Srebrenica, osam godina posle: muslimanska tuga, srpska sramota

Krenule smo na put. Za Srebrenicu. U organizaciji Žena u crnom, nas četrdesetak, žene u crnom, par muškaraca, par nas novinara.
Dan: 11 jul. Od masakra u Srebrenici 1995: godina osam. Iz cele Srbije: samo jedan autobus - mi.
Neke od žena dolaze iz drugih gradova: Vranja, Niša, Novog Pazara, Velike Plane, Kruševca... doputovale su sinoć. Krećemo nešto pre sedam. Pred podne smo na granici. Na granici! U srećna vremena pre Miloševića, ovim putem sam godinama prolazila, leti, ka našoj vikendici na Makarskoj rivijeri. Ovo je sve moja zemlja a sada su je neki papani presekli granicom! Moja emotivna reakcija je iznenađujuće jaka.
Tu granicu - Srbi s ove, Srbi s one strane, prolazimo relativno brzo - kao na svakom međunarodnom prelazu, policija gleda dokumenta, carina otvara gepek autobusa. I gledaju nas sa čuđenjem, i ovi ovamo i oni prekoputa (Drine) - šta će ove žene ovde? No, nije kao prošle godine kada je izbio incident, jer Žene (u crnom, naravno) nisu mogle da prođu - sada znaju da dolazimo i propuštaju nas.
Nismo išle preko onog ozloglašenog mosta kod Zvornika gde su u Bosnu prelazile srpske vojske i paravojske - išle smo na jedan manji prelaz, dalji ali bliži Srebrenici. I gotovo odmah posle prelaska u Bosnu - čija lepota, s akumulacionim jezerom i strmim brdima oko njega i dalje oduzima dah - stigli smo u Potočare.
Tu je, za onoga ko ne zna, ako još uvek ima takvih, bila baza mirovnih snaga - Holandskog bataljona, nekih 330 ljudi - trebalo je da zaštite stanovništvo Srebrenice, proglašene zaštićenom enklavom od strane Ujedinjenih nacija.
Srpske snage, pod komandom Ratka Mladića, držale su Srebrenicu pod opsadom tri i po godine - patnje stanovništva - koje se utrostručilo jer se u Srebrenicu slilo i sve muslimansko stanovništvo iz okolnih sela - bile su nezamislive, bukvalno su tri i po godine gladovali, pod raspamećujućom vatrom sa okolnih brda.
A onda su, početkom jula 1995, snage Drinskog korpusa ušle u sablasno praznu Srebrenicu. Stanovništvo se sklonilo u bazu, u Potočare. Srpska vojska je žene i decu autobusima transportovala na muslimansku teritoriju, muškarce pohvatala - njih oko osam hiljada - i pobila. Holanđani su bili nemoćni i nemi posmatrači.
Da bi prikrili svoje zlodelo, teškom mašinerijom su pobijene zakopali u masovne grobnice. Ali, pošto je svet posmatrao - sa neba, iz satelita - kasnije bi noću dolazili i otkopavali te grobnice, i prenosili tela nesrećnika u nove, skrivenije, takozvane sekundarne grobnice. (I komisijski uništavali dokaze, dokumenta i slično, po priznanju pukovnika VRS, Obrenovića, u Hagu.) Ako se ikada može govoriti o kolektivnom zločinu, ovo je to.
To je jedan od razloga što se Srebrenica i dalje negira. Iako je cifra od oko osam hiljada ubijenih široko prihvaćena (toliko, naime, ljudi nedostaje) ima i danas onih u Srbiji i Republici Srpskoj (među njima čak i autoriteti poput forensičara Zorana Stankovića) koji tvrde da je bilo "samo" dve hiljade ubijenih. Naime, toliko je tela do sada identifikovano. To je veoma težak i spor proces: identifikacija se vrši DNK analizom, ali pošto su tela premeštana buldožerima ima slučajeva da se delovi tela jedne osobe nalaze u nekoliko udaljenih sekundarnih grobnica. A neki možda nikada neće biti pronađeni.
Prošle godine, u spomen-parku u Potočarima sahranjeno je 800 pobijenih nesrećnika. Ove godine, prisustvovale smo sahrani njih još 282.
