrukcije i nemira. Bogati sinovi trgovaca, nikada sasvim prihvaćeni od strane plemstva, prigrlili su ga. Na Duhove 1347, Kola je sazvao takozvani Rimski narodni parlament i proglasio svoju ustavnu diktaturu. Njegovi metodi da ugrabi i vrši vlast veoma su slični nama poznatim metodima jer ih koristi nacional-socijalizam: drakonski zakoni, drastična čistka pravosuđa i birokratije i formiranje jake vojske. Naredio je da se korumpirani državni službenici vode ulicama obučeni kao lakrdijaši, kako bi ih narod ismevao. Zatvori su napunjeni, specijalni tribunali radili su prekovremeno, smrtne kazne su se umnogostručile. Plemstvo se podredilo njegovoj vlasti i zaklelo na vernost. Činilo se da je totalno jedinstvo rimskog naroda ponovo postignuto, pa čak i više od toga, jer su ukinute privilegije plemstva. Na kraju, njega su zbacile upravo one klase koje je obećao da će uništiti a koje je faktički ojačao. Posle pada, sklopio je zaveru sa franciskanskim fratrima, usvojio harizmatsku doktrinu Joakima de Florisa i radio na ostvarivanju treće imperije, tj. carstva duha.
Postoje i drugi istorijski presedani iako nijedan nije tako interesantan kao kratka vladavina Kole de Rienca jer se ona odigrala u samom svitanju moderne države kao takve. Diktaturu Napoleona III, proglašenu 2. decembra 1851, takođe je karakterisalo ideološko laskanje masama dok je istovremeno rađeno na njihovom sitnjenju i izolaciji. Autoritarna kontrola radničkih organizacija, uvođenje radnih knjiga, kreacija javnih radova, išli su uporedo sa imperatorovim neprekidnim izjavama ljubavi prema radnicima.
U oba ova slučaja - i u mnogim drugim - konfrontirani smo sa masama čiji je položaj postao nepodnošljiv. Ove mase pokazuju revolucionarne tendencije, njihova ogorčenost prema vlastima raste kako postaju sve svesnije svog osujećenja. Moderni fašistički vođ taj nemir kanališe na način koji materijalne osnove društva ostavlja nedodirnutim. U našem vremenu ovo se može uraditi samo nametnuvši umesto razmišljanja magične proslave, i to ne samo u javnim ceremonijama nego i u svakodnevnom životu. Da bi se to postiglo, izolacija individue, karakteristična za moderno društvo, pojačava se do krajnosti uz pomoć ogromne mreže birokratskih organizacija i oportunističke, beskrajno rastegljive ideologije.
Ova razmatranja dovela su nas do zaključka da nacional-socijalizam nema sopstvenu političku teoriju, te da su ideologije koje koristi da bi ih potom odbacio naprosto arcana dominationis, odnosno tehnike za vladanje. Ako je to tačno, onda je nemačko vođstvo, po mom mišljenju, jedina grupa u sadašnjem nemačkom društvu koja svoje ideološke stavove ne shvata ozbiljno, a u isto vreme vrlo je svesna njihove čiste propagandne prirode.

Da li je Nemačka država

Ali ako nacional-socijalizam nema političku teoriju da li je njegov politički sistem država? Ako državu karakteriše vladavina prava, naš odgovor na ovo pitanje biće negativan, pošto mi negiramo da u Nemačkoj vlada pravo. Može se tvrditi da država i pravo nisu sinonimi i da mogu da postoje države bez prava. Države, međutim, kao one koje su se pojavile u Italiji, smatraju se racionalno funkcionišućim mehanizmima koji raspolažu monopolom prinudne moći. Država je ideološki okarakterisana jedinstvom političke moći kojom raspolaže.
