Na granicama Evrope*

O sudbini evropskog identiteta danas se u celini odlučuje u Jugoslaviji i, uopšte, na Balkanu (mada to nije jedino mesto na kojem se on iskušava)

Etjen Balibar

O "granicama Evrope" govorim u Grčkoj, po svom tradicionalnom položaju jednoj od "periferijskih zemalja" Evrope, zemlji koja zrači snažnim mitovima i postojanim sledom istorijskih događaja. I sâm Solun počiva na rubu ove granične zemlje, jednog od onih mesta na kojima se periodično obnavlja dijalektički odnos između, s jedne strane, sučeljavanja sa strancem koji se pretvara u naslednog neprijatelja i, s druge, opštenja među civilizacijama bez kojeg nema napretka čovečanstva. Izgleda, dakle, da sam se našao usred predmeta o kojem treba da govorim, sa svim poteškoćama koje to podrazumeva.
Izraz "granica" je krajnje višeznačan. Jedna od mojih hipoteza biće da se smisao tog izraza danas duboko menja. Granice novih političko-ekonomskih entiteta, u kojima se pokušavaju očuvati funkcije državnog suvereniteta, nipošto više nisu smeštene na rubovima teritorija: rasute su bezmalo posvuda, tamo gde se obavlja i kontroliše kretanje informacija, ljudi i stvari - na primer, u kosmopolitskim gradovima. No, još jedna od mojih teza glasi da takozvane periferijske zone u kojima se sučeljavaju laičke i religijske kulture, u kojima se produbljuju i ublažavaju razlike u ekonomskom prosperitetu, predstavljaju kolevke u kojima se rađa narod (demos), bez kojeg nema građanskosti (politeia), u značenju koje je u demokratskoj tradiciji taj izraz poprimio još u antičko doba.
U tom smislu, pogranične zone, zemlje i gradovi nisu marginalni u odnosu na uspostavljanje javnog prostora već se, naprotiv, nalaze u samom njegovom središtu. Ako je tačno da je Evropa za nas najpre ime jednog nerešenog političkog problema, Grčka je jedan od njenih centara. I to ne zbog mitskih korena naše civilizacije koju simbolizuje atinski Akropolj, nego zbog sadašnjih problema koji se ovde usredsređuju.
Ili, tačnije, pojam centra nas suočava s jednim izborom. On ima etatističko značenje - značenje koje upućuje na usredsređivanje moći i lokalizaciju prividinih ili stvarnih upravljačkih instanci. U tom smislu, centar Evrope bio bi smešten u Briselu ili Strazburu, u londonskom Sitiju ili na frankfurtskoj Berzi, ili pak u Berlinu, glavnom gradu najmoćnije među državama koje dominiraju u evropskoj konstrukciji, a potom u Parizu i Londonu, itd. No, taj pojam ima i jedno drugo značenje, koje je bitnije i teže shvatljivo, a označava mesta na kojima se, kroz sticanje građanske svesti i kolektivno rešavanje protivrečnosti koje ga muče, uspostavlja narod. Postoji li, dakle, bar na pomolu, "evropski narod"? To nije baš izvesno. A ako nema evropskog naroda, naroda novog tipa koji tek treba definisati, ne bi - izvan tehnokratskih privida - bilo ni javne sfere ili evropske države. Podražavajući jednu slavnu Hegelovu formulaciju, upravo sam to tvrdio pre nekoliko godina: Es gibt keinen Staat in Europa. No, pitanje se mora i dalje postavljati, i to na naročito "središnji" način upravo na pograničnim tačkama.
No, postoji i jedan teži problem. Susrećemo se sutradan po ratu na Kosovu, na Balkanu, u Jugoslaviji, u vreme kada se protektorat koji su zapadne sile uspostavile u Prištini uhodava teško zbog sumnjivih rezultata, a u Beogradu se odvija neizvesno manevrisanje u prilog ili protiv budućnosti sadašnjeg režima. Nije sigurno da ćemo svi imati isti sud o tim događajima iz kojih se zadugo nećemo iskobeljati. Verovatno je čak da ćemo se u tom pogledu duboko razmimoilaziti. Činjenica da se ne služimo istim nazivima da bismo označili rat koji se nedavno zbio nedvosmislen je pokazatelj takvog stanja. Moguće je i verovatno da su neki od nas osudili NATO intervenciju zbog raznih razloga, da su je drugi podržali, a treći - takođe rukovođeni različitim razlozima - pomislili da se ne mogu svrstati pod zastavu jednog od "tabora". Moguće je i verovatno da su neki u njoj videli eklatantan primer potčinjavanja Evrope jednoj spoljašnjoj, hegemonističkoj sili, naime Sjedinjenim Američkim Državama, dok su drugi u njoj videli izraz najamničke instrumentalizacije američke sile od strane evropskih država koje su bile rukovođene kontinentalnim interesima. I tako redom.
