Zaposlenost

Pravo na rad

Američko ministarstvo rada objavilo je statistički pregled stanja na tržištu rada, koji deluje kao da ga je sastavila neka opoziciona partija. U junu 2003. godine devet miliona Amerikanaca bilo je evidentirano kao nezaposleno. Taj broj označava procenat od 6,4 odsto nezaposlenih i predstavlja rekord u poslednjih deset godina, podsećajući cifarski na vreme velike krize. Liberalistički, odnosno neoliberalistički pristup, blizak vladajućoj administraciji, trebalo bi da podrazumeva nemešanje države u tržište rada, odnosno prepuštanje da ono samo reguliše ponudu i tražnju. Malo očekivano, međutim, američki predsednik je poslao svoja tri ključna ministra: za finansije (Snow), za trgovinu (Evans) i za rad (Chao) da autobusom obilaze američke industrijske centre i propagiraju približavanje izlaska iz krize. Na autobusu je ispisana velika parola "Jobs and Growth" - "Rad i rast". Redosled reči, makar samo u propagandne svrhe, otkriva da rad (zapošljavanje) postaje preduslov rasta, što se nikako ne slaže sa dugogodišnjim tendencijama u američkoj ekonomiji.
Razlog zašto počinjemo Amerikom je u jednostavnoj činjenici da se američke tendencije u regulisanju zaposlenosti, globalizacijom uslova, prenose čak i u zemlje koje su do juče pripadale tzv. socijalističkom svetu u kojem je, kako kaže u jednom intervjuu slovenački ekonomista Jože Mencinger, "zaposlenje bilo sveta krava - nedodirljivo i doživotno". Amerika je po kriterijumima koje je sama sebi odredila decenijama imala jednu od najnižih stopa nezaposlenosti. Najvećim delom je to bilo posledica dinamičnog rasta, ali i činjenica da su se u toj zemlji u zaposlene računali i oni koji bi po pretežnim evropskim kriterijumima spadali u "podzaposlene" i statistički bili vođeni među nezaposlenima. Nećemo se baviti istraživanjem neujednačenosti statističkih kriterijuma već činjenicom da moderne tehnologije jednostavno imaju tendencije da ukidaju ljudski rad gde god je to moguće. Ne ostaju bez posla samo industrijski radnici već i bankarski i drugi činovnici pa čak i menadžeri. Švajcarski sociolog Žan Zigler1 posebno insistira na beskrupuloznosti politike rada u razvijenim zemljama i navodi da je u deceniji od 1991. do 2001. godine broj nezaposlenih u razvijenim zemljama porastao sa 25 na 39 miliona.
Ranije pomenuti izveštaj Ministarstva rada SAD navodi da je u junu mesecu bilo dva miliona osoba koje zaposlenje traže duže od 27 meseci, odnosno da je broj nezaposlenih od početka godine porastao za 270 hiljada osoba. Samo svaki četrdeset šesti ima šanse da u roku od pola godine nađe sebi bilo kakvo zaposlenje. Nema sumnje da je ekonomska kriza delimičan razlog takvom stanju, međutim, tendencija izbacivanja radnika iz procesa proizvodnje je duga i gotovo sistematska. Ralf Darendorf2 tvrdi da je "sadašnji razvoj ne samo umanjio nego i minirao temelje društva rada". Između 1960. i 1990. godine industrijska proizvodnja se povećala za dva puta dok se broj zaposlenih u industriji tačno prepolovio. Teorija da se svet okreće znanju a ne fizičkom radu zvuči lepo, ali ostavlja za sobom milione onih koji nemaju prostor koji bi im omogućio zaposlenje i dostojan život. Još pre dve decenije nobelovac Vasilij Leontijev3 skrenuo je pažnju da "sektor znanja neće biti u stanju da kreira dovoljno radnih mesta da bi mogao apsorbovati milione radnika koji su reinženjeringom i automatizacijom izbačeni na ulicu... izgleda gotovo neizbežnim da ćemo se vremenom sučeliti sa nezaposlenošću kakvu nikada ranije nismo videli".
Radikalno pragmatični Milton Fridman, kao savetnik predsednika Niksona, predložio je da se problem reši "humano" tako što će umesto ranijih socijalnih programa biti formiran jedan fond iz kojeg bi svi nezaposleni dobijali minimalnu platu samo da ne smetaju onima koji rade i zarađuju. Formirana je čak i parlamentarna komisija koja će ponuditi moguće rešenje, budući da se mnogim političarima ideja svidela, no brzo je postalo jasno da takav potez ima ogromne moguće negativne efekte. Bard liberalne ekonomije predložio je potez koji bi "kolateralno" drastično smanjio mogućnosti potrošnje i rasta. Naime, oni koji žive sa nekom minimalnom platom i imaju sredstava koliko da prežive ne bi imali sredstava da kupuju druge proizvode sem hrane i odeće, a moderna industrija lansira sve više sofisticiranih proizvoda za masovnu upotrebu. Domaće tržište bilo bi limitirano na određeni, i sve manji, obim zaposlenih. Kada je predsednik Buš pokrenuo kampanju "Rad i rast" očito je reagovao uviđajući da potrošnja (sledstveno i proizvodnja) u Americi stagnira zbog sve većeg broja nezaposlenih (nemanja rada) i straha da bi im se i drugi mogli pridružiti. Za svoju egzistenciju zabrinuti ljudi ne trče u trgovine.
