Kako iz bezdržavlja*

Decenijama života u socijalističkoj ideokratiji kao partiji-državi sledile su godine života u nacionalističkoj ideokratiji kao fasadnoj demokratiji. Politički život u Srbiji za vreme Miloševića u nekim bitnim aspektima prizivao je u sećanje Hobsovu metaforu prirodnog stanja. Najočitiji hobsovski fenomen bila je gotovo do savršenstva dovedena komunikacija po osi prijatelj/neprijatelj. Nasleđen iz komunističkog kolektivizma, "princip neprijatelja" dobio je nov ideološki predznak, ali mu je funkcija ostala ista: stvaranje straha i opšteg nepoverenja, desolidarizacija i rastakanje društva. Naravno, odlučna razlika u odnosu na hobsovsku paradigmu u tome je što u srpskom ratu svih protiv svih nije reč o ravnopravnim akterima u bezdržavnom stanju. Srbija u vreme Miloševića bila je entitet koji je podsećao na državu, kojim je upravljao režim s obrisima institucionalizovanog političkog poretka. Ipak, ovaj režim bio je pre Behemot nego Levijatan, a položaj osobe u njemu kao da nas je vraćao slici prirodnog stanja. Arbitrarnost je zauzimala ono sistemsko mesto koje u demokratskim društvima pripada konstitucionalizmu i valja je čitati kao temeljno svojstvo režima u njegovom "institucionalnom" aspektu. "Ustavni sistem" s njegovim institucijama, normama i procedurama bio je tek instrument koji su vladajući arbitrarno koristili za svoje posebne ciljeve. Sistem dominacije nije bio samo principijelno neograničen već i visoko personalizovan. Mesto koje u demokratiji pripada javnoj dimenziji institucionalizovane politike zauzeo je složeni, netransparentni sistem privatizovane vladavine. Srbijom je vladao paradržavni kartel koji su tvorili "zvanične" političke institucije, vladajuća partija s njenim "koalicionim" satelitima, vojska, raznovrsne policijske formacije, mafija, dvorski intelektualci, s Predsednikom Republike kao centrom paukove mreže i personifikacijom sistema.1
Za razumevanje našeg današnjeg stanja važno je uočiti razlike između dva prethodno skicirana oblika nedovršene državnosti. Prvo, dok je u socijalizmu na delu bila partijska upotreba države koja je počivala na nametnutom interesnom monolitizmu, u okvirima Miloševićevog kartela možemo zapaziti znatnu interesnu diversifikaciju. Kartelu je ideologija tribalnog nacionalizma bila neophodna tek kao manipulacijski instrument upravljanja podanicima, odnosno kao pokriće za nesmetano privatizovanje državnog aparata i njegovo stavljanje u službu ostvarivanja posebnih interesa navedenih "podsistema". Drugo, u socijalizmu je državna prinuda na nedvosmislen način bila pod kontrolom partije-države, pa je barem na pervertiran način bio ispunjen zahtev moderne državnosti za monopolom fizičke prinude. Miloševićeva privatizovana država uvela je i promovisala pluralizam izvora i oblika institucionalizovanog fizičkog nasilja. Treće, rastakanje komunističkog ideološkog monolita i raspad organizacije koja ga je otelotvoravala zakonomerno su doveli do nestanka socijalističke rudimentarne državnosti. Sudbina nacionalističke privatizovane države bila je drugačija. Posle promene režima u oktobru 2000. godine najvažniji akteri Miloševićevog režima uspeli su: 1) da sačuvaju svoju interesnu mrežu gotovo netaknutom; 2) da spreče potpunu demontažu rudimentarne fasadne državnosti nasleđene iz prethodnog perioda. Na koji način se ovo dogodilo? (...)

