Srbija u traganju za državom

Ustav u olovnim vremenima

Iako su mnogo ustava prevalili preko glave, građani Srbije su imali tu nesreću da uglavnom žive u besudnom stanju

Poslednjih šest decenija XX veka bile su, svakako, najburnije u ovih dve stotine godina moderne srpske državnosti. U tom periodu smenila su se dva oblika vladavine (monarhija i republika), tri vladajuće ideologije (integralno jugoslovenstvo, socijalizam i nacionalizam), četiri državna poretka (unitarizam, federalizam, samoupravni socijalizam i Miloševićev lažni kapitalizam). Doživeli smo svetski rat i četiri unutrašnja. Od šezdeset, ratovalo se punih petnaest godina. Srbija je u onaj veliki rat ušla kao sastavni deo monarhističke Jugoslavije, a iz njega izašla kao jedna od šest republika nove jugoslovenske socijalističke zajednice. Zajedno sa ostalih pet republika delila je sve relativne prednosti koje je druga Jugoslavija uživala u svetu, da bi se, posle raspada zemlje, srozala do najdubljeg prezira tog istog sveta.
U svim tim prevratničkim prilikama bilo je čestih i radikalnih ustavnih promena, čak i pravih ustavnih bizarnosti. Počev od Ustava 1974. koji se sa svojih 400 članova jedva smeštao u jednu pozamašnu knjigu, do Miloševićevih otvorenih gaženja ustava, stalno na granici državnog udara.

Prvi posleratni ustav

Prvi od posleratnih ustava, onaj iz 1946, propisivao je da je država FNRJ republika, federativnog uređenja, sastavljena od šest republika, pokrajine Vojvodine i oblasti Kosova i Metohije (obe u sastavu Srbije). Skupština je bila dvodomna: Savezna skupština i Skupština naroda. Savezna skupština birala se po principu jedan čovek - jedan glas, a Skupštinu naroda tvorilo je po 25 poslanika iz svake republike, 15 iz Vojvodine i 10 iz kosovsko-metohijske oblasti. Vladu FNRJ sačinjavali su ministri iz svih republika, ali ne po predstavničkom principu.
Ustav je garantovao političke i građanske slobode, ali s obzirom na predominantnu ulogu KPJ i njenu opštu i usmeravajuću kontrolu nad državom i društvom, ta prava faktički nisu poštovana. Druge političke partije, iako formalno priznate, nisu mogle samostalno da učestvuju na izborima već samo u sastavu jedinstvene liste Narodnog fronta u kojem je Komunistička partija imala odlučujuću ulogu. Član 6 ustava je glasio: "U FNRJ sva vlast proizilazi i pripada narodu". U stvari, to je bio samo privid jer tadašnja vlast, zasnovana samo na jednoj partiji, nije trpela opoziciju i uskoro ju je potpuno eliminisala iz političkog života.
Bila je zajemčena privatna svojina, ali nije poštovana, već je raznim kasnijim zakonima široko nacionalizovana. Garantovana je i sloboda štampe i udruživanja, ali je raznim ograničenjima i represivnim merama takođe gušena. Iz osnova se menjaju društveno-ekonomski odnosi, uvodi se državna svojina, zatim planska privreda, a tržište se potpuno ukida. Nominalni šef države bio je Prezidijum Narodne skupštine.