U junu mesecu broj nezaposlenih u SAD povećao se za narednih 40 000. Obznanjena namera IBM, Microsoft i Oracle, vodećih kompanija u elektronici, da u narednoj godini presele sledećih 10 odsto svoje proizvodnje u zemlje u razvoju reflektovala bi se gubitkom 90 000 radnih mesta u Americi i za mnogo više od toga umanjila potrošnja. Svaki otpušteni radnik povlači za sobom bar još tri sledeća, koji se boje otpuštanja, pa prestaju da troše, sem za najneophodnije potrebe, štedeći za moguće crne dane. Ekonomija koja je pod opsesijom permanentnog rasta tako nešto sebi ne sme da dozvoli. Na sve to kaleme se i psihološki i socijalni elementi nezaposlenosti. Primera radi, naglo smanjenje radne snage u industriji između pedesetih i sedamdesetih godina, od 33 na svega 20 odsto ukupno zaposlenih, imalo je za posledicu da su se na udaru tehnoloških promena našli pre svega "obojeni", te je izbio bunt poznat kao "Crni panteri", čiji je vođa Malkolm X, po mnogim shvatanjima, bio isto što i levičarski agitatori u Evropi. Pokret je surovo ugušen, a pozitivan efekat je donošenje akta o jednakim pravima (ERA - Equal Right Act) po kojem ako za neko radno mesto konkuriše više osoba jednakih kvalifikacija onda crnci i žene imaju prednost.
Najveći aktuelni problem nezaposlenosti u razvijenim zemljama je sve veća nezaposlenost mladih ispod 25 godina starosti. Industrije koje uvode nove automatizovane procese, ili zbog konkurencije smanjuju broj zaposlenih kako bi smanjile i troškove proizvodnje, žele da se otarase starih radnika, a ne da primaju nove, koji su po pravilu mladi. U Evropskoj uniji prosečna stopa nezaposlenosti tih generacija iznosi 15,7 odsto. Na jugu Italije taj se procenat penje čak na 59,6 (Kampanija) i svedoči o dugotrajnoj tendenciji prepuštanja posla zakonitostima divljeg tržišta. Na severu (Alto Adiđe) gde vlasti vode računa o otvaranju novih poslova, finansiranju samostalnog rešavanja zapošljavanja, pomažu mlade preduzetnike i slično, procenat nezaposlenih mladih je samo 4,5 odsto.
Italija je nedavno donela zakon o regulisanju tržišta rada. Sklon marketingu, italijanski premijer je taj zakon nazvao "revolucionarnim", a dovoljno je glavne novosti prevesti na engleski i videti da je jednostavno prepisan američki recept. Četiri ključne odredbe koje bi trebalo da povećaju efikasnost i smanje broj nezaposlenih su: 1. rad udvoje (job sharing), 2. delimično zaposlenje (part time), 3. rad na poziv (job on call) i 4. rad preko agencije (staff leasing). Smisao svih ovih kategorija jeste da preduzećima skine sa vrata veći deo brige oko zaposlenih, ali "smanjenju" nezaposlenosti najviše doprinosi prebacivanjem podzaposlenih u kategoriju zaposlenih a time se statistički stvara mnogo povoljnija slika. Sva ta "fleksibilnost" reflektuje se i padom poverenja u upravljačke strukture (u Americi u jeku kampanje "Jobs and Growth" indeks poverenja potrošača pao je sa 83,5 na 76,6 posto).
Globalizacija je donela sa sobom, pored ostalog, brisanje podele na "jezgro" (razvijene) i "periferiju" (treći svet). O tome hrvatski sociolog Josip Županov4 piše: "Dihotomija 'jezgro'-'periferija' sve više postaje društvena a ne samo geografska podjela, to jest 'periferija' se sve više pojavljuje u zemljama Prvog svijeta, uključivši i SAD. Tu se vidi jedna nova crta globalnog kapitalizma današnjice u odnosu na kapitalizam prije globalizacije: prijelaz velikog dijela stanovništva iz 'strukturalne eksploatacije' u 'strukturalnu irelevantnost'. Kao rezultat pojavljuje se masovna isključenost iz sustava". Njujorška crkva Sv. Bartolomeja na Leksington aveniji otvorila je "Café" za pripadnike srednje klase koji su izgubili zaposlenje. Stideći se od komšija oni "odlaze na posao" da bi svratili na besplatan doručak u crkvenom kafiću i sa sličnim nesrećnicima utraćili vreme do "povratka sa posla". Posledice globalizacije navele su nobelovku Ritu Levi-Montalcini5 da ustvrdi kako "ljudski kapital postiže veće vrednosti ako se realizuje na zatvorenom tržištu nego na otvorenom". Njeno slobodoumno shvatanje time je pokleklo.
