Pojedinac, narod i demokratija*

Kad već ne mogu drugo šta da iznesu protiv demokratije, njeni protivnici žele da je obeleže kao sistem koji je nesaglasan sa duhom našeg naroda. Po njima, naš narod treba da obaci demokratiju kao tuđinsku, kao politički i društveni poredak koji, možda, odgovara nekoj drugoj sredini, ali našoj izvesno ne.
Nije nimalo teško pokazati trošnost ovakvog rezonovanja ili bolje reći prostog tvrđenja. Jer ako pođemo od najrasprostranjenije i najuobičajenije definicije demokratije kao vladavine naroda, onda bi izišlo da duhu našeg naroda ne odgovara da on sam sobom upravlja, nego da tome duhu odgovara da njime neko drugi upravlja. Međutim, pridavanje na taj način ropskog duha našem narodu odlučno pobija njegova borba za spoljašnju i za unutrašnju slobodu, borba u kojoj je on toliko žrtava podneo. I upravo pada u oči da ove žrtve naročito slave i veličaju oni koji inače odriču demokratiju, zaboravljajući tako cilj radi koga su one date. (...)

Ako je reč o pojedincu, objektivan čovek, ma koliko se trudio, ne bi uspeo da pronađe zašto danas ne bi trebalo voditi računa o njegovom ljudskom dostojanstvu, zašto bi mu se uskraćivalo da misli svojom glavom i slobodno iskazuje svoje misli, kao i zašto bi ga trebalo ostaviti da bude eksploatisan i ugnjetavan bez milosti. I sve to pošto je izišao iz jednog rata u kome su od njega zahtevane natčovečanske žrtve koje je on dao bez pogovora i, možda, kada se nalazi uoči drugog rata u kome će se slično opet od njega tražiti. U stvari, naš čovek, kao što je juče imao, tako i danas ima, i sutra će imati, prava na čoveka dostojan život - danas možda više nego juče, sutra možda više nego danas - pravo koje mu može oživotvoriti i obezbediti samo demokratija. Prema tome, u pogledu pojedinca ništa nove prilike nisu izmenile, sem ako još nisu pojačale njegovu potrebu za demokratijom.
Od samog stvaranja naše zajedničke države istaknut je u prvi red problem srpsko-hrvatskih odnosa u njoj. Niko neće poricati da su velike štete pretrpeli i Srbi i Hrvati, i državna celina što taj problem nije blagovremeno rešen, kao što se, valjda, niko neće naći da poriče da su nedemokratski pokušaji rešenja ovoga problema samo sve više pogoršavali našu unutrašnju situaciju. Najzad je sporazumno rešenje, koje je demokratija istakla, pobedilo makar i delimično, ali se to rešenje mora silom stvari upotpuniti i na celu zemlju primeniti, kao što to zahteva demokratsko načelo ravnopravnosti za koje su i Srbi i Hrvati. Stvar je u tome da se dovedu u sklad interesi delova i interesi celine, da se nađe i sprovede takvo uređenje, koje će u snazi delova pružati oslonac za celinu, a u snazi celine - oslonac za delove. Jednom reči, sprovesti široku i duboku solidarnost delova i celine - solidarnost koja predstavlja najbolji izvor njihove snage. A i solidarnost je jedno načelo demokratije, što pokazuje da je demokratija i ovde u stanju i dati i sprovesti najbolje i najkorisnije rešenje. (...)

Napred, br. 32, 27. 12. 1939.

*

Jer i kod nas ima tradicija i tradicija. Postoje tradicije koje nas pritiskuju i koje bi trebalo na svaki način odbaciti, ali postoje i tradicije koje su bile i ostale smisao našeg života, onako kako ga najveći deo našeg naroda shvata, i kojima bi trebalo po svaku cenu povratiti njihov pun značaj.
Koje su to vrednosti prirasle za srce našem narodu, i za čije je stvaranje, odbranu i održanje on podneo ogromne žrtve, na kojima se upravo i uzdiže njegova veličina? Mislimo da nećemo pogrešiti ako ih svedemo na ovo trojstvo: nacionalna nezavisnost, unutrašnja sloboda i društvena pravda. To su vrednosti koje je naš narod u prošlosti umom prihvatio i u srcu nosio. Istina, retko ih je on u stvarnosti sve tri skupa imao, al' ih sam on nikad u svojoj svesti i svojoj duši jednu od druge odvajao nije. To su njegove tradicije bile i, mi tvrdimo, ostale i danas u ovim uznemirenim vremenima - ma šta inače graktale razne ptice zloslutnice.

Napred, br. 74, 16. 10. 1940.

* Iz: Dr Mihailo Ilić, Politički članci, Beograd 1946, Izdavačka zadruga Politika i Društvo, str. 17, 18-19, 37-38.