Nije mi namera da razrešim ove dileme. No, hteo bih ovde da obznanim moje ubeđenje da pomenuti događaji na najbolji mogući način razotkrivaju temeljne protivrečnosti koje utiču na evropsku konstrukciju. Nije nimalo slučajno što se oni javljaju u trenutku kada se smatra da je Evropa prekoračila prag posle kojeg nema povratka: reč je o uspostavljanju monetarnog jedinstva, pa dakle i zajedničkog uokviravanja različitih ekonomskih i socijalnih politika, te ustanovljenja formalnih elemenata "evropske građanskosti", čija vojna i policijska naličja odmah padaju u oči.
Ovde je zapravo u igri definicija modaliteta uključivanja u evropski prostor i isključivanja iz tog prostora, kao "javnog prostora" administracije, odnosa snaga, ali i komunikacije i saradnje među narodima. Otuda je na stvari, u pravom smislu reči, mogućnost ili nemogućnost evropske konstrukcije. Očigledno, u uspostavljanju zajedničkog protektorata na Kosovu i, posredno, u drugim balkanskim regijama, kao i u politici opkoljavanja Srbije Slobodana Miloševića, prevagu odnose elementi nemogućnosti, i to na trajan način. Čak i ako se misli, kao što je moj slučaj, da se više nije mogla izbeći ova ili ona vrsta intervencije ne bi li se zaustavio započeti proces "etničkog čišćenja". Pa čak i ako se - kao što je, opet, moj slučaj - nema poverenja u dobronamerna stanovišta u pogledu prava naroda da, u istoriji političkih ustanova, raspolažu samima sobom. I to s jednog temeljnog razloga: neprihvatljiva i bezizlazna situacija do koje se, na celokupnom prostoru bivše Jugoslavije, dospelo uoči rata bila je u osnovi rezultat nemoći, nesposobnosti i odbijanja "komunitarne Evrope" da predloži politička rešenja udruživanja, da balkanskim narodima (i, uopšte, narodima Istočne Evrope) otvori perspektive razvoja, te da posvuda preuzme odgovornost u pogledu efikasne borbe protiv kršenja ljudskih i građanskih prava. Stoga su Evropa, a naročito glavne evropske sile, najodgovornije za katastrofalan razvoj potonjih događaja i posledice koje sada oni mogu imati.
Ali, s druge strane, ako je tačno da se u balkanskom ratu ispoljava ćorsokak i nemogućnost evropske konstrukcije, treba imati hrabrosti, ili pak biti dovoljno lud da se postavi pitanje - i to upravo u današnjim okolnostima - pod kojim bi uslovima ona mogla ponovo postati moguća, te gde počivaju virtuelne mogućnosti jedne drugačije budućnosti, te kako ih deblokirati; pri tom se treba pozvati na odgovornost u prošlosti, ali izbeći besmislen pokušaj da se ona obnovi. Upravo bi na takav napor hteo da pozovem, takvom naporu da doprinesem - naporu koji jedini podaruje smisao projektu aktivne evropske građanskosti, projektu koji je oslobođen svake mistike identiteta, svake iluzije o nužnosti istorijskog toka i, a fortiori, svakog verovanja u nepogrešivost vlasti. Pitanja evropskog naroda i države u Evropi moramo raspraviti u svetlu važnog problema granice, jer se u njemu kristalizuju ulozi političko-ekonomske moći, kao i simbolički ulozi koji se rasprostiru u kolektivnoj imaginaciji: odnosi snaga i materijalnih interesa, s jedne, te identitetske predstave, s druge strane.
