Jugoslavija: Neizbežnost raspada?

Od proleća 2003. hrvatska štampa puna je "putopisa" javnih ličnosti koje nakon 9 ili 15 godina ponovo dolaze u Beograd. Budući da se radi o razumnim ljudima i njihovi utisci su razumni, bilo da su kritički ili egzaltirano nastrojeni. Karakteristično je da gotovo svi oni u Beogradu vide ili traže neku kopču sa bivšom Jugoslavijom, koje nikako da se otresu. Jedan od takvih tekstova nedavno je u Feralu objavio Ivo Štivičić i u njemu pored ostaloga piše: "Običan si građanin ove zemlje, bivše zajednice jugoslavenskih naroda i putuješ, nakon punih 15 godina, na susret, između ostaloga i sa djelom sebe iz boljih, prošlih vremena". Za razliku od nedorečenosti Štivičićevih "boljih, prošlih vremena", preko 7000 učesnika proslave ovogodišnjeg 111. rođendana Josipa Broza Tita, u Kumrovcu, "najveličanstvenijeg za poslednjih 12 godina", kako piše Jutarnji list, bili su određeniji. Puljanin Bojan Kovačević: "Znate zašto je tome tako? Zato što je ljudima svaki dan sve gore, a ovo nam dođe kao neki odušak". Andrea i Ivana: "Svake smo godine ovdje, i to zato što smo odgojene u onom starom duhu, da poštujemo sve narode i pozitivne vrijednosti koje su nekada bile na cijeni".
Jugonostalgija, reč kojoj je negativno značenje udahnuo Franjo Tuđman, vremenom postaje ono što joj je pravo značenje: neagresivna tuga ili čežnja za (nestalom) domovinom. Pokušaćemo ovim tekstom da dokučimo čime je ta zemlja zaslužila da je se, tuce godina posle njenog raspada, ljudi sve više prisećaju. Možda je prisećanje deo okajanja krivnje za pasivno praćenje njenog raspada i nacionalističkog orgijanja. Istoričari i publicisti, kod nas i u svetu, napisali su na stotine knjiga o tom raspadu i u najvećem broju njih dominira tvrdnja da je raspad bio neizbežan. Taj zaključak, nažalost, nema veću vrednost od onog Marfijevog zakona, koji kaže: "Ono što se desilo, moralo se desiti". Naknadna pamet.

»Kad vidim brojke dođe mi da puknem« (R. Butulija)

