|
Godina XV (2003)
|
1-31. oktobar 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Društvo
|
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Smer i akteri promena Partnerstvo u preobražaju privrede Republika je 12. septembra organizovala razgovor o promenama u nekada moćnom beogradskom i jugoslovenskom industrijskom sistemu. Prethodni razgovori imali su kao osnovnu temu "motiv za rad i zaradu", o čemu su na odvojenim skupovima za naš list govorili radnici i rukovodioci. Majstori su glavni problem videli u niskoj ceni rada, nestimulativnim merama za utvrđivanje plata, uslovima rada, negativnoj selekciji kadrova, nerazjašnjenim zloupotrebama i krađama, problemima u okruženju, ali i u odsustvu predstavljanja njihovih interesa. Rukovodioci su, opet, prihvatajući ove ocene, istakli teškoće u pribavljanju poslova i neophodnoj promeni proizvodnih programa, ali i nejasnu
Nebojša Popov: Naš list izlazi već petnaest godina; sve vreme smo pratili i učestvovali u promenama, u društvu, državi, lokalnim zajednicama, pojedinim preduzećima... Smatramo da ne možemo dovoljno dobro znati šta se stvarno događa ukoliko ne dođemo na ona mesta na kojima se nešto zaista dinamično dešava. Zanimalo nas je šta se događa sa pojedincima, grupama, sa strukturom društva, strukturom privrede i kulture, a posebno nas zanima smer promene. Kao što znate, promene mogu ići u različitom smeru, nabolje ili nagore. Mi smo u "Loli" do sada imali tri razgovora, sva tri smo objavili u našem listu, a u ovom završnom razgovoru želeli smo da ustanovimo šta je tačno, a šta nije tačno od onoga što je rečeno i da na kraju vidimo kuda stvari idu. Dakle, mi smo pratili zbivanja u "Loli", od one početne faze kada je zamišljena konsolidacija, pa sve do ove najnovije faze koja se zove restrukturacija, a čiji se obrisi tek sada počinju prepoznavati. Recimo, na sastanku koji je ovde kod vas bio 5. septembra nešto se jasno vidi, nešto nije jasno, a mi bismo želeli da u ovom razgovoru danas napravimo jedan rezime dosadašnjih razgovora. Koja je suština problema, aspekti i koja su moguća rešenja, kao i ko su glavni akteri u traženju i nalaženju rešenja. O svemu tome mi želimo da napravimo jedan dokumentarni film, o istorijatu "Lole" i ovome što se danas događa, jer smatramo da iskustvo ovog preduzeća može da bude relevantno, ne samo za zaposlene u "Loli" nego i za druge ljude koji ozbiljno razmišljaju šta se u privredi naše zemlje događa. I to ne samo u privredi nego u čitavom društvu, državi. Slobodan Srećković, predsednik Upravnog odbora: Evo, dve godine je prošlo od trenutka kada je u avgustu 2001. Nebojša Čović tražio da se angažujemo u "Loli". Za to vreme uradili smo što smo uradili. Jasno mi je šta smo definisali kada smo pravili onaj program konsolidacije, a preko godinu dana sam i predsednik UO, tako da sam bio u situaciji da izbliza pratim sve probleme i dešavanja. I mogu da kažem da se sada nalazimo u interesantnom trenutku. U očekivanju šta će sada biti. Tema ima smisla, ali za sobom povlači još jednu temu ili subjekt. A to je tema, pitanje, kakva je neposredna budućnost "Lole" da bismo precizno mogli da definišemo partnerstvo. Ciljevi u prethodne
