Skučenost izbora

Odbrana malih razlika

Pravog odgovora na sadašnje stanje zapravo nemaju ni levica ni desnica

Levica je, prema najjednostavnijoj definiciji, a u ovom tekstu će najviše o njoj biti reči, progresivna (revolucionarna ili liberalna, reformistička) grupa u parlamentu, obično sa sedištima na levoj strani skupštinske dvorane (gledajući s predsedničkog stola).1 Ispostavlja se da je od cele definicije do danas nedvosmisleno preživeo još jedino najmanje važan deo: sedenje na levoj strani dvorane. Ovu konstataciju pre bi trebalo shvatiti kao optimizam, jer reči "revolucionarno", "liberalno" pa i "reformistički" vremenom su se identifikovale sa negativnim značenjima, dok je još samo "progresivno" ostalo koliko-toliko pozitivnog određenja. Verovatno zato današnje partije levog centra više vole sebe da nazivaju "progresivnim".
Prilagođavanje je diktirano otvaranjem prema partijama centra i pokušajem da se, po mogućstvu, nekako pridobije i deo umerene desnice, jer nijedna partija, ni leva ni desna, nije više u stanju da sama dobije apsolutnu većinu na izborima. Štaviše, reklo bi se da je desnica ili doslednija ili manje fleksibilna u odbrani svoje ideologije. Svejedno, posmatramo li stanje na makroplanu možemo konstatovati da su lideri i levice i desnice, odnosno njihovi programi, veoma slični. Ko je pratio američku izbornu kampanju morao je uložiti ozbiljne napore da bi uočio "posebnost malih razlika" između programa za koje su se zalagali Buš i Gor. Njih dvojica su bili tipičan primer zašto sve manje birača izlazi na glasanje, nemajući jasnu mogućnost izbora.

