Vlada podbacuje, opozicija prebacuje

Dok vlast ima sve tvrđi sluh pred sve osetljivijom javnošću, opozicione stranke, umesto političkom dijalogu, sve se više posvećuju otvaranju afera

Dragoš Ivanović

U narodu se često kaže, ponekad u šali a više u zbilji, da je vlada kao i mlada nevesta: ako hoće dobro da se uda treba najpre da se dopadne mladoženji pa tek onda komšiluku. Kod nas je to obrnuto - vlada bere zapažene uspehe u svetu (ulazak u Savet Evrope i dobri odnosi sa SAD), a kod kuće joj poverenje među biračima sve više opada. U poslednje vreme, zapravo, ona je pretrpela niz ozbiljnih udaraca i to u najosetljivijoj tački, da se njeni funkcioneri odaju finansijskim malverzacijama.

Kolebljivi standardi ponašanja

Janjušević i Kolesar su otišli sa svojih položaja, ali čudi ponašanje premijera Živkovića koji uporno i sa nekim stamenim spokojstvom neprestano tvrdi kako tu nema šta da se preduzme dok se sve zakonski ne dokaže. Ako je to u principu tačno, onda sledi novo pitanje: zašto je vlada u drugim slučajevima, gde čak i nije bio u pitanju običan kriminal, pokazala hitnu odlučnost i efikasnost, u poređenju s ovim događajima koji su maksimalno iritirali javnost. Ona se, recimo, sa lakoćom oprostila sa ministrom Draganom Veselinovim zbog saobraćajne nesreće i pogibije jedne devojke, zatim od dvojice potpredsednika - Miodragom Perišićem (navodna špijunaža) i Vukom Obradovićem (seksi afera) - a sada zastaje sa respektom pred dvojicom činovnika. Nema objašnjenja zašto su vladini standardi ponašanja tako kolebljivi i nesigurni i gde je uopšte granica "nepodnošljivosti" u ponašanju državnih funkcionera.
Još se taj prvobitni potres nije smirio, a G 17 plus i njen neumorni Dinkić već postavljaju pitanje odgovornosti za razna nedela i za potpredsednika Čedu Jovanovića i dva ministra, Dušana Mihajlovića i Mariju Rašetu Vukosavljević. No, ni to nije sve. Ono što nije uspela da ospori opozicija to su, u međusobnim optužbama, uradili sami članovi vlade i vladajuće koalicije. Jedan potpredsednik vlade, Žarko Korać, zamerao je ovih dana ministru pravde Vladanu Batiću da daje samovoljne izjave o odnosu sa Bosnom i Hercegovinom; takođe potpredsednik, Nebojša Čović je sa puno rezervi govorio o ponašanju drugog potpredsednika, Koraća, i ministra Đelića, a Nenad Čanak preti tom istom Čoviću lustracijom ("Moraće da objasni neke stvari iz svoje prošlosti"). Na sve to dolazi i ostavka ministra Rodoljuba Šabića (pre njega ostavku je podneo ministar Tomica Milosavljević) zbog, kako se kaže, nedovoljne vladine rešenosti da se obračuna sa sopstvenim aferama i zbog stranačkog egoizma u DOS-u. Kada se sabere sve ovo izlazi da je gotovo polovina članova vlade pod znakom pitanja. Kako taj najviši izvršni organ može uopšte da vlada ili, još bolje, koliko će na ovaj način još dugo moći da vlada? Stabilnost izvršne vlasti u svim demokratskim zemljama znak je državne solidnosti, a kod nas se rejting vlade, što valjda nema primera u svetu, za samo pet meseci, od Đinđićeve smrti, sunovratio sa zavidnih visina na sve niži procenat popularnosti.

Neuljuđena država

Što je najgore, vlada je, sem zavade sa opozicijom i unutar sebe same, otvorila i novi front napetosti sa javnošću. Umesto da širokogrudo podrži Savet za borbu protiv korupcije, i tako pozajmi nešto i od njegovog javnog prestiža, vlada nastoji da ovu uglednu instituciju svede na svoj, maltene činovnički prirepak. U javnom je mnenju to doživljeno kao vladina nespremnost da pod sopstvenim krovom izdrži minimalnu nezavisnu kritiku, što je odlika svake normalne države. Kao što nije sklona da gaji kritiku, tako nije sposobna da, preko svog Socijalno-ekonomskog saveta, uspostavi socijalni dijalog, pa nam je zemlja puna svakodnevnih blokada drumova, rečnih puteva i železnica, što ostavlja utisak opšteg nereda i samovolje. Čeka se, valjda, još samo blokada vazdušnih puteva pa da vlast konačno kapitulira pred nekontrolisanom stihijom.

Mahnitanje s aferama

u politiku kao moralni čin kada su nedavno Dinkić i Labus otvoreno priznali da su njihove optužbe motivisane željom da steknu što više predizbornih poena? Onaj ko svesno, radi ličnih probitaka, uzima pravdu u svoje ruke i sam je odgovoran što se sudovi, zakoni i državne institucije potiskuju u drugi plan. Političko mahnitanje s aferama, pravim ili lažnim, kod nas ima žilavu tradiciju. Njih je bilo i odviše u Srbiji na početku XX veka, a zatim i u prvoj Jugoslaviji između dva svetska rata. U drugoj Jugoslaviji, nedugo posle oslobođenja Beograda, u jednom dnevnom listu pojavio se članak, tadašnjeg poznatog političara, pod naslovom: Denuncirajte, denuncirajte... Odziv je, naravno, bio masovan, a na udaru su se našli i krivi i nedužni. Otkako su dvojica visokih činovnika vlade i čelnici G 17 plus stali da razmenjuju svoje međusobne optužbe, jedna poznata TV kuća objavila je da je njen sajt prenatrpan sličnim optuživanjima. Doskorašnji engleski ambasador Kroford sa čuđenjem je ovih dana zabeležio da su neki mediji njegov premeštaj iz Beograda za Varšavu objašnjavali time da je bio "umešan u šverc cigareta".
		Tower of Babel, iz: The Graphic Work of M. C. Escher