Upečatljiv pokazatelj takvog stanja vidim u činjenici da je, u toku novog balkanskog rata koji je upravo završen, ime Evrope funkcionisalo u dva međusobno protivrečna oblika koji su na okrutan način izneli na videlo dvosmislenost pojmova unutrašnjeg i spoljašnjeg. S jedne strane, Jugoslavija - pa i, u različitim stepenima, celokupan balkanski prostor (uključujući Albaniju, Makedoniju, Bugarsku...) - smatrala se spoljašnjim prostorom u kojem, u ime "principa uplitanja" o čemu ovde ne raspravljam, mada on jasno označava uzajamnu izvanjskost, jedan entitet nazvan Evropa smatra svojom dužnošću da interveniše kako bi sprečio zločin protiv čovečnosti, po potrebi uz pomoć svojih moćnih američkih saveznika. U tom smislu, Balkan je bio izvan Evrope. S druge strane, pak, oslanjajući se na teme koje je načeo, na primer, nacionalni albanski pisac Ismail Kadare,1 objašnjavalo se da se ta intervencija sprovodi na tlu Evrope, unutar njenih istorijskih međa, a u ime odbrane načela evropske civilizacije. Tako se Balkan, ovoga puta, našao punopravno upisan unutar granica Evrope. Reč je o ideji da Evropa ne može prihvatiti na sopstvenom tlu procese deportacije stanovništva kojima je cilj njegovo istrebljenje, i to ne samo s moralnih razloga već pre svega da bi očuvala svoju političku budućnost.
Međutim, ove teme - koje nipošto ne smatram pukom propagandom - nije pratio nikakav pokušaj anticipiranja ili ubrzavanja integracije balkanskih regija koje su na taj način bile označene kao deo evropskog javnog prostora. O tome rečito svedoči propast mrtvorođenog projekta "balkanske konferencije". Ništa od ekonomskog plana obnove i razvoja koji bi obuhvatio sve zainteresovane zemlje i evropsku zajednicu kao takvu. Ništa ni od prilagođavanja pojma "evropske građanskosti" koje bi se obavilo - na primer, u skladu sa izvrsnim predlogom francuskog pisca Žana Šenoa2 - dodeljivanjem "evropske lične karte" kosovskim izbeglicama čije su lične karte i dokumenta uništavali srpska vojska i milicije. Ništa od ponovnog definisanja etapa i kriterijuma ulaska u "Uniju".
Tako je Balkan, s jedne strane, deo Evrope, a s druge nije. Očigledno, nismo spremni da izađemo iz te protivrečnosti, koja ima ekvivalenata i na istoku kontinenta - počev od Turske, Rusije i Kavkaske oblasti - poprimajući svuda sve dramatičnije značenje. Otuda se dospeva do duboko paradoksalnih situacija. Takva je, na prvom mestu, činjenica da se kolonizacija Kosova (ako ćemo tako definisati sadašnji režim, kao što je sugerisao Režis Debre, s kojim se inače nimalo ne slažem, naročito kada je reč o njegovim poređenjima Kosova s Alžirom) prikazuje kao "unutrašnja kolonizacija" Evrope od strane Evrope (uz pomoć neke vrste američke Legije stranaca). No, mislim i na druge situacije, kao što je činjenica da se Grčka mogla ponovo upitati da li je ona unutrašnja ili spoljašnja u odnosu na područje evropskog suvereniteta, pošto je njeno tlo poslužilo kao ulazna vrata za sredstva namenjena kopnenoj okupaciji u kojoj ona nije želela da učestvuje. Mogu čak zamisliti i da su se, na pomen učešća turskih trupa u operacijama, pojedini grčki "patrioti" upitali koji li je od dvojice "naslednih neprijatelja" unutrašnjiji u odnosu na političku Evropu, koja upravo postaje vojnička Evropa.
Sve to dokazuje da su pojmovi unutrašnjosti i spoljašnjosti, koji počivaju u osnovi predstave o granici, temeljito uzdrmani. To znači da su predstave o granici, teritoriji i suverenitetu, kao i sama mogućnost predstave o granici i teritoriji, bile izložene nepovratnom istorijskom "probijanju". No, pomenute predstave su konstitutivne za određeno shvatanje političkog prostora kao prostora suvereniteta, koje u isti mah podrazumeva nametanje zakona i podelu zemlje - shvatanja koje je nastalo na počecima evropskog modernog doba, a kasnije se proširilo svetom: to je ono što je Karl Šmit u svojoj značajnoj knjizi iz 1950. godine, Der Nomos der Erde, nazvao Jus Publicum Europaeum.