Mi smo, dakako, daleko od pojava ali ne i od problema razvijenog sveta. Dešavalo se sedamdesetih godina, pri masovnom penzionisanju oficira JNA, da mnogi od njih ujutro oblačile uniforme, "odlazile u službu", da bi se zapravo sastajali kod nekog iz grupe u vikendici i tu vezli goblene na kojima se dalo tada prilično zaraditi. Čitav blok tranzicionih zemalja doživeo je ekonomski infarkt u kojem su najviše stradali zaposleni. Raspad, bankrot i odumiranje hiljada preduzeća reflektovalo se grubim saznanjem da zaposlenje ne samo da nije večito nego da može nestati za uvek. Stotine hiljada radnika, činovnika, stručnjaka, menadžera jednostavno je ostalo bez posla. Iracionalno visoku cenu prelaska na nove ekonomske i političke principe platili su zaposleni i mnogi je još uvek plaćaju. U Hrvatskoj je, na primer, 700 000 zaposlenih ostalo bez posla. U Srbiji još i više uz ogromnu masu podzaposlenih koji primaju neku naknadu da ne bi skoro ništa radili. Šanse i jednih i drugih, a podjednako i u drugim zemljama tranzicije, su gotovo nikakve da ponovo dobiju dostojno zaposlenje. Oni su postali "irelevantni", kako se to stručno kaže. Njima se mogu diktirati bilo kakvi uslovi i ne postoji niko ko će sistematski štititi njihova prava. Oduvek je bilo da su se sindikati borili za prava zaposlenih, a ne nezaposlenih. Zato su i stope nezaposlenosti velike u onim zemljama koje imaju jake sindikate.
Na prošlogodišnjoj Letnjoj školi "Psihološki aspekti nezaposlenosti", na ostrvu Silbi u Hrvatskoj, prezentirani su, pored ostalog, podaci CIA o nezaposlenosti u svetu koji generalno navode da je svetska stopa nezaposlenosti oko 30 odsto, a da se u zemljama u tranziciji ona kreće od 35 do 40 odsto u Albaniji, 32 odsto u Makedoniji, 30 odsto Srbija/Crna Gora, 22 odsto Hrvatska. Najmanji procenat nezaposlenih je u Sloveniji i to 7 odsto, a svi ostali imaju dvocifrene stope. Teško je reći da su masovnim izbacivanjem na ulicu te zemlje došle do racionalnog nivoa zaposlenosti. One su samo svedene na nivo koji bi početkom dvadesetog veka, u jeku industrijske civilizacije, bili smatrani okrutnim i nedostojnim građanina. Ogroman broj nezaposlenih omogućava poslodavcima da radnike drže "na crno" i da ih mogu platiti koliko hoće i izbaciti kada god to požele, jer postoji masa drugih koji će rado prihvatiti bilo kakve uslove samo da dođu do nekih prihoda. Stručnjaci OECD6 odaju priznanje vlastima u Srbiji koje su donele zakone o regulisanju radnih odnosa, koji omogućavaju automatsko otpuštanje radnika, njihovo privremeno premeštanje, skraćenje radnog vremena i prekvalifikaciju. Po tome je Jugoslavija postala "kompatibilna sa mnogim zemljama EU i odgovornija od većine drugih zemalja tranzicije".
Prošlo je vreme revolucionarnih promena kada su "prezreni na svetu" pozivani da od "nismo ništa, postanu sve". Ideolog britanskih laburista Entoni Gidens7 kaže da se "moraju stvoriti barijere, novi sistemi socijalne zaštite pred udarima velikog globalnog tržišta i reorganizovati društvo oko novih elemenata koje niko ne može poricati. Drugim rečima, prihvatiti realnost globalizacije ne znači da se treba odreći prava na odbranu zajedničkih vrednosti". Lepo rečeno, ali samo kao orijentacija na dugi rok. Dotle, ko preživi.

1 Jean Ziegler, La privatzzazione del mondo, Marco Tropea, 2003, str. 107.
2 Ralf Dahrendorf, Liberta attiva, Editori Laterza, 2003, str. 47.
3 Wassily Leontieff, The Distribution of Work and Income, Scientific American, 1982, str. 194.
4 Josip Županov, Od komunističkog pakla do divljeg kapitalizma, Sveučilišna naklada, 2002, str. 69.
5 Rita Levi-Montalcini, Tempo di Mutamenti, Mondadori, 2002, str. 107.
6 OECD Economic Survey - Yugoslavia 2002, str. 43.
7 Antoni Giddens, Treći put, Labour, 1999, str. 35.