Savetu za državnu bezbednost

Vlada Srbije, Beograd

Zahtev za uvid u dokumentaciju SDB-a relevantnu za rasvetljavanje smrti Radomira Radovića

Radomir Radović (1951-1984), građevinski tehničar, sindikalista, najtragičnija je žrtva političko-policijskog obračuna sa Otvorenim univerzitetom (1976-1984).
Da bi se rasvetlile okolnosti Radomirove smrti neophodno je izvršiti uvid i u relevantnu dokumentaciju kojom raspolaže DB.
Relevantna dokumentacija odnosi se na:

1.

Službene materijale sa sastanka Staneta Dolanca, tada sekretara Saveznog SUP, sa visokim policijskim zvaničnicima u beogradskom GSUP, održanog 19. ili 20. aprila 1984. godine. Tadašnja beogradska štampa pisala je kao da je taj sastanak održan 20. aprila, a sam S. Dolanc, u jednom znatno kasnije datom intervjuu slovenačkoj Mladini, kao datum tog sastanka navodio je 19. april. To nije teško utvrditi.
Na tom sastanku doneta je operativna odluka o primeni policijske represije radi rasturanja Otvorenog univerziteta. U noći 20. aprila, u jednom stanu, izvršena je policijska racija velikog obima i privedeno je u GSUP i(li) SDB svih 28 učesnika koji su te večeri prisustvovali sastanku OU (na njemu je uvodno predavanje imao pokojni Milovan Đilas). Šta je sve, ko i kako, govorio o Otvorenom univerzitetu? Ko je predlagao a ko razrađivao operaciju hapšenja? Šta je sve S. Dolanc, kao ključna figura, govorio i kakve naredbe i kome upućivao?

2.

Imena, zapisnike sa saslušanja, službene beleške i izveštaje pretpostavljenima svih službenika DB-a koji su privedene saslušavali između 20/21. i 23. aprila.
Bar pet osoba uhapšenih 20. aprila bilo je prilikom saslušanja maltretirano. Neka imena DB-ovaca su privođenima (nekima) bila poznata. Ali, u skladu sa tadašnjim običajima, tzv. ovlašćena službena lica se uglavnom nisu predstavljala. Na zapisnicima sa saslušanja po pravilu je stajao samo njihov svojeručni potpis (bez otkucanog imena iznad njega), koji nije mogao dešifrovati ni saslušavani, ni naknadni čitalac nekih od tih zapisnika.

3.

Imena, službene beleške i zapisnike ovlašćenih službenih lica koja su privodila i saslušavala R. Radovića.
Među materijalima iz istrage uhapšenoj i suđenoj beogradskoj "šestorici" učesnika OU ("organizatori ilegalnog neprijateljskog udruživanja") nalazi se i jedan zapisnik sa saslušanja R. Radovića. Datum na njemu se ne vidi, prilikom njegovog fotokopiranja datum je ili namerno ili slučajno nečim prekriven. Potpis ovlašćenog službenog lica je (bar meni) teško dešifrovati. Uvidom u dokumentaciju to neće biti teško. Ime zapisničarke sa tog Radomirovog saslušanja otkucano je mašinom. Sadržinu tog zapisnika gotovo u celini citiram u tekstu "Nerasvetljena smrt sindikaliste" (v. Republika, br. 286-287, 1-30. jun 2002. - www.republika.co.rs).
Prema izjavama jednog Radomirovog druga, Radomira je u noći 20/21. aprila saslušavao Ranko Savić, tada visoko rangirani službenik SDB. Tom prilikom Radomiru je i prećeno.
U odgovoru koji je pukovnik Ivan Đorđević, šef kabineta sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova D. Mihajlovića, uputio profesoru Svetozaru Stojanoviću (v. Republika, br. 290-291, 1-31. avgust 2002) stoji da je Radomiru "dana 21. 4. 1984. izrečena mera upozorenja zbog ekstremnog delovanja sa anarholiberalnih pozicija i zbog njegovih kontakata i veza sa grupom ekstremnih anarholiberala". Šta konkretnije stoji u toj meri upozorenja? U jednom dopisu DB-a upućenom Okružnom sudu u Beogradu (17. 07. 1984) nalazi se spisak lica (očito sa liste "anarholiberala") koja su od strane SDB upozoravana u periodu 1971-1984. Sem za šestoricu optuženih (M. Milić, D. Olujić, V. Mijanović, P. Imširović, M. Nikolić i G. Jovanović), za ostalih 16 lica se ne navodi na šta su konkretno upozoravani. Radomirovog imena tu nema. Zašto je sastavljač ovog dopisa to prećutao?
U nedelju 22. 04. 1984. službenici SDB došli su oko 20h u Radomirov stan i priveli ga na saslušanje. Radomiru i njegovoj tetki predstavili su se kao inspektori Mirosavljević i Petrović (bez pominjanja imena). Sa saslušanja se Radomir vratio oko jedan sat iza ponoći. Da li su oni (ko su tačno oni) i/li neko drugi (ko precizno) saslušavali Radomira te noći? O čemu sve? Pukovnik Ivan Đorđević, u svom već pomenutom odgovoru profesoru Stojanoviću, kaže da su sa R. Radovićem tog dana (ja naglašavam, te noći tog dana) "u prostorijama USDB Beograd obavljena dva informativna razgovora na okolnosti ekstremnog delovanja grupe kojoj je pripadao". Dva informativna razgovora u toku jedne, i to nedeljne noći indikatori su pritiska koji je na Radomira vršen.
U vreme nestanka i smrti R. Radovića njegovi najbliži i zainteresovana javnost nisu imali pojma o dva informativna razgovora. Iz odgovora I. Đorđevića, datog 18 godina nakon Radomirove smrti, nedvosmisleno proizlazi da je Radomir u noći 22. aprila 1984, dan pre nestanka, saslušavan kao osumnjičeni.