Nova ideološka doktrina

Prema drugom po redu ustavu - ustavnim zakonom iz 1953. - menja se partijska doktrina, političko uređenje FNRJ i osnov organizacije državnih organa: umesto naroda, za nosioca vlasti proglašava se "radni narod". Radni narod vrši vlast i upravlja društvenim i državnim poslovima preko samoupravnih organa počev od preduzeća, preko opština, do republika i federacije. U privrednim preduzećima uvode se radnički saveti, a u skupštinama, pored saveznog (u federaciji) i republičkog (u federalnim jedinicama) veća, uvode se veća proizvođača. Socijalna i upravljačka prava radnika dobijaju primat nad političkim i građanskim pravima, koja se tretiraju kao zaostatak iz buržoaskog perioda. Umesto vlade, uvodi se izvršno veće. Ukida se podela vlasti i uvodi se načelo jedinstva vlasti. To znači - kako se tada govorilo - da radni narod od dna do vrha države i društva neposredno i preko svojih samoupravnih organa odlučuje o svim javnim poslovima.
Ideološka doktrina da je "radni narod jedini nosilac vlasti i upravljanja društvenim poslovima" dalje je razvijana i produbljivana u Ustavu iz 1963. Samoupravni sistem postaje sveobuhvatniji i iz privrede se širi i na sve društvene službe. Preuređuju se i najviši zakonodavni organi u federaciji i republikama: ostaje opšte veće - Savezno i republička - a umesto veća proizvođača sada nastaje pet veća po segmentima društvene i ekonomske organizacije društva (socijalno-zdravstveno, privredno veće, organizaciono - političko, prosvetno itd.). Ustav iz 1963. donosi još jednu novinu - u njemu se izričito kaže da je SKJ "vladajuća snaga zemlje" (ranije je bila "rukovodeća"). To je, kako je Partija zvanično tumačila, ne stvar izbora nego istorijske nužnosti, jer je "Savez komunista organizovana rukovodeća snaga radničke klase u izgradnji socijalizma". Time se partijska država legalizuje, za razliku od ranije kada je bila samo faktička. Ustavna ideja nosioca vlasti se od 1946. do tada razvijala ovom putanjom - najpre se pominjao celokupan narod, zatim radni narod, da bi se kasnije prihvatio termin radnička klasa.
Tito je postao predsednik Republike bez ograničenja trajanja mandata, čime je partijska država zaokružena i personalnim rešenjem koje nigde u demokratskom svetu nije postojalo. S obzirom na promene u sistemu predstavništva, uveden je delegatski sistem tako da je bilo dvostrukih izbora - pored opštih, po mestu stanovanja, na koje su izlazili svi građani, glasalo se i po mestu zaposlenja, u radnim organizacijama.

Dvojni suverenitet

Sledeća ustavna rekonstrukcija zemlje počela je donošenjem većeg broja ustavnih amandmana koji su 1974. kodifikovani u novi ustav. SKJ ostaje "vladajuća snaga zemlje", ali je izvršena značajna organizaciona promena države. Uvodi se kategorija "narodnosti", pod kojima su se podrazumevale dotadašnje nacionalne manjine (Albanci, Mađari itd.). U stvari, ovim je ustavom predviđen dvojni suverenitet: njegovi nosioci su "radnička klasa i svi radni ljudi", s jedne, i "narodi i narodnosti", s druge strane.
Uvodi se Predsedništvo SFRJ u kojem je, sa po jednim članom, predstavljeno šest republika i dve pokrajine (u međuvremenu je Kosovo postalo pokrajina). Tako su i pokrajine faktički dobile status federalnih jedinica, što je između njih i Republike Srbije izazvalo niz komplikacija. Jugoslovenske republike dobijaju mnogo veća prava, zemlja se konfederalizuje. Savezna skupština organizovana je u dva doma: Savezno veće i Veće republika i pokrajina. Iako se samoupravljačka doktrina i dalje razrađuje i razuđuje (ouri, souri, sizovi itd.), očigledno se skreće ka sve većoj vladavini republičkih i pokrajinskih partijskih oligarhija. U saveznom i republičkim ustavima ističe se da se federalna zajednica zasniva na pravu samoopredeljenja, uključujući i pravo na otcepljenje koje, doduše, nije detaljno normirano. U Saveznoj se skupštini uvodi načelo jednoglasnosti u odlučivanju (konsenzus).
Sa populističkom revolucijom krajem osamdesetih i pobedom Slobodana Miloševića na opštim izborima, u Srbiji nastaje nov period, ali bez radikalnog raskida sa prošlošću. Jedan tip autoritarizma zamenjuje drugi - umesto socijalizma vladajuća ideologija postaje nacionalizam. Doduše, Ustav iz 1990. pokušava ovu stvarnu promenu da zabašuri pa Srbiju definiše u neetničkim i nenacionalnim pojmovima kao "demokratsku državu svih građana koji u njoj žive". "Suverenitet pripada svim građanima Srbije." Ali, ustavna preambula se poziva na "vekovnu borbu srpskog naroda" i njegovu rešenost da "stvori demokratsku državu srpskog naroda".