No, kao što takođe znamo, ta je predstava, ma koliko značajna bila za ustanovljenje države, sasvim neadekvatna za tumačenje složenosti pojedinih realiteta, topologije koja počiva ispod uzajamnih odnosa - čas mirnih, čas nasilničkih - između identitetâ konstitutivnih za evropsku istoriju. Pre negoli s blokovima koji su postavljeni jedan do drugoga, te nezavisno čak i od pitanja "manjina", ranije sam sugerisao da imamo posla - naročito u Mitteleuropa, ali i u Evropi uopšte - s "trogubom vezom", ili šetajućim "preklapanjima" međusobno protivrečnih civilizacija. Na svim svojim tačkama Evropa je mnogostruka, ona je uvek žarište napetosti između brojnih verskih, kulturnih, jezičkih, političkih pripadnosti, brojnih modaliteta svojih odnosa sa ostatkom sveta - bilo da je reč o amerikanizmu ili orijentalizmu, posesivnom individualizmu "nordijskih" pravnih sistema, ili pak tribalizmu mediteranskih porodičnih tradicija. Stoga sam sugerisao da, u stvarnosti, jugoslovenska situacija nije atipična već predstavlja lokalnu projekciju shemâ susretanja i sukoba koje su karakteristične za celu Evropu, što sam bez oklevanja nazvao evropskim rasnim odnosima,3 pri čemu se podrazumeva da se sadržaj pojma rase sastoji samo u istorijskom nagomilavanju verskih, jezičkih i genealoških referencija.
To me danas navodi i da tvrdim da se o sudbini evropskog identiteta danas u celini odlučuje u Jugoslaviji i, uopšte, na Balkanu (mada to nije jedino mesto na kojem se on iskušava). Dve su mogućnosti: ili će, s jedne strane, u balkanskoj situaciji Evropa prepoznati ne monstruoznost nakalemljenu na svoje tkivo, patološki "survival" nerazvijenosti ili komunizma, nego sliku i posledicu sopstvene istorije, te preduzeti upravo pokušaj da se s njima suoči i taj problem razreši - pa, dakle, i da sebe ospori i preoblikuje; tada će ona početi da postaje ponovo moguća; ili će, s druge strane, ona odbiti to suočavanje sa samom sobom i taj problem i dalje smatrati spoljašnjom preprekom koju treba prevazići sredstvima koja su i sama spoljašnja, uključujući i sredstva kolonizacije; to znači da ona unapred svojoj građanskosti nameće jednu unutrašnju granicu nepremostivu za njene sopstvene populacije, kojima će do u beskraj udeljivati položaj meteka, pa će na taj način reprodukovati svoju nemogućnost.
Hteo bih sada da proširim to pitanje evropske građanskosti kao "građanskosti granicâ", ili međa, u kojoj su zgusnute nemogućnosti i virtuelnosti što ih moramo ponovo staviti u dejstvo. Činim to bez bojazni da ću početi poizdalje, s tačke gledanja jedne viševekovne istorije.
Podsetimo na koji se način pitanje građanskosti istorijski preplitalo s pitanjem granica, kako političkih tako i kulturnih i "duhovnih", počev od klasičnog doba pa sve do krize imperijalizma sredinom XX veka, krize čije smo posledice nasledili uprkos raspadu "blokova". Poznato je da jedan od korena političkog značenja imena Evrope, i to možda odlučujući, počiva u uspostavljanju sistema "evropske ravnoteže", u XVII i XVIII veku, između država, organizovanih tada većinom pod režimom monarhijskog suvereniteta.4 Nije se to zbilo, kao što često čitamo u udžbenicima istorije, baš u trenutku sklapanja "Vestfalskog mira" (1648), kojim biva okončan Tridesetogodišnji rat pošto je, u sukobu između protestantskih i katoličkih sila, na pozadini "turske opasnosti", opustošio kontinent. Zbilo se to malo kasnije, u trenutku kada su se međusobno sučelila dva shvatanja tog evropskog poretka - hegemonistička zamisao koju je predstavljala francuska monarhija, te republikanska zamisao, u smislu režima formalne jednakosti državâ, koji ide ruku pod ruku s priznavanjem izvesnih građanskih prava u unutrašnjem poretku; tu zamisao utelovljavala je koalicija uspostavljena između Engleza i Holanđana.5

Povući "političke" granice u evropskom prostoru, koji je sebe smatrao i nastojao da se uspostavi kao centar sveta, značilo je prvobitno i iznad svega na određeni način podeliti Zemlju, dakle organizovati njenu eksploataciju i, u isti mah, izvesti "formu granice" na periferiju, ne bi li se ceo svet pokušao preobraziti u ekstenziju Evrope, a kasnije i u "drugu Evropu", izgrađenu na istom političkom modelu. Taj pokret produžio se i u dekolonizaciji, pa dakle i u izgradnji sadašnjeg međunarodnog poretka. No, može se reći da, na izvestan način, on nikad nije bio dovršen, to jest da je stvaranje država-nacija - u isti mah nezavisnih, suverenih, ujedinjenih ili homogenih, itd. - doživelo neuspeh u velikom delu sveta, ili je pak dovedeno u pitanje, i to ne samo izvan Evrope, nego i u nekim njenim delovima. To se, bez sumnje, dogodilo s vrlo dubokih razloga, o kojima valja da porazmislimo. Moguće je da forma

*

Postojanost imena je uslov svakog "identiteta". Ljudi se bore za određena imena nasuprot drugima, te za prisvajanje nekih od njih (Evropa, Jugoslavija, Kosovo, Makedonija... ali i Francuska, Velika Britanija, Nemačka). Sve te bitke ostavljaju tragove u vidu nostalgije i granica, ili pak utopija i programa koji teže preobražaju. Tako je ime Evrope - poteklo iz drevnog antičkog doba, kada je označavalo malu oblast Azije ili Troje - bilo povezano s kosmopolitskim projektima, s pokušajima imperijalne hegemonije, ili pak s otporima na koje su oni nailazili, s programima podele sveta i širenja "civilizacije" na čije su vlasništvo kolonijalne sile polagale pravo, s međusobnim nadmetanjem "blokova" koji su se sporili oko legitimnog posedovanja te civilizacije, sa stvaranjem jedne "zone prosperiteta" na severnom Sredozemlju, jedne "velike sile XXI veka"...