A što se tiče odnosa među partnerima koje prepoznaje među radnicima i sindikatima, rukovodstvu i vlasti, Srećković je rekao: I ranije sam poznavao "Lolu" i ono što mogu da vidim jeste da je s jedne strane ostalo ljudi s radnim navikama, strukom, poznavanjem tehnologije, što nas je sve i motivisalo da uopšte uđemo u ovaj posao. Motivisali smo vladu da prepozna neke firme, a jedna od njih je naša, da je to nešto strateški važno i da to ne treba tek tako na doboš prodati i pretvoriti hale u magacine. I to je pozitivno. Kao recidiv ovih deset godina javlja se to da je jedan broj ljudi izgubio radne navike. Oni imaju specifičan odnos prema firmi (boravka, rada i nerada, šta se očekuje, kako se ponaša). Ta atmosfera, svi ćemo se složiti, nije na zavidnoj visini, u celini gledano. Što se sindikata tiče, ja sam ga ovde doživeo kao jednu nedefinisanu strukturu, sa nejasnim ciljevima. Ja ne vidim šta sindikat predstavlja, da li sindikati postoje zbog sebe samih ili zbog radnika. Šta sindikati u ovom trenutku predstavljaju, i na koji način? Na koji način štite uže sindikalne interese. S druge strane, oni takođe učestvuju u kreiranju ove tranzitne budućnosti firme i na taj način bi trebalo da štite interese radnika. Jer, ja mislim da sindikati, ne samo u "Loli" nego u celini, nisu na nivou koji odgovara ovakvom trenutku, da bi napravili neku ravnotežu između trenutnih i dugoročnih interesa radnika. Drugo, posebno pitanje je međusobna saradnja sindikata, odnosno dobijanje poena jednih na račun drugih. Rukovodstvo, apsolutno sam siguran, mora da bude ekipa. "Lola" u ovom trenutku u ovom društvu nije firma koja može da ima jednu kvalitetnu ekipu za rukovodstvo. Mi smo dva puta raspisivali konkurs i ništa ozbiljno nismo mogli da biramo. Mi tim kadrovima koji bi došli ništa ne nudimo, niti se nudi plata koja menadžeru treba, niti mu se nude uslovi rada da bi se neko ozbiljan prihvatio da iz ovoga napravi biznis i pokaže rezultate. Uloga rukovodstva ovde je da se onako "nos održava malo iznad vode". Poslednji činilac u ovom partnerstvu - vlast: ako hoćemo bilo koju veliku firmu u Srbiji da sačuvamo ovo mora sistemski da se reši. Moram da vam kažem da ova nova vlast otkako je došla ne pokazuje dovoljno sluha za ovakvu vrstu firmi, a po meni ni za privredu uopšte. Tu jeste odvajano iz budžeta za socijalne programe, tu jeste išlo za neke fondove za razvoj i davani su u suštini povoljni krediti da se nešto krene sa proizvodnjom... Međutim, sistemski, organizovano i na jedan dugoročniji način tu se nije uradilo mnogo. U zakon je ušlo restrukturiranje, ali taj termin ne znači ono što je značio u početku, kada je zakon pravljen. Pa su se tu "sekle uši, krpilo dupe" i sad imamo taj program iza kojeg, izgleda, a naročito zbog ove fluidne političke situacije, da će ova vlada morati da stane i da se posebno time pozabavi. Poslednja informacija koju imam je da će jedan ograničen broj firmi stvarno da podrži. Na tom spisku je i "Lola". Daj bože da oni to uspeju da realizuju. Ima i jedan subjekt kojeg mi ne znamo, a izvestan je jer mi tuda idemo. To su budući vlasnici. Restrukturiranje mora da dovede dotle da pojedini segmenti, a lakše bi bilo da ima neko da je zainteresovan za celinu, ali mislim da se to neće dogoditi, ali da pojedini segmenti "Lole" nađu nekog svog strateškog partnera, nekog ko će da kupi ili da dokapitalizuje i na taj način obezbedi ne samo program nego i tržište. I to prvo tržište, pa onda program, pa onda rad. Mislim da sam obzirom na to da sam više od dve godine uključen u nekakvu sanaciju "Lole" bio dužan da dam ovaj uvod. Radomir Bakal, predsednik Samostalnog