O ženskom peru

Lepota ekstrema

Zašto sve ostaje u sferi populističkog fenomena - "simpatičnog i radosnog" - majsko-junskog događanja ženskog pera

U izlaganju koje sledi namera nam je da analiziramo postojeće odnose između aktuelnih metoda kritike (strukturalne, semiotičke, psihoanalitičke) i njihove primene na tekstove koje su napisale žene. Odmah na početku odbijamo tvrđenje da je sva pisana reč žena ujedno i pero specifično ženskog roda. Tu specifičnost treba tek dokazati.
Ono čime su se dosadašnje kritike bavile više se svodilo na statističke podatke - broj objavljenih, nagrađenih, odnosno obnovljenih izdanja. Ali taj broj je teško komentarisati a da se ne upadne u diskutabilna tumačenja i stranputicu. Jer, što veća upotreba marginalizovanih društvenih grupa (žena-književnica), to veći društveni (čitaj politički, pa i materijalni) poeni za poziciju dominacije onog koji vodi radnju. Fenomenološke analize događanja kroz zaplet i naraciju zato pre služe kao ideološki okvir zbira anonimnih, nevidljivih autoriteta, nego otkrivanja žive egzistencije subjekta.
Dakle, osnovno pitanje je: može li žena specifično govoriti (pisati)? I može li žena pisati "različito"? Vratiti se tom izvoru i osvetliti način na koji on funkcioniše znači pronaći diskurs kritike u produkciji ženskog pera.
Da ne postoji jasan diskurs "biti" žena, kako bi se pisalo na neki tipičan ženski način, dokazuje sva sila današnje produkcije publikacija za (od) žene. Sve ostaje i dalje u nepromenjenom klišeu i stereotipima, čak i kada se preuzme novi oblik mišljenja i pisanja, na primer, dela žena o drugim ženama ili proširivanje izdavačke mreže i pojačavanje finansijske moći institucija.
Avangardne žene: umetnice, književnice, kritičarke, možda pišu na specifičan način. Ali, zašto ta "specifičnost" nije određena na kritički, pa ni na teorijski, "naučni" način? Gde i kako se odigrava ta "razlika"? Koji su putevi da ih književnice slede i osvoje? Zašto sve ostaje u sferi populističkog fenomena - "simpatičnog i radosnog" - majsko-junskog događanja ženskog pera?

Poništenje protivnika

"Žensko pero" ne bi trebalo da bude način da se protestuje, da se žene pobune protiv Drugog pera. Važno je da se odbaci duga tradicija vrednovanja sa stanovišta muške stručnosti.
Pronaći literarnu formu, sasvim izuzetnog tipa koji postoji kao "mešanje" žanrova, u smislu radoznalosti i efekta iznenađenja, ali i "moje" odgovornosti kao kritičara (člana žirija) - kaže naša sagovornica, Snežana Lukić-Pavlović - koja me vodi ka kritičkom diskursu "raznovrsnosti" pera. A da li to znači specifično "žensko" ili je reč o nečem drugom u literarnoj žanrovskoj matrici je relativno, jer ne postoji apsolutna istina. Ipak, uz osmeh Sfinge, pita nas Snežana Lukić-Pavlović: "Zašto je NIN-ova nagrada za roman, sa tradicijom dugom pedeset godina, samo dva puta dodeljena 'rodu' žena književnica: Dubravki Ugrešić za Formiranje romana reke i Svetlani Velmar Janković za Bezdno? Da li je to neki (davno) već izgrađen diskurs kritičarskog pera Roda?"

Psihoanaliza o "peru"

Psihoanaliza (od Frojda, Lakana i Ota Vajningera...) pokazala je da je konstitucija roda subjekta usko povezana uz konstituciju subjekta kao polnog bića (Edipov kompleks, kastracija, zavist za penisom u slučaju žena, stadijum ogledala...). Sve su to etape koje polno/rodni subjekt treba da pređe kako bi ostvario svoj identitet. Drugim rečima, biti žena-muškarac, tj. seksualno biće, znači izvesti ga u terminima kastracije, falocentrizma ili neposedovanja penisa. Frojd, otac psihoanalize, piše: "Devojčica na početku je dečak". I: "Adolescentkinja (devica) je ambivalentne (dvopolne) seksualnosti i požude za oba pola/roda". Kasnije Lakan dopunjuje Frojda epohalnim tvrđenjem: "Žena ne postoji"! "Žena nije u potpunosti ostvarena (jer je bez penisa - falusnog užitka), te nema mesta ni specifičnosti diskursa žene koji bi joj bio svojstven u jeziku."
Zbog tih "naučnih" tvrdnji o rodu, nametnuta politička ocena o dva sveta, dve kulture, proizvela je "različite psihologije". Žena je lišena vlastite seksualnosti, vlastitog imaginarnog i vlastite žudnje. A kad je lišena jezika i izražavanja sopstvenim pojmovima, oduzeta joj je i moć. Zato je i razumljiv (čitaj "Ninov", "Vitalov", Lakanov) po(d)govor: "Žene ne znaju šta govore. Sva je razlika između mene i njih u tome"! Književnice ne mogu imati udela u jeziku, jer za njega nisu odgovorne. Kao govorni subjekt žena je osuđena svojim upisom u polje jezika Drugog/Istog - imitacijom ili parodiranjem. Novi oblici paternalizma - zavisnost običnih građanki/građana od stručnjaka unižavaju rad subjekta roda (žena) stvara i dalje mesto za polarizaciju odnosa između polnih ljudskih bića i kontrolu njihovog života.

