|
Godina XV (2003)
|
1-31. jul 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta čitate
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
O građanskoj klasi* "Kako je i zašto srpsku građansku klasu
pojela plesan?" * "Zašto je leva građanska inteligencija (u daljem tekstu legrain) počinila klasno izdajstvo?" "Iz pravdoljublja.Mladi ljudi, dobrim delom još gimnazijalci, reagovali su posle Prvog svetskog rata na vladajuću represiju, lopovluk i hipokriziju baš kao što su naša deca reagovala na najsavršeniji od svih društvenih sistema. Slušali su pobedničku nacionalnu fanfaronadu, pričano im je o rodoljublju, žrtvovanju, samoodricanju, plemenitosti i poštenju, a oko sebe, u bližoj i daljoj rodbini, među porodičnim prijateljima, gledali su grabež i lenštiluk, sinekure i privilegije, političke nameštaljke i korteštvo, kocku, lumperajke, ratne profitere, silovane sobarice, preljubnike, defraudante, bogomoljce i doušnike, ordenjem okićene frazere koji metka nisu ispalili i ordenjem okićene invalide koji prose. Euforiju jugoslovenstva prihvatili su čista srca, u gimnaziji su se oduševljavali Skerlićevom idejom da svi pišemo ekavicom i latinicom (mnogi su tome ostali dosledni do kraja života), a kod kuće su slušali o hrvatskim, bugarskim i arnautskim nepočinstvima, o tome kako je Srbija prodana na doboš i kako je Musolini u pravu što ne da Istru i Fijumu, jer bi to Hrvati samo zloupotrebili za neke svoje prljave ciljeve.
Nešto jačeg uticaja na omladinu legraina imale su Crvene magle Dragiše Vasića i prva Krležina svedočanstva. Antiboljševička propaganda odbijala se od oklopa nepoverenja, o koji su se odbijale i strašne priče ruskih emigranata. Njima je verovao samo ko je hteo. Rusi su, svojim uključivanjem u krajnju, opskurantističku desnicu, čak delovali kao kontrapropaganda. Izuzeci su bili grupa 'Zemgor' oko Fjodora Mahina i nešto menjševika, koji su dosta brzo otišli dalje na Zapad. Pristajanje uz komunizam nije bilo ni masovno ni generacijsko, nego s razdelom i pojedinačno, gradirano. Najveća većina nikad nije ni pristala do kraja nego je svako zadržavao svoje rezerve, koje će raznim povodima doći do izražaja. Naveliko prevođena sovjetska beletristika - Od Iljfa i Petrova i Zoščenka do Erenburgove Ulice u Moskvi i Čokolade Tarasova-Rodionova - upozoravala je na naličje novog poretka. Nisu bez upozorenja bili ni filmovi na koje se hrlilo: Pastir Kostja, Volga, Volga, Cirkus. Teško je reći koliki je bio uticaj zavrbovanih. Ako se pretpostavi da je Vlada Ribnikar bio jedan od njih (a ima osnova sumnji zbog slučaja Vukelić), nema dvojbe da je oko sebe okupljao one koje je ocenjivao kao sklone sapatništvu. A za sapatništvo su se, tridesetih godina, lako opredeljivali svi antifašisti, što će reći misleći, pošteni ljudi. Situacija je bivala sve oštrije manihejska: ili-ili. Antifašizam još nije značio prihvatanje komunizma, ali je značio opredeljivanje. A kad si u načelu opredeljen, lako postaješ pristrasan. Rascep oko trockizma, moskovski procesi, izdaja u Španiji, sve je to saputnike i simpatizere stalno dovodilo u nove nedoumice. Na jednoj večeri kod Ribnikara, moj otac je rekao: 'Ponekad pomislim da je Staljin poludeo'. Na to se Đilas grohotom nasmejao: 'Ja, kad mi nešto nije jasno, sačekam postanovljenije iz Moskve. Onda sve dođe na svoje mesto'. Sukobi na književnoj levici imali su dvojak efekat. S jedne strane, pothranjivali su rezerve, a s druge jačali uverenje da se između dva zla mora birati manje. Nikom nisu bili simpatični montanjari, ali je u gužvi oko 'Pečata' i u svemu što je sledilo ojačalo uverenje da su, na kraju krajeva, ipak svi u jednom frontu. Čarke su se, uprkos tome, nastavile. Mahom su ih započinjali sektaši. Kada sam, za vreme okupacije, pitao Huga Klajna zameraju li mu druženje s Markom Ristićem, on je rekao: 'Obrnuto. Ja sam obeležen kao 'desni trockista' i Marku zameraju druženje sa mnom'. (Uzgred, kad je Klajn tražio vezu da ide u partizane, otporučeno mu je: 'Dođi, da te streljamo'.) Posle oslobođenja zvali su ga na razgovor