Averzija prema ideologijama

Politički pragmatizam sve više zamenjuje ideologiju, naročito u predizbornim sučeljavanjima. Rezultati ispitivanja javnog mnenja postaju važniji od partijskih programa. Ponegde to ume da se osveti političarima, kao na primer prilikom poslednjih izbora za predsednika francuske republike, kada je socijalista Žospen katastrofalno potučen u prvom krugu. Još uvek zagrižene pristaše levice umeju da kazne svoje političare glasanjem za radikalne grupe ili pak da neizlaskom na izbore pokažu svoje neslaganje sa politikom bez ideologije. Drugi krug francuskih izbora pokazao je novu vrstu ekscesne političnosti masa. Živimo u vremenu tehnoloških, ekonomskih pa i ideoloških previranja kada ni mase ni političari nemaju jasno definisane stavove. Ideolog britanskog Trećeg puta Entoni Gidens2 konstatuje: "Marks je verovao da će radnička klasa iskopati grob kapitalizmu, ali se desilo da je kapitalizam iskopao grob radničkoj klasi. Na mesto nekadašnjih klasa stiže univerzalnost informacija. Informacije i znanje postali su sredstva za proizvodnju..." Takva fundamentalna promena nameće prilagođavanje politike, koja kakva jeste postaje bar podjednako arhaična kao i radnička klasa. Iz toga Gidens izvlači sledeći zaključak: "Morao bi postojati neki Treći put, drugačiji od filozofija koje znamo... Ono što danas tražimo je kako da redefinišemo vrednosti socijaldemokratije u globalizovanom svetu".
Španski pisac Antonio Munjoz Molina u jednom intervjuu kaže: "Glasao sam za socijaliste, ali ih ne prepoznajem više. Nedostaje im neminovni ideološki preporod. U kojem god pravcu da on povede levica se ne sme odreći odbrane opštih vrednosti, jednakosti i solidarnosti". Adriano Sofri, nekadašnji pripadnik Crvenih brigada, koji već dve decenije leži u zatvoru optužen za ubistvo (što ne priznaje) i odakle piše komentare za najtiražnije italijanske novine, kaže: "Izbori predstavljaju i izbor stila, a danas je to izbor malih razlika". Ta skučenost izbora ili pak dezideologizacija levice nastaje od vremena kada se ona, iz pragmatičnih razloga, ili možda zato što dobrim delom usvaja iste opšte vrednosti, okrenula jednom delu centra i bila prinuđena na kompromise. Politički centar odredili su intelektualci kao što su Kami, Jonesko, Borhes, Poper, Aron, Aldo Moro i drugi. Političari mnogo manje. Ideje takvih saveznika mogu samo da oplemene levicu i umanje njenu nekadašnju (terorističku) revolucionarnost. Još pre tog nepisanog pakta sa centrom, evropska se levica, u doba evrokomunizma, definitivno opredelila da pripada Zapadu i shodno tome poduprla, istina različitim intenzitetom, polarizacije u svetu ne odbijajući da podrži čak i sumnjive akcije NATO-a.
Na skupu "Progresista" u Londonu, sredinom jula meseca ove godine, britanski premijer Bler, do pre tri godine zajapureni levičar, koji je sa Klintonom, Genšerom, D'Alemom i drugima pravio neku novu levičarsku internacionalu, pokušao je da navede prisutne da izglasaju rezoluciju koja bi zapravo opravdala ulazak trupa u Irak bez saglasnosti OUN. To je već bilo u sferi brutalnosti koja ipak ne može da prođe. Prisutni Bil Klinton reagovao je rečima: "Severna Koreja je veća opasnost za svet nego Irak, ali je potrebno delovati razumno na njenom pacifikovanju lepezom od upućivanja pomoći, uspostavljanja dijaloga do diplomatskog pritiska - nikako vojskom". Jedan od levičarskih mislilaca Ralf Darendorf3 o mogućnostima izbora piše: "Ne postoji neki duh sveta koji nezadrživo vodi ka ovakvom ili onakvom kraju. Mi ljudi dajemo smisao istoriji; i samo smo mi u mogućnosti da razvijamo ili uništimo životne šanse". Ovo shvatanje dijametralno se razlikuje od neoliberalističkog o tome da "poredak bez ikakvog plana može da bude bolji od planova koje ljudi svesno zamišljaju", odnosno da "polemika između tržišnog poretka i socijalizma predstavlja pitanje opstanka".
Levica, socijalisti, progresisti, ili kako već hoćete, danas su agresivnu retoriku prepustili svojim protivnicima. Teško je naći isključivost kakvu je izneo Hajek tvrdnjom da "socijalizam dovodi u opasnost životni standard pa i sam život velikog dela postojećeg stanovništva". Oni jednostavno više ne nasedaju na teze o superiornosti jednog ili drugog sistema ("prinuđeni smo da očuvamo kapitalizam zbog njegove superiornosti" - neoliberali) već držeći se nekih osnovnih principa (jednakost uslova, sloboda, ljudska prava...) traže najracionalnija rešenja. Osnovna je karakteristika da i levica i desnica rešenja traže u kolektivističkom duhu, bez poštovanja individua obdarenih racionalnošću, slobodom i sposobnošću da svoje odnose organizuju sa drugim individuama. Pojednostavljenije, to se nazire iz krajnje nezainteresovanog odnosa levih političkih partija prema masovnim pokretima kakav je na primer "New Global". Nema sumnje da su taj pokret i mnoštvo drugih autonomnih izražavanja interesa autentičniji reprezentant masa nego što su to birokratizovane političke partije. One danas raspolažu sofisticiranom tehnologijom za dobijanje vlasti na izborima i to je jedini trenutak kada ih makar delimično interesuju pojedinci. U okviru italijanske levice, možda još najdoslednije u Evropi, vode se, možda jedino, diskusije u kojoj meri treba ući u savez sa nepolitičkim pokretima.
U međuvremenu, kako piše već pomenuti Darendorf:4 "Jedna druga grupa ideja, koje su u svojoj prvobitnosti izgledale kao marginalne, pa čak i apsurdne, izborile su se za svoje mesto. One su se zasnivale na Fridman-Hajek koncepciji smanjenja socijaldemokratske države sa socijalnim osiguranjem za sve građane, koje su, međutim, osnovnoj državi, što preostaje - potpuno prožetoj onim što je Džozef Naj nazvao 'gruba sila' - dale jednu novu perspektivu ideja. Takva gruba sila zapravo znači 'zakon i red' iznutra i vojna moć spolja". Nasuprot desnici, koja je sebi našla idejnu platformu u neoliberalizmu, levica je pragmatizmom sebi razbila stara idejna stanovišta, a da nije našla ništa novo što bi bila u stanju da ponudi. Današnji svet naviknut na tržišni princip "upotrebi pa baci" jednostavno nema afiniteta prema starim ideologijama.

