|
Godina XV (2003)
|
1-31. avgust 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Razgovori u Korčuli U Korčuli, početkom jeseni prošle godine, odvijao se petodnevni razgovor nekadašnjih osnivača, urednika i saradnika časopisa Praxis, a u povodu objavljivanja knjige Milana Kangrge, Šverceri vlastitog života. Ona se pojavila najpre u Beogradu (2001), u izdanju Republike, a potom ju je, u proširenom obimu, izdao i splitski Feral (2002). Štivo Sloboda i nasilje ima tri dela: (a) autorizovani razgovor u kojem su učestvovali Milan Kangrga, Zagorka Golubović, Ivan Kuvačić, Božidar Jakšić, Nebojša Popov i Ante Lešaja; (b) prilog Božidara Jakšića "Praxis i Korčulanska ljetna škola"; (c) odabrane fotografije iz fototeke Zdravka Kučinara. S obzirom na prostor koji mi je dat, baviću se samo prvim delom, tako da će komentar Jakšićevog rada izostati, nadam se da ću osvrt dati na nekom drugom mestu. Dragoceno je što je objavljen i deo sa fotografijama. U nekim drugim prilikama, isključivo iz istoriografskih razloga, možda ne bi bilo loše pozvati na razgovor i one koji su, u međuvremenu, otišli u pravcu nacionalnom, odnosno nacionalističkom, no, bojim se da je to ipak nemoguće. I to iz najmanje dva razloga: na onaj svet su, naime, otišli Gajo Petrović, Rudi Supek, Danko Grlić, Predrag Vranicki, Branko Bošnjak, Veljko Cvjetičanin, Veljko Korać, Vojin Milić, Miladin Životić, a oni koji su još živi iz prve generacije praksisovaca mahom su u poodmakloj dobi (primerice, Andrija Krešić nije mogao doći na razgovor u Korčulu iz zdravstvenih razloga); drugo, ne manje važno, ako bi i postojala plebiscitarna saglasnost za takav skup, razgovor bi najverovatnije prešao u ogorčenu svađu. Ima dobrih naznaka u tom pravcu i u ovoj knjizi: indikativan je dijalog Milana Kangrge i Ljubomira Tadića o "apstraktnom humanizmu" (str. 137). U trenu se videlo da su to dva posve različita sveta. Dakle, sem povišenog pritiska i mogućih srčanih udara, od svađe ne bi bilo nikakve vajde, a duboke se razlike - budući da su i revidirana i nerevidirana stanovišta u javnom opticaju - mogu videti i bez takvih susreta, ipak. Verovatno je ovo bio poslednji čas da osnivači, urednici i saradnici časopisa i letnje škole kažu nešto o onome šta su hteli, a šta postigli, dakle iz prve ruke. Zato je, kao predložak za razgovor, bila dobrodošla knjiga Milana Kangrge. Uz Gaju Petrovića i Rudija Supeka, on je nesumnjivo najmerodavnija ličnost za činjenice kako je stvaran i kako je opstajao Praxis. Šta se danas može reći o fenomenu Praxis? Mogao bih prepričavati ono što su sami akteri tih zbivanja izrekli u tim razgovorima. Njegov tok je ponekad imao povišen ton, to znači okus polemike, no za svaku je pohvalu da su sagovornici - svi redom, bez razlike - poslu pristupali čestito i pošteno. Korektnosti i razjašnjavajućih tonova, dakle, nije nedostajalo i tamo gde su postavljana krajnje delikatna pitanja. Otuda i draž uzbudljivosti čitanja štiva. Bio je to, u neku ruku, kolektivni mini-životopis praksisovaca, ali i uz određene nužne korekcije autobiografske knjige Milana Kangrge. Umesto prepričavanja, odlučujem se za nešto drugo. Odmah bi trebalo upozoriti čitaoca da je Praxis bio slojevit, kao i svi ozbiljni časopisi. To znači da su samo neki tekstovi mogli izazvati širu polemiku, baš u maniru marksističkog pristupa. Ali, zato, ima i strogo stručnih tekstova: pre svega filozofskih i socioloških. Zatim, treba pohvaliti i rubriku u kojoj je praćena literatura na svetskim jezicima putem recenzija i osvrta. Deo sa polemikama je bio neizbežan jer je časopis