sindikata: Mi dalje mislimo da je najbolje i najbitnije da se dođe do strateškog partnera koji će doneti posao, zadržati radnu snagu i raditi na tome da ljudi kroz rad dođu do poboljšanja zarada i uslova rada i na taj način do poboljšanja standarda. Mi kao sindikat smatramo da radnici mogu da daju mnogo više. I dalje ima ljudi koji su nezainteresovani za proizvodnju, mnogi ljudi imaju loše radne navike. Te navike moraju da se menjaju, da ne dobijaju novac i stimulaciju na bazi odnosa sa rukovodiocima, nego da sve ide na bazi rada, što do sada nije postignuto. A kako bi moglo i da bude drugačije kada su kod nas isti rukovodioci sa istim navikama... I to se ne menja nikako, a primeri mogu da se vide na svakom koraku. Smatramo da ljudi moraju da dobiju i bolje uslove rada i bolje plate, jer bez novca teško je motivisati ljude. Teško je nekoga terati da u ovim uslovima radi još više. Da ne bude da se čudi kao onaj Nemac koji je rekao: "Narod radi za džabe, a još radi i produženo". Znači, toga nema nigde, a kod nas je i to bilo. Što se tiče rukovodnih struktura, mislim da imamo puno ležernih rukovodilaca koji i dalje rade neodgovorno i vrše raspodelu novca na način koji samo oni znaju. I koji njima odgovara.
Dragan Živković, monter alatnih mašina: Naravno da mi ne pada na pamet kao prošli put da dajem hrabre i smele izjave, zato što sam "obrao zelen bostan" nakon toga. Nije bilo nijedne strukture niti pojedinca - osim verbalne podrške, tapšanja po ramenu - da me zaštiti, osim mog direktora, koji je ispao korektan, i ostao sam na radnom mestu, gde sam inače proveo najviše vremena i stekao veliko iskustvo. A zbog tih izjava sve je bilo spremno da me premeste na lošije radno mesto. Neću sada da detaljišem oko toga.
Moralnih principa nema dovoljno, sistema vrednosti nema, kao, uostalom, ni na nivou države i u mnogim drugim strukturama. Nažalost, to je jedna od onih kočnica koja ne dozvoljava da se krene brže iz ove situacije u kojoj se sada nalazimo. Tihomir Baković, komercijalni direktor: Ja bih se u najvećem broju zaključaka složio sa predsednikom UO, ali pre toga bih dao samo nekoliko napomena. Ima nas dosta koji smo u "Loli" dugo. Najbolji period "Lole" bio je krajem 70-ih i početkom 80-ih godina. To je bio period u kojem smo imali i mnogo bolje okruženje da budemo dobra firma. Desilo se šta se desilo i nažalost gotovo je s tim periodom. Velike su promene i na jugoslovenskom i van jugoslovenskog tržišta. "Lola" se, nažalost, nije snašao a nije se bilo lako ni snaći u toj situaciji. Počeo je onaj vrlo dugačak period pada rezultata i, naravno, bilo je veoma teško u toj novoj situaciji koja je nastala, da firma povrati bar deo referenci i rezultata. Ja bih hteo da podvučem da su i ekspertski tim i UO. Hajde da budemo malo optimističkiji i da kažemo da je bar 50% onih koji su genetski opredeljeni da rade. Evo, i primer iz Francuske, da je cirka 50% radnika iz "Lole" tamo otišlo sa najboljom namerom, da rade, da izvuku ono što se treba izvući, a onih drugih 50% nije. Mislim da u ovim uslovima u kojima mi sada egzistiramo nije dovoljno da nas je samo 50% spremnih i opredeljenih, mislim i na menadžment i na radnike, da izvučemo "Lolu" iz ove situacije. "Lola" se sada nalazi u mnogo težem okruženju nego što je to bilo kada smo bili firma sa referencama, kada smo bili dobra firma i da je teško da sa tih 50% ljudi možemo stvar da izvučemo.