4.

Imena, službene beleške, kao i konkretne postupke (ako ih je bilo) službenika MUP-a, iz javne i državne bezbednosti, nakon što je Jelena Radović prijavila Radomirov nestanak.
Radomir je u ponedeljak tog 23. aprila 1984. otišao na posao, vratio se kući, izašao oko 17h da se nađe sa svojom devojkom, rastao se sa devojkom na oko 200m od svog stana i od tada više nije živ viđen.
Jelena se raspitivala u GSUP-u, SDB-u u Kneza Miloša, CZ-u... o Radomiru. Bila je uverena, kao i njegovi prijatelji i učesnici OU sa kojima je kontaktirala, da je Radomir ponovo uhapšen. Nakon tri dana podnela je zvaničnu prijavu o Radomirovom nestanku. Nakon podnošenja takve prijave ona ponovo, 27. 04. 1984, odlazi u SDB, što je konstatovano i u odgovoru I. Đorđevića. Ali, I. Đorđević ne kaže s kim je J. Radović razgovarala i da li je i šta SDB preduzela da bi se ustanovilo gde se Radomir nalazi. On pominje da je Radomirov ujak jednom "operativnom radniku napomenuo da se plaši da Radomir ne završi kao njegova majka..." (samoubistvo). Zar saznanje da je u porodici nestalog bilo i slučajeva samoubistva nije trebalo da vodi intenziviranju i ubrzavanju potrage za nestalim? Naravno, pod pretpostavkom da je Radomir stvarno bio nestao, a ne ponovo uhapšen.
Tridesetog aprila, u kasnim poslepodnevnim satima, Jelena Radović pronašla je Radomira mrtvoga u svojoj (njihovoj) maloj seoskoj vikendici u Orašcu (u blizini Obrenovca). Niko od Radomirovih suseda iz sela nije ga video u poslednjih nedelju dana. U Orašcu se svi međusobno poznaju (i stalni žitelji i "vikendaši"). Prema obdukcionom zapisniku, Radomirova smrt nastupila je 30. aprila, dakle, istog dana kada je pronađen mrtav. Prema jednom drugom dopisu Instituta za sudsku medicinu "smrt je nastupila najmanje na oko 72 časa pre obdukcije, koja je izvršena 2. 5. 1984. sa početkom u 9h", dakle 29, eventualno 28. aprila. Jeleni Radović i njenom advokatu Vitomiru Kneževiću nije omogućeno da prisustvuju obdukciji, iako su to, u skladu sa zakonom, zahtevali.

5.

