Srbija u traganju za državom

Iskustvo s prvom Jugoslavijom

U novu državnu zajednicu Srbija je ušla sa mnogo romantičarskog žara, ali sa malo spremnosti da tolerantno gradi ravnopravne međunacionalne odnose

Još pre nego što je zvanično nastala, prva Jugoslavija, odnosno kako se u početku zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, imala je podužu istoriju zajedničkih priprema, koje su se naročito ubrzale u toku Prvog svetskog rata. Narodna skupština Kraljevine Srbije je 7. decembra 1914. u Nišu, dakle već u prvoj godini rata, proklamovala da je njen osnovni ratni cilj borba "za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca". Taj svoj cilj Narodna skupština Srbije potvrdila je, takođe u Nišu, 23. avgusta 1915, kada je ponovila svoju rešenost "za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda". Uporedo s tim, i političari izbegli iz Austro-Ugarske formirali su, 30. aprila 1915, u Parizu, Jugoslavenski odbor koji je kasnije prešao u London. Oni su prilikom osnivanja istakli da "Jugoslavenski narodi, koje historija poznaje pod imenom Srba, Hrvata i Slovenaca, jedan su isti narod ujedinjujući sve uvjete da postanu jedna narodna nezavisna država".
Bez obzira na ovako složen i povoljan početak, ideja zajedničke države doživljavala je u toku rata različita iskušenja, naročito kada je vlada Nikole Pašića, sredinom 1916, stala da insistira na drugačijem državnom programu za jugoslovenske zemlje. Umesto ujedinjenja svih jugoslovenskih zemalja, Pašićeva vlada je tada tražila da se Kraljevina Srbija proširi tako što bi obuhvatila Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, južnu Dalmaciju, Vojvodinu i Srem. Posle raznih peripetija, u kojima su i međunarodne okolnosti imale i te kako svoj uticaj, 1917. ponovo dolazi do približavanja stavova srpske vlade i Jugoslavenskog odbora, pa su njihovi međusobni razgovori završeni uz punu saglasnost na konferenciji na Krfu juna te iste godine. Krfska deklaracija doneta 20. juna prvi je državnopravni akt o zajedničkoj želji da se ostvari ujedinjenje svih jugoslovenskih zemalja u novu zajedničku državu. U Deklaraciji je čak određeno i ime nove države: "Država ova zvat će se: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a vladalac: Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca".
Poneti entuzijazmom, potpisnici Deklaracije kao da su prenebregli činjenicu da će nova država obuhvatiti različite narode, drugačijih kultura i tradicija i različitih državno-pravnih istorija. Malo je ko pomišljao na brigu da se tolerantno odneguju i približe posebnosti, a većina je optimistički verovala da će se samim aktom ujedinjenja postići željeni stepen nacionalnog i državnog integriteta. Zvanična Srbija je, sem toga, smatrala da polaže pravo na primat u novoj državnoj zajednici, kao neku vrstu legitimne nagrade za doprinos i žrtve u pobedničkom ratu. Seme međusobnog razdora tako nesmotreno posejano na samom početku dalo je svoje gorke plodove još prilikom prvog pokušaja ustavnog normiranja nove države.

Unitaristička država

Vidovdanskim ustavom (1921) prestala je privremenost državnog uređenja proklamovanog prvodecembarskim aktom (1918) o ujedinjenju, a država Srba, Hrvata i Slovenaca određena je kao ustavna i parlamentarna monarhija. Mada je ustav normirao elemente parlamentarizma, o pravom parlamentarizmu teško da može da bude reči jer je zapravo kralj bio prvi ustavni faktor u zemlji. Vlada je, naime, odgovarala i Narodnoj skupštini i kralju ("ministri su odgovorni Kralju i Narodnoj skupštini"). Kralj je imao pravo prikrivenog veta prema Narodnoj skupštini jer je mogao da odbije da proglasi zakon. Kraljeva je ličnost bila neprikosnovena. Sudije su uživale stalnost, ali je njih postavljao i smenjivao kralj. Što se uprave tiče, zemlja je bila podeljena na oblasti, okruge, srezove i opštine.
Ustav je narode SHS tretirao kao "troimeni narod Srba, Hrvata i Slovenaca". U tom duhu država je bila uređena centralistički i unitaristički, po principu "jedan narod - jedna država". Oblastima je rukovodio veliki župan koga je postavljao kralj. Koliki je bio uticaj dvora na parlamentarni život vidi se i iz ovog podatka: od 24 vlade koje su se smenile na vlasti do 6. januara 1929. samo su dve pale zato što su ostale u manjini u Skupštini, a sve ostale povukle su se pod pritiskom dvora. Ustavom je garantovana jednakost pred zakonom, pravo svojine, zajemčena je lična sloboda i sloboda štampe. Uprkos tome, tadašnja vlast je početkom dvadesetih godina donela Obznanu, a kasnije i Zakon o zaštiti države, koji su bili upereni protiv nerežimskih partija, naročito komunističke koja je na prvim posleratnim izborima postigla veliki uspeh.