Sumnjam da država, čak i u ovom ograničenom smislu, u Nemačkoj postoji. Tvrdi se da je nacional-socijalizam dvojna država, da je on u stvari država u kojoj operišu dva sistema: jedan pod normativnim zakonom, a drugi pod posebnim merama, jedan racionalni a drugi u sferi prerogativa.10 Mi ne delimo ovo mišljenje, smatrajući da u Nemačkoj vladavine zakona nema, iako postoje hiljade tehničkih pravila koja se mogu pobrojati. Verujemo da monopolisti kad imaju posla sa ne-monopolistima, koriste pojedinačne mere i da u njihovim odnosima sa državom ili konkurencijom koriste kompromise koji se oslanjaju na ekspeditivnost a ne na zakon. Štaviše, sumnjamo da nacional-socijalizam poseduje jedinstvenu mašineriju prinude, osim ako ne prihvatimo teoriju vođe kao njihovu pravu doktrinu. Stranka je u odnosu na državu sasvim autonomna u stvarima koje se tiču policije i mladih, mada u svim ostalim oblastima država stoji iznad stranke. Vojska je u mnogim poljima suverena; birokratija nije pod kontrolom; industrija je uspela da zauzme nove položaje. Moglo bi se reći da su antagonizmi koji postoje u nacional-socijalizmu karakteristični za demokratski sistem, pa ipak postoji jedna ključna razlika: u demokratiji ili bilo kom drugom ustavnom sistemu takvi antagonizmi unutar vladajućih grupa moraju se rešavati na opšteobavezujući način. Apsolutistički kralj je pravi zakonodavac. U njegovoj ličnosti, zakonodavna, izvršna vlast i pravosuđe su suštinski ujedinjeni. Kad njegov apsolutistički manir dođe u konflikt sa realnošću država se raspada kao, na primer, Francuska pre revolucije 1789, kada je kralj bio apsolutista samo u nazivu, dok je pravu moć držala birokratija, feudalci, dvorovi, visoka buržoazija, i sve te grupe očajnički su se među sobom borile. U apsolutističkoj monarhiji, ustavnom sistemu i u demokratiji, kompromisi među raznim grupama po pitanju njihovih zahteva imaju opštu validnost. Neophodno je da država koordinira i integriše stotine i hiljade individualnih i grupnih sporova. Proces se mora završiti na opšteobavezujući način, tj. kroz apstraktni racionalni zakon ili bar kroz racionalno funkcionišuću birokratiju. Kod nacional-socijalizma, međutim, cela zajednica je organizovana u četiri solidne centralizovane grupe, svaka operiše pod principom vođstva i svaka ima sopstvenu zakonsku, administrativnu i pravosudnu moć. Ni univerzalni zakon niti racionalno funkcionišuća birokratija nisu neophodni za integraciju. Kompromisi između četiri autoritarna tela ne moraju se izraziti putem pravnog dokumenta niti institucionalizovati (kao džentlmenski sporazum između monopolističkih industrija). Sasvim je dovoljno da se rukovodstva četiri krila neformalno slože oko određene politike. Onda će to četiri totalitarna tela sprovesti sa svim mehanizmima koji im stoje na raspolaganju. Nema potrebe da država stoji iznad svih grupa. Država čak može biti i smetnja kompromisima i vladanju nad klasama kojima se vlada.
Zato je u strukturi nacional-socijalističkog političkog sistema nemoguće otkriti bilo koji organ koji monopoliše političku vlast.
Najrazvijeniji nacional-socijalistički pravnici, Rajnhard Hohn11 i Gotfrid Nis,12 odbijaju i samu ideju države. Njihovi stavovi nailaze na široko odobravanje. Obojica odbijaju definiciju karaktera države smatrajući je konstrukcijom liberala, jer ako se prihvati takav koncept države, tvrde oni, onda oni koji sprovode njenu moć samo su njeni organi. Prema njima, politička moć Nemačke zasniva se na Vođi koji nije organ države, ali koji jeste zajednica, on ne deluje kao njen organ već jeste njena personifikacija. Nis pravi razliku između tri nezavisne sile jednakog statusa, stranke, vojske i države (čime on misli na birokratiju); iznad njih je Vođa "koji dela ne samo za narod, i umesto naroda, već kao narod". On koristi stranku, vojsku i državu kao svoj alat, samo zato što ne može sve lično da uradi. Ovde nismo zainteresovani za sofisticizam ove teorije transupstancijacije, implicirane identifikacijom Vođe i naroda, već za konsekvence koje se iz takve teorije izvode. Ova složena nacional-socijalistička ustavna teorija, iako ju je napao čak i Karl Šmit,13 jasno priznaje da nije država ta koja unificira političku moć, već da postoje tri (a po našem mišljenju četiri) koegzistentne političke snage, a njihova unifikacija nije institucionalizovana već personalizovana. Može se lako priznati da je u ustavnom zakonu, kao i na svakom drugom polju, teorija o narodnim zajednicama i vođstvima samo paravan koji skriva moći neverovatno narasle birokratske mašinerije. Ali u ovim teorijama može se prepoznati bar zrnce istine, iako je odista teško četiri grupe koje ulaze u pogodbu smatrati državom. Štaviše, osim zahvaljujući harizmatskoj moći Vođe, nema autoriteta koji koordinira ovim grupama niti mesta gde bi se kompromis među njima mogao staviti na opštevalidnu ravan.