Nacionalistički autoritarizam

Prema tekstu Ustava, koji je i danas na snazi, menja se politički sistem, deklarativno se priznaje princip pravne države, vladavina prava, politički pluralizam, višestranački izbori, vraća se načelo podele vlasti, ustavne garancije ljudskih prava, a pored državne (društvene) podstiče se i privatna svojina. Umesto parlamentarizma, međutim, zahvaljujući premoći SPS, ponovo se učvrstila partijska država koja je sprečila nastajanje nezavisnog sudstva i slobodu medija, a pomoću vojske i policije, nad kojima je imao tesnu kontrolu, režim je grubo kršio građanska prava. Skupština Srbije postala je jednodomna, a predsednik Republike Srbije, koji se po ovom ustavu bira na neposrednim izborima, prigrabio je za sebe gotovo monarhistička ovlašćenja. Još pre donošenja ovog ustava, ustavnim amandmanima iz 1989. nadležnosti pokrajina svedene su na puku simboliku, što je izazvalo dodatne napetosti u zemlji. Opštine su, zajedno sa lokalnom samoupravom, pretvorene u prirepke centralne vlasti. Nošen agresivnim nacionalističkim revanšizmom, režim Slobodana Miloševića zagazio je u desetogodišnje ratovanje sa susedima, u kojem se, početkom devedesetih, raspala druga Jugoslavija. Izolovana i osuđena od sveta, Srbija je potonula u samodržački autoritarizam, inflaciju i osiromašenje naroda.
Ako je druga Jugoslavija bila zemlja krajnje suženih građanskih prava i političkih sloboda, onda je treća Jugoslavija (SRJ), a poglavito Srbija, bila sve to ali i mnogo više od toga - država potpunog ustavnog haosa i samovolje. Milošević je u učvršćivanju svog autoritarizma pokazivao besprimernu drskost i maštovitost. U Ustavu iz 1990. tako je dobro ušuškao svoju vlast da ga je neuporedivo teže bilo smeniti nego izabrati. Za opoziv predsednika Republike potrebno je više od trećine poslanika u Skupštini Srbije i više od polovine upisanih birača. Zatim su sledili dalji autoritarni koraci. Režimu nije bilo dovoljno što predsednik Republike ima samodržačka ovlašćenja po Ustavu iz 1990, već je godinu dana kasnije donet i Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja. Po Ustavu, naime, vanredno se stanje može uvesti kada su ugroženi: 1) bezbednost Republike Srbije, 2) slobode i prava čoveka i građanina, 3) rad državnih organa. Zakon je na sve to dodao i četvrti razlog: "Ugrožavanje obavljanja privrednih i društvenih delatnosti", što je praktično značilo mogućnost uvođenja vanrednog stanja i zbog većih štrajkova.

Ustavna konfuzija

Ustav je u svom članu 135 propisao da ukoliko akti savezne vlade "ugroze ravnopravnost ili interese Srbije, srpska vlada mora zaštititi te interese". Ovo je značilo otvoreno nepriznavanje supremacije Ustava SFRJ, čime je Srbija praktično iskočila iz tadašnje federacije. Neprijateljstvo prema federaciji nije se izražavalo samo u pasivnom vidu, već je poprimalo i oblike aktivne agresivnosti. Tako je Srbija, krajem 1990, "upala" u platni sistem federacije i samovoljno prigrabila oko 2 milijarde dolara! U to vreme uveden je i privredni bojkot Slovenije čime je potkopan i ekonomski aspekt tadašnje Jugoslavije.
Za istoriju će ostati kao nečuveni kuriozitet kako je 1992. uopšte usvojen takozvani žabljački ustav. Ovaj ustav treće Jugoslavije (SRJ) usvojila je Skupština druge Jugoslavije (SFRJ), kojoj je već istekao mandat jer su poslanici birani još 1986. Odluka je bila nepravovaljana i zbog toga što u glasanju o ustavu u Saveznom veću nije učestvovalo četiri od šest tadašnjih federalnih jedinica; od 220, glasala su samo 73 poslanika.
Kao što nije mario za proceduru, režim Slobodana Miloševića nije se mnogo obazirao ni na usklađenost ustavnih akata. Član 99 saveznog ustava propisivao je: "Savezna vlada: održava odnose SRJ sa drugim državama i međunarodnim organizacijama". Međutim, član 72 srpskog ustava tu je materiju regulisao ovako: "Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama". Bilo je i drugih sukoba nadležnosti. "Savezna vlada: naređuje opštu mobilizaciju i organizuje pripreme za odbranu" (čl. 99 saveznog ustava). Srpski ustav, opet, daje predsedniku Republike Srbije pravo da "rukovodi oružanim snagama u miru i ratu i narodnim otporom u ratu; naređuje opštu i delimičnu mobilizaciju; organizuje pripreme za odbranu zemlje". Potpuna pravna i državna konfuzija!