Uprkos omrazi (jer brojke mogu biti neugodne) ili makar dosadi koju brojke kod nekih izazivaju pokušaćemo da damo sažet statistički pregled razvoja druge Jugoslavije, oslanjajući se ponajviše na knjigu Jugoslavija 1945-1990,1 izveštaje OECD, odnosno SZS, NBJ i druge publikacije. Društveni proizvod po stanovniku u Jugoslaviji 1939. godine (ta godina je uzeta kao reper, jer je trebalo nekoliko godina posle rata da bi se organizovala statistička praćenja) iznosio je 116 dolara, godine 1952. bio je 212, a od sredine osamdesetih godina stalno se kretao oko 3800 dolara pažljivo brinući da ne prekorači tu granicu, jer bi se tada izgubio status za dobijanje najpovoljnijih kredita od Svetske banke. Sumnjajući u naš iskaz dohotka, CIA je 1988. godine izvršila analizu jugoslovenskog GNP prema kupovnoj moći (PP ponder) i konstatovala da Jugoslavija objektivno ima dohodak po stanovniku od 5100 dolara ili podjednako kao članica Evropske zajednice - Grčka.
Druga Jugoslavija je od prve nasledila, ili preotela, kako hoćete, poziciju jedne od najnerazvijenijih zemalja Evrope. Navedeni podatak o dohotku, kao i sve one koji slede, ne treba uzimati za dokaz da je svaki građanin bukvalno 44 puta bolje živeo potkraj komunističke Jugoslavije nego u kraljevini, već samo kao okvirno merilo tendencije razvoja. Prosečan životni vek 1939. godine iznosio je 45,5, a 1990. 71,5 godinu. Taj indikator sadrži u sebi promenu načina života, ishrane (povećanje potrošnje mesa po stanovniku za 22 puta, na primer) uz smanjenje učešća ishrane sa 53, na 38,7 odsto ukupnih troškova, poboljšanje zdravstvenih uslova (broj lekara povećao se 9 puta, medicinskog osoblja 32, a broj bolničkih postelja 6 puta). Prosečna stopa rasta zaposlenih od 1947. do 1990. godine iznosila je 3,5 odsto godišnje i bila je jedna od najviših u Evropi. Ako se kao indeks uzme 1955. godina, onda je industrijska proizvodnja 1939. iznosila 41, a 1990. godine 906 indeksnih poena ili 22 puta više. Iako se robuje uverenju da je u "komunizmu" favorizovana teška industrija, porast proizvodnje robe široke potrošnje je još upečatljiviji: 21 prema 1092 poena ili 52 puta više.
Ne manji tempo razvoja postignut je u sferi obrazovanja. Nepismenih je u prvoj Jugoslaviji bilo 44,6 odsto, a prema podacima iz popisa 1991. godine u Jugoslaviji je bilo 5 odsto nepismenih. Broj završenih osnovaca se udvostručio, srednjoškolaca udesetostručio, a broj završenih studenata povećao 11 puta. "Malo je zemalja u Evropi i svijetu u kojima se za ovako kratko vrijeme toliko izmjenila obrazovana struktura."2 Porast stepena obrazovanosti uticao je i na bujanje kulture i institucija. Dnevnih listova je u prvoj Jugoslaviji bilo 29, a 1990. je njihov broj porastao na 2063, s tim što su štampani na 12 jezika, što će reći da je skoro svaka nacionalna manjina imala svoje dnevno glasilo. Izdavačka delatnost sa 43,5 miliona primeraka knjiga i časopisa najbolje svedoči o usponu. No, potkraj dolazi do zatvaranja republičkih tržišta i pada tiraža za 11 odsto. Broj pozorišta porastao je sa 44 na 159. S tim što je pozorišni život postao "najmeđurepubličkija" kulturna delatnost - glumci i reditelji su se u svakom kraju zemlje osećali kao kod kuće. Festivali poput BITEF-a, Malih scena, Monodrame, zatim Fest (film) i Bemus (muzika) otvaraju vrata sveta u Jugoslaviju i obratno.
Ekonomista Branko Horvat više puta je ustvrdio da je razdoblje druge Jugoslavije najprosperitativnije u istoriji svakog od naroda koji su u njoj živeli. Tvrdnja jeste tačna (od raspada Jugoslavije samo je Slovenija premašila nivo industrijske proizvodnje iz 1989. godine i niko više), ali je ipak nepotpuna. Isto to razdoblje pedesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka donelo je još veći stepen razvoja od Finske i Italije do Japana. Poklopilo se ono sa opštim svetskim ogromnim napretkom.

»W Tito« (M. Lima)