Ali ako struktura nacional-socijalizma nije država, šta je? Reskirao bih sa pretpostavkom da smo suočeni sa vrstom zajednice u kojoj vladajuće grupe kontrolišu ostatak populacije direktno, bez posredovanja racionalnog iako prinudnog aparata koji se do sada nazivao državom. Ovaj novi socijalni oblik još se nije sasvim razvio ali postoji trend koji definiše samu suštinu tog režima.

Šta su razvojni trendovi ove strukture?

Već smo pokazali da postoje duboki antagonizmi između vladajućih klasa. Nema zajedničkih lojalnosti. Cement koji ih sve vezuje je profit, moć i iznad svega strah od potlačenih masa. Ali pošto je to tako, možda će se desiti da jedna grupa proguta neku drugu ili sve ostale. Može se desiti da je nacional-socijalizam na putu da postane država-tvrđava, kako Harold Lasvel spretno definiše državu koju vode isključivo praktičari nasilja. Može se desiti da u slučaju konflikta stranka ekspropriše industriju. Da li to znači kraj kapitalizma? Ja u to ne verujem. Nemačka bi onda ušla u novi period prvobitne akumulacije, period gde je kapital stvoren ne kroz proces proizvodnje već kroz nasilje i teror, odnosno političkim sredstvima. Čak i danas njen sistem pokazuje mnoge osobine prvobitne akumulacije, kao što su arijanizacija, germanizacija, i osnivanje Geringovih fabrika. Nova klasa kapitalista onda će iznići a politička moć stranke biće potpuno usidrena u proces proizvodnje. Vladajuća klasa će onda biti kompromisna struktura sačinjena ne od četiri grupe već možda samo od dve, vojske i partije.
Ali ono što mi shvatamo kao "prvobitnu akumulaciju" jednom je uvelo proces ogromne ekspanzije, do tada neviđeno razmahivanje svih proizvodnih snaga, a fašistička prvobitna akumulacija označiće kraj ovog procesa. Pobeda nad ekonomskom moći, čistim terorističkim metodama, postaje neophodna, pošto je iz mnogih, već navedenih razloga, kretanje uz socijalnu lestvicu samo putem vrednog rada ili kapitala postalo nemoguće.
Iako je takav razvoj mogućan, nije verovatan. Vojska nije nacional-socijalistička grupacija. Koliko god se vojne starešine klanjale Hitleru, vojska još uvek ima sopstvenu racionalnost. Njene plitke veze sa monopolističkom industrijom, sa agrarom i sa visokom kabinetskom birokratijom poznate su, i o njima se već govorilo. Ako Nemačka pobedi u ratu, prestiž i moć vojske biće enormno uvećani, i stranka neće smeti da ide do kraja, do njene potpune eksproprijacije. Jedan ili drugi monopol mogu pasti, kao Tijsen, za upozorenje drugima, i kao popuštanje pred strankom, ali nije verovatno da u slučaju pobede sadašnja struktura nemačkog društva može biti materijalno izmenjena.