Razaranje države

Puno je primera i nepoštovanja primata međunarodnog nad unutrašnjim pravom, naročito što se tiče sloboda i prava građana. Ustav Srbije kaže da sudovi sude na osnovu Ustava i zakona i drugih opštih akata, a ne navodi međunarodne propise. Iako su slobode i prava građana spadali u nadležnost saveznog ustava, obe federalne jedinice, i Srbija i Crna Gora, preuzele su ovu materiju u svojim ustavima. Recimo, tretiranje ličnih sloboda mnogo je uže u republičkim nego u saveznom ustavu. Sem toga, tadašnji savezni ustav zabranjivao je smrtnu kaznu, srpski ju je predviđao. Zatim, srpski ustav je navodio mnogo više razloga za uvođenje vanrednog stanja nego savezni. Državna bezbednost je imala odrešene ruke da otvara poštu građana i da prisluškuje telefonske razgovore. A da ne pominjemo kršenje izbornih prava građana, kao prilikom opštinskih izbora 1996. kada je morala da se umeša i međunarodna zajednica da bi se priznali izborni rezultati.
Jedan od manje vidljivih načina narušavanja ustavnosti bio je u tome što je četiri ili pet puta odlagano usaglašavanje zakona sa saveznim ustavom, što je značilo da je osnovni akt federacije nekoliko godina, u mnogim aspektima, praktično bio suspendovan. Revizija ustava vršena je i novousvojenim zakonima i to najčešće kada je trebalo ograničiti prava i slobode (zakoni o medijima i univerzitetu iz 1998). Nisu bili retki ni slučajevi da se ustav krši i podzakonskim aktima (uredbama). Bilo je to pravo razaranje države u neviđenim razmerama. Talas režimskog samovlašća i institucionalnog rasula krenuo je tako nezadrživo da je zemlja zapala u ono, kako ga je Hobs nazivao, prirodno stanje u kojem je svako svakoga mogao da ubije ili nekažnjivo opljačka. U to vreme izvršeno je nekoliko stotina uličnih ubistava, koja su uglavnom ostala nerasvetljena, a država je sama ili u sprezi sa mafijom izvršila džinovsku pljačku naroda preko svesno podsticane inflacije i osnivanjem piramidalnih banaka. Ogromne sume novca pokradene su na taj način što je režim favorizovao pojedince i preduzeća, dajući im pravo na povlašćeni uvoz nafte i cigareta.
Tom i takvom saveznom ustavu iz 1992. Milošević je zadao završni udarac u julu 2000. kada je poželeo da još više učvrsti svoj položaj predsednika SRJ, zbog čega je i raspisao prevremene izbore. Prekim putem i na neustavan način izmenio je savezni ustav u dve bitne tačke. Uvedeni su neposredni izbori za predsednika SRJ, a i neposredni izbori za poslanike Veća republika Savezne skupštine, čime su pogažena prava državnosti Crne Gore. Računica mu se izjalovila jer ga je narod većinskom izbornom voljom i uličnim protestima maknuo s vlasti, ali tek pošto je Slobodan Milošević uspeo da razori državu i potpuno uništi privredu.

