Zločin je zločin, a nacizam je nacizam
(i onda kada ih hvali Kusturica)

Emir Kusturica se sprema da snima film o ruskom piscu i robijašu Eduardu Limonovu. To je, očigledno, i kulturni i politički događaj (samo ostaje još da se vidi kakav, sa kojim posledicama). Ko ne zna o čemu se radi mogao bi da pomisli kako se Kusturica ozbiljno stavlja na stranu slabih i progonjenih, nad kojima država vrši nasilje.
Saučešće u nevoljama zatvorenika i zarobljenih je, naravno, jevanđelska vrlina i deo evropskog kulturnog nasleđa. Još danas se, i to s pravom, divimo ruskim ženama koje su uspevale da sibirskim robijašima za vreme transporta doture koji komad hleba ili tople odeće. Divimo se još više ruskim ženama koje su komad hleba ili tople odeće doturale zarobljenim nemačkim vojnicima na kraju Drugog svetskog rata, iako su imale mnogo i jakih razloga da im se svete. Čineći to, često su izlagale opasnosti sopstveni život, ne bi li pomogle ljudima u krajnjoj nevolji - to jest robijašima i zarobljenicima. I pri tom, naravno, njima ni na pamet nije padalo da veličaju zločine koje su počinili robijaši ili nemačka soldateska.
Veličanje zločinaca, stvaranje mitova u kojima ovi nastupaju kao heroji i idoli svog vremena, stvar je literature, a ne ruskih babuški-milosnica. U tome se bio, na primer, istakao već Dostojevski, i o tome je detaljno u svojim Kolimskim pričama pisao Varlam Šalamov, ustajući protiv romantičnih predstava o zločinu kao pobuni. Šalamov pokazuje kako su od strane ruske inteligencije idealizovani kriminalci iz staljinskih logora bili manje-više poslušan instrument terora nad opozicionarima. A pre svega hladnokrvne, brutalne ubice. I francuski intelektualci u drugoj polovini dvadesetog veka isticali su se bolećivošću prema kriminalcima, između ostalog i time što su iz zatvora kao "žrtve represivne države" vadili ubice poput Mesrina (i Mesrin se pročuo kao pisac), da bi ovaj na slobodi nastavio da pljačka i ubija.
U naše vreme, romantizovanje i idealizovanje nasilja i zločina omaklo se ruskoj inteligenciji povodom slučaja Limonov. (Otkako je u zatvoru, na njegovu glavu ne prestaju da pljušte literarne nagrade, i to za sasvim osrednja, pa i slaba dela, koje su, više je nego jasno, nagrade "za zatvor", a ne za literaturu.) Ali ne idealizuje kriminalce samo ruska inteligencija, i ne samo u slučaju Limonova. Da podsetim na bajku o tome kako su se jednom na ulici sreli heroji podzemlja Ljuba Zemunac i Giška. Čitav grad je zamro u očekivanju kobnog sudara, kosmičke kataklizme koja je mogla proizaći iz susreta ova dva giganta. I, na opšte iznenađenje i ushićenje, sve se završilo mirno. Umesto da vulkan izbljuje bujicu zla, junaci su se jedan drugom osmehnuli i pružili ruku. Vaseljena je mogla da odahne, zahvaljujući njihovoj veličanstvenoj plemenitosti. (Priču o ovome sam pročitao u jednom beogradskom nedeljniku, za vreme rata u kojem je Giška bio komandant-patriota, kandidat za heroja.)
Slučaj Limonova je nešto drukčiji od banalne kriminalno-patriotske priče. Radi se o piscu koji je bar na početku karijere pokazao nesumnjivi književni dar ("To sam ja, Edička"). Sem toga, koliko ja znam, Limonov nije bio kriminalac, to jest lopov i plaćeni ubica. Zločinac jeste: ratni. I to ne zato što je osnivač i vođa pronacističke partije i glavni urednik i autor njenog glasila u kojem se neskriveno pevaju slavopojke Hitleru i Musoliniju (ali i Hitlerovoj žrtvi, Remu, pa, naravno, Staljinu i svim drugim - "konzervativnim" ili "nekonzervativnim" - revolucionarima koji su u crno zavili ceo dvadeseti vek), i ne samo zato što je u svojim dnevnicima pisao kako se kao čovek i muškarac oseća "potentnije" ako za pojasom ima neki veliki kalibar ili, još bolje, ako sedi za nišanom topa. Sve te Limonovljeve apologije nasilja i zločina mogu biti takozvani verbalni delikt, puerilne igre i problemi loše preživljavane seksualnosti, pa, iako potpadaju pod izvesne definicije krivičnog dela, još ne spadaju u kategoriju ratnog zločina. Limonov je ratni zločinac zbog onoga što je javno (a čisto amaterski, dakle sa uživanjem, bez plate, a za slavu patriotsku) činio sa brda oko opsednutog Sarajeva. Ovaploćujući svoje seksualne fantazme, on je iz topa pucao po stambenim naseljima, bahato i hvalisavo, pred TV kamerama. Svedoka ima dovoljno. Dok je Limonov šenlučio, u naselju kuda su letele granate ginuli su civili, kako "neprijateljski", tako i srpski, čiji je jedini greh bio to da se nisu iselili iz opkoljenog grada.
Limonov u zatvoru ne sedi zbog toga što je ubijao nevine civile. Sedi "zbog politike", to jest zato što je imao neregistrovano oružje i zato što je svoje pristalice podsticao na nasilje. O ovom poslednjem svedoče na desetine njegovih tekstova. Verbalni delikt, dakle? Ali, zločin ostaje zločin, a zločinac je zločinac i kada ga saratovski sud za to ne osuđuje, i od njega ne bi trebalo praviti časnog pobunjenika. To bi mogao da zna i Emir Kusturica, koji se sprema da po jednoj od novih knjiga samog Limonova snima apologetski film-balet o svom ruskom, mislim da ne grešim, umetničkom, a pre svega ideološkom, kolegi i istomišljeniku (slušao sam Kusturicu kako povodom globalizma pred TV kamerama obrazlaže svoja antidemokratska uverenja i sve mi je to veoma ličilo na Limonovljevu nacional-boljševičku kuhinju). Obojica su svojevremeno svoj umetnički dar stavili u službu Miloševićeve politike. Ne sećam se da je Kusturica igde jasno objasnio zašto je to činio. Limonov i njegovi partijski drugovi jesu, mnogo puta: Miloševićeva politika im je veoma ličila na njihovu sopstvenu, na "konzervativnu revoluciju", na nacional-socijalizam, odnosno nacional-boljševizam. A Limonov je u službi te politike još i topom rušio Kusturičin rodni grad, što Kusturici, očigledno, nije smetalo ni onda ni sada. Pitam se, ne pozdravljaju li se Kusturica i Limonov (kad im se za to ukaže prilika) istežući jedan prema drugom desnicu i ne uzvikuju li pri tom "Zig!" - "Hajl!" I nosi li Kusturica u Rusiji crnu košulju, koju je Limonov svojim pristalicama preporučio kao uniformu.
Ne radi se o komadu hleba ili tople odeće koji bi Limonovu u zatvoru možda i mogli biti potrebni, radi se o apologiji pronacističkog mentaliteta, apologiji nasilja i zločina. I nikakvi otpori globalizmu tu ne mogu poslužiti kao dovoljno opravdanje. Zla nije lako meriti, ali mi izgleda jasnim da neonacizam nije "manje zlo".