Mnogo važniji su antagonizmi između vladalaca i onih kojima se vlada. Postoji objektivno dubok antagonizam između te dve klase. Da li će, i kada će, eksplodirati ne možemo da znamo. Ali unutar tog univerzalnog i opšteg klasnog antagonizma postoje i bezbrojne pukotine u sistemu koje takođe moramo pomenuti. Najdublji konflikt će rezultirati iz antagonizma između magičnog karaktera propagande i potpune racionalnosti i depersonalizacije društva. Proces proizvodnje nije magičan, on je racionalan. Izmene u procesu proizvodnje ne izvode se dodirivanjem zastave, niti izgovaranjem ceremonijalnih fraza, već radom. One se ne događaju, one su sprovedene od strane čoveka. Režim je pokušao i pokušaće ponovo da spreči uzdizanje ideologije koja korespondira sa racionalnim procesom rada, ali taj napor biće bezuspešan. On može samo da probudi prezir i cinizam. Prema nekim posmatračima nacional-socijalističke Nemačke, već smo dostigli tačku kada su rukovodstvo i njegovo obožavanje od strane zajednice prepoznati kao ono što odista i jesu: budalaštine.
Osim ovog generalnog antagonizma, ima u sistemu dominacije masama još mana, a to je iznad svega konflikt između šok grupa i amorfne mase. Taj proces je operativan u vojsci i industriji i može dostići prilične razmere. Dvoje od najinteligentnijih posmatrača modernog ratovanja već su ukazali na inherentne konflikte između rastuće važnosti inicijative pojedinačnog vojnika i birokratizacije masovne vojske.14 Nacional-socijalističko ratovanje mora, u sve većoj i većoj meri, da se oslanja na smelost, veštinu i inicijativu vojnika i nižih oficira, a da u isto vreme praktikuje potpunu autoritarnost, tj. krutu kontrolu sa vrha.
Sličan fenomen može se videti u procesu proizvodnje. Bilo je argumenata da je Nemačka zemlja inženjera i da se inovativne i organizacione veštine inženjera više ne ograničavaju motivom profita.15 To je samo delimično tačno; iznad svega, to ne znači da je inženjer vladar i da je kapitalizam stigao do kraja. To prosto znači da postoji potreba privrede, koja ima nedostatak sirovina i ljudstva, da stvori nove materijale i da racionalizuje proizvodni proces, ma koliko to koštalo. Ali čak i ako pretpostavimo da tokom ovih osam godina inženjer nije bio ograničavan, on će kasnije činiti (uvek pretpostavljajući nemačku pobedu) najozbiljniju pukotinu u sistemu. Inženjer se bavi jednom od najracionalnijih profesija i on zna šta pozitivna sila produktivne mašinerije može da postigne. Svaki dan pokazuje kako ta mašinerija, umesto da bude instrument blagostanja, postaje instrument uništavanja. Konflikt između potencijalnosti i aktuelnosti jeste, da tako kažemo, nešto što se pred njegovim očima svakodnevno odigrava. Treba li Nemačka, čak i posle poraza Engleske i Rusije, da nastavi sa naoružavanjem da bi osvojila ceo svet - a mi smo pokušali da dokažemo da je ta stalna, agresivna ekspanzija, suštinski deo strukture sistema - taj antagonizam će jednog dana postati mnogo opasniji. Ali šta ako Nemačka, posle pobede nad opozicijom, postane pripitomljena, ako se odrekne dalje ekspanzije, onda će i dometi inženjera ponovo biti sputavani, tehnički progres će se najverovatnije okrenuti u suprotnom pravcu s ciljem da se obezbedi što veća zaposlenost. Verujemo da je antagonizam između inženjera, tu podrazumevamo sve tehničare i menadžere, i totalitarnog monopolističkog kapitalizma, jedna od ključnih mana u sistemu.
