Kolevka pod tepihom

U Jugoslaviji koja se protezala, kako su pesnički nastrojeni politički radnici voleli da kažu, od Triglava do Đevđelije, Slovenija je bila za ugled. Beograđani su priželjkivali čuvene slovenačke plate, najčešće ističući čistoću gradova, bajkovitu urednost kućica u cveću, asfaltiranih seoskih puteva i gotovo savršenu organizovanost društva. Godinama se spominjao slovenački ministar saobraćaja koji je nakon nesreće koju je izazvao pospani mašinovođa podneo ostavku. Pričalo se o kreditima za izgradnju tipskih kuća na urbanistički sređenim parcelama, o prvim privatnicima, o dahu Zapada, o tome da su Slovenci pametni...
Nasuprot Sloveniji u, kako se govorilo, šarenolikoj i živopisnoj Jugoslaviji, stajalo je Kosovo.
Građeno sasvim neplanski, u prašini ili blatu, sa izlokanim parkinzima oko puteva, sa neskladno velikim gastarbajterskim kućama nasuprot neokrečenim potleušicama, sa limenim prodavnicama, uvek starim i pretrpanim autobusima, vodicom koja teče ulicama i mnoštvom sveta koji nekuda pešači.
Beda malo koga veseli. Sirotinja je tužna i od nje nas je stid. Čini nam se da samo vreba priliku da se i nama obesi o vrat, jednom rečju, sasvim je prirodno da je niko ne voli.
Zato je generacija autora ovoga teksta sredinom sedamdesetih sa olakšanjem prihvatila jeftino objašnjenje po kojem je za sve kriv albanski narod. A da bi nam savest bila potpuno mirna, iz nekakvih mutnih istorijskih razloga, ta zaostala sirotinja se inati i čak i ne želi da joj mi iz Beograda pomognemo.
Šta mi tu možemo ako neki tamo ne žele da sa nama dele snove o širokim bulevarima i visokim soliterima i baš kao da uživaju u čemernom balkanskom blatu, u nepismenosti, magli, tmini i začaranom krugu sirotinje?
Umesto da ga pobedimo, ugušimo i pretvorimo u Švajcarsku, Kosovo se širi: nasrće na periferije i buvlje pijace, osvaja medije, pridobija malograđane. U vidu divlje gradnje Kosovo polako opkoljava i sam Beograd i to iz više pravaca: Borče, Kaluđerice, Malog i Velikog Mokrog Luga, Kumodraža, Resnika, Žarkova i Zemuna, a ima svoja uporišta i u slamovima za obojene u okolini Centra "Sava", Mirijeva, na Adi Huji, Bežanijskoj kosi...
Na koji način da objasnimo kako i koliko smo različiti, to jest, mi kudikamo bolji od njih?
- Da, ali oni dole grade visoke zidove oko kuća, što nije običaj čak ni u Borči - reći će neko.
Istina je. Ali najviši zidovi oko kuća grade se na Dedinju. Zidova ima i u starom Vranju...
- Neka se isele tamo odakle su došli! - kao da su odnekud mogli da dođu.
- Neka prestanu da se rađaju! - kao da se neko od nas nije rodio pa stoga ima prava da kritikuje.
Premda su svuda jako slične, beda i nepravda ne bratime ljude.
Ipak, iako sam samo nekoliko puta u životu bio na Kosovu uvek mi je po povratku odande Beograd ličio na Pariz. Naročito Ulica kneza Miloša.
Stekao sam utisak da tamošnji ljudi uglavnom nisu srećni svojim imovinskim stanjem; da primitivizam nema nacionalni predznak i da je jedino on podjednako raspoređen na sve strane; da je države kao zaštitnika i organizatora života malo; da je vizija budućnosti zamagljena bezočnim sebičlukom i pohlepom...
Ja bih lično bio veoma radostan kada bi se Kosovo vratilo Srbiji iz makar dva razloga:
Zbog duga koji Srbija ima prema Kosovu.
Srbija se prema Kosovu ogrešila kao roditelj prema detetu koje je zbog nekoliko slabih ocena dugo bilo zapostavljeno, zapušteno i nije na vreme dobilo ni svoj električni vozić, ni bicikl.
To bi od svih nas, stanovnika Srbije, zahtevalo da stegnemo kaiš i u narednih nekoliko godina intenzivno i nesebično pomažemo da gradovi na Kosovu počnu da liče na, recimo, Čačak ili Gornji Milanovac. Valjalo bi ljudima na Kosovu dokazati da je državi koja im služi stalo do pravde, a ne do stvaranja odreda korumpiranih, ucenjenih, ustrašenih i silnicima odanih poluljudi.
No, ako vam je do nečega zaista stalo onda ste, valjda, spremni i da to skupo platite. Tako, ako je Srbiji i Srbima zaista stalo do Kosova nijedna cena neće biti previsoka.
Teškoća je, svakako, u tome što je, umesto da se poput Evrope širi vrednostima, Srbija u prošlim danima pokušala da se širi silom.
Drugi razlog zbog kojeg bih voleo da Kosovo ostane autonomna pokrajina u Srbiji je taj što bi tako nešto, ma kako na prvi pogled izgledalo nemoguće, sasvim oslabilo, a možda čak i dotuklo srpski nacionalizam, bar u visokoj politici.
Zamislimo nezamislivo: političke partije kosovskih Albanaca ulaze u Skupštinu Republike Srbije.
Od dvesta pedeset mesta u parlamentu, one uzimaju četrdeset do pedeset! U situaciji kakva je danas bez kosovskih parlamentaraca ne bi se mogla formirati vlada. Svakako da bi došlo i do veoma neobičnih koalicija. DOS bi, najverovatnije, po cenu istupanja još nekih partija članica morao da deli vlast sa takozvanim manjinskim strankama. Poput onoga što se već dogodilo u Crnoj Gori, nacionalističke partije bi se ujedinile u borbi protiv "izdajnika" srpskog čistunstva.
Moguće da bismo i u Beogradu mogli da posmatramo te neverovatne ali rastrežnjujuće političke obrte.
Zamislimo samo izborne liste tipa "Dr Vojislav Šešelj - Ramuš Haradinaj - Sulejman Ugljanin" pod sloganom "Za pravdu - napred!", ili, recimo, "Koštunica - Pelević - Čeku - Za spas Srbije iz tri dela!"
Od svega toga o čemu ovde pišem najverovatnije neće biti ništa.
Današnji političari, a pogotovo oni koji se bave Kosovom, navikli su da na vlast dolaze silom i opačinom, pa je skoro nemoguće zamisliti ih kako se dogovaraju.
Malo je motiva koji bi mogli da potaknu domaće političare da započnu razgovore između Prištine i Beograda, pogotovo stoga što je unapred sasvim jasno da bi ustupci koje bi jedna i druga strana morale da načine bili ogromni.
Zato smatram da će "kolevka srpskog naroda" i dalje služiti gromopucatelno raspoloženim političarima za demagoške govore.
Još je mnogo onih koji nisu oguglali na političke govore zakićene slavnim precima, nepokolebljivim potomcima, plamu u nedrima, ognjištima u srcu i drugim rodoljubivim frazama za koje se u školskim pismenim zadacima dobija ocena više.
Toj, sasvim je moguće, većini stanovništva, lakše je i dalje sa govornica obećavati milijarde u dalekoj budućnosti, nego odmah isplatiti sto evra duga.