Mediji i javni interes

Vlast i mediji

Da li TV mediji koristeći javno dobro (frekvencije) treba da stvaraju program koji služi opštem dobru i javnom interesu ili da stvaraju "pogodnu" publiku koju lako preprodaju oglašivačima

Srbija se nalazi na početku procesa uređenja odnosa i stvaranja standarda na relaciji mediji-država-vlast-kapital-vlasnici-publika. Akteri na današnjoj medijsko-političkoj sceni Srbije su vlast i političke elite, sami mediji svih profila, novinari i njihove asocijacije, Skupština Srbije (koja donosi zakone i formira institucije), različite međunarodne organizacije, građani Srbije, potom publika (različite grupe građana), vlasnici medija i, naravno, zainteresovani predstavnici sveta. Društvena pozicija, opseg uticaja i moć ovih aktera su različiti.
Sami mediji i političke elite su najuticajniji posrednik u formiranju opšteg interesa, vrednosnih i političkih orijentacija građana. Čak i ako presudno i radikalno ne menjaju orijentacije građana, mediji, svakako, snažno utiču. Političke elite su one koje imaju najveći interes da kontrolišu medije. Suštinska uloga javnosti, pa time i medija, je sprečavanje potencijalne i realne nekontrolisane upotrebe moći kao najvećeg iskušenja demokratije, posebno u društvima koja su tek u procesu demokratske rekonstrukcije, kao što je to slučaj u Srbiji, zatrpanoj ruinama, ratom, pljačkom i ideologijama, devastiranih institucija.
Kako se danas ponašaju neki od navedenih aktera na medijskoj sceni Srbije i kakve su im pozicije i interesi?
Ono što demokratska i pravna država (kada postoji) treba da uradi, kada su u pitanju elektronski mediji, jeste da omogućuje svakome ko želi da izrazi svoj stav, ravnopravne uslove i pravo da to i učini. Naravno, u skladu sa vrednostima demokratskih i civilizacijskih dostignuća. Minimalni standardi polaze od stava da su frekvencije javno dobro. Pripadaju svima. Mogu se zakupiti pod jasnim uslovima u preciznoj proceduri. Pored komercijalnih kriterijuma postoje pre svega kriterijumi javnih servisa na nacionalnom nivou. Delovanje medija i interesi svih aktera uređuju se zakonima u duhu opštih demokratskih načela, koji štite javni interes a njih koordiniraju regulatorne institucije koje su nezavisne. Upravo kod stvaranja tih regulatornih nezavisnih institucija vlast je u slučaju sada već dvostrukog skandala sa Savetom Agencije za radio-difuziju pokazala loše namere i stavove. Slučajevi TV Pink i afera oko sekretara vladinog Biroa za informisanje V. Popovića-Bebe dodatno otkrivaju neku vrstu paradigmatične "kulture" vlasti prema medijima u Srbiji. U svakoj državi postoje vladini ili provladini mediji koji promovišu kurs i politiku vlade. Svaka se vlada trudi da ostavi što bolji utisak u javnosti. Zato i postoje PR servisi vlade, press biroi i slične kancelarije, koji rade na tome da vladu, njene članove i poteze približe javnosti. Mera i opseg "manipulativnosti" javnim mnenjem od strane vlasti određeni su "čvrstinom" samog javnog mnenja, zakonima, opozicionim i nezavisnim medijima, koji sve poteze vlasti prate, analiziraju, procenjuju. Praksa je pokazala da su, za svaku vladu (koja je odgovorna), uređena država i jasna pravila u medijskoj sferi od neprocenljive koristi za sve da bi se izbegao brlog i zverinjak, tačnije prirodno stanje na medijskoj sceni, rat svih protiv svih u jurnjavi za publikom i osvajanjem tržišta skandalima, poluinformacijama i manipulacijama. Mediji pomažu političarima (i vlastima i opoziciji) da jasnije fokusiraju bitne društvene probleme i da naročito u situacijama kada političke elite nemaju dovoljan kapacitet da upravljaju društvenim krizama, socijalnim rizicima, konfliktima i razvojem, vlast ne odvede čitavu zajednicu tamo gde ju je odveo Miloševićev režim ili u ono što se dogodilo atentatom od 12. marta 2003. godine.

