Budala

Izuzetno frekventna tuđica, o čemu ubedljivo svedoči i veliki broj (više od 40) izvedenih reči. Pa se tako budali može reći i budalac, budalaš, budaljak, može mu se i tepati: budalice. Ima, razume se, i svoj augmentativ (i pejorativ) budaletina, budalina, budalčina. Žena budala - da ne bude zabune - je budalača, odnosno budalašica, a ako joj se tepa može se i njoj reći budalice. Budalaković je budala u eufemističkom značenju. Postoji čak i kao prezime: Budalić (17. vek). Tu je, naravno, i pridev budalast, kao i mnogobrojni glagoli: budalakati, budalati, budalačiti, budalašiti, budalekati, budalesati, budalisati, budaliti, budaljakati, uz odgovarajuće gl. imenice: budalakanje, budalanje, budalačenje, budalašenje, budaljenje, budalisanje. I imenica budalaština ima više varijanti: budalaštinja, budaleština, budalećina, budalština, pa budalaštvo, budalija, budalstvo.
Budala je, kao što baš svi znaju, "onaj koji ne ume pravilno da rasuđuje, koji je nerazborit, glup, svojeglav, zadrt". Kao i "onaj koji je lakoveran, naivan, naivčina". Ali i "šaljivac na dvoru koji je služio za zabavljanje vladara". Postoji, međutim, i "mudra budala" - a to je "onaj koji se pretvara da je glup, a nije". "Praviti nekoga budalom" znači "uveravati nekoga u nešto što je za njega netačno, očigledno". Samo budalast, opet, je onaj "koji je u izvesnoj meri umno ograničen, nerazborit, nedozreo" (ima svoj i prilog - budalasto).
A budalastost je "osobina onoga koji je budalast; nerazboritost, neozbiljnost, glupost, suludost". Budalaš je "suluda osoba, idiot", odnosno "besan, pomaman", ako se odnosi na konja ("Na kulašu, konju budalašu").
U šaljivom tonu to je i "napredno dete koje brzo raste", pa i "dvorska budala" i, najzad, ponegde, "vrlo krupan beli pasulj". Budalaština - "budalast, nerazborit, neozbiljan postupak, budalaste misli, koještarija". Budalina je "zadrt, svojeglav čovek: Tamo bješe jedna budalina/Po imenu Kraljeviću Marko". Njegov epski pandan je, donekle, Budalina Tale, popularni muslimanski junak. "Budalini vazda Bajram", kažu muslimani. Abdal i budala - kako je to davno utvrdio ugledni sarajevski orijentalista Šaćir Sikirić - dva su razna oblika množine arapske reči badil, što znači zamenik.
U islamskoj mističkoj (sufijskoj) hijerarhiji postoji grupa bogougodnika kojima je Bog poverio da upravljaju svetom. Na čelu im se nalazi kutup, a njemu su potčinjeni učleri (trojica), ovima jedileri (sedmorica), a ovima krkleri (četrdesetorica). Kad god jedan od njih umre, Bog, umesto njega, postavi drugoga - badil. Javlja se i oblik bedel(j), a to je, opet, nekad bio naziv za onog koji je služio vojsku za nekog drugog ili, u ime drugoga, išao na Ćabu. Pripadnici ove grupe neumrlih nepoznati su ljudima, a i oni se u svome ponašanju namerno prave ludim. I odatle su i došli i turski i naš naziv abdal (aptal) i budala (gde je plural upotrebljen u singularnom značenju). Obe reči, u oba jezika, imaju isto značenje (s tim što u turskom imaju samo po nekoliko izvedenica), a reč budala tu može još da znači i "lud za nečim" (kitap budalasi - lud za knjigom).