objavljivao polemične tekstove. To je i neminovno jer su ga osnovali uvereni marksisti. Izgleda mi da je osnovna nevolja sa Praxisom bila u činjenici što je preuzeo mnogo veći javni prostor nego što stručnom časopisu pripada. Da je tada bilo partija, da smo živeli u višepartijskom sistemu a ne u partijskoj državi, pritisak na časopis bi sigurno bio daleko manji, a veliki deo polemika bi se odvijao negde drugde. Nažalost, takvih drugih mesta tada nije bilo ili, pak, nasušno malo, tako da je Praxis u jednom trenutku bio i neka vrsta svetionika. Pošteno je reći da sam, kao mlad student, iščekivao kada će se u beogradskim knjižarama pojaviti novi broj tog časopisa. Učili smo iz njega, između ostalog. Mnoge su i mnoge generacije proizašle iz marksističkog šinjela, na pozitivan ili negativan način, svejedno je. Šta reći na činjenicu da je, u svojim najboljim vremenima, Savez komunista, jedina legalna partija, imao u sastavu negde oko dva miliona članova, od toga oko milion u samoj Srbiji? Plus oni koji su bilo vratili knjižicu bilo izbačeni iz KP/SK? A za one koji bi sad sve to da zaborave Kangrga je našao zgodnu reč: životna amnezija. Sjajan primer, i paralelu, daje nam organ Zagrebačke stilističke škole. Gospoda su mirno radila svoj posao, dakako s osvrtom na marksizam. Ne znam da li još uvek postoji taj časopis (pogledaću na Internetu ima li tragova o njemu, a kulturne se veze sa Hrvatskom još nisu javno normalizovale). A ako je i ugašen, verujem da je to moglo biti prvenstveno iz unutarnjih razloga, ne iz spoljnih, kako je nastradao Praxis. A ovaj je vešto "plivao" nekih desetak godina i njegova "smrt" desila se zapravo u sklopu mnogobrojnih drugih: slom hrvatskog i srpskog političkog rukovodstva, sistematska restaljinizacija zemlje itd. Nije problem menjati stanovište iz unutarnjih razloga. Ali, ako se već tako nešto i čini očekuje se polaganje računa. Kangrga zaista to pošteno i čini: na primer, njegov veoma poznati tekst, svojevremeno vrlo uticajan, "Fenomenologija ideološko-političkog nastupanja jugoslavenske srednje klase",1 iskritikovao je tako temeljito da od njega nije ostao ni kamen na kamenu. Promena u stanovištu je značajna i duboka, no, rekao bih, zakonita. Mimo Evrope mi ne možemo: bila je iluzija mimoići višepartijski sistem, građansko društvo. S druge strane, stav o nacionalizmu nije menjao, i to mu služi na čast, osobito u ovim vremenima, i utoliko pre jer se znatan deo praksisovaca, pre svega iz beogradske grupe, preko noći presaldumio. Nije se, dakle, dao zavodljivoj liri naciona, nije popustio, nije pokleknuo. Osnovno je ograničenje što je i Praxis morao prihvatiti kao okvir za javno delanje Program Saveza komunista. Evo šta kaže Jakšić: "Za sebe mogu reći da sam ostao unutar socijalističke paradigme, ali mislim da je to sa svima nama bio slučaj. U našim tekstovima, naime, preovlađujuće je ubeđenje da smo za socijalizam koji se može graditi na temelju onoga što postoji u Jugoslaviji. To je bila ta granica koju u to vreme nismo prešli" (str. 99). Na više mesta se u knjizi pominje reč strah. Budući da su svi redom bili uvereni marksisti, teško da su osećali sve nezgodacije u suočenju sa fenomenom straha. Ako ga je i bilo, mora da je egzistirao duboko interiorizovan, tj. ponašali su se kao da ga nije ni bilo. Nekolicina praksisovaca je, naime, okusila i kruh Golog otoka. Svojevremeno nije bilo zgodno pominjati to, zbog sramote, šta li. A danas može služiti samo na čast nevoljniku koji je prošao pakao Otoka. No, s druge strane, dobro se znala i granica. Ko pređe preko nje, u