Slučaj Beba

Takođe, među srpskim političarima i u njihovim često slabim i malim strankama postoji jako uverenje, koje su naučili ne samo od Miloševića, da je informisanje=propaganda, što znači mediji služe vlastima i političarima za prenošenje "poruka", te je stoga mnogo bolje i lakše koristiti medije za vlastitu političku propagandu i promociju stranačkih interesa nego stvarati partijsku infrastrukturu, programe i poverenje građana radom na terenu, od "vrata do vrata" ("Srbi ne vole analitiku, vole samo da slušaju i gledaju", veli V. Popović u intervjuu na RTS-u). Uverenje u moć medija i fascinacija "tehnikama manipulacije" njima skoro da je dostiglo mitske okvire. Nije bitno da li problem postoji, već da li ga ima u medijima, nije bitno da li smo problem rešili već da li smo stvorili utisak u medijima da je problem rešen ili samo što nije rešen, nije bitno da li imam jasan program - bitno je da o tome nešto kažem i da to mediji objave u udarnom terminu ili na naslovnoj strani i tako dalje i tome slično. Ovakvo uverenje, uz stav vlasti nakon 5. oktobra da je stanovništvo ideološki izmrcvareno i zapušteno, rezignirano, da nema kolektivnu težnju uspehu, da ne vidi sebe u reformama, da je orijentisano na preživljavanje i nekontrolisanu eskalaciju "energije" mržnje, ksenofobije i nepoverenja prema svima i bilo kome i da nije sklono "optimističkom, tehnokratskom i proevropskom" imidžu i pogledima ubijenog premijera Đinđića (satanizovan 90-ih kao "izdajnik opšte prakse") stvorilo je uslove da se u prostoru vlasti pojave medijski menadžeri, stratezi, projektanti i "čistači" profila sad već "mitskog" Vladimira Bebe Popovića, sekretara vladinog Biroa za informisanje. Ukinuto je Ministarstvo informisanja (ima prečih problema) i formiran pomenuti Biro kao telo koje će od vlade, političkim marketingom, napraviti najbolji proizvod i brend i "prodati" ga građanima Srbije kao npr. efikasan deterdžent za uklanjanje svih mrlja. U samoj ideji, naravno, nema ništa unapred loše pod pretpostavkom da je to samo jedno od viđenja vlade na javnoj sceni. Srbiji jesu potrebni Obnova, Reforma, Novi Polet, Energija Uspeha, Rehabilitacija, Normalnost, Osuda Zločina, Dobar Put itd. Međutim, problem je nastao kada je pomenuti političko-marketinški menadžer Beba "ozbiljno" shvatio svoj posao i socijalni prostor javnog mnenja sveo na "tržište roba i usluga", faktički preuzevši ingerencije ministarstva za informisanje i potom "navalio" da sa pozicija vlasti i moći izvršne vlasti, a nešto i iz ličnog "zadovoljstva", "pritiska" medije da budu obavezno pozitivni prema vladi i da distribuira "pozitivne" informacije o radu vlade kao neku vrstu ideološko-robne kampanje sa Uzvišenim Ciljem. Ko se tome usprotivi, ili ima primedbe na rad i politiku vlade, nije na reformskom kursu ili kursu revolucije od 5. oktobra. Ukidanje Ministarstva za informisanje, koje treba da uredi stanje u medijsko-političkom prostoru (volonterskim zaduženjima Ž. Koraća i ministrom za kulturu, glumcem Lečićem) i njegova, de facto, supstitucija (propagandnim) Biroom vlade, stvorilo je konfuziju i već viđenu praksu a potom i lančanu reakciju aktera na medijskoj sceni.
Neki mediji su prirodno počeli da se opiru a neki planski i u zavisnosti od "vlasničke i političko-interesne strukture" - i krenule su medijske čarke, okršaji i ratovi. Opozicija i "poražene" snage, svaka za sebe a ponegde i zajedno, odmah su shvatile da se otvara odličan prostor za kontrapropagandu i da zakon džungle u prostoru javnosti treba dobro iskoristiti protiv vlade i neutralisati njenu monopolističku propagandnu kampanju i sve bolji rejting. Krenula je kontrakampanja kriminalizacije vlade i premijera kroz bulevarske poluinformacije, afere i tome slično i sve je eskaliralo u propagandni rat do zločina 12. marta 2003.
Bez institucija, zakona, jasnih prava i obaveza aktera na medijskoj sceni u razorenoj državi sa frustriranom publikom, divljim tržištem i novinarima sa socijalnim statusom "na ivici gladi", mediji su s jedne strane iskorišćeni, a s druge strane kupljeni od strane političkih aktera (vidljivih i nevidljivih) u borbi za prevlast i moć.
Nakon atentata i uvođenja vanrednog stanja Biro je vratio Bebu (u međuvremenu otpuštenog) i ovaj je krenuo da uređuje medije "saopštenjima za javnost". Zabranjeni su neki mediji, na brzinu je uveden Zakon o informisanju sa dodacima koji ga obesmišljavaju, Beba je nastavio strategiju propagande i pritisaka sada sa argumentom zločina nad Đinđićem i aurom žrtve ("mrtvim Zoranom"), a kad je vanredno stanje ukinuto sve se vratilo na početak. Skandal sa Agencijom za radio-difuziju i poticanje medijskih ratova, plus (ponovo) afera Beba, bila je jasna poruka da vlast ne želi da se odrekne "većinske" kontrole nad medijima i da se "zakon džungle" i taktika vaninstitucionalnih pritisaka i odmazde polako vraćaju na medijsku scenu Srbije. Popovićev intervju RTS-u u velikoj meri je osvetlio politiku vlasti prema medijima u prethodnom periodu, nešto od famozne Popovićeve uloge u svemu tome, kao i neku vrstu strategije vlasti prema medijima u Srbiji još od 5. oktobra 2000, a koja traje i danas. Međutim, ono što se može zaključiti i "iščitati" iz poruka Vladimira Popovića-Bebe, a odnosi se na stav i politiku vlasti prema medijima i medijskoj sferi u Srbiji, potrebno je dopuniti i slučajem koji se "vuče" još od 5. oktobra 2000, a paradigmatičan je za čitavu situaciju - slučajem TV Pink.