Potočari su preplavljeni narodom, muslimanskim, pridošlim mnoštvom automobila, autobusima, pod jakim obezbeđenjem policije, plave uniforme identične policiji u Srbiji, na grudima kartice s imenima, sve srpska imena. Narod muslimanski a čuvari srpski; gledaju nas, autobus Srbijatrans, BG tablice, unutra - neke žene. Na licima policajaca, da li je to moja mašta, ponegde podsmešljiv osmeh.
Spomen-park (Memorijalni kompleks "Srebrenica-Potočari", podignut, kažu, ove godine) prosto vrvi od naroda. Gotovo sve, čak i mlade, moderno obučene žene, nose marame, poštujući tradiciju, jer ovo nije samo godišnjica, ovo je pre svega pogreb. I mi imamo marame - bele, to je boja žalosti - napravila ih je jedna od naših žena. Koja od nas je htela, mogla je da ogrne maramu, neke - uključujući mene - stavile smo ih na glavu, da time pokažemo solidarnost. Teren je brdovit, bezbrojne grupice sede u širokom krugu oko centralnog mesta gde se odvija obred. Od letnjeg sunca štite se kišobranima (moja marama se pokazala kao vrlo zgodna stvar jer i ona umanjuje vrelinu sunca). Toliki narod, a tišina, uz pevanje hodže, sve to deluje jako čudno i potresno. U daljini, s leve strane, mnoštvo otvorenih raka u koje će biti položeni novoidentifikovani zemni ostaci pokojnika.
Puno televizija, novinara. Po prvi put, posle punih osam godina, prisustvuju i srpski političari, simbolično. I dalje nas gledaju sa čuđenjem (Žene su razvile svoj baner) ali bez neprijateljstva, neki prilaze da pitaju ko smo, neki da nam zahvale što smo tu. Bosanske Žene - pandan našim Ženama u crnom, dolaze, grle nas, pozdravljaju. Dve grupe su stari saborci u borbi protiv rata i nasilja.
Obred traje dugo - u drugom delu učestvuje i narod, porodice pobijenih. U prednjim redovima, bliže centru su muškarci, iza njih žene. Svi stoje u dugačkim redovima, "sefovima", i klanjaju se. Ovo je prvi put da prisustvujem bilo kakvom muslimanskom obredu. Na poljani, po vrelom letnjem suncu, veoma je svečano, dostojanstveno i na mene ostavlja dubok utisak. Mustafa efendija Cerić, pandan našem patrijarhu, služi više na arapskom, manje na našem jeziku. Kad ga razumem, u njegovim rečima nema mržnje. Jedino kad će uopšte spomenuti Srbe je u sledećim rečima: "11. jul je upisan u istoriju kao dan velike sramote čovečanstva. Razlika između sramote čovečanstva i bola Srebrenice je kao razlika između one dvojice begunaca koji se kriju i bola majki... sve je isto kao pre osam godina osim naše vere u boga i uverenja da će pravda pobediti. Nije mogućno razumeti nečovečnost onih koji guslaju sramnu laž, ali je moguće imati poverenja u Hag, gde će se govoriti istina".
Potpisujem svaku reč.
Posle službe, narod prelazi na groblje, gde se odvija ukop. Mi ostajemo tu gde smo, gužva je prevelika, a i nije nam tamo mesto. Ukop se završava i tek onda polako krećem prema groblju. Sveže humke, okolo pobacane lopate, oko mnogih članovi porodica mole se u tišini. Posle osam godina, nema više suza - poneka, tek tu i tamo. Na nekim humkama zemlja osušena - to su prošlogodišnje. Kod glave zelena daska, na njoj ime pokojnika, mesto odakle je, datum rođenja i smrti. Ovaj drugi, kod svih isti: 11. jul 1995. godine. Grob za grobom, red za redom, na sve strane, u nedogled. A ovde ih je, posle osam godina, samo hiljadu. Gde li su ostali?
Nužda nas je naterala da pre polaska natrag uđemo u napuštenu bazu Potočari - koja je prvobitno bila fabrika akumulatora ili tako nešto. Prazne sobe, hodnici, polomljeni prozori, samo ponegde na zidovima nerazumljivi grafiti pokazuju da su ovde nekad boravili stranci. Meni je ovo mesto dobro poznato, po dokumentarnom materijalu koji posedujem, koji poznajem, svaki kadar. Pa ipak, teško mi je da spojim onu i ovu realnost.
Ne želimo da se vratimo a da ne prođemo kroz Srebrenicu.
To je gradić u dolini, gotovo ceo sastoji se od jedne ulice, od koje se, na obe strane,