|
Izazovi bez odaziva
Susret nade u senci politike
Susret sa naglašenim akcentima ekumenizma održan je u Beogradu sredinom
septembra - Politika, 17. 09. 2003. - na inicijativu
Evageločke crkve Nemačke, a domaćin je bila naša Crkva - patrijarh g. Pavle
je uzeo učešća - sa temom koja je zaista dobro određena - Crkva
i identitet. Hrišćani Evrope se danas suočavaju sa problemima koje nameće
duh vremena i epohe "tranzicije" i novog ekumenskog - dakle globalnog
- načina razmišljanja i delovanja. Ta tema stoji pred jerarhijom ali i pred
laicima čije je učešće u odlučivanju i na ovom skupu naglašeno. Postavljena
su važna pitanja, ali odgovori su bili različiti i najčešće nedovoljni,
no i to nije malo jer do sada je bilo više odgovora na sve - čak i na pitanja
o kojima se godinama ćuti. Govornik u ime naše Crkve đakon R. Bigović postavio
je nekoliko takvih pitanja koja su ostala bez pravog odgovora ili je odgovor
bio ono što mi ovde znamo. Pominjao je besednik i "simfoniju u odnosima
države i Crkve", ali malo je koga zanimala ta arhaična formula osim
što su svi lako prepoznavali zagovaranje sprege između jerarhijskih i državnih
struktura moći, vlasti i vladanja što imamo pred očima u Srbiji. Izrazio
je govornik strah od "asimilacije i unifikacije" ali nije bilo
mnogo jasno ko je u situaciji da bude asimilovan. Njegova razmišljanja -
i ne samo njegova - o Crkvi su neobična. Navodno Crkva nije "nacionalna",
ali to u izlaganju nije dokazano, već je "višenacionalna", a to
se govornik nije ni trudio da obrazloži jer u Sinodu nema, recimo, albanskog
vladike iako Albanaca pravoslavnih ima. Ipak neka su pitanja zaista u žiži
savremene Evrope i njih je o. đakon s razlogom pomenuo jer pitanje identiteta
je zaista važno. "Da li je Evropa ikada u istoriji bila samo hrišćanska?",
jedno je takvo pitanje. Ono je ovde zvučalo kao tipično retorsko pitanje
jer u Evropi je to rešeno čak i u ustavu koji se sprema za kontinent. Sasvim
je nešto drugo što mi ovde još uvek mislimo po arhaičnim obrascima - na
Balkanu je etnofiletizam nepreležana bolest i to se oseća širom pravoslavnog
Istoka. Veoma je značajno drugo pitanje koje je postavljeno - "Da li
je danas u Evropi moguće pomirenje između hrišćana i sekularne države?"
Istini za volju pitanje se postavilo još 1789. i tokom dva veka Evropa je
- i hrišćani u njoj - našla jednu formulu koja je odolela probi vremena.
Postignuto je izmirenje izmeću sume sekularnih humanističkih vrednosti i
duha jevanđelja na principu zajedničkog ideala. No, o tome se u Beogradu
ne govori budući da nove ideje - i nove hrišćanske ideje - moraju biti u
karantinu najmanje nekoliko decenija ako ne i više pre nego što stignu do
nas.
To je pitanje o. đakon proširio jednim
dodatnim pitanjem i to je ono nad čim se svi moramo zamisliti.
Da li hrišćani treba da prihvate pluralizam "na svim planovima
pa i na verskom" - tako glasi pitanje i ono je zaista važno.
U savremenom hrišćanstvu problem više nije ateizam, kao u XVIII ili
XIX veku, već pluralizam modernog društva koje je odavno tako strukturirano
i to nepovratno, u Evropi posebno. Ni na Zapadu ni na Istoku nema
više militantnog ateizma i pluralizam sa svojim slobodama je zaista
izazov pred kojim Crkva stoji danas. Spasenje i oslobođenje su svojevrsni
korelati jer je spasenje lično a ne kolektivno-kolektivističko, a
hrišćanstvo se može misliti samo hrišćansko-personalistički. Ostalo
je istorija koja može da opterećuje kao što je kod nas slučaj - ostalo
je "treće iskušenje" a to je iskušenje |
|
|
|
Jelena Crnčević, Ćira,
likovna kolonija »Rajski otoci 2003«
|
|
|
vlasti i vladanja nad drugim koji više nije "bližnji" građanin.
Ostalo je arhaična "simfonija" koja se i na ovom skupu ne samo
pominjala već i preporučivala. Tu je došlo do jednog iznenađenja i to od
strane beogradskog nadbiskupa S. Hočevara. Rekao je preuzvišeni da bi "upravo
ovde u Srbiji trebalo održati vaseljenski sabor" u znak obeležavanja
1700-te godišnjice sabora koji je car Konstantin sazvao daleke 337. godine.
Ko bi sazvao sabor s obzirom na zastarelu strukturu kanonskih propisa -
to bi morao biti neki vladar - i da li bi se postigla saglasnost svih, o
tome se nije raspravljalo ali je ideja zablistala velikom razbuđenom nadom.
