Leto na Balkanu

Na Balkanu se prethodnih godina leti "uspešno" ratovalo. Proleće se iščekivalo sa zebnjom, po staroj hajdučkoj tradiciji... I sada se gine: u predahu od letnje žege, pored reke... Od nepoznate ruke, bez fronta i odbrane. Gađa se tamo gde najviše boli: u decu...

Leto 2003. godine nije nimalo dosadno. Da nije nesnosne žege koja je pogodila čitavu Evropu i odnela na hiljade ljudskih života, pritisak događaja bi se, možda, još jače osećao... Desilo se i ono najgore: u terorističkom napadu ubijena su dva kosovska dečaka srpske nacionalnosti (Pantelija Dakić i Ivan Jovović) dok su se, kupajući se u reci blizu svog sela Goraždevac, spasavali od vrućine... Čudovišan zločin.
Nekoliko dana pre ovog napada na decu u Goraždevcu, srpska vlada je podržala Deklaraciju o Kosovu i Metohiji. Zašto je onima koji su neprekidno trubili o srpskoj tragediji na Kosovu i životnoj ugroženosti srpske manjine toliko bila važna ta deklaracija? Koliko ni albanska, ni ova srpska nema nikakvu težinu. Naprotiv, od nje Srbima na Kosovu može biti samo gore... Ta je računica jednostavna, zar se i na nju zaboravilo? Na Kosovu deklaracije ne pomažu...

U susret Sretenju

Svi propisani i prihvaćeni rokovi za donošenje Ustava Srbije su probijeni... No, ni vlast ni ustavnu komisiju to ne brine. Do daljnjeg, odmaraju se od Ustava i srpske ustavotvorne tradicije koju su toliko nekritički uzdizali. Premijer Živković je, nedavno, olakšao sebi izjašnjavanje o ovom problemu spremno usvojivši krilaticu prvog ustavopisca novog srpskog ustava Vladana Batića: "Ustav do Sretenja!" Baš kao da je ovo 1835. godina, politički rezon i marketing nisu dalje odmakli.
Jedan drugi očekivani tekst pojavio se u javnosti ovih dana: izveštaj vladine Komisije za ispitivanje obezbeđenja premijera Zorana Đinđića. I on uz kašnjenje, ali ipak sada na uvidu javnosti. Njegovo pojavljivanje i dostupnost u štampi izazvali su pravu buru u stručnoj i političkoj javnosti. Još uvek se oko ovog izveštaja lome koplja stručnjaka i političara. Predstavnici DOS-a su ponosni ne samo na ponuđenu analizu već i na činjenicu da su "sve" pustili u javnost. Sa izuzetkom, kako je rečeno, top secret dokumenata koja su ionako van očiju običnog sveta. No, ono što (kao način obezbeđivanja visokih funkcionera) nije pred očima javnosti crno na belo, bilo je kao na dlanu jasno još onog dana kada je Đinđić ubijen: svakom normalnom i "dobronamernom" građaninu bilo je jasno da nešto sa Đinđićevim obezbeđenjem nije u redu. Naročito s obzirom na evidentan pokušaj atentata još u februaru. Snimak koji je načinio B 92 samo je najočigledniji dokaz za to. Premijer je ubijen lako, izložen oku ubice kao gotovo idealna meta.

Savet za savest

Da li je nastojanje novog (pomalo krnjeg) Saveta za borbu protiv korupcije da ne napusti ring (to je izgleda pravi izraz za žestinu borbe koja se vodi i koja će se tek voditi) dobar znak? Jeste. Zato što se samo u nastojanju da se vidi koliko su namere vlade ozbiljne kada je reč o radu Saveta i njegovoj gotovo centralnoj ulozi u iniciranju antikorupcijske borbe može znati na čemu smo. I sa vladom, i sa korupcijom. Ovo "hvatanje za reč" jedini je preostali končić kojim se građani mogu uveravati da ima spremnosti, u vladajućim krugovima, da se rasvetle i stare i nove afere koje strašno zagađuju političku atmosferu i

"Di su novci?"

Ipak, nekako izokola, priznata je odgovornost direktora Agencije za sanaciju banaka Nemanje Kolesara koga je G 17 plus optužio za nezakonito bogaćenje, učestvovanje u pranju novca i neplaćanje poreza državi. Ministar Đelić, upitan u vezi sa plaćanjem poreza državnih službenika, odgovor nije dao. Kolesar i Janjušević odoše sa funkcija i mirno troše "svoje" pare.