Identifikovanje druge Jugoslavije sa njenim predsednikom Titom kod nas je dobrim delom posledica gajenja kulta ličnosti. Međutim, teško je isto objašnjenje uzeti i za njegov ugled u svetu. Potkraj 1997. godine na jednoj sveže okrečenoj zgradi pored Fakulteta za istoriju u Trstu osvanuo je grafit koji smo stavili u međunaslov, a znači "Živeo Tito". Sticaj okolnosti nam je pomogao da sretnemo pisca grafita. Zove se Marino Lima, u to vreme je bio student treće godine istorije i dobar poznavalac naše prošlost i sadašnjosti. Njegovo obrazloženje za grafit glasi: "Tito je bio jedna od najvećih političkih ličnosti 20. veka. Ološ koji je došao na vlast u toj zemlji posle njega čini ga još većim. Međutim, to što je umeo da sve vas drži četiri decenije da se međusobno ne ubijate, čini ga najvećim".
Prirodno je da mladi ljudi preteruju u zaključivanju ili bar prenebregnu neke bitne detalje. Neposredno posle dolaska na vlast Titov režim se žestoko razračunao sa "klasnim neprijateljem". Od prinudnog otkupa, do uterivanja u zadruge, bezbroj je nedužnih seljaka oterano u zatvore, a mnogi od njih nisu živi izašli iz njih. Po okrutnosti i razmerama, to nasilje može se meriti sa srednjim vekom. Nisu tolerisani dobronamerni pripadnici drugačijih političkih opredeljenja. Među prvima je žestinu iskusio Milan Grol, predsednik Demokratske partije, koji je proklamovao da njegova partija neće izaći na izbore (1954). Edvard Kocbek, slovenački levi hrišćanin, pisao je: "To što je naša revolucija nešto specifično, ne daje joj pravo na nemoralnost, na zaboravljanje pomoći saveznika, zato tone u sve veću brutalnost... i po zemlji uzrokuje rast neobuzdanih strasti (mržnju, nasilje, laž, ekscese)".3 Koliko li je teško bilo onima koji su na samom početku nazreli da "komunistički romantizam" ima i drugu stranu.
Druga faza progona usmerena je na "bitange iz naših redova". Od Golog otoka ostale su samo užasne uspomene. Pravo buđenje opozicije u sopstvenoj partiji započeo je Milovan Đilas svojim esejem "Nova klasa", zbog čega je višekratno boravio u zatvoru i stekao status najpoznatijeg jugo-disidenta. Disidentstvo mu je "donelo mnogo nedaća i problema, ali ga je učinilo ličnošću koja je pružala uporan i plodotvoran otpor fanatičnoj komunističkoj doktrini".4 Ako se takve kvalifikacije pored Đilasa mogu pripasti i Ljubi Sircu, Borislavu Pekiću, Ademu Demaćiju... teško da bi bile osnovane za Vojislava Šešelja, Franju Tuđmana, Gojka Đoga, Šime Đodana i mnoge druge.
Uprkos saznanju o svemu tome Tito je imao izuzetan ugled i kod kuće i u svetu. "Tita na vlast nije dovela Crvena Armija" - piše Miša Gleni,5 i nastavlja - "Ne samo da su njegove snage oslobodile Jugoslaviju od Nemaca već je njegova vlada pružila otpor Staljinu... Tito je mogao da se pohvali da je podršku Jugoslovena uživao skoro četiri decenije". Na sahrani tog komuniste, a on je to svoje opredeljenje uvek jasno isticao, bilo je više državnika nego na ijednoj sahrani i pre i posle toga. "Prisustvovala su četiri kralja" - piše Džasper Ridli6 - "trideset jedan predsednik države, šest prinčeva, dvadeset dva premijera... stigli su iz 128 zemalja, iz svih krajeva sveta, s obe strane oba bloka zaokupljena hladnim ratom i iz svih neutralnih zemalja".

»Samoupravljanje i nesvrstanost su doprinos demokratiji« (G. De Michelis)

Tito je, a Jugoslavija je bila njegova čak i na neukusan način, umeo da bira sebi za saradnike najbolje, koliko su mu to resursi i sujeta dozvoljavali. Bilo je među njima ozbiljnih intelektualaca koji su doprinosili procesu demokratizacije. Primera radi, Leo Mates, generali sekretar predsednika, napisao je sa tog mesta predgovor za prva Orvelova izdanja kod nas. Od institucija najotvorenije je bilo Ministarstvo spoljnih poslova u kojem je potekla ideja o pokretu nesvrstanosti. Tito, Naser i Nehru, u najžešćoj konfrontaciji velesila, okupili su male, nesvrstane i nerazvijene zemlje i dali im po prvi put osećaj samopoštovanja i dostojanstva. Neprocenljiva je uloga tog pokreta u stišavanju strasne mržnje među dvema silama. Taj pokret je dao smisao Ujedinjenim nacijama i pretvorio ih u tribinu mira i tolerancije. Povodom pedesetogodišnjice Rezolucije Informbiroa, u Trstu je održan veliki simpozijum na kojem je čak i Đani de Mikelis, nekadašnji italijanski ministar spoljnih poslova, inače ljut na Jugoslovene što nisu njega slušali, odao priznanje za ideje nesvrstanosti i samoupravljanja koje su nadrasle malu zemlju iz koje su potekle.
Samoupravljanje je nastalo kao logična posledica negiranja sovjetskog modela centralizma i planske privrede, kojima je Jugoslavija dugo i oduševljeno robovala. Zakonski, samoupravljanje je ustanovljeno 27. juna 1950. godine i propraćeno je procesom debirokratizacije ne samo privrednog sektora. Efekat je bio van svih očekivanja. Posle probnog razdoblja u nekoliko fabrika, samoupravljanje je uvedeno konsekventno u sve radne organizacije i privrede i neprivrede. "Počev od 1953. industrijska proizvodnja je upoznala jedan od najviših stepenova rasta u svetu. U toj godini porast proizvodnje je iznosio 11 odsto, 1954. raste dalje za 14 odsto, 1955. godine malo usporava - na 10 odsto, ali zato već naredne dostiže rekordnih 17 odsto rasta u jednoj godini. U trogodišnjem razdoblju od 1957. do 1960. godine ukupan rast je iznosio 45,8 odsto u odnosu na rekordnu 1956. godinu" - navodi Stefano Bjankini.7
Na jednom neoficijelnom razgovoru Edvarda Kardelja sa novinarima, Ljuba Veljković, glavni urednik tada ugledne Ekonomske politike, pitao je zašto samoupravljači ne mogu da identifikuju svoj udeo u vlasništvu. Kardelj je odmah prozreo suštinu i rekao da bi to značilo uvođenje akcija i kapitalizma na mala vrata. "Ako tako uradimo, kakva je onda uloga partije?" Kao vešt aparatčik uočio je odmah opasnosti. Nije čudo što je posle toga usledio obračun sa tzv. srpskim liberalima koji su tražili slobodu tržišta i dublje reforme društva. Samoupravljanje je vešto i skoro neprimetno pokopano.
Pod direktnim uticajem samoupravljanja nastali su pokreti participacije u Nemačkoj, Francuskoj i drugim razvijenim zemljama. U Americi je vešti finansijer Luis Kelso smislio plan kako da se spasu preduzeća koja su se našla pred bankrotstvom zbog jeftinog uvoza iz Azije. Uspeo je da pridobije zvaničnu administraciju da radnicima koji preuzmu fabriku u bankrotu država dotira jedan deo kamata na komercijalne kredite. Pod nazivom ESOP (Employee Share Owners Plan) zahuktala se američka verzija samoupravljanja. Danas, korišćenjem tog plana, na stotine miliona zaposlenih u Americi, Britaniji, Kanadi, pa čak i Sloveniji, upravlja firmama u kojima radi, s pravom da svoj udeo proda, firmi ili na berzi, tek kada odlazi u penziju. Nije sve propalo.