Kako bi se to moglo pomišljati ako ekumenizam u našoj Crkvi - to je rečeno
na skupu - ide bolje u dijaspori u Evropi nego kod kuće, ali je ideja ipak
tu. Tu je - i to je istaknuto - i senka Moskovske patrijaršije od koje mnogo
zavisi i koja se u Beogradu snažno oseća. Bilo kako bilo, optimisti nisu
zatečeni - hrišćani su po svom pozvanju i prizvanju optimisti - ali i skeptici
imaju jake razloge. Toma neverni se svuda sresti može, a kod nas su njegova
sabraća brojna i uticajna. Ovde ekumenizam postoji s nekom zadrškom i moguć
je samo u političkom smislu i prema političkoj potrebi - ostalo su krupne
reči koje nam nikada manjkale nisu.
Moć i raskoš jerarhije
Potezi episkopata su nejasni i nabijeni patetičnim frazama i kada se pojave
dokumenti - Memorandum SPC o Kosovu - nemaju
valjanog odjeka ni u zemlji ni u svetu. Uglavnom se ističe da je to "knjiga
pisana osam vekova" ali se aktuelna situacija nedovoljno jasno analizira.
Reč imaju ideolozi sa svojim floskulama koje su sračunate na trenutni politički
efekat. Poznati teolog i publicista vladika Atanasije Jevtić je neumoran
u tom poslu - po njemu nade nema jer je Srbija propala a Beograd je "srboubistven"
grad, kako se nedavno izrazio. Preosvećeni naglašava da su "ovi Stambolići
dali ovu zemlju do vrha Kopaonika" i da nade više nema.
Naša se Crkva nije oglasila povodom mučeničke smrti bivšeg šefa države pokojnog
Ivana Stambolića koji je odnose s Crkvom bio značajno unapredio.
U Beogradu je pak skandalozno podsetiti da je glasoviti hrišćanski personalista
Emanuel Munije isticao kako u XX veku imamo nov fenomen, a to je "svetost
izvan Crkve". Evropska štampa upravo naširoko piše o predlogu poljskih
katolika - donela ga je i beogradska Politika
u subotu 20. septembra - da se otac ujedinjene Evrope, laik i francuski
šef diplomatije Šuman proglasi za svetitelja. Kod nas se mučenički venac
koji pokojnom Stamboliću sleduje i ne pominje, odnosno njegovo se ime politički
blati - i to nakon svega što je naš narod proživeo i što i danas preživljava,
posebno na Kosovu.
Kod nas je sve politika u rukama jerarhije. Domaća i međunarodna policija
pretresa eparhijske dvorove u potrazi za Karadžićem i Mladićem koje naša
Crkva smatra "herojima i rodoljubima". Od toga da li će naša Crkva
biti jatak ili talac pomenutih ljudi koji beže od zakona zavisi mnogo, pa
i ugled naše Crkve koja se nalazi u vrtlogu ozbiljnih problema.
Tu se zbiva i dalje sve ono što ne uliva mnogo nade onima koji ekumenski
misle i čine.
| Ovih dana Novine vranjske pišu opširno
o popularnom vranjskom episkopu g. Pahomiju. Odbija episkop da izađe
pred građanski sud ali oštećeni su uporni. Sud se i sam negde skriva,
dok se vladika leči u nekom privatnom sanatorijumu odakle i dalje
sudi i presuđuje. On goni sveštenike i monahe, a jednog je - taj je
i veroučitelj u građanskoj školi - doveo u situaciju da ne može da
overi ni zdravstvenu knjižicu jer je iz Eparhije proteran. Novine
pominju da sve to što čini g. Pahomije "zadire u odnose između
države i Crkve", ali niko se ne |
|
|
|
Maja Radović, Barka,
likovna kolonija »Rajski otoci 2003«
|
|
|
oglašava jer je moć rečenoga episkopa velika i u Crkvi i u društvu. Vranjanci
ne kažu slučajno da on i tuži i sudi bez apela i drugoga priziva.
Na drugoj strani, u zahumsko-hercegovačkoj eparhiji vladika preosvećeni
g. Grigorije ima drugačije "nevolje" - čitavo Trebinje je u rukama
moćnika među kojima ljudi iz Crkve imaju važnu reč, poseduju ogromna imanja
- neka su ostaci imovine muslimanske porodice Resulbegović i spor se još
vodi - imaju pivaru, a uskoro će imati i aerodrom. O kolima i novcu da se
i ne govori - Večernje novosti, 31. 08. 2003.
ponudile su čitavo jedno istraživanje o bogatstvu glasovite eparhije u Hercegovini,
gde su skupocena kola u posedu većine sveštenika i gde se za sve pita vladika,
pa i za to ko će se gde i kako zaposliti. Preosvećeni g. Grigorije ima neobično
objašnjenje tog stanja - "Nisam ja kriv što iz Amerike dođe Dragan
Kovačević i da nam 50 000 dolara za zdravlje svoje dece i za spasenje svoje
duše". I spasenje - ovde na zemlji barem - ima svoju cenu, iako bi
novac mogao i drugačije da se rasporedi, ali tako je kako je.
|
