Nešto novo u Čačanskoj kotlini

Vlast ustuknula pred građanima

Istrajnost osam sela, posredovanje jednog ministra i presuda Vrhovnog suda zaustavili ali ne i trajno uklonili pretnju zločinom nad ljudima i prirodom

Pretpremijera filma dogodila se u Mojsinju, selu nadomak Čačka, 24. avgusta. Film je posvećen otporu seljaka iz Mojsinja i još sedam sela u okolini protiv odluke lokalne vlasti u Čačku da na plodnim njivama podigne deponiju smeća. Jedna primitivna, politička deponija koja je vaskrsavala kao avet kad god bi se pojavila kakva politička računica, trgovina ili predizborna kampanja, trebalo je da bude smeštena u srcu idiličnog pejzaža, jedrog zelenila, tokova nekoliko reka među kojima je najvažnija Morava, usred povrtnih njiva koje seljaci obrađuju sa neverovatnom prilježnošću koja se može porediti sa onom u zemljama Dalekog istoka, na zemlji ispod koje je jezero pitke vode i koju opasuje kanal za navodnjavanje, doduše zapušten, ali ipak kanal u delimičnoj upotrebi. Njega su u periodu socijalističke izgradnje gradili svojim rukama meštani i omladinske radne brigade. Sve je tu u Mojsinju tako složeno na malom prostoru, možda i suviše lepom da bi bio stvaran, prepunom uspomena i obuzetom borbom za opstanak. I stoga nije čudno što je deponija uskovitlala toliko emocija. "Plačem kad vidim bunare sa kojih se poje naša sela i koji bi mogli nestati zbog besmislene odluke vlasti da nam tu dođe deponija", kaže posle projekcije filma Milivoje Ranković, meštanin Mojsinja.

Film je prikazan u oronulom Domu kulture. Na klupama i stolicama sedeli su meštani, stari i mladi, gosti iz Beograda, Čačka, Gornjeg Milanovca. Ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine poslalo je svoje predstavnice. Došli su novinari iz beogradskih i lokalnih medija. Iako pozvani, nisu došli odbornici Skupštine opštine Čačak (osim jednog za koga su meštani zaključili da je poslat "po specijalnom zadatku"). Više od sto gledalaca pažljivo je pratilo film. Tek tu i tamo začuo bi se uzdržani žamor, tiha radost prepoznavanja likova seljaka koji su u filmu bili glavni "glumci". U tišini koja je vladala lepo se mogao čuti šum vode iz emajliranog lončeta kojim seljak zaliva svaki struk paprike na svojoj njivi koja je mogla da nestane pod deponijom. U ovom kataklizmičnom letu taj šum bio je rečita poruka o neprocenljivoj vrednosti zdrave prirode.

Sazrevanje

Ali, ako je sazrevala lokalna sredina, slično bi se moglo reći i za neke republičke institucije. Na primer, ministarka za ekologiju Anđelka Mihajlov posle prvih kontakata sa ovim problemom bila je uzdržana, ali kako su seljani i njihova advokatica Miroslava Novaković i predsednica Građanskog parlamenta Srbije, a odnedavno i predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać uporno probijale barijere prema javnosti (najviše uz pomoć lista Republika), a naročito posle blokade autoputa, pokazivala je sve više pažnje i osetljivosti za otpor meštana.
		Reditelj Vladimir Perović (desno) i producent Dragan Mišković

Seljaci nisu glupi

U razgovoru o filmu, koji su meštani primili sa srdačnošću i zahvalnošću za razumevanje opasnosti koja se nadvila nad njima, oni su redom izjavljivali da se ne boje osvete opštine i da bi se ponovo pobunili da odbrane svoje živote, imanja i prirodu. "Osveta ne bi imala smisla", kaže Miloje Ranković. Predsednik Mesne zajednice Mojsinje Milovan Despotović, koji je zahvalan svima koji su se angažovali u ovom slučaju, primetio je da ih je "opština malo odbacila jer je shvatila da je ovo politička stvar, ali film nema veze sa politikom, nego sa istinom". Despotović dalje kaže da su ih na televizijama "prozivali" Velja Ilić, Milan Kandić (predsednik Izvršnog odbora) i ostali, "ali neka sada vide za šta smo se borili". Despotović tvrdi da je dobijao i telefonske pretnje, ali da se ne plaši. "Ne pripadam stranci nego samo branim interes meštana", kaže.
Meštani, pak, ne zaboravljaju zborove koje su organizovali, pisma koja su upućivali republičkoj vladi i ministarstvima i potpredsedniku vlade Žarku Koraću, a na koja nije bilo odgovora (osim ponešto uopštenog Ministarstva poljoprivrede), ne zaboravljaju pretnje Velimira Ilića da će poslati interventne jedinice, a ni nešto uvijenije pretnje Milana Kandića koje je nazvao "merama za otklanjanje neopravdanog straha seljaka od deponije". Meštani takođe ne zaboravljaju da njihova advokatica nije dobila pravo da u Skupštini govori u ime osam sela.