Stranačka sukobljavanja

Politički život u državi Srba, Hrvata i Slovenaca bio je obeležen dvema grupama ideja koje su najviše uticale na formiranje tadašnjih ustavnih institucija: prva se odnosila na sukobljavanje koncepcija centralizma i federalizma u uređenju države, a druga grupa ideja ticala se socijalnih pitanja. Ljute parlamentarne bitke vodile su se uglavnom između srbijanskih stranaka, sklonih unitarizmu i centralizmu, i partija iz drugih nacionalnih sredina, naročito hrvatskih, koje su tražile više nacionalnih i državnih sloboda.
Centralistički stav zastupala je i Demokratska stranka Ljube Davidovića (jedinstvo naroda i države), koja je među svojim članovima uglavnom imala ekonomski najjače slojeve. Kasnije je donekle revidirala svoj kruti centralizam i zalagala se za ideju da u Narodnoj skupštini treba dati šansu i hrvatskim federalistima. Što se socijalnog programa tiče, insistirala je na "nacionalnoj solidarnosti". Samostalna demokratska stranka (Svetozar Pribićević) imala je strogo unitaristički stav, u početku je podržavala režim, ali je kasnije prihvatila ideju federalizma. Još kasnije toliko je evoluirala da je 1927. zajedno sa Hrvatskom seljačkom strankom Stjepana Radića formirala Seljačko-demokratsku koaliciju.
Narodna radikalna stranka, jedina preživela od pre Prvog svetskog rata, stalno je bila na vlasti, branila je centralističko uređenje i integralno jugoslovenstvo. Na krajnjem levom krilu Komunistička partija, pre nego što je bila zabranjena, zalagala se za obaranje kapitalizma i uvođenje socijalističkog sistema, za diktaturu proletarijata i sovjetski tip republike. Komunisti su zastupali i pravo naroda na samoopredeljenje.
Poslaničke svađe, koje su trajale godinama, kulminirale su skupštinskim krvoprolićem 20. juna 1928. Posle niza međusobnih pretnji i uvreda, poslanik Puniša Račić, čovek blizak dvoru, usred skupštinske sednice iz pištolja je pogodio nekoliko poslanika HSS od kojih su Pavle Radić i Đura Basariček ostali na mestu mrtvi, a Stjepan Radić je od zadobijenih rana preminuo dva meseca kasnije. Šest meseci kasnije, 6. januara 1929, kralj Aleksandar Karađorđević ukinuo je ustav, raspustio Skupštinu i zaveo diktaturu. Te iste godine, 3. oktobra, umesto Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca proglasio je Kraljevinu Jugoslaviju.