najmanju ruku ide u zatvor. Ili ga pojede mrak. Divan primer daje nam studentski pokret i '68-a. U Beogradu su, naime, već prvog dana Lipanjskih gibanja traženi slobodni izbori. No, ubrzo je taj zahtev prigušen (str. 58). Da se insistiralo na tome, demonstracije bi se sigurno završile u moru krvi. Znalo se, dakle, vrlo dobro gde je donja crvena crta: slobodni izbori, to znači više partija. Dijaloga, dakle, nikakvog ne može biti: krvlju smo dobili vlast, krvlju ćemo je braniti. Eto karakteristike tipičnog jugoslovenskog revolucionara: vlast kao plen. A emancipovani bi morao reći nešto posve drugo: slobodni izbori - da, naravno, ta podrazumevaju se. "Uzmite tekstove i čitajte: mi nismo dovoljno artikulisali ideju da socijalizma nema bez građanskog društva i demokratije, nismo je teorijski obradili. (...) ... mi nismo govorili o pluralizmu partija" (str. 151) - rekla je Zagorka Golubović. Koji su razlozi, priupitao je Nebojša Popov. "Ja mislim da to nismo činili iz jednog razloga za koji i danas mislim da je tačan. Pluralizam partija nije cela suština demokratije. Pluralizam partija je samo jedan element demokratije. Kulturni pluralizam za koji smo se mi zalagali daleko je širi pojam nego politički pluralizam" - odgovorila je Golubović. Na to je efektno nastavio repliku Popov: "Da li je to i jedini razlog ili je postojao strah od opasnosti da se o tome govori? Jer to je bila najopasnija stvar, o čemu govore iskustva Đilasa i Mihajlova".
Političko nasleđe Praxisa, ma koliko bilo nedostatno, što je u razgovoru lepo pokazano, moglo bi, međutim, biti od koristi nekoj budućoj levici, nekim novim ljudima (videti str. 151). Isto kao i rani Krleža. Bez neke kulturne pozadine, teško da može opstati ijedna partija koja bi pretendovala na dugovečnost. A sve one podrazumevaju neku svoju tradiciju. Koliko mi je poznato, zasad se nijedna partija ne otima za nasleđe Praxisa. No, s druge strane, nemamo neki veliki izbor: duh je veoma retka stvarčica, osobito ovde na Balkanu. A onima koji su preko noći postali liberali, nacionalisti, monarhisti itd., a bez polaganja računa vis-a-vis svog prethodnog stanovišta, može izgledati probitačno, pa i pomodno. Razgrne li se, međutim, dublje, pogleda li se na psihološki, mentalni sklop - teško da je išta promenjeno. Rad duha je mizeran. Više puta je u razgovoru naglašavan značaj umetnosti: literatura, pozorište, film. S pravom. Ni u najtotalitarnijim sistemima nikada se sve "rupe" ne mogu zapušiti. Kangrga je vrlo dobro naglasio neophodnu razliku između države i društva, bez koje teško da bi se išta moglo razumeti i razaznati (str. 157-159). Kulturni pluralizam ne samo da je neizbežan nego je i prirodan, otprilike onako kako se rađaju ljudska bića. Striktno gledano, ne postoje čak ni dva u svemu jednaka ljudska bića. Zbog svog višeznačnog, složenog, specifičnog jezika, umetnost je uspevala da bezbroj puta nadmudri vlast. Inače bi ova poslednja rizikovala da je ismeju zbog svoje tupavosti i neukosti. Svaki sudija koji bi pristajao da sudi umetničkom delu morao je izvući deblji kraj, bez obzira na blažu ili strožu presudu. Dometi klasičnog prava su, dakako, ograničeni, mada po sebi vrlo moćni. Ograničeni u tom smislu što je drugi pol - sloboda. I klasično pravo dobro zna da umetničkim delima ne bi trebalo suditi: njihov je najbolji sudija - publika. Napori da se u totalitarnim sistemima kultura unifikuje uspevali su samo delimično: film je, na primer, kao i pozorište, mogao biti relativno uspešno kontrolisan, pre svega zbog njihovih izvedbenih sredstava: nema filmske trake - nema filma; nema glumaca - nema pozorišta. Jedna od najznačajnijih revolucija u poslednjih nekoliko vekova, ako ne i najznačajnija, jeste kompjuter i, posledično, Internet. Informacije su sada nadohvat ruke, klasična filmska traka se vrlo lako može prevazići. Računar je demokratizovao svet, a posledice te revolucije su, zasad, nesagledive. Uzbudljiva pustolovina je u toku. Revolucionisala je posao pisca. U negdanjim vremenima zavisio je od klasične štampe, a nju je jednopartijska država vrlo efikasno kontrolisala. No, ona nije mogla kontrolisati i rukopise ako je mogla štamparije. A tu je, pak, prepreku kompjuter savladao: ne mogu da štampam klasičnim načinom, u štampariji? Može laserac. Ako ni to... Ništa zato: datoteku, jednako rukopis, postavljamo na Internet, gde ga može pogledati ceo svet. Vremena Praxisa, i ova sadašnja, definitivno su drugačija, i to nema veze sa političkim prilikama, kako bi moglo izgledati. Zabraniti sada časopis Praxis bilo bi smešno. Postoje, naravno, časopisi i u elektronskoj formi, na Internetu. Zabrana bi, dakle, mogla imati značaja samo za običan puk, kompjuterski nepismen svet. A bojim se da će se nivo pismenosti meriti baš po tome, ne klasično. Kad već govorim o kompjuteru, ne bi bilo loše predložiti profesoru Anti Lešaji, osnivaču Dokumentacionog centra Korčulanske letnje škole, da se skeniraju svi brojevi Praxisa, i domaće i međunarodno izdanje, i to upriliči na jedan CD, dakako uz saglasnost ostatka redakcije. Ako to već nije učinjeno. Bilo bi to korisno mnogostruko, a u prvom redu za naučne svrhe. Istorija te intelektualne zajednice završila se neočekivano. "S raspadom bivše države i mi smo se raspali ili, da budem precizniji", kaže Kuvačić, "već uoči raspada države mi smo se rasturili i razišli. I ne samo to, nego je nekoliko pojedinaca iz beogradske grupe naše zajednice prešlo u protivnički tabor još u toku neposrednog pripremanja svih ovih nevolja koje su nas zadesile" (str. 165). Uz sporni projekat Praxis International, to je dovelo zagrebačko krilo praksisovaca u veoma nezgodan položaj. Kako je bilo moguće da vodeći levičari i humanisti preko noći postanu nacionalisti, i "pridruže se političarima kojima se sada u Hagu sudi kao ratnim zločincima" - postavio je pitanje Kuvačić. Zadovoljavajućeg odgovora još nema. S pravom je Božo Jakšić primetio da je ovaj razlaz naneo velike štete intelektualnoj zajednici koju je Praxis simbolizovao. U odnosu na Lukácsevu školu u Mađarskoj, zagrebački časopis i Korčulanska škola bili su svojevremeno daleko uticajniji na međunarodnoj sceni. "A upravo zahvaljujući balkanskim sukobima desilo se da su mađarske kolege u svetu 'napravile ime' i u intelektualnim krugovima preuzele onu poziciju koja je pripadala Praxisu. Grupa Lukačevih učenika postala je u svetu poznata, a Praxis je otišao u kulturne i stručne arhive. To vidim kao poraz svih nas" (str. 123), zaključio je Jakšić. Čitavo razdoblje socijalizma proglašavano je mrakom, a imajući u vidu nacionalistički prevrat koji je doveo do katastrofe po svim linijama, Miljenko Smoje, poznati splitski pisac i humorista, dao je izjavu - i ovim bih završio osvrt - koju bi svakako trebalo upamtiti: "Da mu pas mater onome tko je upalio svjetlo!"
1 Inače, u tom istom broju (1971, br. 3-4) objavljen je i tekst Bože Jakšića, "Jugoslovensko društvo između revolucije i stabilizacije", zbog kojeg je uhapšen i osuđen. Na nesreću, tada je živeo u Sarajevu, a čini se da je to i jedini slučaj takve vrste u celokupnoj istoriji Praxisa.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