Odnos prema prošlosti

Prividno suprotstavljen pristup prošlosti ponudila je orijentacija koju ću označiti kao kvazipragmatsku okrenutost budućnosti ili kao strategiju zaborava. Ovu strategiju uobličio je još u poslednjim mesecima Miloševićeve vladavine deo aktera u civilnom društvu koji su se dosledno borili protiv režimskog nacionalizma. Osnovna teza je bila ta da su uklanjanje starog režima, zaustavljanje govora mržnje, uspostavljanje proceduralnih demokratskih pravila igre i tržišne ekonomije dovoljni za prelazak Srbije iz belicističkog režima u stanje civilnog mira. Pitanje odnosa prema prošlosti, posebno ono koje je tematizovano kroz problem moralne odgovornosti za rat i počinjene
		Tkanina – fila. Od domaćeg pamučnog platna. Sastavljena od sedam traka. Na tkanini je naslikano šest maskiranih ljudskih figura. Slikano prirodnom mrkom bojom dobijenom od blata. Senufo, Obala Slonovače

(Dis)kontinuitet

Ako iz ove perspektive pokušamo da analiziramo status načela kontinuiteta u Srbiji, primetićemo neke čudne stvari. Dok je u svim drugim postautoritarnim režimima strategija kontinuiteta tumačena i sprovođena kao brza i korenita promena starog ustavnog sistema, Srbija je verovatno jedina tranziciona zemlja u kojoj je zahtev za kontinuitetom dobio oblik odricanja od ustavno-pravnih i institucionalno-političkih promena. Legitimacijske, političke i formalno-pravne posledice ovog nečinjenja bile su izuzetno teške. Ustavni kontinuitet praktično se stabilizovao kao očuvanje ideološkog, političkog i pravnog jezgra starog režima. Ovim nečinjenjem neposredno su bili pogođeni napori usmereni ka demokratizaciji Srbije. Politički akteri koji su se zalagali za reforme bili su primorani da svoje projekte prilagođavaju ograničenjima koje je nametao rudimentarni institucionalni okvir fasadne državnosti. Drugo, reformisti su bili konfrontirani s teško premostivim legitimacijskim deficitom. Njihov pokušaj da, krećući se unutar ruiniranog ustavnog i političkog sistema, legitimiraju nužnost teških tranzicijskih reformi insistiranjem na viziji "demokratske i moderne Srbije" nije imao mnogo izgleda na uspeh. Optužbe protiv reformi vlade polazile su od verbalnog prihvatanja nužnosti promena i bile su eksplicirane kao neslaganje s načinom, brzinom i smerom promena. Ipak, pažljiviji posmatrač mogao je uočiti da se ovaj otpor nije zasnivao na artikulisanoj alternativnoj strategiji demokratske tranzicije već na populističkoj ideologiji "brige za narod", usmerenoj ka osvajanju i mobilizaciji vaninstitucionalne podrške. U demokratskoj ustavnoj državi polje dozvoljenih legitimacijskih borbi omeđeno je koordinatama koje postavlja načelno neupitni ustavni okvir. Lišena legitimnog ustavnog sistema, postoktobarska Srbija bila je poprište ne-pravne i ne-političke borbe za difuznu podršku "naroda". U takvoj hobsovskoj borbi za legitimitet, a u kontekstu određenom dominacijom kolektivističke političke kulture, pokušaj opravdanja reformi liberalnim komunikacijskim diskursom poražen je od legitimacijske matrice koja se oslanjala na bitne koordinate tribalnog nacionalizma ustanovljene u prethodnom periodu. U ovome se verovatno ogleda jezgro pomenute reformističke zablude premijera Đinđića. Budućnost u Srbiji nije moguća bez prevazilaženja prošlosti. Naprotiv, put u budućnost vodi kroz uočavanje da su elementarne pretpostavke civilnog društva i demokratske države razorene u prethodnom periodu. Zato se okrenutost budućnosti mora zasnivati na političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, moralnom prevazilaženju nasleđa. Trebalo je da moralna refleksija uživa primat, i to ne kao puka intelektualna refleksija o prošlosti već kao nužan uslov za uspostavljanje ambijenta u kome je moguće otpočeti tranziciju ka demokratskoj normalnosti. Vera u emancipatorsku snagu ekonomskih i socijalnih reformi pokazala se tragično naivnom u kontekstu odlučujuće obeleženom koordinatama političke kulture zla i ubijanja. (...)