Alternativne ideje

Sem zvaničnih institucija i političkih stranaka i tadašnja javnost se naširoko bavila nacionalnim razmiricama koje su razdirale zemlju. Profesor Dragoljub Jovanović govorio je da su nacionalne razmirice "skupštinu pretvorile u cirkus, vladu u komediju, državu u ludnicu i tako otvorile vrata ličnom režimu vlasti u zemlji". On je uputio ovakvo upozorenje srpskoj javnosti: "Pošteni Srbi, naročito Srbijanci, treba da znaju kako stoji stvar sa hrvatskim pitanjem... Oni moraju znati da su Hrvati pre rata imali skupštinu (Sabor) u Zagrebu, da su njihovi sinovi služili vojsku u Hrvatskoj, da je postojala Kraljevina Hrvatska i Slavonija. Mi moramo priznati da danas, u slobodnoj svojoj državi Hrvati ne smeju imati manje. A u mnogim stvarima oni danas imaju manje nego pre". Treba, dakle, naći rešenje da "državna zajednica ostane, a da ipak svaki od naših naroda bude svoj na svome, da bude gospodar u svojoj kući".
Ubistvo u Skupštini još ga je više učvrstilo u uverenju da Jugoslavija treba da napusti centralističko uređenje i zvanično nametnuto jugoslovenstvo. Profesor Jovanović je jedan od prvih koji je rekao da je nacionalno pitanje demokratsko pitanje. Izlaz iz dugotrajnog sukoba Srba i Hrvata video je samo u demokratskoj federaciji, o kojoj bi se slobodno i ravnopravno izjašnjavali Srbi, Hrvati i Slovenci. Čak je zajedno sa jednom grupom srpskih intelektualaca sačinio Manifest slobodnih Srbijanaca u kojem je za sve promašaje i neuspehe krivio represivnu centralističku vlast.
Profesor Mihailo Ilić, takođe pristalica federalizma, usprotivio se "centralističkom huku koji se toliko bio zavitlao i razbesneo, da je svaki glas u korist federalizma bio njime gotovo sasvim ugušen i u isti mah za izdajnički proglašen". Tih tridesetih godina, kada se naročito zaoštrila rasprava između unitarista i federalista, Ilić je tražio federaciju sa sledećim argumentima: "Kao što je bilo prirodno da jednostavnoj stvarnosti u maloj Srbiji odgovara jednostavno uređenje, tako je opet, obrnuto, složenoj stvarnosti u velikoj Jugoslaviji prirodno da odgovara i složeno državno uređenje". Umesto da smanji razlike među narodima, centralistički sistem ih je još više povećao. Zato je Ilić preporučivao: "Ni načelno, ni praktično to nije sistem - činjenice su dovoljno pokazale, koji odgovara našim prilikama i našim potrebama. Mesto usredsređivanja vlasti u jednom centru, treba podeliti vlast u državi, tako da onaj u centru, baš zato što je u centru, rukovodi samo važnim i opštim poslovima koji se tiču celine, ostavljajući drugima da se staraju, na primer, o putevima i postavljanju putara. I ništa usled toga država neće biti slabija, nego samo obrnuto, može postati jača".

Merila demokratije

Još jedan profesor, takođe cenjen u javnosti, Živojin Perić, Jugoslaviju je video kao federativnu državu. S obzirom da je novostvorena državna zajednica predstavljala "jednu od evropskih zemalja sa najheterogenijim, i istorijski i etnografski, stanovništvom", Perić je govorio da se ta zajednica nikako nije mogla okarakterisati kao narod "nego samo kao narodi". Dakle, reč je o različitim narodima koji su vekovima živeli u različitim kulturno-civilizacijskim sredinama. Namećući unitarizam, Vidovdanski ustav je izazvao osećanje kod Slovenaca i Hrvata da Srbija hoće da ih "srbizira", kao što je to uradila u Makedoniji posle balkanskih ratova. Poverenje između jugoslovenskih naroda može da se obnovi samo ako se revidira Vidovdanski ustav i prizna nacionalni individualitet Slovencima i Hrvatima. Sugerirao je da federaciju treba organizovati na osnovu pokrajinskih granica kakve su bile 1918. Zanimljivo je da je Perić još 1923. federativnu Jugoslaviju video kao savez šest jedinica, u kojem bi svaka od njih uživala određen stepen suverenosti. U tom bi savezu, po njemu, bili Srbija (s Makedonijom i Vojvodinom), Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska sa Slavonijom, Slovenija i Dalmacija.
Prva Jugoslavija, a poglavito Srbija, bila je zemlja ljutog siromaštva i masovne nepismenosti, za koje ni tadašnja vlast, ni većina stranaka nisu imale neki valjani socijalni program. To je i bio razlog što je socijalna politika bila stalna tema u javnosti. Prof. Dragoljub Jovanović je demokratiju razumevao kao opšti socijalni i kulturni preporod, a profesor Đorđe Tasić je isticao: "Demokratija vredi koliko i socijalni poredak na kome se izgrađuje". Nasuprot liberalnim idejama on je insistirao na važnosti socijalnih grupa: "Važnost socijalne ideje, socijalne pravde u savremenom smislu reči, solidarizma i čak neke vrste socijalizma". Profesor Mihailo Ilić zalagao se za povezivanje političke i ekonomske demokratije i tvrdio je da je "neprihvatljiv sistem po kome bi narod vladao na političkom polju, a robovao na ekonomskom". Demokratija, govorio je, "mora u isti mah biti i ekonomska i socijalna, ili je neće biti". U svojim delima Ilić se stalno vraćao na pitanje zaštite pojedinca, građanina od vlasti. Prava i slobode svakog pojedinca su merila demokratskog legaliteta. U tadašnjoj Jugoslaviji to je bilo veoma značajno reći jer je zemlja doživljavala tek početni proces modernizacije i stvaranja građanskog društva.

