Nad »vrtlogom populističkih revolucija«

Opsednutost gospodina Popova (neka mi oprosti, no ja ne nalazim drugu reč) populizmom ja mogu da objasnim samo time što mu se učinilo da je to ona dugo tražena formula kojom je moguće objasniti sva zamršena zbivanja u Evropi u toku dvadesetog veka. Nije neobično što je on podlegao toj opseni. Ona se u njegovoj interpretaciji pokazala zgodnom da se zbivanja u tom vremenu opišu u kontinuitetu, barem kad je reč o onom delu sveta koji ne podleže zapadnim standardima i gde zgodno može da se populizam poveže sa "tiranijom, despotizmom, diktaturom, autoritarizmom i totalitarizmom". "Savremena zbivanja", kaže on, "biće nešto razumljivija ako barem najsažetije prikažemo prethodne promene i u strukturi društva i u glavnim akterima". Kako taj njegov prikaz izgleda?
Pročitajte pažljivo njegovu analizu i u njoj nećete naći ništa o dvema autentičnim društvenim revolucijama, Oktobarskoj i Jugoslovenskoj, iako one to nesumnjivo jesu, budući da su izmenile vlasništvo nad proizvodnim sredstvima i odnose u proizvodnji, i da su, bez sumnje, potpuno narušile prethodni i potonji kontinuitet obeležen kapitalističkim društvenim odnosima. Naime, u ogledu gospodina Popova to vreme se ne preskače, ono se pokušava uključiti u istorijski kontinuum i jednostavno komentarisati kao kombinacija populizma i svih vidova autoritarizma i totalitarizma. Da li je to tako? Pogledajmo.
Bez nastojanja da se barem malo ozbiljnije uđe u uzroke i tokove Oktobarske revolucije, njoj se presuđuje ovakvom, skoro uzgrednom, primedbom: "Uz odbacivanje doktrine marksizma-lenjinizma od dalekosežne važnosti je obnova kategorije slobode kao temeljnog pojma filozoflje, sociologije i antropologije... Naime, nasuprot lenjinističko-staljinističkoj doktrini da je vlast temeljni pojam revolucije, a masa osnova poretka, postulira se sloboda pojedinca kao njeno središte i kao osnova društvenog sistema". Naizgled bezazlen citat koji hoće da kaže nimalo bezazlene stvari: a) doktrina marksizma-lenjinizma ne poznaje "kategoriju slobode kao temeljnog pojma filozofije, sociologije i antropologije"; b) pošto se sovjetsko društvo od samog početka gradilo na toj doktrini, a masa bila "osnova poretka", ono je od samog početka moralo biti predodređeno za populizam, autoritarizam...; c) postoji jedinstvena "lenjinističko-staljinistička doktrina", dakle nema razlike između Lenjinovih i Staljinovih pogleda na revoluciju. Sve to, dakako, možda odgovara istini, ali su implikacije, kako se vidi, tako ozbiljne da je teško gospodinu Popovu poverovati na reč. Dok bi se na osnovu iznetog moglo pretpostaviti da gospodin Popov preko populizma uključuje Oktobarsku revoluciju u opšte retrogradne tokove XX veka, kad je reč o našoj, Jugoslovenskoj revoluciji, tu više nije reč o pretpostavci. Autor, verovatno zbog potreba njegove teze o "kontinuitetu", o stvarnosti SFRJ piše jednostrano, na trenutke karikaturalno i, po mom osećanju, nedovoljno argumentovano. Pokušajmo da to potkrepimo njegovim tekstom: "SFR Jugoslavija, mada partijska (nedemokratska) država problematične legitimnosti, ipak je bila država u elementarnom značenju tog pojma, ako ni po čemu drugom, a ono barem time što je kontrolisala aparate nasilja". Šteta je što takvu tvrdnju gospodin Popov nije propratio objašnjenjem kako se moglo dogoditi da "partijska (nedemokratska) Jugoslavija, država problematične legitimnosti" bude jedna od najviđenijih članica Organizacije ujedinjenih nacija u posleratnom periodu, da bude, uz Indiju i Egipat, osnivač velikog pokreta nesvrstanih zemalja, skrene na sebe pažnju svetske javnosti naporima da dade maha socijalizmu ljudskoga lika, bude zemlja čijim su se predstavnicima otvarala vrata svih država sveta, a na pogrebu njenog predsednika okupio do tada neviđen broj najistaknutijih svetskih državnika. Može se, recimo, pretpostaviti da je SFRJ u tom dugom periodu uspevala da obmanjuje svetsku javnost, ali ja nisam sklon takvom verovanju.
