Pravog odgovora na sadašnje stanje zapravo nemaju ni levica ni desnica

Brazil i svetski sistem: Lulina era

Brazil je povelika zemlja u svetskom sistemu. Njegova veličina, velika populacija, njegova uloga lidera Latinske Amerike i snaga kao poluperiferne države, sve to znači da ono što se dešava u Brazilu ima velike posledice na uslove u obe geopolitičke arene i na strukturu svetske ekonomije uopšte. Godine 2002, po prvi put u brazilskoj istoriji, kandidat levičarske partije Luiz Injacio da Silva ("Lula"), Partije radnika (PT), pobedio je na izborima i izgledalo je da je to signal ponovnog oživljavanja levičarskih snaga u Latinskoj Americi i na Jugu uopšte. Ipak, samo deset meseci kasnije, vrlo su pomešana viđenja komentatora, i brazilskih i stranih. Još jednom se postavlja pitanje da li je moguće održati jednu, izabranu, levičarsku vladu koja će voditi politiku opozicije prema snagama neoliberalizma u zemlji Juga? Ili su snage protivteže, SAD, MMF i velikih kapitalističkih sila suviše jake?
Prvo bi trebalo da pogledamo korelaciju snaga u momentu Lulinog izbora. Lula je dobio izbornu većinu skovavši savez sa drugim strankama (većinom sa centra). Njegova stranka je manjinska u parlamentu Brazila. Brazil drži skoro svetski rekord po svojoj unutrašnjoj nejednakosti. Veliki deo ruralne populacije je bez zemlje. Država je vezana sporazumima sa MMF, koje je sačinio prethodni režim. Brazil je imao veliki dug i relativno male količine rezervi gotovine. Šest meseci pre Lulinog izbora bilo mu je jasno zaprećeno masivnim povlačenjem investicija i finansijskih priliva ukoliko mu ne uspe da "ponovo uveri" svetski kapital da se neće zalagati za mere koje oni smatraju neprijateljskim. S druge strane, bio je uteran u predsedničku kancelariju narodnim entuzijazmom, i prema njemu lično i prema antineoliberalnom programu, koji su predstavljali on i njegova partija. Za Lulu i za Brazilce, posebno za sirotinju, nada je pobedila strah.
Postoje tri arene koje dominiraju u političkim interesima Brazilaca: ekonomska politika, zemljišna reforma i spoljna politika. Lulina vlada se jasno odlučila da se, najpre, pozabavi ekonomskom politikom. Lula je dao izvesne garancije međunarodnom kapitalu, čak i pre svoje inauguracije. Insistirao je da Brazil nastavi da pojačava borbu protiv inflacije. Imenovao je Henrika Mireja, koji je bio na čelu Bostonske banke, za predsednika Centralne banke. Mirej je, inače, podržavao Lulinog oponenta za vreme izbora. Ostatak Lulinog ekonomskog tima takođe su ličnosti koje se ne plaše da vode politiku suprotstavljanja međunarodnom kapitalu. U svojoj odbrani vlada kaže da nastoji da ponovo pregovara o svom sporazumu sa MMF kako bi ovaj umanjio sužavanja infrastrukturnih i socijalnih investicija.
Ističu se dve velike ekonomske odluke donete poslednjih deset meseci. Brazilska vlada je podržala ekstremno visoku kamatnu stopu na svoje obveznice (mada ih je spustila sa 26% na 22%). I sprovela je reformu sistema socijalne zaštite, koja značajno redukuje državne penzije. Obe akcije su finansijski konzervativne. Obe akcije su, svaka ponaosob, kritikovali levičarski intelektualci, ali, takođe, i neki poslovni sektori koji osećaju da im visoke kamatne stope onemogućuju širenje njihove ekonomske uloge (kao suprotstavljene ekonomskoj ulozi stranih banaka i širokoj skali brazilskih preduzeća, vezanih za te banke). Ovi levičarski intelektualci su, umesto toga, predlagali "produktivni šok", kroz radikalno snižavanje kamatnih stopa. Jedan od njih, Emir Sader, govori o "izgubljenoj prilici", čiji će se negativni efekti osetiti u skoroj budućnosti.
U areni agrarne reforme vlada je bila mnogo opreznija nego u ekonomskoj politici. Do sada, uradila je vrlo malo. Lula je, međutim, nastojao da održi podršku pokreta MST (ili Pokreta bezemljaša), koji je velika istorijska podrška Lulinoj stranci PT, i koji i dalje ima podršku velikog dela katoličke crkve kao i Koordinacija socijalnih pokreta (koja grupiše veliki broj jakih sindikata, studentskih i crkvenih organizacija). MST pokret je angažovan zaposedanjem nekorišćene zemlje (koja čini značajan deo površine Brazila). Vladin zvaničan stav je da vlada treba da kupuje ovu zemlju od njenih vlasnika i da je predaje bezemljašima. Problem je što ona realno nema para da to uradi, a i njena ekonomska politika nije takva da bi se povećale sume neophodne u kratkom roku. Pokret MST ne čeka i nastavlja sa zaposedanjem zemlje. Pokret se suočava sa otporom velikih posednika, često i oružanim otporom, jer smatraju MST opasnim pokretom, koji mora da bude uništen ili, barem, zauzdan. Ovi zemljoposednici, u većini, nisu spremni čak ni da prodaju svoju zemlju, a kamoli da je predaju bez naknade.