Teškoća demokratske politike sastoji se u tome da se ne zatvori u predstave koje su istorijski bile povezane s projektima emancipacije i s borbom za građanskost, a kasnije postale prepreke njihovom oživljavanju i trajnom izumevanju. Svaka identifikacija podleže dvostrukoj prinudi: prinudi struktura kapitalističke svetske ekonomije i prinudi ideologije (osećanja pripadnosti kulturnim i političkim celinama). Današnji ulozi u igri ne počivaju u borbi za ili protiv evropskog identiteta po sebi. Po okončanju "realnog komunizma" i blokovske podele, oni se pre tiču izumevanja jedne građanskosti koja dozvoljava demokratizaciju granica Evrope, prevazilaženje njenih unutrašnjih podela i, u isti mah, temeljito promišljanje uloge evropskih nacija u svetu. Nije na stvari saznati pre svega da li će Evropska unija i sama postati vojna sila, zadužena da garantuje "regionalni poredak" ili da, u humanitarnim ili neokolonijalnim intervencijama, "projektuje" sebe spolja, nego da li će biti izrađen i zadobiti podršku odgovarajućih naroda projekt demokratizacije i ekonomske izgradnje zajedničke istoku i zapadu, jugu i severu evropsko-sredozemnog prostora. A to zavisi pre svega od samih tih naroda. U tome je stvar: nemoguća Evropa, moguća Evropa.

* Predavanje održano 4. oktobra 1999. na poziv Francuskog instituta i Odeljenja za filozofiju Aristotelovog univerziteta u Solunu, u Velikom amfiteatru Fakulteta za književnost. Tekst je objavljen u časopisu Transeuropéennes, br. 17, Paris, 1999-2000. Tekst je preuzet iz knjige: Etienne Balibar, Nous, citoyens d'Europe?, La Decouverte, Paris 2001, koja će se uskoro pojaviti u izdanju Beogradskog kruga a u prevodu Aljoše Mimice. Oprema redakcijska.

1 Le Monde, 17. april 1999, "Il faut européaniser les Balkans".
2 "Quelle paix au Kosovo?", Le Monde, 3. jun 1999.
3 "Les frontičres de l'Europe", u: La Crainte des masses. Politique et philosophie avant et aprčs Marx, Galilée, Paris 1997.
4 Upor. F. Chabot, Idea di Europa e politica dell'equilibrio, a cura di Luisa Azzolini, Societŕ Editrice Il Mulino, Bologna 1995.
5 H. D. Schmidt, "The Establishment of 'Europe' as a Political Expression", The Historical Journal, IX, 2 (1966), str. 172-178.
6 E. Balibar, I. Wallerstein, Race, Nation, Classe, Les identités ambiguës, navedeno delo.
7 Ta poteškoća nije puko spekulativno pitanje. Ona se neprestano prepliće s konkretnim problemima. Primer toga nam je pružio francuski Ustavni savet kada je "simboličnu" formulaciju koju je predložila vlada da bi se rešilo korzikansko pitanje ("Korzikanski narod je sastavni deo francuskog naroda") odbacio zbog njene očigledne nespojivosti s idejom o "jednoj i nedeljivoj" naciji koja je zapisana u uzastopnim republikanskim ustavima (odluka od 9. maja 1991).