Subjekt - horizonti očekivanja

U psihoanalitičkoj teoriji žena je "praznina", "manjak". A da bi se ispunila, ženi preostaje da izmisli - nadomesti taj manjak, vlastitom reči i da stvori svoje "pismo". Međutim, to "dodatno" i "privatno" ne može biti ključ za kulturnu produkciju. To tvrde još mnogi književni kritičari koji su i sami fenomen za diskurzivnu analizu, kao "manjak" u odnosu na Jednog oca, Muškarca, Falusa.
Liz Irigarej (Taj pol koji to nije, 1977) pruža zanimljivu "teoriju fluida", tvrdeći da je ženskom jeziku strana svaka normativnost. "Ženski diskurs bliži je tekućem stanju fluida, dakle neuhvatljivosti, više nego čvrstoj mreži stvari... On se razlama u svoje konstitutivne elemente, dok se muški diskurs predstavlja kao entitet." Književnice zato, po rečima ove teoretičarke, treba da se odaju logici "ispada", neprihvatanja nepomičnosti. Smisao treba da pretvore u njegovo permanentno kruženje unutar teksta. On bi se tako rasprsnuo u svim pravcima "dodirom", "zagrljajem" izreka reči žene, ali istovremeno treba da bude spreman da se odmota kako se tekst ne bi fiksirao, okamenio u tom zagrljaju. "Književnica nikada ne treba da bude Jedna... Ona bi uvek morala biti Mnoga."
Nešto slično piše i Julija Kristeva u svojoj teoriji "višestrukog", mnogostrukog ženskog identiteta (1984). Difuznost, mnogostrukost "prirode" žene ne može da zaživi, "osim po cenu pada u ludilo". Zato ta "specifičnost" roda izranja u Jednom, ženskom dominantnom diskursu, podložnom očevom Zakonu, koji nikada ne dovodi u pitanje konstruisani (potisnuti) subjekt žene. Ali, bez sumnje to potisnuto "žensko", koje prebiva u predsimboličkom stadijumu, prepoznaje se u simbolici lepote ekstrema, harizmatičnog ženskog pera, koje odlikuju difuznost značenja, nedostatak zaključka, mnogostranost smisla, nenaznačena linearnost, metaforičnost i nepoštovanje gramatičkih pravila.

Gordijev čvor

Kako sve shvatiti - tekst ili subjekt kao kritički instrument vrednosti ženskog pera?
Ako se koristi prva metoda, vrednost teksta se izvodi po lingvističkoj osnovi (strukturalizam i semiotika). Drugi kriterijum predstavlja psihoanalitičko preispitivanje koje teži da odredi iz čega nastaje subjekt i kakva je specifičnost pera u ženskom rodu. Naravno, pojavljuju se tzv. neutralni kriterijski instrumenti koji označavaju "prazninu" u vezi sa svim što se tiče žena.

Teorijska obrazloženja

Rod je kulturno-društvena (regulativna) fikcija o kojoj postoje brojna istorijsko-prostorna značenja, od "prirode" roda/pola (fiziologija, organicitet) tela i njegovog polja jezika, do ideologije "bolje je ćutati". Psihoanaliza, mada je nagrizla temelje ovih konstrukata, "nagonom potiskivanja" ne uočava ženski rod (osim u terminima patologije), te ni samodefinisanja vrednosti ženskog jezika. Ipak na sav glas govori o homoseksualnosti, biseksualnosti, travestitiji i krivici Drugih, "koji ne uspevaju izvesti svoj rod kako valja" jer "žive" lažnu rodnu konfiguraciju koja izlazi iz okvira norme. Diskurs Jezika se uzima ili kao rodna katarza ili kao paučinska metafora (adaptacija) interiorizacije normi. A nešto sasvim Drugo - srednjeg roda postaje konflikt ili se pojavljuje u demokratskim afirmacijama "neograničenog procesa označavanja" muško-ženskog pera. Međutim, "androgeni model" pisanja je neuspešan u afirmaciji polno/rodne razlike jer sadrži u velikoj meri kombinaciju spoljašnjih rodnih karakteristika, pri čemu suštinski ništa ne menja u muškoj društvenoj dominaciji nad ženom.

Autonomija

Pokret Bazara - "Žensko pero" - Madlene Janković Cepter, jedan je od najdalekometnijih savremenih društvenih pokreta na polju naše književnosti, jer se bavi mogućnošću promene "ravnopravnosti" pera. On je izvor ispunjenja IMAGO-a ličnosti jedne žene. S druge strane, osvojiti (dobiti) žensko pero od zlata oslobađa politički subverzivni potencijal potisnutog "ženskog" u rodocentričnim kulturama. A nastala "napetost" pera, u ideološkim obračunima, znači pronaći svoj "roman", svoju "ideju", svoj "svet", svoj "jezik" u odnosu na jezik kao nacionalno-kulturološku vrednost (svet bez žena). Ali uz prethodno čitanje šta znači "biti" žena-projekat, vizija, budućnost - rod koji se ostvaruje u ekstremu lepote pisanja.