Vremeplov koji traje

Privilegije su nekad smatrane zasluženom nagradom za učešće u komunističkoj revoluciji. I za udvorištvo tokom "izgradnje nove Jugoslavije". A danas?

Od kraja rata do "obračuna s liberalizmom", od čuvenog "pisma" do prestanka autoritarnog kulta jedne ličnosti, do kolektivnog predsednikovanja (posprdno zvanog "putujući cirkus"), do novog autoritarizma, višestranačja i, najzad, do petooktobarskih promena, nešto je ostalo isto i, očigledno, neiskorenljivo: privilegije. Iliti nejednakost. Ili moć. Ili vlastodrštvo u svim okvirima i na svim nivoima. A sve to - što kasnije, utoliko više - zasnovano - na novcu. I samo na novcu kao nespornoj podlozi za ranije ili kasnije ustoličene veze u sprezi sa političkom poverljivošću. O, da, i danas je na snazi ono staro "strogo pov."...
Nisu ove reči utisak sa nekog zvaničnog političkog sastanka ili možda konferencije za štampu, nego glasno i gnevno izgovaranje primedbe učesnika raznih štrajkova, pobuna, demonstracija. Ako neko ta dešavanja dosledno prati, makar samo kao posmatrač a ne direktno zainteresovan... radnik, neradnik, student, penzioner, svejedno, može da izvede ovakve ili slične zaključke.
"Neodgovarajući uslovi rada, male plate."
"Visoka školarina dostupna samo novokomponovanim bogatašima... a zar su oni najpametniji u ovom društvu i jedini pozvani da postanu visoki intelektualci?"
"Ne bi mi toliko smetalo da nezaposlenost i male plate pogađaju sve jednako, ali ima nedodirljivih, i to su po pravilu... intelektualni mediokriteti..."
"Penzije male, izuzev onih nacionalnih... znate li za tu privilegiju koja traje decenijama? Ko ih je dobio i zašto? I zašto ta užasna privilegija i dalje postoji?"
Ovi (doslovni) usputni zapisi nastali su, nagovešteno je, na ulicama Beograda, u slučajnim razgovorima sa štrajkačima, posmatračima, prolaznicima, ali i na raznim skupovima... recimo, oštećenih i obespravljenih građana kojima je u komunističkom režimu oteta imovina a u sadašnjem "demokratskom" prodata "na doboš". Ili, pardon: na tenderu. Upravo na jednom takvom skupu jedan učesnik je ispričao sledeću priču:
"Nas troje je honorarno radilo za jednu manju firmu, na izdavanju biltena, ili nečeg nalik na interni list. Godinama je bilo pristojno, ako zanemarimo ćudi i tiraniju direktora. Onda je taj u suštini beznačajni ali moćni direktorčić doveo neke svoje pulene i nas troje izbacio. Bez i jedne jedine reči. Kao, pripremajte vi priloge, ali oni se neće štampati, štampaće se ono što urade puleni. Naravno, neće biti ni honorara... šta da nam se plati? Uzgred, taj on ima, čuje se, platu oko 80 000 dinara! I neograničenu vlast, te može da radi s ljudima šta hoće".
Sve to podseća na podatke iznete u jednoj davno zaboravljenoj knjizi Socijalni problemi jugoslovenskog društva, grupe autora, objavljenoj 1984. godine i odmah zabranjenoj. Nikakvo čudo, jer je ponudila čitalaštvu - po, tada u pero ovog novinara, izgovorenim rečima jednog od autora dr Miroslava Živkovića - "do sada nepoznate sociološke slike naše zemlje ili, metaforično rečeno, rendgenski snimak ljudskog tela zahvaćenog metastazama".
Radilo se o raskrinkavanju nečuvenih privilegija vladajućih krugova, njihovoj bezgraničnoj moći da i naučnu misao potisnu i podrede svojim teorijama. Naveden je primer ogromnog uticaja Edvarda Kardelja i njegova tvrdnja da društvo ne može da bude diskusioni klub gde ljudi po nahođenju i neometano jedni s drugima razgovaraju! A bila su tu spomenuta i besplatna letovanja i zimovanja u "državnim vilama", i astronomske plate visokih funkcionera, i enormne nacionalne penzije. Pa i ordenje koje je donosilo ne samo društvene nego i materijalne privilegije.
U poglavlju dr Miroslava Živkovića "Drugo lice politike odlikovanja" naveden je primer "Velike jugoslovenske zvezde" načinjene, kako je doslovno stajalo u zakonu, "od srebra i zlata, 40 rubina, 10 dijamanata i veće petokrake zvezde od jednog rubina". "Ovom zvezdom odlikovani, kao i njihovo potomstvo, mogli su i mogu slobodno da raspolažu... doživotno", napomenuo je autor navedenog poglavlja.
Zna li se nešto danas o knjizi Socijalni problemi jugoslovenskog društva? Da li je izvađena iz bunkera u jednom pančevačkom podrumu, gde je bila sklonjena?
Možda će neko reći da je "socijalističko vreme", uključujući "revolucionarne zasluge" onih koji su to svoje revolucionarstvo bogato naplatili od društva, daleko iza nas i da nikoga više ne interesuje. Ali: nema li i danas privilegija, ako ne revolucionarnih i nobovskih, onda nekih drugih? Nema li užasne nepravde, svemoći, nedodirljivosti, nema li mnogo onih koji sa svojih ko zna kako stečenih i ko zna kako zadržanih pozicija mogu da rade ama baš sve što hoće? Pre svega da trpaju u džep nezamislivo velike pare, a zatim da manipulišu ljudima birajući ih po stepenu mediokritetstva i pokornosti. Građanin pokorni Lole Đukića i te kako je aktuelan i upravo zato što ga ima, što je oko nas mnogo onih koji zarad neke platice ili simboličnog honorara drže pognutu glavu, budući da kičmu odavno više nemaju i ćute. "Nisam odavde", "ništa ne znam", "ništa ne mislim", govore ako ih neko pozove kao svedoke nekakve očigledne nepravde.
Nažalost, takvi smo. Da nismo, odavno bi se desile promene i nastavile da se odigravaju na drugi, bolji, energičniji način, ne dozvoljavajući privilegije i postepeno rušeći svemoć novca i lažnih autoriteta.