Službene beleške (i druge materijale) Obrena Đorđevića, načelnika SDB Srbije iz 1984. godine.
Sva sredstva informisanja u SFRJ, sasvim sigurno sva najuticajnija, objavila su 10. maja 1984. saopštenje O. Đorđevića, dato Tanjugu, o smrti Radomira Radovića. U tom saopštenju se kaže da je "obdukcijom utvrđeno da na telu nema tragova nasilja i da je smrt nastupila kao posledica uzimanja prevelike količine sedativa". Drugim rečima, prvi čovek SDB Srbije tvrdio je da je R. Radović izvršio samoubistvo uzimanjem smrtne doze sedativa. Ali tog 10. maja izveštaj o obdukciji Radomirovog leša još nije bio završen. Advokat V. Knežević je to tog istog dana proverio kod direktora Instituta za sudsku medicinu. Obdukcioni zapisnik sa izveštajem nosi datum 14. maj 1984, a istražnom sudiji Okružnog suda poslat je 18. maja. U tom sudsko-medicinskom dokumentu nema ni pomena o sedativima. U njemu se kaže da je "smrt nasilna i (da) je nastupila usled trovanja 'fenitrotionom 50 EC' - preparatom iz grupe organo-fosfornih insekticida". Nikakav sedativ ne pominje se ni u drugom službenom dopisu Instituta za sudsku medicinu (8. 06. 1984). Otkuda Obrenu Đorđeviću priča o sedativima? Koji su i kakvi su njegovi izvori na osnovu kojih je sročio saopštenje od 10. maja o Radomirovoj smrti? I pre tog saopštenja za javnost O. Đorđevića do zainteresovane javnosti doprla je vest o samoubistvu sedativima. Nju je plasirao Ranko Savić prilikom jednog informativnog razgovora sa jednom od učesnica OU. Ko je još iz redova SDB-a plasirao priču o sedativima Obrenu Đorđeviću? Da li je i šta činio O. Đorđević da tu priču proveri? Da li je on nju proveravao i u Institutu za sudsku medicinu? Da li je O. Đorđević nešto preduzeo i ako jeste šta, da svoje izvore za priču o sedativima ispita nakon objavljivanja Izveštaja o obdukciji? Javno, ni on, niti bilo koji drugi policijski i politički zvaničnik nije više pomenuo sedative. O. Đorđević, prvi doktor bezbednosnih nauka na ovim prostorima, nije nikad javno objasnio zašto je kao uzrok smrti naveo sedative. A pitan je, on i zvaničnici iz vrha SDB-a, mnogo puta o tome. I o tome mora da postoji neki trag u službenim beleškama O. Đorđevića. U domen fantastike spada da dr Đorđević nije umeo da pravi razliku između sedativa i insekticida.

6.