Alternativna misao

Nije tačno da u srpskom društvu u toku tih pedeset godina nije bilo pokušaja odupiranja autoritarnim sistemima vladanja. Uprkos represiji i kaznenim merama, alternativna misao, pa čak i organizovani otpori, javljali su se raznim povodima i u raznim vidovima, čak i u Savezu komunista, a još više van njega. Jedan od najmarkantnijih događaja na tom planu bilo je nastojanje komunističkog čelnika Milovana Đilasa, pedesetih godina, da ulogu SKJ formuliše na "mekši" način, što je zvučalo kao poziv na reviziju partijske ideologije. Kasnije je Đilas napustio ideju da se stvari mogu rešiti samo popravkom Partije i evoluirao u uverenog demokratu. Njegovi članci objavljivani u raznim stranim listovima čitani su sa interesovanjem, a u svetu je važio kao jedan od najcenjenijih kritičara komunističke ideologije uopšte. Zbog svojih ideja hapšen je i osuđivan na višegodišnji zatvor.
Sedamdesetih godina u vrhu srpskog Saveza komunista jedna grupa partijskih čelnika, predvođena Markom Nikezićem, takođe je zastupala drugačije poglede od zvaničnih na ulogu partije i mogućnost demokratskog dijaloga u društvu. Okosnica u njihovoj političkoj filozofiji bila je zahtev da se prizna pravo na različitost, javna debata o njima, a ne administrativna zabrana književnih dela. Ovo pravo na različitost bilo je potrebnije tim pre jer su se upravo u to vreme sve više naglašavale razlike među republikama, pa i među narodima, a bilo je malo, ili nimalo, autentične i moderne političke alternative. Zvanični SKJ je ovu struju u Srbiji posprdno nazvao "liberali", želeći da sugerira njihovu otuđenost od partije.
Što se tiče unutarpartijskog otpora najdalje je, krajem osamdesetih godina, otišao tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković koji je, zahvaljujući činjenici što je partijski vrh Jugoslavije bio oslabljen i nije više mogao da primenjuje sankcije, prvi među komunistima predlagao višepartijski sistem, ekonomsku reformu, donošenje novog ustava, izbore za saveznu skupštinu, a za kratko vreme izveo je monetarnu reformu i zauzdao inflaciju. Međutim, ono što nije mogao da uradi oslabljeni partijski vrh Jugoslavije, nisu propustile da učine sve moćnije republičke oligarhije koje su početkom devedesetih smrsile konce Markoviću i tako sebi otvorile put za nameravani raspad zemlje.

Dva pola opozicije

Što se tiče vanpartijske opozicije, nacionalistička struja je svih godina bila, na razne načine, stalno prisutna na javnoj sceni u Srbiji. To i nije neobično ako se zna da je nacionalizam tradicionalno imao najdublje korene u politici i bio neizbežni pratilac dvovekovne izgradnje moderne srpske državnosti. Nacionalisti su vaskrsli i u vreme socijalizma sa svojim retrogradnim idejama glorifikovanja srpske prošlosti i tvrđenjima da su Srbija i Srbi politički prikraćeni i ekonomski eksploatisani u drugoj Jugoslaviji. Govorili su čak da se srpski narod nalazi u egzistencijalnoj situaciji kada mu je ugrožen i goli opstanak. U tome se naročito isticala grupa akademika iz SANU i Udruženja književnika Srbije. Može se reći da su oni duhovno i ideološki prokrčili put za dolazak na vlast Slobodana Miloševića, koga su u početku svesrdno podržavali. Kada su kasnije stali da mu uskraćuju podršku više su zamerali njegovim političkim metodama nego njegovoj nacionalističkoj suštini. Od nacionalista se više i nije moglo očekivati s obzirom da su po svojoj ideologiji, kao i Milošević, gajili isti tip kolektivizma i autoritarnosti.
Na drugom polu od nacionalista nalazili su se intelektualci, naročito filozofi i sociolozi, koji su šezdesetih godina bili okupljeni oko časopisa Praxis. Mada je izlazio u Zagrebu, u časopisu je sarađivala i veća grupa filozofa i sociologa iz Beograda. Saradnici Praxisa izražavali su kritički stav prema monopolu vlasti i autoritarnoj vladavini neprikosnovenog vođe Tita. Njihov je cilj bio da kritičkim promišljanjem dotadašnjeg političkog iskustva socijalizma radikalno otklone sve oblike dogmatizma i staljinizma. U svojim naučnim raspravama ispitivali su perspektive socijalizma kao humanog programa za savremeni svet. Neki među njima, ne odbacujući socijalizam, usredsredili su se na mogućnost njegove demokratske transformacije, dok su drugi osporavali i sam marksizam kao ideologiju. Režim je šezdesetih godina zabranio ne samo Praxis, nego i Korčulansku letnju školu, koja je stekla veliki ugled i u svetu. Sudbina praksisovaca je različita - dok su jedni ostali verni kritičkom promišljanju političke i socijalne stvarnosti, drugi su se opredelili za nacionaliste i aktivno podupirali njihovu vlast.