"Stara 'elita vlasti' za koju se dugo verovalo da je bezmalo večna naglo i spektakularno nestaje već tokom 'antibirokratske revolucije'. Pompezno nastupa 'nova elita' ratnička i ratoborna u svim oblastima života/smrti. Ona nadolazi iz aparata stare vlasti" (istakao R. Đ.). Očigledno, prebrzo i ne sasvim logično donet zaključak. Zar ne postoji verovatnoća da je reč o odrođenom delu ljudi koji nikada nisu istinski ni delili sve one ideale koji su bili u osnovi jugoslovenskog socijalizma pa se, samim tim, njihovom pojavom na političkoj sceni kida svaka veza i sa prethodnim sistemom i sa njegovim predstavnicima. Zatim, zar "antibirokratsku revoluciju" nisu, pored Miloševića i još nekih sa VIII sednice na kojoj je presuđeno najprogresivnijim snagama u SKS, vodili, takođe, Šešelj, brojni akademici, Srpska pravoslavna crkva, i da ne ređamo dalje. Zna se da na ondašnjim mitinzima nije bilo simbola socijalizma, ali onih ostalih jeste i to na pretek. Zar se u predstavnike prethodne vlasti ne bi, eventualno, mogli ubrojati Ivan Stambolić, Latinka Perović i toliki drugi, u kojima je miloševićevska politika dobila najodlučnije protivnike. A umesno je postaviti i pitanje: koje je to suštinske ideje jugoslovenskog socijalizma preuzela Miloševićeva vlast, ako su on i njegova bulumenta zaista "učenici bivših učitelja" (kako se u Danasu od 3. marta raspisao Dragan Vujadinović).
"Merila za uspon i napredovanje oslanjaju se na autoritarnu i militarističku patrijarhalnu tradiciju, a neposredni izvor i uzor je staljinistički model u čijem središtu se nalazi Vođa kao stožer 'uže partije'... Brutalnost je karakteristika eliminacije suparnika", pri čemu "Goli otok ima centralno mesto". U čemu je jednostranost takve ocene? U tome što se ne pominju pozitivni trendovi koji su vremenom nastajali unutar samog sistema i bili razlog da se u svetu počne govoriti o "jugoslovenskom socijalizmu ljudskoga lika". Najzapaženiji među tim trendovima, u svetskim razmerama, svakako je bio socijalističko samoupravljanje, čije se pojavljivanje nimalo slučajno poklopilo sa svim oblicima i privrednog i svakog drugog napretka. Istina je da je Goli otok sramni i neizbrisivi pečat u istoriji SFRJ, ali je takođe istina, mada ne ni uteha ni opravdanje, da je ta ista vlast ukinula taj kazamat i rehabilitovala ogroman broj osuđenika. Ne treba, dalje, smetnuti s uma da je ta vlast uz neslućene rizike, spolja i iznutra, pokrenula otpor staljinizmu, što je urodilo neviđenim i, svakako, za čitav svet pozitivnim posledicama.
Za "otvaranje državnih granica", u stvari otvaranje SFRJ prema spoljnom svetu, autor ima svoja objašnjenja među kojima su "socijalne tenzije", potreba da se podstakne "zamah izvesnih delova domaće industrije, čiji proizvodi nemaju prođu na tržištima razvijenih zemalja" i sl. Verovatno se u osnovi tog "otvaranja" nalazi u to vreme naglašena politika demokratizacije svih odnosa u ondašnjem društvu, ali gospodin Popov, na moju žalost, nema interesa da to zapazi.
"Kako je struktura društva bivala sve složenija, naročito usled ubrzane industrijalizacije i započete modernizacije, meritokratska merila socijalnog uspona... bila su sve ugroženija od rastućeg aparata vlasti i iskrsavanja novih merila uspešnosti. Iako je privreda bila daleko od tržišne, uspeh na tržištu... potkopavao je stara merila za procenu zasluga. Mada nema sistematskih analiza, 'računa se da je Jugoslavija u periodu između 1949-1965. dobila preko 30 milijardi dolara, pretežno od SAD' što je stvorilo širok prostor za proizvodnju, neracionalno raspolaganje velikim kapitalom, a time i za sve veću moć njegovih korisnika". Mislim da osnovna korektnost u analizi zahteva da se uz ovako mračno slikanje ondašnjih prilika objasne i neke druge činjenice, kao na primer: da je SFRJ u relativno kratkom vremenu od zemljoradničke postala srednjerazvijena industrijska zemlja, da je raspolagala pravim industrijskim gigantima koji su imali svoje mesto u svetskoj razmeni, da su njena preduzeća uspešno predstavljala našu zemlju širom sveta, da je u osnovi njenog ekonomskog razvoja bila pre visoka stopa proizvodnog rasta nego finansijska pomoć spolja, koje, uostalom, nisu bile lišene ni mnoge druge zemlje. Napomena o "meritokratskim merilima socijalnog uspona" zvuči dosta neubedljivo kad se zna da je školovanje bilo dostupno svima, pa, prema tome, i mogućnost društvene promocije. Bilo bi zanimljivo istražiti koliki postotak današnjih visokih i u svetu priznatih stručnjaka potiče iz "protežiranih" slojeva ondašnjeg društva. Ne verujem da bi on potvrdio tezu gospodina Popova.