Učešće plata kod nas je 50%. Znači, nema tu mnogo ekonomije i filozofije. Nevolja je što smo, nažalost, svi u pravu, svi se naprežemo, a rezultati idu sporo. Oni idu, oni se vide. Očito je da mi ne možemo bolje dok ne povećamo motiv, a motiv se ne može povećati s ovim zaradama, a zarade ne mogu biti veće s ovakvim rezultatima. I ako ne napravimo jednu akciju da se svi napnemo pet meseci, godinu, i ne kažemo "ovo danas radimo da bi sutra bilo bolje", teško da ćemo izaći iz ove situacije. Mi sada ne možemo da ubijemo državu što nije u stanju da obezbedi uslove koji su nam potrebni. Nigde u svetu nema firme poput "Lole", koja je bez ozbiljne bankarske podrške i podrške državnog osiguranja. Jer, taj karusel nije neozbiljna mašina. Jednostavno, Nemac neće da razgovara ako iza toga ne stoji žestoka garancija. Ono što mi radimo traje najmanje osam meseci, a ako budemo mogli da se spustimo na šest meseci da konkurišemo svetu, to treba neko finansijski da podrži. Nažalost, nema te podrške. Kako god da se okrenemo, učešće materijala u našim programima ne ide ispod 50-60%. Znači i tu treba naći finansijska sredstva, a sa kamatom od 2% mesečno nema te firme koja može da prodre na ino-tržište, da se nosi sa konkurencijom i da bude pozitivna. Ovo što smo čuli od predsednika, to saplitanje vezano za žiro-račun, deblokade, skidanje sredstava kad nešto dođe na račun, to je jednostavno neizdrživo. Rekao bih da kad ne ide timu onda je jako teško igrati. Koristim ovu priliku da predstavnike sindikata pozovem da napravimo žestoku akciju, koja nije vezana za male plate, a one jesu male, da se izvučemo iz ovoga. Priča o strateškom partneru je mnogo lagana i prosta, kad smo mi dobra firma. Vidimo to iz iskustva, začas su prodate cementare, prodaće se pivare, verovatno će se prodati i poneka šećerana. I to ne zato što su šećerane dobre, nego zato što imaju dobru perspektivu. Ne verujem da možemo da nađemo nekog partnera koji nam je po meri ako ne budemo imali dobro tržište i proboj. Mislim da smo u poslednjoj godini napravili dva ozbiljna prodora u oba programa, to nisu složene tehnologije, ali to su ipak perspektivne tehnologije kada je u pitanju procesna oprema. Opet se nadam da će i ove dve mašine koje ćemo završiti do sajma u Milanu biti neka inercija da i tu uđemo. Ja sam, obzirom da sam zadužen za tržište, danas veći optimista nego što sam bio pre pola godine. Ovde se sada naziru konture onoga što smo zamislili planom ekspertskog tima i UO. Slobodan Jakšić, finansijski direktor: Ja bih se vratio na 2001. godinu kada je napravljen "Strateški program tehnološko-finansijske konsolidacije". Kao što je malopre rekao predsednik UO tu su definisane tri ključne stvari. Prva, socijalni program, koji je u potpunosti sproveden. Druga je bila finansijska konsolidacija i oživljavanje proizvodnje u "Lola sistemu" kao preduslov za privatizaciju i sada smo u procesu restrukturacije kao jednoj, početnoj, fazi u procesu privatizacije. Ako čovek pogleda šta smo uradili u prethodnom periodu može se konstatovati da što se tiče svih planova u sektoru finansijske konsolidacije nismo uspeli u potpunosti da sprovedemo, ali ne treba gledati sve tako crno.