»Legalizam«

Veoma brzo nakon promene režima, na političkoj sceni je pod imenom "legalizma" uobličen specifičan diskurs odbrane ustavnog kontinuiteta kao nečinjenja. "Legalizam" je reč koja kod nas nije bila u čestoj upotrebi pre oktobra 2000, i to ne samo zato što mi nemamo tradiciju vladavine prava. Semantičke koordinate ovog termina nisu do kraja jasne, ali čini se da ga je potrebno razlikovati od termina "legalnost", odnosno "zakonitost", koji upućuju na delanja usaglašena sa važećim pravnim normama. Legalizam u postmiloševićevskoj Srbiji predstavlja praktično-političku poziciju koja insistira na neophodnosti poštovanja pravnih normi i procedura. Legalisti su oni koji sebe identifikuju kao branioce prava u jednom političkom kontekstu u kome je pravo ugroženo praksama protivpravnog ponašanja, odnosno kršenjem važećih propisa. Posle ovog sledi važan autolegitimacijski korak: politička pozicija legalizma samoprepoznaje se u napetosti prema "drugoj strani", odnosno prema onim političkim snagama koje ne poštuju pravo. Ovo ne znači nužno da druga strana doista krši propise, ili barem ne znači nužno da ih krši u većoj meri nego što to čine legalisti. Prepoznavanje druge strane delo je samih legalista. U srpskoj verziji tranzicije kroz pravni kontinuitet na delu je hobsovska borba za zakonitost, ma koliko ovo besmisleno zvučalo. Legalistička pozicija uobličava se ne samo i ne prvenstveno kroz zalaganje za ustavnost i zakonitost već pre svega kroz javnu identifikaciju oponenata kao političkih aktera koji su isključivi krivci za nepravno stanje. U ovoj strategiji identifikacija političkog protivnika uživa konceptualni primat nad zalaganjem za zakonitost. Tek nakon što je protivnik identifikovan, sledi odluka o promociji legalizma kao političke pozicije. To jest, optužba za protivpravno ponašanje funkcioniše kao politički instrument diskvalifikacije.
Legalizam nije sadržajno prazna politička pozicija. Ali, ponavljam da njegov identitet nije određen insistiranjem na poštovanju prava. Ovu poziciju ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu u obliku pravnog kontinuiteta i kritike bezakonja već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičnog nacionalizma, legalisti su - verovatno protivno sopstvenim iskrenim intencijama - završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma. Opet, govorim o konsekvencama jedne političke pozicije, a ne o njenim osveštenim intencijama. Akteri legalizma verovatno iskreno veruju da se bore protiv bezakonja, te da je insistiranje na zakonitosti, čak i ako je svesno instrumentalizovano u borbi protiv političkih protivnika, instrumentalizovano samo zato što ti protivnici imaju pogrešnu viziju srpskog puta u demokratiju. Međutim, nastojeći da na skladan način integrišu "tradicionalne vrednosti", "pozitivno nasleđe", "odbranu nacionalne časti i dostojanstva" s politički instrumentalizovanim zahtevom poštovanja prava, oni su propustili da uoče kako su ideološke vrednosti koje brane nespojive sa zahtevima pravne državnosti. Nudeći selektivno i pristrasno čitanje prošlosti, legalizam u praktičnom pogledu predstavlja poziv na kontinuitet sa politički i moralno kompromitovanim praksama i vrednostima prethodnog perioda, što obesmišljava kako ideju ustavnog kontinuiteta tako i načelo vladavine prava. Ovo nije vrednosni sud: opisana konfuzija proizvela je pravne i političke posledice koje je relativno lako prepoznati kao oblike protivpravnog i antiinstitucionalnog delanja.
Ovakva delanja bila su izražena kroz aktivnu zaštitu osumnjičenih za kriminal i ratne zločine. Optužujući političke protivnike da su povezani sa kriminalom ili da barem štite kriminalce, legalisti su istovremeno štitili jezgro kriminalizovane države koncentrisano u Državnoj bezbednosti i nekim drugim policijskim formacijama, kao i u vojsci. Ovome treba dodati i naglašenu brigu za sve one čije isporučenje je zahtevao Hag, koja je tužan vrhunac doživela u legalistički intoniranoj podršci pobuni JSO-a 2001. godine. Ne želim da optužim legaliste za kriminal. Želim tek da ukažem na tešku pravnu i političku konfuziju koja je kreirana kao posledica nesposobnosti