Početkom avgusta, tačnije 2. avgusta 2003. godine navršava se 100 godina od osnivanja Socijaldemokratske partije Srbije. To je povod da se šira javnost podseti važnijih datuma iz perioda delovanja SDP, političkih pitanja kojima se bavila i njenog mesta u Drugoj internacionali, kao i teorijskih shvatanja njenog predsednika Dimitrija Tucovića. Pitanja kojima se bavio i ocene pojedinih društvenih i političkih problema aktuelni su i danas. Takođe, ovo je prilika za analizu i ocenu učinka savremene socijaldemokratske partije u Srbiji na početku 21. veka.
Osnivanje Socijaldemokratske partije Srbije vremenski sledi posle Majskog prevrata 1903. godine i povratka dinastije Karađorđević na vlast. Društveni uslovi uslovili su potrebu, a tome je doprinela i svest grupe levičara-intelektualaca da je socijaldemokratska partija potrebna zemlji u kojoj jača tržišna privreda, ukrupnjuje se industrijski i trgovački kapital, raste broj gradskog stanovništva, samim tim i proletarijata. Pišući o privrednim uslovima u kojima je nastala SDP, istoričar Desanka Savićević analizirala je i tokove finansijskog kapitala u Srbiji početkom 20. veka, a njena analiza danas zvuči prepoznatljivo, bolje rečeno ukazuje na isti problem - nedostatak domaćeg obrtnog i investicionog kapitala i mali bankarski kapital: "Nedovoljna akumulacija bankovnog kapitala, njegova dekoncentracija na bezbroj sitnih banaka čija su poslovanja bila podređena stranačkim političkim interesima činila su ga nesposobnim za veća ulaganja u privredu. Ovakvo stanje pružalo je velike mogućnosti za kreditne i finansijske plasmane stranih banaka u Srbiji". 1
Pred srpsku državu, političke stranke i političke mislioce postavila su se pitanja koja su nacionalne revolucije u Evropi razrešile između 1848. i kraja 19. veka: nacionalna država i suverenitet, parlamentarna demokratija, tržišna privreda koju pokreću industrijske revolucije, a finansijski je održava finansijski kapital, razvoj sela i grada (Srbija nije uspela da razreši sukob sela i grada kroz ceo 20. vek i te probleme na nov način ima u procesu tranzicije).
Problem koji je uočio i kritikovao Dimitrije Tucović je nedostatak jasne državne politike prema agraru. Pokazalo se da ovaj problem menja svoje pojavne oblike, ali opstaje tokom celog 20. veka.
Otvaranje navedenih pitanja, ali sa drugačijim teorijskim i ideološkim pretpostavkama, podstakla je i nova socijaldemokratska stranka čiji je predsednik i jedan od utemeljivača bio Dimitrije Tucović. On se borio za socijalističko društvo kao jedini oblik modernizacije srpske privrede i društva. U teorijskim radovima, Dimitrije Tucović je početkom 20. veka otvorio sva pitanja koja će ostati bitna do kraja veka, pa i danas: rascepkana industrijska i poljoprivredna proizvodnja, mali agrarni posed nepovoljan za modernu poljoprivredu i veći izvoz hrane, pitanje ustavnosti i parlamentarne demokratije, nacionalizam i šovinizam. Poslanik Socijaldemokratske partije u Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije bio je Triša Kaclerović koji je zaslužan za usvajanje Zakona o radnjama (1910), kojim se prvi put zakonski maksimizira radno vreme na 8 časova dnevno.
Socijaldemokratska partija bila je članica Druge internacionale, a Dimitrije Tucović je učestvovao u radu više kongresa, od kojih je značajan Štutgarski kongres (1906) koji je doneo odluke protiv tadašnje međunarodne politike kolonijalizma i militarizma. O tome je istoričar Marjan Britovšek pisao: "Aneksija Bosne i Hercegovine stavila je srpsku socijaldemokratiju pred svršen čin. Nacionalno pitanje i kolonijalna politika nisu dotle bili predmet raspravljanja na njenim kongresima. Ali tada je ona u štampi, na skupovima u Parlamentu odlučno ustala protiv aneksije pozivajući se pri tom na rezoluciju Štutgarskog kongresa o kolonijalnom pitanju. Srpska socijaldemokratija pod vođstvom Dimitrija Tucovića bila je jedna od onih partija Druge internacionale koja je dosledno sprovodila zaključke Međunarodnog socijalističkog kongresa u Štutgartu i odlučno istupala protiv militarističko-šovinističkih težnji vlastite buržoazije. To je bila jedina partija čiji je predstavnik glasao protiv dodatnih vojnih kredita u srpskom Parlamentu, dok je na drugoj strani aneksiona kriza izazvala pravo takmičenje među ostalim socijalistima u glasanju za vojne kredite". 2
Srpska socijaldemokratija sprovela je odluke kongresa Druge internacionale u Bazelu (1912), glasajući protiv ratnih kredita 1914. godine, za razliku od poslanika najvećih stranaka u Internacionali, pre svega predstavnika francuske i nemačke socijaldemokratije.