»Faktori u korist ujedinjenja se mogu ponovo pojaviti« (A. Wachtel)

Ekonomija kao osnovu ima računovodstvo, ono pak bilans. Svaki bilans ima pozitivnu, zatim negativnu stranu i saldo. Prostor koji nam je na raspolaganju mali je za temeljit bilans zemlje koje više nema. Mora biti da taj bilans, možda u svetu više nego kod nas, ne izgleda preterano loše. No, da je i najpozitivniji nema razloga zanositi se mogućnošću bilo kakvog obnavljanja. Čak kada Endrju Vahtel (Andrew Wachtel), pisac jedne od referentnih knjiga o Jugoslaviji Making a Nation - Breaking a Nation, završava svoj članak8 tvrdnjom da "... bi bilo glupo misliti da se faktori u korist ujedinjenja ne mogu ponovo pojaviti", ipak to deluje, više kao geostrateško ne odbijanje nijedne od teorijskih pretpostavki, nego kao nešto što ima veze sa realnošću.
Slovenački pisac Drago Jančar je još pre par godina rekao da mu ne nedostaju ni CK, ni JNA, već širi kulturni prostor na koji je bio navikao. Tu negde je suština. Treba nam širi i dobrosusedskiji prostor i ništa više. Ako zaista težimo ulasku u Evropsku uniju, u šta se svi besplatno zaklinju, a treba imati u vidu da valja progutati mnogo toga zbog čega je Jugoslavija rušena - centralizam, umanjenje suvereniteta, minornost... Ako ta Unija potraje dok mi stasamo za nju, dobićemo još mnogo stabilniji i širi prostor. Dotle je važno da se ne svađamo i da se što bolje ekonomski, kulturno, pa i turistički sporazumevamo, jer Evropa to beleži kao pozitivne poene za prijem.

1 Ibrahim Latifić, Jugoslavija 1945-1990, Društvo za istinu o antifašističkoj NOB u Jugoslaviji, Beograd 1997.
2 Latifić, str. 118.
3 Citirano iz: Jože Pirjevec, Jugoslavija 1918-1992, Založba Lipa, Koper 1995.
4 Rajko Danilović, Upotreba neprijatelja - Politička suđenja 1945-1991, Agencija "Valjevac", 1993.
5 Miša Gleni (Misha Gleny), Balkan 1804-1999, Samizdat B92, II deo, str. 270.
6 Džasper Ridli, Tito - biografija, Agencija Mir, Novi Sad 1998, str. 19.
7 Stefano Bianchini, La Quesatione Jugoslava, Giunti - Firenze, 1996, str. 99.
8 Andrew Wachtel, Kada je i zašto "jugoslovenska kultura" imala smisla, Sarajevske sveske, br. 1/2002, str. 261.