Ustav iz 1931.

Nažalost, tadašnja vlast uopšte nije bila spremna da posluša ove razumne glasove javnosti. Naprotiv, Aleksandar je udario još tvrđim kursom u jačanju centralizma i unitarizma. To se videlo i po sadržini novog ustava koji je kralj "darovao" 1931. I u njemu su garantovana građanska prava, sloboda vere i savesti, udruživanja, zbora i dogovora, sloboda štampe itd., ali su ostala i sva stara ograničenja tih sloboda, što je praktično svaki mogućni demokratski smisao ovog ustava činilo ništavnim. Uspostavljen je predstavnički režim i dvodomnost najvišeg predstavničkog tela koje se sastojalo od Senata i Narodne skupštine. Kralju je i dalje pripadalo pravo sazivanja i raspuštanja predstavničkog tela, vlada je, takođe, odgovarala kralju, a ne predstavništvu. Kralj je, praktično, bio najviši organ državne vlasti kojem je sve podređeno. U ovom oktroisanom ustavu nigde se izričito nije govorilo o nacionalnom pitanju. Formula podele vlasti po ovom ustavu izgledala je ovako: upravu je vršio kralj preko odgovornih ministara, zakonodavnu vlast vršili su kralj i narodno predstavništvo, sudska vlast je pripadala sudovima.
Ovakvim monarhovim ambicijama odgovarao je i politički život zemlje. Načelno je bilo dopušteno osnivanje političkih stranaka, ali je njihov program morao da bude u skladu s oktroisanim ustavom i ideologijom koju je nametao dvor. Jugoslovenska nacionalna stranka, u stvari desničarska dvorska stranka, osnovana 1931, propagirala je ideje koje je kralj Aleksandar proklamovao 6. januara 1929. Okupljala je uglavnom ljude lojalne režimu i sklone brzom bogaćenju. Druga stranka, Jugoslovenska radikalna zajednica (Milan Stojadinović), osnovana je 1935. sa izrazito profašističkim opredeljenjima. Još jedna značajna profašistička organizacija bila je Zbor Dimitrija Ljotića. Sa pojavom ovih ekstremnih stranaka politički život zemlje još više se brutalizuje, nasilje uzima maha na javnim zborovima.
Posle ukidanja Komunističke, nastalo je nekoliko levičarskih partija, među njima je najznačajnija Nezavisna radnička partija Jugoslavije. One su se uglavnom slagale sa komunističkim idejama, ali su odbijale da prihvate revoluciju kao metod političke borbe. Nastajali su i sindikati, međutim, snažnijem razvitku sindikalnog pokreta smetali su režimski sindikati koji su bili favorizovani.
Ubistvo kralja Aleksandra (1934) još više je zatrovalo političke odnose u zemlji, izazivajući utisak beznađa. Prvi ohrabrujući znak da kruti centralizam počinje da popušta javio se 1939. kada je za vlade Dragiše Cvetkovića osnovana Banovina Hrvatska što je moglo da liči na prvi blagi pokušaj federalizacije. Mnogi su zasluge za ovu promenu pripisivali princu Pavlu Karađorđeviću koji je bio i kraljevski namesnik. Međutim, u javnosti su već uveliko kružili glasovi da je hrvatska banovina bila samo uvod u blisko osnivanje odgovarajuće srpske banovine, što bi u krajnjoj liniji značilo podelu Bosne i Hercegovine između Srba i Hrvata. Demokratska javnost nije se uzdržavala da podigne svoj glas protiv nameravanog prekrajanja etničkih granica Jugoslavije. "Ako se ikojoj istorijskoj pokrajini mora dati autonomija, to je Bosna i Hercegovina", pisao je tada profesor Živojin Perić.
Ubrzo je izbio i Drugi svetski rat i Jugoslavija se, koje voljom osvajača, koje međunacionalnim antagonizmima, srušila u krvi.