Slučaj Pink

Problem postoji još od 5. oktobra, amnestiranjem TV Pink i odustajanjem da se ova televizija lustrira u bilo kojoj formi, makar i na simboličnom nivou (recimo zabranom rada na 24 sata, za sve ono što je učinila za propagandu Miloševićevog režima zločina i pljačke). Veze u starom režimu i režimskim "poslovnim" krugovima čiji su delovi učestvovali u događajima od 5. oktobra uticale su da se imperija preuzme, odnosno da je bolja strategija preuzimanja najgledanije televizije u Srbiji nego njena zabrana, otkup, osuda, lustracija ili nešto tome slično. Strategija preuzimanja i stavljanja u funkciju novih vlasti karakteristična je i za druge podsisteme prethodne vlasti (bez obzira na njihovu očiglednu kriminalizaciju u svakom smislu) a ne suprotno - njihova brza i efikasna reforma, promena vlasnika, kadrovska obnova, ukidanje i slično, što će se pokazati kobnom strategijom premijera Đinđića. U slučaju Pinka (za razliku od TV Košave, koja se brzo zaštitila, uz blagoslov vlasti, prodajom novom "nekompromitovanom" vlasniku, stranom državljaninu) procenilo se da TV Pink, u viđenom stanju sa starim vlasnikom i konceptom, ima dobre pozicije i to:

• najveću gledanost i lošu prošlost (pa se može lakše ucenjivati);
• masovnu i već "lobotomiranu" publiku, kojoj se lako i već osvojenim savremenim tehnikama, za razliku od "tupave" RTS, učitavaju ideološke i vrednosne poruke, što je hitno i za novu vlast;
• "moderan" koncept informisanja - koncept lokalne novokomponovane industrije za zabavu i informisanje, tj. mešavinu vesti, TV-sapunica i turbo-folk i porno-pop muzike i promocije novokomponovane srpske elite i potrošačkih reklama, tj. za svakog ponešto da se relaksira i pobegne od stvarnosti;
• očigledno moćne finansijsko-poslovne krugove koji su usmeravali svoj novac zarađen privilegijama za vreme i posle Miloševića, preko reklamnih kampanja na TV Pink.