Službene dopise na relaciji SDB (prvenstveno USDB Beograda), Okružno javno tužilaštvo, Okružni sud u Beogradu, vezane za "slučaj" Radović i "slučaj" beogradske "šestorice".
Nakon pronalaska mrtvog tela R. Radovića njegov "slučaj" vođen je u Okružnom sudu u Beogradu pod brojem 299/84. Istražni sudija bio je Dušan Radetić (ne znam da li sve vreme). Na jednom pozivu koji je dobila Radomirova tetka kao istražni sudija naveden je Duško Kovačević. D. Kovačević je, inače, bio istražni sudija tokom istražnog postupka protiv "šestorice" (za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti, čl. 136 u vezi sa čl. 114 KZ SFRJ). Pouzdano znam da je u "slučaju" Radović tužilac bio, sve vreme dok je pretkrivični postupak vođen, Danilo Nanović. D. Nanović je bio i tužilac u vreme istražnog i sudskog postupka (suđenja) protiv "šestorice". Kako se moglo dogoditi da isti tužilac bude određen u oba ova slučaja? U procesu protiv "šestorice" tužilac D. Nanović je svu svoju tužilačku aktivnost zasnivao na krivičnim prijavama USDB Beograd (prvu, protiv M. Milića i D. Olujića u vezi sa čl. 133 KZ potpisao je Ranko Savić, a drugu, njoj sličnu, samo protiv šestorice osumnjičenih i uhapšenih i u vezi sa čl. 136, Cvijetin Milinković) i na saslušanjima učesnika OU (više od 100 saslušanih) koja su uglavnom obavljali, na osnovu odluke D. Kovačevića, službenici USDB Beograd u prostorijama CZ-a. U "slučaju" Radović taj isti tužilac trebao je da preduzima sve neophodne radnje za rasvetljavanje "nestanka" i smrti jednog učesnika OU koji je hapšen, privođen i saslušavan od strane SDB, i u situaciji kada Jelena Radović, Radomirovi prijatelji i učesnici OU otvoreno upiru prstom na SDB kao odgovornu instancu za Radomirov nestanak i smrt. Uskoro nakon završetka dugotrajnog sudskog procesa protiv "šestorice" D. Nanović je avanzovao iz OJT u RJT. Uprkos tome što se u toku suđenja "šestorici" njegova optužnica u nekoliko navrata raspadala i prekomponovala.
OJT je izdalo prvo saopštenje povodom smrti R. Radovića 13. juna 1984. U njemu se navodi da je nesumnjivo utvrđeno da je "smrt samoubilačka i da se ne radi ni o kakvom krivičnom delu". Kao i O. Đorđević, i D. Nanović se poziva na izveštaj o obdukciji, samo što on govori o samoubistvu insekticidom. Tužilac se u tom saopštenju, kojim se zapravo istraga prekida, poziva i na to da je OJT do pomenutog zaključka (o samoubilačkoj smrti) došlo i na osnovu "drugih istražnih radnji - saslušanja rodbine, prijatelja i suseda". Problem je u tome što niko od malog broja osoba koje su pozvane da daju izjave nije svedočio da je Radomir imao nekakve "samoubilačke sklonosti". Ni oni, niti bilo ko drugi, nisu svedočili, odnosno rekli, da su videli Radomira nakon što se u kasnim poslepodnevnim satima, u ponedeljak 23. aprila, rastao sa devojkom. U pismu koje je D. Nanović uputio Jeleni Radović kaže se isto što i u pomenutom saopštenju, s tim što se pri ređanju na osnovu čega je sve zaključeno da je u pitanju samoubistvo navode i izveštaji GSUP-a (bez specifikacije). O kakvim se izveštajima radi? Da li dolaze iz javne ili tajne policije GSUP-a? D. Nanović je u pretkrivičnom postupku u "slučaju" Radović odbio skoro sve zahteve za preduzimanje istražnih radnji koji su dolazili od advokata V. Kneževića. Kriminalističke analize otisaka na predmetima u maloj kući gde je Radomirov leš nađen nije bilo. Tačnije, otisci nisu ni uzeti. D. Nanović je odbio i zahtev za saslušanje onih koji su Radomira hapsili, privodili, saslušavali. OJT je odbilo i niz zahteva V. Kneževića da se od Instituta za sudsku medicinu zatraže stručna objašnjenja u vezi sa nalazima iz obdukcionog izveštaja. U jednom od obraćanja OJT V. Knežević je napisao: "šupljina u desnoj polovini baze jezika leša Radomirovog... ukazuje na moguću povredu od eventualnog sipanja otrova u Radomirova usta od strane lica za sada nepoznatog - a ožiljak na unutrašnjoj strani na gornjoj polovini desne podlaktice leša Radomirovog (istakao V. K.)... ukazuje na moguće mesto davanja otrova ili omamljujućeg sredstva Radomiru putem injekcije od strane lica za sada nepoznatog". D. Nanović, kao i neki drugi državni zvaničnici, pozivali su se, pri obrazlaganju tvrdnje o "samoubilačkoj" smrti, sem na "slučaj samoubistva u užoj Radomirovoj porodici", i na činjenicu da na Radomirovom lešu nisu bile konstatovane povrede tipa preloma kostiju, većih nagnječenja mišića, fizičkom silom izazvanih povreda unutrašnjih organa... Ali, zar kod nasilnih trovanja moraju da postoje i takve povrede? Po pravilu, u takvim slučajevima ih nema (opširnije o istrazi u "slučaju" Radović u tekstu "Nerasvetljena smrt sindikaliste").

7.

Službene beleške službenika SDB-a koji su, zajedno sa D. Nanovićem (i nekolicinom drugih zamenika okružnih javnih tužilaca), sprovodili istragu protiv "šestorice". To su: Milinković Cvijetin, Puzović Mile, Hiseni Sahit, Ristić Ljubomir i Miljković Milun. To su bila ovlašćena službena lica na koja je istražni sudija D. Kovačević preneo ovlašćenja za saslušavanje svedoka (učesnika OU) i sprovođenje drugih istražnih radnji. Uvid u službene beleške navedenih službenika neophodan je bar do datuma kada je OJT izdalo prvo zvanično saopštenje o smrti Radomira Radovića.

8.