Konflikt ide i dublje, on obuhvata celu radničku klasu. Snaga kvalifikovanog radnika je porasla. Tačno je da je on postao sve više zamenljiv. Odnos između proizvoda i radne snage potpuno je razređen, u visoko racionalizovanom mehanizmu. Ali odnos između radnika i radnog procesa nije. Antagonizam koji oseća inženjer ovde se pojavljuje na mnogo širem planu. Iako broj kvalifikovanih radnika može biti smanjen, a odnos nekvalifikovane radne snage može da se poveća, moć kvalifikovanog radnika raste, jer on drži ključne pozicije u industrijskom procesu rada. Režim može da pokuša da korumpira kvalifikovanog radnika, da pokuša da zadovolji njegove zahteve na račun velikih masa nekvalifikovanih. Nastaviće da uništava solidarnost, gde god na nju naiđe. Uništiće sve afinitete koji potiču od zajedničkog rada. Ali, hoće li uspeti u tome? Hoće li visokokvalifikovani radnik, znajući za svoju zamenljivost, razumevajući potencijale industrijskog aparata, biti zadovoljan režimom koji te potencijale koristi za tlačenje i teror. Ako verujemo da je čovek u svojoj biti zao, ako je egoizam jedina čovekova motivacija, onda su naše perspektive prilično tmurne. Ali čovek je niti dobar niti zao, njega će oblikovati njegovo kulturno i političko iskustvo.
Kakvo je to iskustvo? Transformacija kulture u propagandu ima dalekosežne posledice za režim - posledice koje on ne želi, ali od kojih se ne može pobeći. Konflikt između pseudosocijalističke ideologije i golih činjenica autoritarnog monopolističkog kapitalizma samo će se produbiti. Antikapitalistička propaganda sadrži unutrašnju dinamiku koja neko vreme može raznim sredstvima da se zaustavi, ali se ne može trajno zaustaviti. Čak i nacionalizacija privrede tada neće biti dovoljna. Neće pomoći ni da se svojina jednostavno prebaci na nivo države i da se zadrži socio-politički sistem. Ideologija zajednice, lažna kao što jeste, antidržavna ideologija, fiktivna kao što jeste, kao što smo pomenuli, jesu varijacije teorije besklasnog društva - iako, naravno, degenerisane varijacije. Svojom antikapitalističkom i antidržavnom propagandom režim i nehotice pomaže istinske socijalističke trendove.
To se odnosi i na pseudoegalitarijanizam. Čak i lažni egalitarijanizam ostaviće neizbrisive utiske na one nad kojima se praktikuje. Vilijam Širer16 je pisao na temu jednakosti tretmana mornara i oficira na nemačkim vojnim brodovima. Razni izvori govore o strogoj disciplini nemačke vojske van službe kao o stvari prošlosti, da se oficiri i vojnici druže, da vojnici više ne moraju da stoje u stavu mirno kad oficir uđe u restoran. Takođe znam da su se mnoge hijerarhijske strukture raspale, ne samo u vojsci već i u državnoj birokratiji. Vojnik ili niži oficir, ako mu se poveri zadatak, odgovoran je samo sebi i ne mora da toleriše mešanje bilo koga osim onoga koji je dotično naređenje izdao. Pokazali smo da nacional-socijalističke ćelije u državnoj službi razbijaju barijere između školovanih i neškolovanih službenika, i da su oficirski klubovi počeli da se spajaju sa klubovima za vojnike. SA i SS su pseudoegalitarijanske organizacije. Isto je i sa vojskom na širem planu. One su sve pseudoegalitarijanska tela, jer nijedan od zahteva prave jednakosti nije ispunjen. Pa ipak, svakodnevno ponavljanje teza o jednakosti svih "rasnih Nemaca" i kompletno uništenje svih ostataka feudalizma, svakako će dovesti do zahteva za punom i stvarnom jednakošću. Neškolovan državni službenik sa boljim kvalitetima nego njegov školovani pretpostavljeni neće biti zadovoljan da sedi u istoj ćeliji sa njim, ili čak i da ima više zvanje u radnoj organizaciji; on će tražiti uklanjanje svih barijera pozivajući se na jednakost svih Nemaca. Vojnici mogu da traže da se izvuku krajnje konsekvence iz bratimljenja oficira i vojnika. Niko ne može da se druži sa bogovima a da ostane nekažnjen.