Danas se polja uticaja u delovanju masovnih medija na orijentaciju publike ne svode isključivo preko produkcije "čistih" političkih vesti i promocija određenih političara, političkih opcija i grupa, već su ta polja proširena na ono što se zove masovna kultura. Selekcija sadržaja i produkcija programa određenih tipova kulturne industrije, kao u slučaju TV Pink koji je godinama proizvodio i promovisao kriminalne vrednosti Miloševićevog režima preko formi i žanrova masovne industrije kulture (promocija kriminalaca "patriota", raznih proroka i vidovnjaka, muzičkog neukusa, pornografije i populistički upakovanih instinkata koji su podržavali socijalni haos, zločin i širenje straha Miloševićevog režima), svedoči o važnosti profila samog medija koji je operativan na nacionalnom nivou i njegove uređivačke politike manipulativnih tehnika uticaja na publiku.
Kritike javnosti, pojedinaca i medija koji su ukazivali na ovakvo anticivilizacijsko delovanje, kritika prof. Čupića TV Pink i agresivni nadmeno-policijsko-tribalistički odgovor vlasnika Mitrovića Čupiću, presekao je premijer amoralnom i pragmatičnom konstatacijom o "dva vrapca koja se tuku u prašini". Rezultat svega je smena Bebe Popovića. Čuli smo od američkog ambasadora otkud on tu i kako i zašto. Mitrović je kreirao (na Bebinu sugestiju i uz očiglednu zaštitu) kampanju protiv RTV B92 i njenog suvlasnika i glavnog urednika Verana Matića, što je zabrinulo međunarodne faktore, tvrdi ambasador Montgomeri. Rat za medije političkih i poslovnih koalicija već je tada počeo a ovih dana eskalirao. Delovi i članovi vlade već su bili, sluteći po slučaju Beba, na strani "domaćih" medijskih igrača koji se neće dokapitalizovati iz inostranstva, pa tako (tom dokapitalizacijom i međunarodnim ugledom nezavisnog medija kakav ima npr. RTV B92) na nacionalnom nivou obezbediti i uticaj "inostranstva" i medijskog kapitala i primerenih medijskih standarda na građanstvo Srbije. (Pitanje čistog i prljavog novca u medijima je posebno pitanje koje će verovatno u ratu za medije biti otvoreno u skorije vreme u zavisnosti kad to bude bilo potrebno nekom od aktera.)
Morao je Mitrović, smatra Beba, da pravi kompromise da bi napravio najgledaniju televiziju. Imperiju. Proizlazi da su oni koji nisu pravili kompromise s režimom zločina i pljačke - nesposobni. Uostalom, kontraprimer je Radio B92 koji nije pravio kompromise a stvorio je najslušaniju radio-stanicu u Srbiji. Naprosto, Popovićev kriterijum za aboliciju Mitrovića svedoči o nivou svesti jednog značajnog i na bitnom mestu vladinog činovnika. Mitrović je spretni profesionalac i skoro "žrtva", koji je, eto, morao da pravi kompromise da bi stvorio nacionalnu TV imperiju, koja je vrednost sama po sebi, jer je najgledanija. Najgledaniju televiziju (sredstvo informisanja) na kolektivnoj nesreći o kojoj nije informisao.
Da se elementarni uslovi u ravni moralne i pravne artikulacije reformske politike i stava prema javnom interesu danas ne mogu, ili vrlo teško mogu, konstituisati u glavama vladinih činovnika, a ni u vrhovima ili delovima aktuelne vlasti, svedoči, pored Bebinog stava o Pinku, i slučaj izbora članova Saveta Agencije za radio-difuziju u kojem je vlast vršila zakon i o kojem se dosta govorilo.
Manipuliše se i Zakonom o dostupnosti informacija i, još jednim veoma važnim, Zakonom o oglašavanju (šta se može reklamirati) koji predlaže vlada, a donosi Skupština i koji mora biti integralni deo zakonske regulative, a koji još nije gotov, a njegovo donošenje se najavljuje po potrebi: od samo što nije gotov, sutra ulazi u proceduru, do biće spreman (verovatno?) sredinom sledeće godine, 2004. (po izjavama ministra Lečića).
Parlamentarna opozicija i političke stranke izvan parlamenta pokušavaju da zauzmu svoj "prostor u medijima". Najgledanije TV stanice, RTS, TV BK i Pink, prate isključivo vladin kurs. Opozicija se više vidi u štampanim medijima. Novi listovi, redizajnirani stari, zavisni, nezavisni, slobodni strelci, "sumnjiv" kapital i transferisani novinari. Za sada im najviše izlazi u susret tzv. bulevarska štampa koja po definiciji ne informiše, analizira ili ima jasan stav o bilo čemu, nego otkriva, razotkriva, saznaje iz anonimnih ali poverljivih izvora, šokantno, senzacionalno, neverovatno, izvodeći na medijsku scenu galeriju likova iz polusveta i senke i u biti svima, kada ne postoji država i odgovorne institucije i zakoni, čini medveđe usluge. Vlada je zabranjivala (Nacional, Identitet, Svedok), ali osnivali su se novi. Po tri nova na jedan ugašen list.
TV i Radio B92, ograničenog dometa i još uvek niske gledanosti, trude se da, konceptom po kojem su stvorili autoritet i slušanost svog programa, pravom informacijom, analitički i kritički prenesu stavove opozicije i organizacija iz nevladinog sektora, što su pokazali i za vreme i nakon ukidanja vanrednog stanja.