Đilas i Čolaković. Rekli su mu da se briše sve što je ranije bilo i da on može da se bavi pozorištem, pod uslovom da se okani frojdizma. Moju majku su, 1936. godine, kao politički nekompromitovanu, uzeli za glavnog urednika (i pro forma vlasnika) 'Žene danas'. To je ona shvatila kao prosvetiteljski zadatak sa što neupadljivijom političkom propagandom. Sa svima se u redakciji slagala, osim sa Mitrom Mitrović, koja je tražila propagandu do daske. Tikva je pukla posle pakta Ribentrop-Molotov, kad su počeli da izlaze direktivni članci u kojima je na Englesku i Francusku svaljivana sva krivica za rat. Moja mati je u jesen 1940. najzad podnela ostavku, obrazlažući je time da, posle sestrine smrti, mora da se stara o njenoj deci. Posle toga izašao je u 'Proleteru' članak gde je proglašena za trockistu, a Vlada Dedijer je javno napao Elija Fincija što nam dolazi u kuću. 'Žena danas' uskoro je zabranjena, a nama su nastavile da dolaze njene saradnice, neke od njih samo na skrivanje, većina prijateljski. Rusko-nemački pakt i sovjetski napad na Finsku uneli su nove smutnje u duše simpatizera - ne u smislu 'za koga navijati?' nego 'kako to braniti!?' Počelo je da jača mišljenje da je probni kamen antifašizma borba protiv Hitlera, makar to značilo savezništvo s Englezima. Uspostavljanje diplomatskih odnosa sa SSSR, u leto 1940, donelo je varljive nade. Ispostavilo se da su sovjetski diplomati i novinari savršeno kruti, prjamolinjejši, s naočnjacima i bez interesa za razgovor van okvira postanovke. Jedini je humano štrčao Poletajev, dopisnik 'Pravde', koji je u pijanstvu izazivao javne skandale, pa je ubrzo opozvan. U susret ratu išlo se, između ostalih iluzija, i s iluzijom da Rusi neće Nemcima tek tako prepustiti Balkan. Ako budemo napadnuti, moraće da intervenišu. Čak se i u prvim danima aprilskog rata širila vest radio-mileve da su Rusi prešli Karpate i napreduju kroz Mađarsku. Posle 'verolomnog napada', razume se da smo svi zdušno navijali. To su činili i apolitični građani. Za leve intelektualce i poputčike uopšte se više nije postavljalo pitanje 'za koga biti?' nego 'čemu se nadati?' Mnogi su čekali oslobođenje sa zebnjom u srcu. Marko Ristić i Aca Vučo obrađivali su Ivu Andrića, spasavajući ga od odlaska na Ravnu goru. (Navodno je imao i uniformu sašivenu.) Mima Dedinac se kao bolesnik vratio iz zarobljeništva i kuražio pred neminovan susret s agitpropovcima. U jednom razgovoru, negde potkraj leta 1944, rekao sam Radi Bunuševac da će biti odvratno pod Mitrom i Đilasom. Odgovorila je: 'Šta ćeš, oni su se borili...' Nije ih malo koji su nosili kompleks krivice zato što nisu bili u NOB. Aca Vučo je o tome napisao čitavu trilogiju. Od svih bivših nadrealista stradali su samo Đorđe Jovanović Jarac i Noje Živanović - prvi kao partizanski komesar na Kosmaju, leta 1943, a drugi kao svađalica, pred samo oslobođenje. Krenuo je bio avalskim drumom u susret 'svojima', posvađao se s prvom partizanskom patrolom na koju je naišao i na mestu je upucan. Oslobođenje je većina dočekala ne samo sa zebnjom hoće li u novom poretku biti prihvaćeni, nego i sa strepnjom za goli život. Slučaj novinara Sime Francena bio je i opomena ('vi koji ste preživeli, pazite se') i razuveravanje ('ovde je povučena crta'). Osim spiskova streljanih po odluci vojnog suda, objavljenih u jednom od prvih brojeva 'Politike' tada se (a i kasnije, sve donedavno) nije znalo za likvidacije mimo suđenja i zvanično saopštene krivice. Uzdah olakšanja bio je dubok i dug - sve do proleća 1945, kada se manje-više razjasnilo šta je kome pripalo. Marko Ristić je otišao u Pariz, za ambasadora, Vučo je postao predsednik Komiteta za film, Dedinca je Vlada Ribnikar uzeo u 'Politiku' za doglavnika. Sam Vlada, iako su mu pripali čast i mast, nikad nije ušao u stvarnu vlast. Njegova je politička uloga iscrpena promocijom za potpredsednika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ-a) i otada je bio Titel ohne Mittel. Slat je u razne misije, delegiran u međunarodne forume, da bi završio kao nekakav šraf