San o gradu*

(Povodom Iva Vojnovića Maškarate ispod kuplja)

Zamislite da se razderan, strm i oštar bosanski pejzaž i hercegovački krš tanje i profinjuju na svom putu prema moru, dok se ne slože u masivnu ali finu i ozbiljnu liniju - to je Srđ.
Zamislite naš govor kako se iz Bosne, preko Hercegovine, gladi i mekša, dok ne stigne u Župu dubrovačku, gde ga seljakinje govore s lepotom i dostojanstvom kraljica.
Zamislite, dalje, naše "Slovine" kako na pomolu mora bacaju mešine i ostavljaju čobanima ovce, a oni se uljuđuju, uče, trguju i stiču, a stečeno bogatstvo prerađuju, promeću naraštajima iz ruke u ruku, dok ne izgubi oštrinu i zadah znoja i cenjkanja i sjaj novine i sve se ne pretvori u društvenu skladnost, u umetnost, u sjaj, u stvaralačku misao. Primivši veru i civilizaciju toga vremena oni - grade. I danas, posle stoleća, kroz one mase klesana i smisleno slagana kamena što se zovu Minčeta, Lovrjenac, Sv. Vlaho, jasno govori ta mirna snaga, vlast nad samim sobom i strast za stvaranjem. Tu između gluva krša i bezumna mora, oni su obeležili svoje mesto, u najlepšoj ljudskoj želji da se kratki život radom i smislom sublimira i ovekoveči.
Pa su porasli loza i oleander, pa su se gradili i opremali brodovi, tkala tanka i zdrava politika, otvarali sve novi putevi i mogućnosti. I u kruto ocrtanim zidovima i granicama voljno i smisleno primljenih zakona našlo se mesta i za ljubav i ples i crnu igru sudbine i mrtvačke mise.
Pa je vreme opet okrenulo svoje smernice, taj put mimo Grada, i krv je polako prestala da kuca, zastave su istrulile, misao uvela, a sve što je bilo još se samo naslućuje iz ovih zidina i knjiga dvojice Vojnovića.

*

Ovo je historija Grada. Takvu sam je sagledao i osetio jednog proletnjeg dana do podne. Bio sam se ispeo na Gornji Konal i sunčao se dugo u zavetrini neke kapelice. Nisam video ništa do usku ulicu, visoke zidove, i promenljivo proletnje nebo nad sobom.
Idući dalje između zidova, naiđoh na jedna stara vrata sa zarđalim gvožđem. U kamenom dovratniku opazih rupicu iz koje je jedva provirivala pretrgnuta žica. Bez premišljanja potegnuh, ali se zaprepastih kad čuh gotovo veseo glas zvonca. Dođe mi dečačka misao da pobegnem, ali ostadoh. Brava zaropta i na odškrinutim vratima se pomoli jedan čičica.
- Dobar dan.
- Sluga vam se, gosparu.
Nit ja rekoh šta više, ni on, nego kao da je to najrazumljivija stvar na svetu pođoh za njim u avliju. I u isti čas zaboravih i čiču i svoju zabunu, jer se preda mnom ukaza Dubrovnik onakav kakav treba da se vidi da bi ga se razumelo. Sve je odatle u pravoj meri i punoj veličini. Kule, terase, kupole, dvorišta, vrtovi i more.
Nikad ne bih pomislio da se na jedan korak iz one krive, strme i kao grob tesne ulice otvara takav vidik. Zaista nas slučaj najbolje vodi.
Kraj mene je stajao čiča i, pošto je učtivo pustio da me prođe prvi zanos, poče da priča kako su me sigurno "poslali iz farmačije" i kako su i "drugi pituri dohodili" i divili se vidiku i kako mu je jedan i sliku poslao čak "iz Triesća". On je u staračkoj želji za razgovorom pričao dok sam ja razgledao klesan bunar na osam uglova i s reljefom bršljanova lišća. Nad njim je lanac visio zarđao i prekinut. Nadnesoh se i pogledah na dno. Tamna voda i u njoj opet nemirno proletnje nebo, samo ugašeno.
Starac me vodi dalje sve pričajući kako "evo petnes' godišta" nema nikog od gospodara u kući i kako on uzalud održava i doteruje, jer se sve ruši i propada.
- Ja branim, branim, ma zalud...
Širio je ruke kao da uistinu od nečega brani kuću i što je u njoj i oko nje.
Tu sam video i saloću i komin i "skale" koje vode "pod kuplje" i lukernar i crvotočan paravan i načetu lepezu i krnj japanski servis za čaj, sve pod onim čudesnim vidom koji imaju stare stvari da se ne zna jesu li davno mrtve ili su neprolazne u svojoj avetinjskoj egzistenciji.
Sve sam to razgledao uz romon čičina govora koji se žalio na svoje nemarne gospodare, sve u uverenju da ih ja poznajem.
Odatle, iz tog kamenog belog dvorišta sam prvi put video Dubrovnik onakav kakav je bio i morao biti. Tu mi je, bar malo i bar na čas, bila vidna:

vjera, gospodstvo i sloboda
Dubrovnika, mirna grada.

Odatle mi se prvi i poslednji put prikaza Dubrovnik širok i velik. Jer, inače, nama koji smo navikli da sve sudimo po kvalitetu, broju i volumenu, sva historijska poprišta izgledaju malena, i razočaravaju.
Kako je čudno i uvek blagotvorno osećanje što ga imam kad gledam klesan kamen, rađenu zemlju i tesano drvo. Vidim da je lepota i celishodnost svakog oblika iskupljena žrtvom: rada i podvrgavanja zakonima. Zato je sve što je stvoreno u prošlosti živo i nepromenljivo u sadašnjosti, jer je otkupljeno i plaćeno, a dužina veka mu se meri po veličini žrtve kojom je otkupljeno.
Mudri dubrovački zidovi, vidim da je rad jedino što čovek može da suprotstavi svom nepoznatom udesu. I vidim da podvrgavanje nije sramota, da zakoni nisu okovi ni šibe, carski nakit i blagoslovena palica. Oni su božansko u nama i zato sve vode i usavršuju, sve predviđaju, rođenje, rad, ljubav, smrt, i sam prestup zakona, i njega kaznom i patnjom svode opet u meru i izjednačuju tezulje, da se milost i osmeh sami vraćaju. Početak i uslov svakog delanja je ograničenje. Zato nijedna granica nije okov, kako se nama često čini, nego prva crta višeg promisla, početak stvaranja.
Trgnu me crkveno zvono i muklo pevanje. To je iz one crkvice preko puta. Starac mi objašnjava da su to "kantane, vječne mise" koje se plaćaju iz kakvog fonda koji je pre sto ili dve stotine godina položio neki gospar da bi se "vječno", svake godine u određen dan, čitala misa za njega i njegove. Mislio sam da su zakovana zelena i puna paučine vrata te crkvice, a evo iza njih drevna snaga peva i spominje se i opire zaboravu dokle god može.
Slušajući prigušeno pevanje i gledajući te kule i zidove, došao sam, ne znam otkud to, na jednu čudnu misao koju nit umem jasno da izrazim nit mogu da je prećutim. Mislio sam: da ti stari Dubrovčani, tonući generacijama u svojoj misli i svom delu, nisu bili ljudi voljeni ni prijatni. Sećam se da mi je ta misao, nad krutim i sivim zidovima, donosila zadovoljstvo i utvrđivala moju urođenu antipatiju prema ljudima simpatičnim i dobronamernim.
Kao u snu sam se oprostio sa starcem i sišao u grad.

*

Čitajući, večeras, Maškaratu ispod kuplja, ponovo sam doživeo ono proletnje prepodne i gledajući, u sebi, historiju Grada i ovaj San o Gradu, ponovo se poklonio "vjeri, gospodstvu i slobodi" kao najdostojnijim ljudskim snovima.
Trst
Prvi put objavljeno u: Jugoslovenska njiva, sv. 3, 1923.

* Iz: Ivo Andrić, Staze, lica, predeli, Beograd 1977. Sabrana dela, knjiga deseta, str. 98-102