Ono što je pozitivno u ovom periodu jeste da smo kako-tako isplaćivali lične dohotke koji su pokriveni sa svim porezima i doprinosima, za razliku od prethodnog perioda kada ljudima godinama nije uplaćivan ni radni staž, gde nije plaćeno ni penzijsko ni invalidsko osiguranje. Praktično i ta sredstva koja smo dobijali od države u vidu subvencija ili iz Fonda za razvoj, praktično su apsolutno vraćena državi, a radio sam analizu, kroz poreze na promet i kroz ostale poreze i doprinose, tako da niko ne može da kaže da su ta sredstva "bačena u bunar". Druga je stvar što te plate nisu dovoljne. Ali, činjenica da je na današnji dan prosečna plata u "Loli" 12 500 dinara, a da dobri radnici u proizvodnji sa 100 sati prekovremenog rada mogu da zarade platu i 20 i 30 hiljada dinara. Pitanje je i koliko to ljudi može da zaradi i da li su svi uposleni? To je sad malo diskutabilno, zbog karaktera proizvodnje, ali u svakom slučaju mislim da je sve što je do sada urađeno dalo neke rezultate. Mi smo suočeni sa velikim problemima, ovakvi kakvi smo, sa blokiranim računom koji nismo uspeli da odblokiramo. A poslujemo i to samo mi znamo koje su tu gimnastike primenjivane da bi održali kakvu-takvu proizvodnju. Vi svakog dana vidite u medijima informacije o otvaranju novih banaka. Sve je to lepo kada se gleda, ali mi ovakvi kakvi smo nemamo adekvatnu podršku od tih banaka. Nemamo zato što nijedna strana banka neće da uđe u sistem kao što je ovaj naš gde je žiro-račun blokiran, gde su godinama akumulirani gubici, kada smo nelikvidni. I vrlo je teško. Kažu, postoje jeftina sredstva, ali mi u ovoj situaciji ne možemo da dođemo do jeftinih sredstava. Neizdržive su kamate i ne postoji taj proizvod koji može da izdrži tu cenu kapitala. Ovo što se dobija od države u vidu subvencija i od Fonda za razvoj to je za svaku pohvalu. To su relativno jeftina i kvalitetna sredstva, ali su nedovoljna za oživljavanje proizvodnje, za nastup na svetskom tržištu. Evo, tu je gospodin Simić, zamenik generalnog direktora, i on može da potvrdi da smo jedan vrlo ozbiljan posao u Rusiji izgubili zato što nismo imali adekvatnu podršku naših banaka. Na kraju, da kažem da sama odluka o restrukturiranju, koju je donela republička agencija, ne znači ništa za sudske organe u Trgovinskom sudu, i ta odluka nije zaustavila izvršavanje pravnosnažnih sudskih odluka što je za nas jedno vrlo neprijatno saznanje. U trenutku donošenja odluke o restrukturaciji mi nismo imali takve informacije. I ubuduće bi zato moralo jasno zakonski da se definiše, ne uredbama nego zakonom, šta sa obavezama firme koje su u restrukturiranju dok se ne dogovorimo sa poveriocima. A to je uslov da bi uopšte mogli da razgovaramo sa potencijalnim partnerima iz inostranstva. Ako to ne budemo definisali mi ne možemo da nudimo potencijalnom partneru da on iz privatizacione mase namiri potencijalne poverioce.