Politikantstvo

Britanski premijer i vođa laburista predstavlja doslednog sledbenika Margaret Tačer u privatizovanju javnog sektora. Poput bumeranga vratilo mu se to preko zdravstva, kojem je smanjio sredstva da bi ga naterao u privatizaciju. Međutim, pad nivoa zdravstvenih usluga naterao ga je da od aprila meseca uvede novi porez specijalno za zdravstvo. Slična je sudbina sa železnicama na kojima se posle privatizacije broj nesreća znatno povećao. Blerovo odano partnerstvo sa Amerikom, koje je uvuklo zemlju u rat u Iraku, lako ga može koštati političke karijere do koje mu je prevashodno stalo.
Najdosledniji u protežiranju politike blagostanja, nemački kancelar Šreder, pritisnut katastrofalnim ekonomskim rezultatima, pribegao je takođe liberalističkim merama smanjivanja uloge države u vođenju opštih poslova. Pri čemu je liberalistički pristup u tome da ne rešava suštinu problema nego da troškove prebaci na korisnike. Rak-rana najvećeg broja država, penzijski sistem, koji nije posledica ideološke greške nego starenja stanovništva u razvijenim zemljama, doveo je Nemačku u situaciju da bez zasecanja u prava osiguranika nije u stanju da svoj budžetski deficit svede u granice od 3 odsto u odnosu na domaći proizvod, koliko joj diktiraju pravila ponašanja u Evropskoj uniji. Konačno je i Šreder počeo da govori kako "živimo iznad mogućnosti" i da najavljuje sveobuhvatne reforme socijalnog i ekonomskog sistema, što podrazumeva energično kresanje prava građana i smanjenje regulative, koja je u ime opštih interesa ograničavala neke ekonomske aktivnosti.
Očito je da socijalistički, ili socijalni, metod koji je funkcionisao u vreme industrijskog društva ne funkcioniše. U vremenu dominacije finansija nad industrijom5 ili "kreativnih" finansija dolazi do promena koje desna ideologija, neopterećena socijalnim pretenzijama, makar formalno efikasnije prati. Primera radi, američki predsednik Buš došao je na vlast obećavajući da će srediti ekonomiju, smanjiti poreze i obezbediti opšti procvat. Realno, ekonomija je jedva tamo gde je i bila, procvata za sada nema, a obećano smanjenje poreza Kongres mu je prepolovio. Rezultat je da i to redukovano smanjenje poreza, kako su prognozirali ekonomisti, dovodi do povećanja budžetskog deficita i to na 455 milijardi dolara. Taj novac moraće da se nakrmi negde na drugoj strani, a to opet znači povećanje nekih drugih poreza ili poskupljenje novca. Dođe li do ovog drugog, onda se neminovno javlja smanjenje investicija i ekonomske aktivnosti i tako je krug zatvoren.
Pravog odgovora na sadašnje stanje zapravo nemaju ni levica ni desnica. Istina je prekrivena politikantstvom (izazivanje rata je jedna od mogućnosti zamajavanja) a ostaju samo "transferi dohotka između klasa", kako tvrdi ekonomista i ideolog britanske levice Vil Haton.6 Panika podjednako drži i jedne i druge pa se, na primer, italijanski političar Đorđo Rufolo okreće već zaboravljenom planiranju tvrdeći da su ga holandski socijaldemokrati izmislili pre nego što su svi saznali za "pjatiljetke". Francuski ekonomista Pjer Moskovici tvrdi da je od svih ideja jasnije jedino da "nastaju nove nejednakosti modernog društva". Đulijano Amato, italijanski ekonomista i političar, skreće pažnju da počinje doba populizma u kojem se desnica, kao posednik moćnih medija, bolje snalazi. Gotovo rezignirano, nemački ministar Oto Šili konstatuje: "Dugo vremena socijaldemokratija je išla u pogrešnom pravcu: država sigurnosti, patrijarhalna država, koja se bavila svime i svačim gušila je inicijativu".
Ako političari nisu sposobni da daju jasnu perspektivu onda je valjda legitimno pribeći poeziji. "Probudio se u zoru i krenuo prema suncu - ćopajući", pisao je Volter Vitman. O optimizmu, možda nekom drugom prilikom.

1 Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, tom 3, MS 1969, str. 175.
2 Anthony Giddens, Treći put, "Labour" - časopis Laburističke federacije, april 1999, str. 34.
3 Ralf Dahrendorf, Liberta attiva, Laterza, 2003, str. 118.
4 R. Dahrendorf, "Svetovni filozofi", Danas, 21-22. jun 2003.
5 Wolman & Colamosca, Il tradimentodell'economia, Ponte delle Grazie, 1997, str. 247.
6 Will Hutton, The State We're In, Vintage, 1995, str. 307.