Službene beleške sledećih službenika SDB-a: Ranko Savić, Andreja Savić, Milenko Trošić, Vladimir Pončić i Ivan Veličković. To su imena ovlašćenih službenih lica koja su učestvovala u hapšenju, privođenju na informativne razgovore i saslušanju učesnika/ca OU pre podnošenja prve krivične prijave (Ranko Savić, 7. 05. 1984) protiv "izabranih" članova OU kao "organizatora ilegalnih sastanaka". Tačnije, to su ovlašćena službena lica koja sam, na osnovu materijala iz istrage koju su optužena "šestorica" na sudskom procesu "izboksovala", uspela identifikovati. Imena ostalih službenih lica (v. i tačku 2 ovog mog zahteva) mogu se identifikovati polazeći od imena privođenih i saslušavanih učesnika/ca OU.

9.

Službene izveštaje koje su ovlašćeni organi SDB-a upućivali tadašnjim partijskim i državnim organima Beograda, Srbije i SFRJ, kao i njihovim čelnicima - bilo po "pravilima službe", bilo na zahteve dotičnih - u vezi sa "slučajevima" "dvadeset osmorice", Radović i "šestorice".
Tada, 1984. godine, u kritičkoj javnosti su najčešće prozivani političari bili S. Dolanc, Veselin Đuranović, Nikola Ljubičić i Slobodan Milošević. U toku samog suđenja, od strane optuženih, najviše i najupornije su bili apostrofirani S. Dolanc i S. Milošević, tada predsednik GK SK Beograda. Na inicijativu i po nalogu S. Miloševića održani su, u vreme kada je suđenje "šestorici" već neko vreme bilo u toku, vanredni sastanci partijskih organizacija. Materijale za te sastanke članovi partije mogli su da dobiju samo na revers. U njima se govorilo - a to je "procurelo" u javnost preko jednog Radomirovog druga koji je o njihovom sadržaju kritički govorio, a zatim napustio SK - o aktuelnoj političko-bezbedonosnoj situaciji, nastojanjima "organizatora ilegalnih sastanaka" da svoje "neprijateljsko delovanje" prošire na studente u studentskim domovima, i među radnike, sve najgore o "opasnoj šestorki" i ličnostima svakog od njih ponaosob. U tim poverljivim partijskim materijalima nije bilo reči o tada već pokojnom Radomiru, ali je njihov sadržaj, tačnije, u njemu sadržana političko-policijska konstrukcija delovanja "neprijateljske organizacije", indikativna za razumevanje razloga zbog kojih je upravo Radomir Radović, obrazovani radnik i angažovani sindikalista, bio predmet "posebnog tretmana" nakon hapšenja 28 učesnika OU.

10.

Dosije tajne policije o Radomiru Radoviću.
Nakon pronalaska mrtvog Radomira i hapšenja "šestorice" režimu naklonjeni novinari plasirali su u javnost tvrdnje iz anonimnih izvora SDB-a kako R. Radović nije imao "dosije", iako je Službi bilo poznato da je on "više puta" dolazio na sastanke sa "tribinašima" (v. tekst "Između milicije i peticije", NIN, 20. maj 1984). Ta DB-ovska tvrdnja je čista laž, tačnije bila je to laž u funkciji diskvalifikovanja ličnosti mrtvog čoveka. Argumente u prilog moje (i ne samo moje) tvrdnje da je R. Radović imao dosije u SDB-u iznela sam u tekstu "Nerasvetljena smrt sindikaliste". Toj argumentaciji dodajem sada i konstataciju iz pisma Ivana Đorđevića da je R. Radović saslušavan "na okolnosti ekstremnog delovanja grupe lica kojoj je pripadao". Nije li logično da neko ko pripada "grupi ekstremnih anarholiberala" ima i dosije? Pogotovo neko ko je, kao Radomir, imao hrabrosti da Kongresu SSJ uputi protest protiv vojnog udara generala Jaruzelskog u Poljskoj i režimske represije nad poljskim sindikatom Solidarnošć i poljskim radnicima (Radomirovo pismo, u kojem kritički govori i o našoj tadašnjoj društvenoj situaciji i tadašnjoj sindikalnoj organizaciji, upućeno je 27. 10. 1982. Devetom kongresu SSJ). U već pomenutoj Službenoj belešci DB-a upućenoj istražnom sudiji D. Kovačeviću za petoricu, od šestorice uhapšenih, navodi se kao inkriminišući i njihov angažman povodom vojnog udara u Poljskoj (protest pred ambasadom Poljske, demonstracije na Trgu Marksa i Engelsa u junu 1982, peticije, tribine).
Dosije o R. Radoviću neophodno je pregledati bez onih crnih trakica preko imena stalnih i honorarnih saradnika SDB-a (građani su, prema Uredbi o dosijeima iz maja 2001, imali prilike da vide samo takve, i to "dajdžest" verzije policijskih dosijea o sebi).