Film je pokazao da smo u pravu i ne bojimo se, izjavljivali su meštani. Oni žele da žive kulturno, da im se popravi Dom kulture čije se zapuštenosti pomalo stide, ali sami ne mogu da ga obnove, kažu da ih rukovodstvo opštine potcenjuje i da ih nazivaju "jadni, kukavni seljaci, vode ih drugi, a oni ne znaju kuda idu". Meštani, međutim, odgovaraju: "Mi nismo glupi, najbolji smo poljoprivrednici, mi znamo nešto što drugi ne znaju, neka svako radi najbolje svoj posao. Neka nam iz opštine pomognu da opet budemo napredni kao pre, kada smo bili ugledno selo. Siniša Jovančić, potpredsednik mesne zajednice, i drugi, nabrajaju koliko je obrazovanih i uglednih ljudi dalo Mojsinje: imamo pravnike, generala, dali smo čuvene doktore prava i nuklearne fizike, selo ima crkvu i školu iz 1756. godine, između Prvog i Drugog svetskog rata imali smo tri narodna poslanika, danas u Beogradu ima pravnika, i drugih zanimanja, koji potiču iz Mojsinja". Neki od njih došli su u Mojsinje autobusom, zajedno sa redakcijom Republike i drugim novinarima, da pogledaju film sa svojim zemljacima. General Milivoje Pavlović rekao je da je odluka opštine da u Mojsinje smesti deponije nerazumna, ali da posle svega treba smiriti strasti. "Dobro je što su došli iz Ministarstva za ekologiju jer se o Mojsinju ne može odlučivati u Beogradu, lako je potpisati parče hartije, ali se iz kancelarije mora izaći."
Zanimljivo je da je film kod gledalaca u prvom redu bio povezan sa idejom o borbi ljudi za pravo na život, a protiv zločina, i o značaju očuvanja prirode. "Ovo leto je pokazalo šta znači voda", rekao je novinar Dragan Babić, dok je Bojan Tončić (Danas) rekao da je impresioniran odlučnošću meštana da brane pravo na zdrav i normalan život. Milica Lučić Čavić, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, primetila je da je do sada uvek država pobeđivala građane, a da je sada pobedilo Mojsinje. Drugi dobar znak, kako je rekla, je to što je kod meštana narasla svest o značaju privatne svojine, a posebno je značajno to što je došlo do saradnje meštana i civilnog sektora, i to na konkretan način. Odbornik iz Gornjeg Milanovca Zoran Milošević rekao je da se stidi postupaka svojih kolega odbornika iz Čačka i dodao da nesporazumi u vezi sa deponijom svedoče o manjku razuma u obema opštinama koje muči ista muka. Reči Milana Podunavca, profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu, propraćene su aplauzom kada je izgovorio da "demokratije nema bez samosvesnih građana, i da primer Mojsinja pokazuje da u Srbiji žive politički zreli ljudi". Osvrćući se na izvesnu bojaznost meštana da ne budu uvučeni u politiku, Podunavac je rekao da politika nije samo puka borba za moć. "Politika je i svest ljudi u lokalnim zajednicama o tome kako se vrednosti demokratije brane od osione vlasti. Vaša saradnja sa Republikom umnožava snage javnosti i njene političke kapacitete", poručio je Podunavac.
Na kraju je Nebojša Popov, inače česta meta Ilićevih napada, rekao da protekli događaji demantuju da su seljaci "glupi i sebični" i da nemaju nikakav pojam o opštem interesu. Pokazujući da imaju osećanje za javni interes, mada to još nije i puna svest o tome, ljudi su ušli u svet politike, a tu počinju nesporazumi. Popov je rekao da politika nije samo vršenje vlasti ili protivljenje vlasti. Politika je i kada je čovek nezavisan od vlasti zahvaljujući tome što ima svoje vlasništvo. A pošto se ne znaju sva značenja politike ljudima se manipuliše tako što vlast, kada građani urade nešto što se vlasti ne sviđa, kaže kako se mešaju u politiku. Osvrćući se na izrečenu opasku kako treba "smiriti strasti", Popov je rekao da svoju njivu i selo ne može braniti čovek koji u prvom redu ne voli sebe, njivu, ono što radi i onog s kim radi. "Ništa ne možemo rešiti bez pozitivnih emocija i ne stidim se da kažem da imam osećanje ljubavi prema ovom kraju i ljudima koji tu žive, i da sam pristrasan u tom smislu. (Popov je 1956. godine učestvovao u izgradnji vodoprivrednog kanala u Mojsinju.) Urednik Republike je potom dodao da se prostor za sprečavanje zločina može otvoriti ne samo ako je čovek u vlasti nego i ako je nezavisan od nje, pa i protiv nje. "To je jemstvo da neki uspeh ne bude samo prividan, nego da zločin zaista bude sprečen", naglasio je Popov. Popov je zatim dodao da je važno da se zna da zločin mogu sprečiti i oni u vlasti i oni koji su protiv nje, jer se u ovoj sredini nataložilo mnogo zločina iz ovih i ranijih ratova, a mnogi nisu ni razjašnjeni ni sankcionisani. "Taj posao se ne može obaviti sve dok ne budemo imali koncepciju o sprečavanju zločina. Kada u tome uspemo lakše ćemo izaći na kraj sa nerasvetljenim zločinima, a tom poduhvatu ništa nas bolje ne može približiti nego ljubav prema prirodi i ljudima u prirodi", zaključio je Popov.