Borivoje Stojadinović,
saradnik UO: Postoji jedan deo rukovodstva "Lole" koji je orijentisan
da sarađuje sa predstavnicima vlasti. Ako uzmemo da svaka vlast beži od
onih firmi koje su u lošem stanju, to je razumljivo, vlast ide tamo gde
može da dobije političke poene. Rukovodstva ovakvih firmi kakva je naša
izgube mnogo vremena da dođu do vlasti, sa kojom treba da sarađuju, a
vlast je, bar u početku, prihvatila saradnju. Rukovodstvo treba da se
bavi više trčanjem po bankama, sudovima, a ja to zovem "spoljnom
politikom". S obzirom da sam ja slab poznavalac "spoljne politike",
o tome ne bih želeo da govorim. Kada se ovim poslovima doda još i trčanje
za poslom, to rukovodstvo je totalno isključeno iz unutrašnje problematike
firme. Popov: Na kakvu pripadnost ste mislili? Stojadinović: Mi imamo tri sindikata. Sindikat treba da štiti interese radnika. Kakva su njihova tri programa, ne znam. Hoću da kažem da svaki rukovodilac gleda koji je sindikat najjači, može li da mu obezbedi podršku. Ostala je navika iz prethodnih vremena da
Bakal: Mi kao sindikat nikada nismo podržavali privatizaciju radi privatizacije. Nama nije bitno ko će da kupi, i mi smo patriote, i voleli bi da to bude naš čovek, da ne dođu kojekakvi minđušari, prevaranti i lopovi. Mi nismo srećni što je mnogo ljudi na kapiji, i mi bi da se pokrene proizvodnja i bude posla i za njih. Stojadinović: Rukovodstvo koje nema ni trunke odgovornosti za raspodelu, pa i dobar radnik gubi volju za rad, a dešava se da se pišu lažne liste i onda iz toga i stimulacija. Nažalost, kada su došle prave informacije, onda su ištancovali liste bez pokrića i onda mi "smo gospodo proizveli 37 hiljada sati"... to je znači raspodela i neodgovorno rukovodstva.
Popov: Nije li ipak neki od tih spoljnih problema toliko ozbiljan da može da dovede u pitanje sve ove mere o kojima vi govorite? Dakle, neki sklad između "unutrašnje" i "spoljne" politike treba da postoji. Jakšić: Nije tačno da je stanje lošije sada nego pre. Mi smo ostvarili priliv od 75 miliona prema pređašnjih 35 miliona. Ja sam bio u pregovaračkom timu kada je utvrđivana cena rada, i sindikat, sva tri sindikata su insistirala da plata ne sme da bude manja od 10 500 dinara, kako god da radimo u fabrici. Dogovorena plata je bila 350 maraka. Evo tu ste svi, zar nije bilo tako? I od tada pa nadalje možemo da napravimo neke pomake. Neki podaci koje sam izneo kasnije su osporeni, a i ja sam deo tog rukovodstva. Ja i dalje mislim da su napravljeni neki pozitivni trendovi. Popov: Ja mislim da niko nije osporio vašu tezu da su trendovi pozitivni. Može da bude pitanja koliko su pozitivni. A ja sam već rekao da nas ne zanima "obdukcija leša". Mi nismo ovde da stanemo na stranu jednog od aktera, ni radnika, ni menadžera, a ni vlasti. I to je ono gde mislim da smo došli do nekog rezultata, a to je da se ocrtava profil subjekata koji učestvuju u ovom procesu rešavanja problema.U onom razdoblju pre Miloševića postojala je jedna koalicija interesa vlasti i radnika. Ne diraj u vlast i nije važno kako se radi i posluje. Kada je došao Milošević onda to takođe nije bilo važno, kako se posluje i kakvi su rezultati rada, nego je sve u funkciji interesa naroda, kako je on tumačio. I opet se nije znalo šta je racionalno, šta vodi u razvoj a šta u propast. Sada smo opet došli u jednu kritičnu situaciju da mnoga preduzeća mogu totalno propasti, a da oni koji imaju moć da zaustave propadanje, čak da pomognu revitalizaciju, da su pasivni. Posmatraju, proučavaju, šalju patrole, emisare, agencije, stručnjake, ali provizorijum se održava. I to nam nije jasno, i to želimo da razjasnimo. Želimo da učestvujemo u racionalnom definisanju problema i njihovom rešavanju. Mi