"Slično se dešava i 1968. godine kada se oružane snage udvajaju; pored stalnog sastava sve jače su formacije republičke i pokrajinske teritorijalne odbrane. Izlaz iz krize tražen je, po logici autoritarnih i totalitarnih struktura, u jačanju aparata vlasti koji se udvajaju, međusobno nadziru, glože i obračunavaju, uz arbitriranje vrhovnog vođe..." E ovde bih, ali uz uslov da se moj cenjeni sagovornik ne uvredi, rekao: "Ako je i od Popova, mnogo je!" U ono vreme postavljen sistem opštenarodne odbrane i društvene samozaštite podrazumevao je, i u praksi ostvarivao, molim da obratite pažnju na ovo, naoružavanje naroda, davanje oružja u ruke svakom pojedincu, kao upozorenje eventualnom protivniku u onim smutnim međunarodnim prilikama. Nezamislivo je, jer to potvrđuje život, da se na takav postupak odluči vlast koja bi imala atribute koje ondašnjoj vlasti pripisuje naš autor. Usput budi rečeno, taj sistem je takođe pobuđivao živ interes u svetu ali, koliko ja znam, nikada u značenju koje mu daje gospodin Popov.
"Za racionalne uvide u uzroke krize i njene moguće rasplete daleko su važnija snažnija i artikulisanija kretanja u kulturi... Duhovno stvaralaštvo u umetnosti, filozofiji i sociologiji uzimalo je maha. I obrazovanje je prožeto novom, slobodnijom klimom... Slede brutalni obračuni, kako su oni sami govorili, s crnim talasom u umetnosti... Nekontrolisana sloboda i nagoveštaji katarze nad istorijskim traumama toliko su uznemirile vlast... da je pokrenuta žestoka višegodišnja kampanja... Razboritost nalaže da se izbegne pomisao da je tada mogla da prevagne slobodarska i demokratska struja." Samo će autor znati zašto je ovde prećutano da "slobodnija klima" u kulturi nije iznuđena, nije došla sama po sebi, da je bila imanentna etapi samoupravnog socijalizma, otvorenoj početkom šezdesetih godina, i snažno inicirana Programom SKJ 1958. godine, da su je za svoje interese počeli koristiti ljudi neskloni ideji socijalizma i, što je mnogo gore, pojedinci otvoreno nacionalističkih pogleda. Bilo je svakako dosta neopravdanih "progona", ali i prinudnih mera prema pojedincima za koje je život naknadno pokazao da su imali vrlo zle namere. Bila su to teška vremena u kojima je bunt protiv staljinističkog izopačavanja ideje socijalizma pretio da odnese i samu ideju. I takva pretnja neizbežno je morala biti od uticaja na nervozne i neadekvatne ili, kako se to danas kaže, kontraproduktivne postupke vlasti u SFRJ. Tragedija je bila u tome što mnogima, zašto ne reći, nisu smetale greške u nastojanju da se ostvari socijalizam ljudskog lika, koliko sam socijalizam. Što gospodin Popov smeće s uma.
Ostaje na kraju još jedna stvar koju bih voleo da raspravim sa gospodinom Popovim. On se u svojoj analizi, a to danas čine i mnogi drugi, poziva na individualne slobode i demokratiju, a da ne kaže šta pod tim podrazumeva, pa ja, iz tog razloga, ostajem u nedoumici pri pokušaju da uporedim ono za šta se on, očigledno, zalaže, sa onim šta smo imali u SFRJ. Pretpostavljam da je u pitanju individualna sloboda i demokratija koja danas postoji na Zapadu, u kapitalističkim zemljama, recimo u "najnaprednijim" kapitalističkim zemljama. Ako je to tako, onda je, koliko ja znam, reč o formalnim, uobičajilo se reći građanskim pojmovima koji dele sudbinu i ograničenosti društava čiju suštinu preslikavaju. Odnosno, "zapadna demokratija" podrazumeva formalnu, političku jednakost u smislu slobode govora i biranja političkih predstavnika. I tu bi se ta jednakost zaustavila. U svemu ostalom prava ljudi uslovljena su podelom društva na bogate i siromašne. Ako je to tako, a mislim da jeste, onda mi čitava analiza cenjenog Popova još više gubi na ubedljivosti. Ja, eto, ne bih stao iza takve demokratije i takve individualne slobode. Hvala gospodine Popov što ste mi dali povoda da ovo napišem.