u vezi s UNESCO-m. Razni drugi udomljeni su po izdavaštvu i kulturi. Koliko su poputčici, simpatizeri i levi intelektualci pristajali da budu vodonoše iz oportunizma, a koliko su sami sebe indoktrinirali da se srode i identifikuju s režimom, svakako varira od slučaja do slučaja. U rasponu od Pavla Stefanovića do Oskara Daviča ne isključujem ni slučajeve čistog mazohizma, ni slučajeve čistog nitkovluka. Mislim da je većina 'poštenih intelektualaca' razrešila svoje sumnje i moralne dileme odlučivši da pošteno radi svoj posao, a u nadi da čitav sistem ipak ima nekoga smisla. Diplomatski i drugi magacini svakako su igrali ulogu u korumpiranju. Stvarali su osećaj, ako ne povlašćenosti, a ono bar prihvaćenosti. Otac moje žene bio je jedan od retkih koji je odbio da se snabdeva u diplomatskom magacinu, rekavši da ima dovoljno sa taštinog salaša. To je bilo proglašeno za demagogiju i bilo mu je jedna od otežavajućih okolnosti kad je stradao po liniji IB. Šire porodice - tašte, svastike itd. - prihvatile su specijalno snabdevanje kao nešto što 'pripada', kao nekakvo obeštećenje za gubitak ranijeg socijalnog položaja. Neretko su, na sedeljkama, uz kekse i likere iz diplomatskih magacina prepričavani najnoviji vicevi iz čaršije. Stambeno pitanje se takođe rešavalo prema 'statusu'. Kad je, krajem 1946, postalo jasno da se u vinograd na Dedinju nećemo vratiti, a tašta Marka Ristića, kod koje smo stanovali, pritisla da se iselimo iz njenog stana u Rige od Fere, jer je bila naumila da taj stan izda stranim diplomatama, moj otac je, kao glavni urednik 'Glasa', zavapio gde je trebalo, pa smo se tačno na Božić 1947. preselili iz Rige od Fere u Dušana Bogdanovića i tu ostali sve do konačne prodaje vinograda i kupovine kuće u Vojvode Dragomira. Sukob sa IB-om i odbacivanje staljinske nadgradnje još su više približili 'poštenu inteligenciju' režimu. Proći će vremena dok se legrain ne opasulji da je suština sistema ostala staljinistička. Prvo su to osetili Golootočani u Petrovoj rupi, ali oni nisu priznali (mnogi ni danas ne priznaju) da je to bila samo lokalna balkanska varijanta gulaga. Pedesetih godina i kasnije, na ekscese režima - zabrane, packe, kazne, hapšenja, suđenja - inteligencija je reagovala nejedinstveno. Ona ionako nije bila ni ideološki ni generacijski blok. Već su bili stasali neki novi klinci, koji su se ubacivali u sukobe 'predratnih', a sve više uvlačili 'predratne' u svoje sukobe. Obrazovalo se posleratno ustrojstvo simultanog trvenja i kolaboracije vlasti i inteligencije, koje je potrajalo sve do nedavnog sloma sistema. Osim još pogdekojeg fosila, predratne leve građanske inteligencije više nema. Njeno 'klasno izdajstvo' odavno je otišlo ad acta i nema više nikakve veze s učešćem današnje inteligencije u režimu mafije. Naša su deca uvereno na strani opozicije, koja stremi da izgradi novo građansko društvo, u kome će se, pre ili posle, ceo proces ponoviti." Motiv preobraćenika i moral janičara privlačili su Pekića kao svakidašnje prirodne pojave u svetu hladne zebnje bez utehe i oslonca, u svetu i naraštaju gde se na svakom koraku susretao Savle preobraćen u Pavla. Tri esejistička zapisa iz dnevnika i neobjavljenih rukopisa, "Pretvaranje maske u lice ili o rizicima simulacije", "Diskretne čari kompromisa" i "Morbus Pauli ili o preobraćeništvu" - sva tri napisana u različitim vremenima dok se još razmišljalo o Graditeljima - jasno govore o tome da je Pekić u svome naraštaju "jedne mladosti na Balkanu", kao središnji motiv opšteg društvenog morala epohe, dobro video i gledao jednu istu i nedeljivu dramu zabluda i prilagođavanja. Mimikrija se, utvrđuje on, kod ljudi našeg vremena sve više pretvara u potpunu asimilaciju, maska vremenom srasta s licem koje se krije ispod nje i "ispod koje iščezava pravo i stvarno lice. Maska ovladava umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikad ne skida, postaje njeno prirodno naličje. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se novi čovek".
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