smo ovoj temi prišli sa pretpostavkom da je moguća revitalizacija, dakle nismo startovali s pretpostavkom da je reč o propaloj firmi, i da jedino predstoji obdukcija leša. Hoćemo analizom da vidimo kuda i kako stvari idu. I, prva dva razgovora su se kretala u okviru projekta konsolidacije, uočeni su problemi u organizaciji rada, platama, plasmanu, neostvarenom planu, ali razgovor se kretao u okviru konkretnog projekta, konsolidacije firme i puta ka restrukturaciji, a sve da bi se stiglo do završne faze privatizacije. U trećem razgovoru, pak, gde su predstavnici sindikata imali glavnu reč, izašli smo iz tog okvira. Više nismo bili u tom projektu konsolidacije i puta ka restrukturaciji i nekoj realnoj privatizaciji, već je dominirala teza da se hitno mora naći kupac firme kao spasilac. Dakle, više nije reč o realnim zbivanjima i trendovima, nego smo prešli na jedan nivo gde se vrlo teško može konkretno govoriti. Imam utisak da postoji jedna predodžba koju sada vidimo na mnogim reklamama u gradu, gde piše "san svakog paradajza je da postane kečap". Parafraza bi bila da je san svakog zaposlenog da nađe bogatog i moćnog gospodara. A ko bi to bio i koji je put do toga, to ne znamo. Čini mi se da je paradoksalno da sindikati najglasnije zastupaju interes budućih vlasnika. Bez predrasuda prema kapitalizmu, o svemu treba realno i razmišljati i govoriti. Apstraktne formule ne vode tačnom uočavanju realnih zbivanja i realnih rešenja. U današnjem razgovoru više puta je pomenuto da nisu svi akteri - ni svi radnici, ni svi menadžeri - orijentisani da kroz rad, proizvodnju, povećanje plasmana, postignu određene ciljeve. Da li je 30 ili 50% ovakvih ili onakvih, to je manje važno. Kod trećeg aktera - vlasti - ne vidimo te razlike. Koliko ja pratim šta se događa u ovoj zemlji mi ne možemo da kažemo 30% ljudi na vlasti ili 50% ili 5%, nije važno, jasno shvata gde su racionalna rešenja problema privrede, društva i države. Oni su zaklonjeni iza Agencije za privatizaciju, iza raznih ekspertskih grupa i raznih drugih posrednika koji odlažu rešenja nekih bitnih, čak bih rekao suštinskih uslova rada, a to je da može da se normalno posluje, jer ako ne možete da se posluje onda znači da se ozbiljno i ne računa s tim da se kroz proizvodnju i plasman postignu određeni ciljevi uključiv i taj cilj da firma podigne cenu u procesu prodaje. I to može biti racionalna kalkulacija. Što više proizvedeš više plasiraš, veći prihod, veće plate ali i veća vrednost imovine. Tu nešto veoma ozbiljno škripi i dovodi se u pitanje da se uočeni pozitivni trendovi, posle ove dve godine, ojačaju i da se na njima grade novi povoljni uslovi, i kod banaka i kod ovih drugih... I kod vlasti. Taj problem je veoma ozbiljan. Ako jedan deo radnika i jedan deo menadžmenta vrlo jasno ide u smeru obnove proizvodnje i plasmana a nema saradnju trećeg partnera - vlasti - da se taj trend nastavi, onda se dovodi u pitanje dalji tok tog trenda. A kad se to dovodi u pitanje onda je mnogo teže i rešavati ove probleme unutar datog projekta i konsolidacije i restrukturacije.
Radnici, menadžeri i vlast imaju, doduše, različite interese, ali mogu da ih usklađuju kroz legitimnu i legalnu borbu interesa, i to je komunikacija, ali nje za sada nema. U prva dva razgovora videli smo u kojim elementima su moguće komunikacije, treći razgovor nas je potpuno pomerio iz tog okvira, išao je za tim da se što pre nađe partner da se proda, da se pojavi neki Džon, da nas kupi i - spasi. O svemu tome treba i dalje razgovarati, na temelju daljih istraživanja, ne samo u "Loli". U "Loli" je 5. septembra održana konferencija na kojoj su, pred stotinak zaposlenih,
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