MST pokret je nedavno zatražio službeni prijem kod Lule, koji je on i prihvatio 24. juna. U razgovoru sa vođama MST pokreta Lula ih je molio za "strpljenje" i uveravao ih u svoj "moral i istorijsku obavezu" prema agrarnoj reformi. Jedan od vođa Pokreta, Žoao Paulo Rodrigez Čejvs, rekao je da oni još imaju poverenja u Lulu ali ga je opomenuo da mora da "uvede realne promene", najkasnije do kraja 2003. Videćemo da li je on za to sposoban.
Konačno, u areni spoljnih poslova, za koju se čak i njegovi levičarski intelektualci slažu da je njegovo najbolje delo, Lula je krenuo u različitim pravcima. Snažno je uticao na lidere Južne Amerike - ne samo Venecuele i Argentine - već i Perua koji je posetio ovog meseca, zagovarajući ideju da Mercosur mora biti ojačan, proširen, i mora postati značajna snaga na svetskoj geopolitičkoj sceni. Mercosur je danas embrion ekonomske unije, sa samo četiri punopravna člana koja su smanjila carinske stope između sebe. Njegova snaga je uporediva sa snagom Evropske unije od pre 30-40 godina.
Naravno, glavni problem je kako se Mercosur odnosi prema Sporazumu o slobodnoj trgovini dveju Amerika (FTAA, ili ALCA na španskom i portugalskom), koji su podržale SAD. SAD smatraju Mercosur, u najboljem slučaju, za smetnju, a u najgorem slučaju za neprijatelja. SAD žele sporazum o slobodnoj trgovini koji bi otvorio latinoameričke zemlje njihovim finansijskim institucijama i koji bi garantovao intelektualnu svojinu. Latinoamerikanci su zainteresovani za pristup svoje robe na tržištu SAD. Svaka strana se u osnovi nada da može da uvede zabranu (veto) ili da odgodi primarne zahteve druge strane, insistiranjem da pitanja, koja se bilo kojoj strani ne dopadaju, moraju biti tretirana unutar okvira Svetske trgovinske organizacije (radije nego bilateralno), gde svaka strana veruje da može da nađe podršku.
Konačno, nesloga između SAD i Brazila oko FTAA/ALCA jeste ključna jabuka razdora. Ako se Lula bude snažno držao svog stava otkriće da je napravio veliki spor u svetskoj geopolitici i da mu, zbog toga, Bušova vlada možda neće dati ni prebijenu paru. Ako ga se, međutim, ne bude držao, imaće malo toga da pokaže da je uradio za vreme svog mandata.
Brazil je već usred izbornih manevara. Parlamentarni izbori su 2004, a predsednički 2006. PT je skicirala listu partija sa kojima će ulaziti u saveze, i onih kojima misli da se suprotstavi po svaku cenu. Lula izjavljuje da ne zna da li će se ponovo kandidovati. Ali mu niko ne veruje. A njegova popularnost je sada velika. On je harizmatična figura i nema vidljivog protivnika takve veličine.
Kakva je ta Lulina vlada? Njegove pristalice kažu da je to vlada centra-levice (nužno, zbog saveza). On sam kaže ovog avgusta da nije i da nikada nije bio "levičar", mada njegove izjave iz prošlosti izgleda da to opovrgavaju, jer je govorio da je deo latinoameričke levice sa socijalističkom perspektivom. Neki levičarski intelektualci u Brazilu sada govore da je njegova vlada vlada desnog krila, mada, doduše, kažu i da nema levičarske partije koja bi se sa njim nosila. U susednoj Argentini predsednik Kirhner vodi politiku koja se mnogo više očekuje i kojoj se više nadaju nego onoj koju vodi Lula, a koja se od Kirhnera ne očekuje. Ali, Lula i Kirhner imaju različite socijalne i kulturne "prisile". Kao što nas je, skoro, podsetio Raul Čibesi, levičarski urugvajski publicist, Argentina ima srednju klasu koja je nedavno izgubila značajan prihod, dok Brazil ima srednju klasu koja se još kreće naviše. Može li Lula da se kreće više u pravcu koji PT predstavlja u Brazilu? To zavisi delom od toga koliki će uspeh imati sa Mercosurom. To takođe zavisi, a neki to i priznaju, od toga koliko nevolja sam Džordž Buš nalazi u tome. Slika će biti mnogo jasnija ove, 2003. godine.
Imanuel Volerstin
Komentar br. 120, 1. septembar 2003.

Prevela Borka Đurić