|
Godina XV (2003)
|
1-31. oktobar 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Predsednički izbori u Srbiji 2003. Više od ličnosti Šta se naglašava, a šta prećutkuje u izbornoj borbi Opterećeni mučninom da i posle dva prošlogodišnja pokušaja nismo dobili šefa države, sada se iz političkih krugova oko vlasti širi uverenje da će biti veliki uspeh ako na izborima 16. novembra 2003. najzad dođemo do predsednika Srbije. Na ovakvu brzopletu sigurnost može se, međutim, odgovoriti skeptičnim pitanjem: šta vredi ako izbori i uspeju, ako se svedu samo na personalnu promenu, umesto da se kampanja i njen završni izborni čin iskoriste da se neke društvene i državne neizvesnosti u programskom smislu odlučnije pokrenu s mrtve tačke. Izjava Dragoljuba Mićunovića, odmah posle objavljivanja kandidature, da na predsedničku funkciju gleda kao na korak ka uspostavljanju normalne države, što zaista nedostaje Srbiji, može u opštim naznakama da zvuči dobro i prihvatljivo. Ali, kada već u narednom koraku nastoji da šarmira građane svojom biografijom, kao glavnim izbornim adutom, onda takve izjave mogu da deluju konvencionalno i bledunjavo za ljude u Srbiji koji su sve više zabrinuti za svoju budućnost. Nas su poduže, a što vreme više odmiče i sve dramatičnije skolila pitanja kao što su kako će u bliskoj budućnosti da izgleda naša država i društvo, na kojim će vrednostima da počiva, da li ćemo imati snage za nastavak reformi, veće zapošljavanje i najavljeni privredni prosperitet, hoćemo li imati istrajnosti da istragu ratnih zločina dovedemo do kraja, kao i onog što je u ovom trenutku najaktuelnije - zloupotrebe i korupcije u samoj vlasti. Nešto od ovoga već je započeto, ali nikoga ne može da ostavi ravnodušnim činjenica da se u našoj vlasti zapaža zabrinjavajuće opadanje sposobnosti da se na mnoga od ovih otvorenih pitanja uspešno odgovori. Upravo zbog toga i predsednički kandidat i DOS moraju ovoga puta da se uzdignu iznad uobičajene izborne rutine i da snažnijom energijom i svežijim idejama motivišu sve apatičnije birače. Dodatna okolnost je što sa ovim predsedničkim izborima otvaramo novu izbornu godinu (2004. biraju se Skupština Srbije, opštinske skupštine, a možda i regionalne), što znači da ulazimo u duži period pojačanih političkih tenzija sa neizvesnim izgledima na rasplet. Ako predizborna kampanja ne može sve, ona bar može jasno da obeleži pravac i rešenost da se nešto bitnije promeni u našoj listi prioriteta. Mi smo, na primer, zagušeni aferama i neprincipijelnim stranačkim nadgornjavanjima, a donošenje ustava, što je posao od primarnog nacionalnog značaja, potisnuli smo sasvim u drugi plan. Za ovakvu degradaciju javnog života i državničke odgovornosti krivi su i vlast i opozicija. Ovi drugi zbog toga što im je sve preče i udobnije nego da sede u Ustavnoj komisiji. Najveći deo odgovornosti za ustavnu blokadu, ipak, pada na vlast koja drastično kasni sa ustavnim promenama i još ni dan-danas nije u stanju da odgovori na ovo pitanje: zar nije bilo prirodno da jedna zemlja, posle jednodecenijskog sunovrata, koji nas je bacio na dno Evrope, pokaže više želje i nestrpljenja da dođe do novog osnovnog zakona i time još jasnije naglasi svoj diskontinuitet sa prošlošću? O tom manjku političke volje i državničke mudrosti i predsednički kandidat i DOS imaće poprilična neprijatna razjašnjenja sa
Interesantno bi bilo pogledati i koji se putevi i sredstva preporučuju za predstojeću izbornu kampanju. Mićunović, recimo, kaže: "Ako budem izabran za predsednika, moj će cilj biti da pre svega pomirim sve zaraćene strane, da što je moguće pre dođemo do zajedničkih strateških interesa". Pomirljivost jeste civilizacijska vrlina, ali tolerancija ne bi trpela ako bi naši kandidati za javne funkcije odlučnije ukazivali na međusobne razlike, samo da bi jasnije podvukli svoje političke ciljeve. Kakve efekte može da ima pomirenje, po cenu prećutkivanja da na primer DSS ima sasvim druge poglede na reformu i znatne nacionalističke rezerve prema saradnji sa svetom. Ili, G 17 plus koji je nekada zaista započeo kao jedan od nosilaca reformi, ali je kasnijim razvodnjavanjem svoga programa napravio neku smešu demokratskog i populističkog. Njihovo insistiranje isključivo na aferama, a ne na kreativnim doprinosima za stvaranje normalne države, baca ovu zemlju u neku vrstu razuzdane partokratije. Te dve stranke glasno govore da je vlast Srbije u krizi, a neće da se suoče s tim da su i one same sastavni deo te krize. Ako su se pobednici iz 2000. odelili od Slobodana Miloševića, zašto se danas, po večnom zakonu politike, ne bi demokratski i pristojno delili i između sebe, kada su im već politički ciljevi različiti. Ova je potreba urgentnija tim pre što su ekstremne nacionalističke snage SRS, SPS i NS sve zubatije u izbornoj kampanji. Ličnosti, dakle, jesu važne za javne funkcije, ali su daleko važnije političke ambicije s kojima se stupa u izbornu borbu. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