Prodor društva u politiku

Krajem osamdesetih, kada su raspad zemlje i oružani sukobi već postali izvesni, javio se UJDI (Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu) koji je okupio najuglednije intelektualce iz svih republika i pokrajina tadašnje Jugoslavije. Glavni njegov cilj bio je podsticanje procesa demokratskih promena, uspostavljanje parlamentarne demokratije, tržišne privrede i zaštita ljudskih prava. Da bi se predupredio rat UJDI je tražio zakon o slobodi štampe, stranačko organizovanje, slobodne izbore, tako da se u novom parlamentu, a ne na ratištu, odlučuje o budućnosti zemlje. Praktični koraci za ostvarivanje ovih ideja bili su Pretparlament Jugoslavije, koji je okupljao veći broj stranaka i udruženja, i Okrugli sto oko kojeg su se, devedesetih, sastajali tadašnja vlast i opozicija. Dva dana pre početka rata, 24. juna 1991, uputili su poziv svim republičkim skupštinama i predsedništvima republika, ali su naišli na zid ćutanja. Na sličan način, zbog opstrukcije vlasti, propali su i pokušaji da se preko Okruglog stola postigne dogovor o novim izbornim zakonima i pripreme slobodni izbori.
Ova hronika otpora autoritarnom režimu u Srbiji ne bi bila potpuna bez političkih stranaka, nastalih devedesetih godina, i naročito građanskog pokreta koji se od sredine devedesetih snažno razvio kao autentičan izraz političkog nezadovoljstva u društvu. Godine 1996/1997. masovni građanski protesti odbranili su rezultate opštinskih izbora, a dve godine docnije, za vreme NATO bombardovanja, organizovali su se u više gradova i na nivou Srbije. Odlučno su insistirali na prestanku rata, odbrani prava na život i odgovornosti za počinjene zločine. Bez ove široke društvene podrške bilo bi nezamislivo i Miloševićevo obaranje s vlasti.

Pred novim ustavom

Iako su toliko ustava prevalili preko glave, građani Srbije su u toku ovih poslednjih decenija uglavnom živeli u besudnom stanju. Ako su velike ideologije imale krupne posledice i za druge narode, mi smo, kako neki kažu, doživeli pravi slom istorije, koji je za sobom ostavio teško zalečive traume. Zašto je došlo do takve društvene degradacije? Valjda i zbog toga što smo se lako i nekontrolisano predavali ideologijama - integralno jugoslovenstvo, socijalizam i nacionalizam - kao meri i osnovi za organizovanje i društva i države. Nismo, ni za svih ovih 200 godina, izgradili pouzdane institucije koje bi bile i najpouzdanija brana pred svim ovim iskušenjima.
Postojalo je, međutim, još nešto. Kod nas je poprilično rašireno metafizičko poimanje države - mnogi uticajni ljudi državu su smeštali u apstraktnim visinama, negde između slave i veličine, a malo su marili za zakonitost i ustavni red. Setimo se samo s kakvim je oduševljenjem slavljena Miloševićeva antibirokratska revolucija kada je nahuškana rulja uličnim neredima obarala vlast u Vojvodini, Crnoj Gori i na Kosovu. Oni koji su tada najmanje mislili na poštovanje zakona i elementarnu demokratsku proceduru u neizbežnim političkim promenama, najviše su i krivi što je devedesetih godina poreknuto sve ono što su do tada stvarali najbolji srpski umovi.
Da li će ova opomena, da se, dugoročno gledano, najbolje isplati služiti proverenim načelima a ne stranačkim ideologijama, dopreti i do autora novog ustava Srbije?