da se razume karakter odnosa između kategorija pravnog kontinuiteta, zaštite državnih institucija, krivičnog dela i revolucionarne pravde. Na primer, štiteći šefa Državne bezbednosti od smene legalisti su verovatno bili uvereni da čuvaju državu od anarhije, te da štite ne samo i ne prvenstveno konkretnu ličnost već samo načelo vladavine prava od pretnje revolucionarne pravde. Zahtev za smenu osporen je kao revolucionarni radikalizam suprotan načelu kontinuiteta, to jest kao vaninstitucionalni pokušaj podrivanja stabilnosti države. Međutim, na ovaj način jednostavno je data prednost državnom razlogu nad vladavinom prava. Reč je bila o ličnosti podvrgnutoj osnovanoj sumnji da je počinila delo koje je u momentu činjenja bilo na nedvosmislen način važećim zakonom određeno kao krivično delo. Sprečavanje revolucionarne (retroaktivne) pravde moglo je predstavljati valjan argument u slučaju da je krivično delo u međuvremenu zastarelo ili da je donet novi krivični zakon koji to konkretno činjenje dekriminalizuje. Nijedan od ova dva uslova nije bio ispunjen. Optužba za krivično delo ubistva jednostavno je u javnom nastupu zanemarena, a zahtev za smenu ideološki i politički je dezavuisan kao napad na kontinuitet pravne državnosti.
Osnovne poluge Miloševićevog privatizovanog kartela-države - kriminalne strukture unutar vojske i policije, te takozvani organizovani kriminal povezan mnogostrukim vezama sa političkim, vojnim i policijskim strukturama starog režima - bile su efikasno zaštićene visoko zapaljivom smešom patriotske ideološke retorike i neodgovorno pogrešnog tumačenja zakonitosti. Ovim je ujedno sačuvan jedan od najpogubnijih elemenata bezdržavlja iz prethodnog perioda: pluralizam izvora i oblika fizičkog nasilja. Ponoviću da je jedno od osnovnih obeležja moderne državnosti legitimni monopol fizičke prinude u rukama javne vlasti. Upravo, reč je o monopolu legitimne fizičke prinude, što znači da instrumente nasilja mogu da koriste samo oni državni organi koji za to imaju jasno pravno definisana ovlašćenja, i samo na način određen pravnim procedurama, i samo u slučajevima koji su predviđeni pravom. Svi ovi uslovi moraju biti transparentni, što znači da znanje o njima mora biti dostupno svakom državljaninu: institucionalizovana prinuda jedan je od elemenata političke vlasti kao javne vlasti i svaka njegova pojedinačna upotreba podleže testu legitimiteta čiji je ultimativni kriterijum zaštita ljudskih sloboda i prava.
U Srbiji ovi uslovi nisu ispunjeni. Vojska i policija u demokratskim ustavnim sistemima predstavljaju instrumente legitimne prinude, koji su: 1) pod striktnom kontrolom demokratske javne vlasti; i 2) za čiju pravno definisanu upotrebu javna vlast odgovara pred građanima. Naša situacija je bila drugačija. Javna, ustavom definisana i demokratski legitimirana vlast bila je sve do marta 2003. godine tek jedna od tačaka moći, prinuđena da uspostavlja svoj autoritet u borbi protiv paradržavnih i kriminalnih struktura. Višeslojni i netransparentni aparat nasilja nasleđen iz socijalizma, razvijen je pod Miloševićem u složenu kriminalnu mrežu zaštićenu državnim insignijama. Angažovani na poslovima u rasponu od etničkog čišćenja do rasturanja droge, kriminalni "podsistemi" imali su jasno odredivu preferencu protiv pravnih i političkih reformi, te protiv pokretanja javne debate o vrednosnom nasleđu političke kulture. U društvu u kome je većina pripadnika političkih i intelektualnih elita pokazala elementarnu nesposobnost da prevaziđe tek prividno aporijske pozicije nacionalističkog prevrednovanja prošlosti i zaborava prošlosti, mnogi od zločinaca dobili su status patriota i ratnih heroja. Ovo im je omogućilo da nastave svoje delatnosti, te da se u svom poslu nesmetano, slobodni od pravne i državne kontrole, koriste nasiljem. Stanje u prethodnom periodu može se zato okarakterisati kao "demokratija nasilja", u kojoj su mnogi - često pod državnom zastavom - sami sebi dodeljivali najbrutalnija sredstva prinude i njima se koristili. U ovako razvlašćenoj državi "princip" vladavine nasilja efektivno je zauzimao mesto koje u demokratiji pripada vladavini prava. (...)