Ovaj isti antagonizam prožima i kulturu. "Snaga kroz radost" jeste organizacija za uživanje u slobodnom vremenu koja to slobodno vreme koristi za rad. Takva organizacija će neumitno probuditi želju za pravom kulturom koju nijedna država-tvrđava ne može da ispuni. Kultura se razvija i raste samo u slobodi a sloboda će onda omogućiti da se proces rada podvrgne kritici. Opet, potencijali sadržani u samoj biti organizacije "Snaga kroz radost" tako su veliki, a njihovo ispunjenje bi bilo toliko regresivno, da konflikt mora jednog dana postati jasno vidljiv.
Ovo je stanje kulture koje će oblikovati svest radničkih klasa, a među njima naročito kvalifikovanog radnika, predradnika i inženjera.
Ovi antagonizmi biće izukrštani sa novim nacionalizmom na osvojenim teritorijama, koji će postajati sve jači i sve opasniji. Sada, kad je Rusija ušla u rat, "nacionalno" i "socijalno" pitanje za osiromašene mase istočne i jugoistočne Evrope stopiće se u duboku i jaku mržnju prema nemačkom osvajaču.
Znači, to su nedostaci ovog sistema koji se moraju ispoljiti čak i ako Nemačka pobedi u ovom ratu.
A šta ako Nemačka izgubi? Može li ona da izgubi? Ali i gubljenje rata se mora planirati, ne samo na vojnom planu, već i na psihološkom. Pokušali smo da pokažemo da nemačka revolucija iz 1918. nije bila samo zbog vojne nadmoći savezničkih snaga, kao rezultat američkog ulaska u rat, već takođe zbog superiornosti Vudrou Vilsonove nove slobode nad monarhističkom političkom teorijom koja je odavno prestala da bude verodostojna. Vilson je slavljen ne samo u Italiji, Francuskoj i Engleskoj, Čehoslovačkoj i Poljskoj, i ne samo kao predsednik Sjedinjenih Država, već kao čovek koji je dao liberalno-demokratskoj ideji njenu najprecizniju i najkonkretniju formulaciju.
Nemačka više ne veruje u ovu ideologiju. Ovo je činjenica koju psihologija ratovanja mora uvažiti. Ideja samoopredeljenja naroda je izneverena ne samo od strane republikanske Nemačke već i od strane zapadnih sila. Manjine u Istočnoj Evropi bile su tlačene a zapadne sile po tom pitanju ništa nisu uradile. Liga nacija je propala, ne krivicom demokratske Nemačke. Demokratiju su izdali nemački demokrati, liberali, socijaldemokrati, katolici. Politička demokratija, sama, neće biti prihvaćena od strane nemačkih ljudi. To su marksistički i nacional-socijalistički kritičari liberalizma i demokratije već postigli. Nemac zna da iza političke demokratije može da se krije ekonomska nepravda. Psihološki rat protiv Nemačke neće uspeti ako je krajnji cilj samo status quo.17 Evropa se mora reorganizovati. Ne može ponovo biti podeljena u neprijateljske ratujuće države. Potencijali ujedinjene Evrope moraju se iskoristiti za dobrobit širokih masa. Nemačka ne može biti podeljena i porobljena. Pokušali smo da pokažemo da nema specifične nemačke osobine odgovorne za agresiju i imperijalizam, već da je imperijalizam nešto sadržano u samoj strukturi nemačke monopolističke privrede, jednopartijskog sistema, vojske i birokratije. Da bi se uništila agresija, moć monopolističkog sistema mora se konačno slomiti, a ekonomske strukture Nemačke dubinski izmeniti i to povrh ukidanja moći partije, vojske i visoke birokratije.
Koliko god da Nemačka žudi za mirom i slobodom, za pravdom i jednakošću, koliko god da se užasava koncentracionih logora, dželatovih sekira i SS-a, koliko god da se Nemac ismeva vođama i lažnoj zajednici, on nikad neće biti zadovoljan sa statusom quo koji će ponovo da ga vrati u anarhično vreme velike monetarne krize.