Nadam se da ćete mi omogućiti uvid u navedene arhivske materijale SDB-a, relevantne za rasvetljavanje poslednjih dana života, kao i smrti Radomira Radovića. Uvid, bez crnih trakica, i uz mogućnost beleški i(li) fotokopiranja. Na rasvetljavanju smrti R. Radovića njegovi bliski rođaci, prijatelji, kolege, drugari insistiraju evo već punih 19 godina.
Želim da verujem da mi saglasnost za uvid u traženu dokumentaciju iz arhiva DB-a nećete uskratiti uz obrazloženje da nisu doneseni zakoni o otvaranju arhiva bezbednosnih službi. Shvatite ovo moje obraćanje vama i kao još jedan apel za što brže donošenje odgovarajuće zakonske regulative. DOS je u svom predizbornom programu iz 2000. godine obećao da će to učiniti nakon 100 dana od konstituisanja nove vlasti. Da je obećani zakon donesen verovatno ne bi ni bilo potrebe da vam se na ovaj način obraćam.
A ako se vi ipak, iz meni teško razumljivih razloga, odlučite da mi uskratite saglasnost za uvid u traženu dokumentaciju, onda vas molim da od odgovarajućih službi i službenika zatražite jedan kompletan, sadržajan i detaljan odgovor na pitanja sadržana u ovom dopisu, tačku po tačku. Dokumentaciju relevantnu za saznavanje istine o Radovićevoj smrti specifikovala sam koliko je to bilo u mojoj mogućnosti. Zamolila bih vas, takođe, da zadatak vezan za odgovore i dileme navedene u ovom mom dopisu ne poverite osobi/ama koje se u njemu pominju kao tadašnji (eventualno i sadašnji) službenici SDB-a ili su u srodstvu sa takvim osobama. Njihove odgovore ne bih mogla smatrati (i ne samo ja) kredibilnim.
Odgovor koje je profesor S. Stojanović dobio, nakon pisma upućenog ministru Dušanu Mihajloviću, od njegovog šefa kabineta i savetnika, pukovnika Ivana Đorđevića, u sadržinskom pogledu je krajnje štur i nedorečen, a politički jezik i stil kojim je napisan ostavlja, najblaže rečeno, mučan utisak. To je politički jezik i stil iz sredine 80-ih godina. Datum ispod tog pisma-odgovora delovao mi je nestvarno. Po cenu da budem i pomalo patetična, taj jezik i stil bio je i uvredljiv za sve one koji su u vezi sa OU bili privođeni, saslušavani, pretresani, suđeni... Ako je tačno da je pukovnik I. Đorđević bliski srodnik Obrena Đorđevića (sin, kako je pisalo u jednom beogradskom nedeljniku nakon 5. oktobra), onda sadržinske i stilske karakteristike njegovog odgovora i mogu da razumem, iz jedne ljudske perspektive. Ne mogu da razumem, a još manje opravdam, što je, u tom slučaju, upravo njemu povereno pisanje odgovora. Nikoga ne treba dovoditi u situaciju u kojoj može biti suočen da bira između istine i lojalnosti nekome ko mu je blizak. Ovo pominjem da se sličan propust ne bi ponovio. A ako pukovnik I. Đorđević nije u srodstvu sa bivšim šefom SDB Srbije dr Obrenom Đorđevićem, izvinjavam se. U tom slučaju moje primedbe na odgovor Ivana Đorđevića mogu biti samo oštrije. Ono što u tom odgovoru smatram relevantnim već sam nekoliko puta pomenula. To samo potkrepljuje dobro poznat stav da je bilo kakav odgovor vlasti bolji od nikakvog.
U nadi da ćete mi, i pored manjkavosti zakonske regulative, omogućiti uvid u traženu relevantnu dokumentaciju, s poštovanjem
Beograd, april 2003.

Jelka Kljajić Imširović
učesnica nekadašnjeg OU
prijateljica pokojne Jelene Radović
Kosovska 9, 11000 Beograd

P. S. Ovaj dopis upućen vama bio je završen tik pred 12. mart 2003. Nisam vam se obratila u vreme vanrednog stanja, zbog tragičnog atentata na premijera, čoveka koga sam i lično poznavala, i uvažavanja vaše zauzetosti u vezi sa rasvetljavanjem ovog političkog atentata i borbom protiv ratnog i mirnodopskog mafijaškog kriminala.