Vanredno stanje i ustav

Dok u ustavnoj državi odluka o uvođenju vanrednog stanja upućuje na interpretaciju faktičke situacije kao teške krize demokratije, pri čemu se ovakva odluka opravdava upravo imperativom povratka u pretkrizno stanje, kod nas nije reč o obnovi narušene demokratije već mnogo pre o uspostavljanju ustavne demokratije tamo gde je nije bilo. Koncentrisano na povlačenje jasne granice između prava i neprava, te između države i kriminala, vanredno stanje u Srbiji funkcioniše kao zakasnelo revolucionarno uklanjanje prepreka početku izgradnje ustavne demokratije. Ili - vanredno stanje u Srbiji nije borba protiv aktuelne krize koja je osporila ono što smo imali u prethodnom periodu. Zadatak vlasti u Srbiji nije da reafirmišu pretkrizno stanje. Naprotiv, ovo je borba protiv loše prošlosti, koja ima za cilj da spreči obnavljanje onoga što je na odlučan način obeležavalo identitet te prošlosti. (...)
Ubistvo premijera Đinđića je na tragičan način kreiralo novi prostor mogućnosti za donošenje ustava. Postignuta je jedna vrsta difuzne saglasnosti da je postojeće stanje nedovršene državnosti neodrživo, te da je donošenje novog ustava imperativ demokratske normalizacije. Zanimljivo je to da je gotovo trideset meseci posle rušenja Miloševićevog režima doneta odluka o prekidu pravnog kontinuiteta sa ovim režimom tako što će se novi ustav doneti po proceduri koja je drugačija od one predviđene postojećim Ustavom. Ovakva odluka se može razumeti ako prihvatimo prethodno ponuđeno određenje postojećeg konteksta kao "zakasnele revolucije".
Međutim, ponoviću da je temeljna greška u tome što je ustavotvorni postupak pokrenut u toku trajanja vanrednog stanja. Vanredno stanje je vreme kada državne institucije funkcionišu po privremenim pravilima koja su nedemokratska, i kada su mnoga osnovna prava ograničena ili suspendovana. Ako se složimo da u ovom stanju državna vlast može da posredstvom posebnih mera stavlja van snage neke od osnovnih elemenata pravne državnosti, ali ne i da proizvodi neke opšte zakonske norme - zato što bi se na taj način poništila bitna razlika između mere i zakona, to jest između stanja nužde i normalnog stanja - tada ovakvo ograničenje još u većoj meri mora da važi za ustav. Razlog je jednostavan: građani i politički akteri kojima su suspendovana osnovna prava i koji žive pod režimom privremeno koncentrisane vlasti ne mogu na valjan način pripremiti osnovnu povelju ljudske slobode i demokratske ograničene vlade.

* Iz: Nenad Dimitrijević, "Srbija kao nedovršena država", Reč br. 69, 15. mart 2003, str. 5-20. Oprema redakcijska.
1 Interesantno je zapaziti da je ovaj sistem na "javnom" političkom nivou bio u visokoj meri reprezentativan. Analiza kompozicije srpskog parlamenta i njegove vlade pokazala bi da su pomenuti "podsistemi" - od ratnih kriminalaca do tajne policije - svi bili zastupljeni u oficijelnim telima nacionalne politike.