Ta uskoro nedokučiva tuga

Evo me ponovo u Crnoj Gori, u mom malom mestu. Ponovo se srećem svakodnevno sa prijateljima na trgu u kafeu "Cappuccino". Pijemo ledenu kafu sa sladoledom i pelinkovac s ledom i kriškom limuna. Smejemo se, pričamo i žalimo na vrućinu. Svakog jutra idem na pijacu, kupujem hranu, novopečeni hleb i dnevne novine. Tada uvek pričam sa prodavačicom novina, koja je radoznala i raspituje se o Švedskoj u kojoj živim veći deo godine. Ona je mlada i vesela. Često mislim da nema pojma o kojoj zemlji pričamo, između ostalog zato što ona nije nikada putovala negde, ali i zato što novine i magazini koje ona prodaje ne odslikavaju naročito mnogo spoljni svet. Svakako mnogo manje nego što bi trebalo.
Dogodila mi se jedna neobična stvar pre neki dan. Bila sam u jednoj antikvarnici. Po raznim policama sam tražila i razgledala knjige koje su bile tematski raspoređene. Na moju veliku radost našla sam knjige koje su mi nedostajale posle nesmotrenih pozajmljivanja neodgovornim i zaboravnim prijateljima. Našla sam izdanja iz 60-ih i 70-ih godina. Našla sam prepisku Cvetajeve, Rilkea i Pasternaka, zatim Eriha Froma, jednu od knjiga o neurozama i još ponešto. Pet-šest knjiga iz različitih polica stvorilo je finu malu gomilu. Uskoro sam primetila da su jednom sve te knjige pripadale jednoj istoj osobi, jer je njegovo ime (bio je to jedan on) bilo jasno ispisano na prvoj strani svake od ovih knjiga. Od zaposlenog u antikvarnici sam saznala da je to bio jedan umetnik meštanin, koji je umro pre nekoliko godina. Njegova rodbina je dala knjige na prodaju.
On je bio moja srodna duša, moj nepoznati blizanac koji je čitao iste knjige kao ja, pomislila sam, uz to veoma neobične knjige. Kako je njegov život izgledao ovih poslednjih deset strašnih godina? Koliko ga je to povredilo? Koliko je bio nesrećan zbog naših upropaštenih života? Da li je ikada doživeo radost zbog pada Miloševićeve diktature? Ja zasigurno znam da smo on i ja bili na istoj strani u poslednjim ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Takvo ubeđenje ne zasnivam zbog njegovog izbora knjiga, već na činjenici da su njegove knjige date na prodaju. To pristalice diktatora nikada nisu morale da urade, čak ni njihovi unuci neće znati šta je siromaštvo.
Na ulici srećem svakog dana komšije i stare poznanike. Pozdravljamo se ljubazno. Pomešanih osećanja, ali ipak s nešto malo iznenađenosti, zaključujem da je svakodnevica opet postala ono što je bila do pre petnaest godina. Kao knjige koje sam kupila u antikvarnici. Ponovo se nalaze jedna pored druge zajedno u istoj polici za knjige, nerazdvojne. Sudbine njihovih čitalaca se ne vide spolja, one svetlucaju u dubini naših tamnih podrhtavajućih srca. Uskoro će postati ona nedokučiva tuga.
Postoji neka vrsta zadovoljstva kada ljudima koje prepoznaš u prolazu uzgredno kažeš "zdravo" i "kako je?" i kada rasejano odgovaraš na iste fraze nekom ko te u žurbi mimoiđe. Ali me jedna stvar ipak veoma zbunjuje. Sad ponovo, isto kao pre rata, pozdravlja me ljubazno na ulici jedna komšinica i ponovo kao nekad postavlja ova svakodnevna pitanja. Njen muž i ona su pripadali ratnim huškačima, bili radikalne pristalice etničkog čišćenja i najveći mogući protivnici demokratije i tolerancije. Ja odgovaram ljubazno i uljudno na njen pozdrav i veoma uspešno skrivam moju uznemirenost pred budućnošću i moju duboku tugu zbog svega što se nedavno dogodilo. Ne skrećem pogled u stranu, ne okrećem glavu od nje. Zašto ne?