Nacional-socijalizam na psihološkom planu može biti poražen jedino političkom teorijom koja se pokaže podjednako efikasnom, ali bez žrtvovanja ljudskih sloboda. To je drugi postulat za psihološki rat protiv Nemačke i to nacional-socijalisti dobro znaju. Neprekidna kampanja protiv Engleske i Sjedinjenih Država, koju nacional-socijalistička propagandna mašina vodi, ima samo jedan cilj: da ubedi nemački narod da Engleska i Sjedinjene Države nisu demokratije, da se iza njihovih demokratskih fasada krije moć kapitalizma, glad, patnja, nejednakost i eksploatacija. Nacional-socijalističko vođstvo zna da kad engleske i američke demokratije pokažu da su podjednako efikasne ili možda i efikasnije od nacional-socijalizma, i to zadržavajući, pa čak i proširujući demokratske slobode, verovanje u nacional-socijalizam, zasnovano na strahu i očajanju na kraju će se istopiti. Primarni uslov za političko ratovanje protiv Nemačke je, prema tome, da proces demokratizacije Engleske i Sjedinjenih Država ne bude žrtvovan već da bude podržan i da napreduje. Mi znamo da je to teško. Mnogo je teže razviti potencijale jedne nacije na demokratskoj nego na autoritarnoj osnovi; ali ipak, da bi se iskorenio nacional-socijalizam iz uma nemačkog naroda, model efikasno vođene demokratije biće isto tako efektan kao i moćna vojska.
Mane i pukotine u sistemu, pa čak i vojni poraz Nemačke, ne moraju automatski dovesti do kolapsa režima. Njega može zbaciti samo svesna politička akcija potlačenih masa koja će iskoristiti pukotine u sistemu.

Prevela Vera Ranković

* Iz: Franz Neumann, Behemoth. The Structure and Practice of National Socialism 1933-1944, Harper & Row, New York and Evanston, 1966, str. 459-476.
1 Thomas Hobbes, Leviathan, Molesworth ed., Vol. III, deo II, poglavlje 21, str. 199. Ova zapažanja o političkoj misli nacional-socijalizma zasnovana su na mom neobjavljenom rukopisu Vladavina prava (The Governance of the Rule of Law), napisanom 1936, dostupnom u Londonskom univerzitetu, str. 561.
2 Diuturna, Milano 1924, str. 374-377 ("Relativismo e Faschismo"). (Diuturna je izbor vodećih članaka koje je napisao Musolini, uredio V. Morelo.)
3 Mussolini in the Making, Boston, Njujork 1938.
4 Bertrand Russel, "The Revolt against Reason", u: Political Quarterly, 1935, str. 5. Max Horkheimer, "Zum Rationalismusstreit in der gegenwartigen Philosophie", u: Zeitschrift fur Sozialforschung, 1934 (3), str. 1.
5 Dissertations and Discussions, 3. edicija, Vol. 1, str. 332.
6 Ernst Krieck, Nationalpolitische Erziehung, 14. edicija, Lajpcig 1933, str. 68.
7 Ovaj fenomen je posmatrao Carlton J. H. Hays, "The Novelty of Totalitarianism in the History of Western Civilization", u: Symposium on the Totalitarian State (Američko filozofsko društvo), Filadelfija 1940, str. 91-102.
8 Harold D. Lasswell, "The Garrison State", u: American Journal of Sociology, 1941, (46), str. 455-468, posebno str. 462.
9 Uporediti odličnu analizu Maxa Horkheimera, "Egoismus und Freiheitsbewegung", u: Zeitschrift fur Sozialforschung, 1936, (5), str. 161-231.
10 Ernst Fraenkel, The Dual State, Njujork 1941.
11 Hohn, Die Wandlund im staatsrechtlichen Denken, Hamburg 1934.
12 Neesse, Fuhrergewalt, Tubingen 1940.
13 "Der Reichsbegriff im Volkerrecht", u: Deutsches Recht, 1939, str. 341-344.
14 Max Werner, Battle for the World, Njujork 1941, str. 12; Tom Wintringham, New Ways of War, London 1940.
15 Carl Dreher, "Why Hitler Wins", u: Harper's Magazine, oktobar 1940.
16 Shirer, Berlin Diary, Njujork 1941.
17 Odlična analiza "War Aims in War Propaganda", u: Propaganda Analysis, 1941 (Vol. IV), No. 27, mart 1941.