Zagorka Golubović

I

Ovde se neću baviti teorijskim pitanjem o modelima tranzicije, tj. da li postoji samo jedan model tranzicije koji se može primeniti na sva društva, uključujući i zemlje bivšeg socijalizma, i uporednom analizom efekata tako shvaćenog modela, u ovom slučaju u Poljskoj i SR Jugoslaviji, već ću se ograničiti na opis tranzicionih procesa u Srbiji posle demokratskog prevrata 2000. godine, postavljajući pitanje o kakvom se modelu tranzicije tu može govoriti.
Dok su se padom Berlinskog zida otvorile nove istorijske perspektive za zemlje bivšeg socijalizma posle decenijske represije i sputavanja unutrašnjeg razvoja u okviru sovjetskog bloka, Srbija je već 1989. godine pokazivala znake involutivnih procesa, iako je prethodno, u okviru SFRJ, predstavljala najprosperitetniju socijalističku zajednicu, sa započetom ekonomskom liberalizacijom i otvaranjem prema svetu u političkom, privrednom i kulturnom pogledu.
To će opredeliti suprotan put Srbije od onog kojim su pošle druge socijalističke zemlje koje su počinjale da trasiraju stazu za prelaz iz totalitarizma u demokratiju, započinjući tranzicione procese u tom pravcu. Bez obzira što taj put tranzicije nije vodio automatski ka ostvarenju demokratske liberalizacije podjednako u svim zemljama bivšeg socijalizma - jer dok je u Poljskoj bio ponuđen adekvatniji model postepene liberalizacije tržišta, u Rusiji je brza liberalizacija i privatizacija dovela do razaranja strukture društva - u opštem smislu može se govoriti o evolutivnom procesu i prihvatanju osnovnih demokratskih principa u preobražaju društva.
Suprotno tome, kada se raspala bivša Jugoslavija, dolazi do gušenja liberalizacije u Srbiji sa dolaskom na čelo države Slobodana Miloševića koji, shvativši da je komunistička ideologija izgubila kredibilitet, podstiče populizam i nacionalizam kao novo legitimizacijsko sredstvo za učvršćenje svoje vladavine.
Ne ulazeći ovde u složeno pitanje ko je dao početni impuls za pokretanje ratova između država bivše Jugoslavije i ostavljajući odgovor na to pitanje neophodnoj istorijskoj analizi, treba videti koji je bio udeo Srbije u tragičnim događajima 1990-ih godina.
Suočena sa pretnjom raspada SFRJ, Srbija je zaigrala dvostruku ulogu: s jedne strane, navodno se zalagala za očuvanje Jugoslavije ali u strogo federalnim okvirima, jer su samo tako, rečeno je, Srbi mogli očuvati državu na celom prostoru; ali je, s druge strane, parolom "svi Srbi u jednoj državi" nagovešteno stvaranje "velike Srbije", zauzimanjem teritorija na kojima su u većini živeli Srbi u Hrvatskoj i Bosni, te je u buduću politiku ugrađeno "etničko čišćenje".
Da bi se takva politika ostvarila bilo je potrebno homogenizovati srpski narod buđenjem nacionalnih osećanja i propagandom o ugroženom "srpstvu". Milošević, raniji branilac "titoizma", brzo je promenio odelo i postao vatreni borac za "nacionalne interese", čiju je odbranu zasnivao na revitalizaciji srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu i istorijskih mitova (Kosovski mit) o srpskom narodu kao "nebeskom narodu", koji se u najodlučnijim trenucima istorije opredeljivao za "carstvo nebesko", što je imalo za cilj da istakne njegovu duhovnost i superiornost u odnosu na druge narode bivše Jugoslavije.
Ako se ništa drugo ne bi moglo staviti na dušu Slobodana Miloševića u iniciranju međuetničkih ratova, sama ideja o okupljanju svih Srba u jednu državu posle raspada SFRJ pretpostavljala je objavu rata otcepljenim državama bivše Jugoslavije, u kojima je bilo koncentrisano najviše Srba, jer je podrazumevala nasilno osvajanje tih teritorija.
Tako je Srbija, na čijoj teritoriji nije vođen rat, ali koja je vojnički i materijalno pomagala Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini da otcepe teritorije naseljene Srbima i pripoje ih Srbiji, izgubila nekoliko ključnih godina, do kraja 1990-ih, dok je proces tranzicije uveliko tekao u zemljama bivšeg socijalizma.
Rat, politika izolacije i sistematskog pustošenja i osiromašenja zemlje od strane režima doveli su do sledećih posledica:

• Srbija je postala najsiromašnija zemlja u Evropi (sa 2/3 siromašnog stanovništva i 40 posto nezaposlenih, sa 30-40 posto sive ekonomije u strukturi privrede);
• uporedo s tim, učvršćuje se sloj ratnih profitera i novih bogataša iz redova vladajuće nomenklature, koji su bogatstvo sticali na nelegalan način;
  
• razorena je društvena struktura sa nestankom srednje klase i stvaranjem deklasiranih radnika (takozvani prinudni odmori i rad na crno na buvljaku);
  
• duboku društvenu i ekonomsku krizu režim je iskoristio za reetatizaciju proizvodnih i društvenih ustanova, utvrđujući državu kao neospornog vlasnika nad sredstvima za proizvodnju i uslugama;
  
• zemlja se našla u potpunoj izolaciji od sveta posle zavođenja međunarodnog embarga;
  
• zdravstvo je dovedeno na "prosjački štap", a kao posledica nedostatka sredstava za lečenje i lekova rasla je stopa smrtnosti stanovništva;
  
• obrazovanje je bilo podvrgnuto nacionalističkoj indoktrinaciji, pre svega posredstvom naknadnog pisanja i falsifikovanja istorije, a visokom obrazovanju je bila ukinuta autonomija;
  
• mediji su takođe bili stavljeni pod tutorstvo države, praćeno drakonskim novčanim kaznama za objavljivanje nepoželjnih vesti i stavova;
  
• opozicione političke partije su bile potpuno marginalizovane, što je bilo postignuto stvaranjem većinske prorežimske koalicije, najčešće posredstvom falsifikovanih izbora;
  
• cvetao je državni kriminal u sprezi sa mafijaškim grupama koje su činile usluge režimu;
  
• došlo je do potpune erozije morala i bila je izbrisana granica između dobra i zla, što je podsticalo antisocijalna ponašanja (raširenost sitnog kriminala, upotrebu droga, tolerisanje ratnih zločina).
  

Drugim rečima, bile su ukinute sve pretpostavke za reformisanje i demokratski preobražaj društva. Društvo u Srbiji ne samo da je stagniralo nego je politički, ekonomski i kulturno degradiralo i našlo se iza svih zemalja u tranziciji, nesposobno da i samo pokrene tranzicione procese.
Građani su na takvu situaciju najpre reagovali bespomoćnošću i apatijom, ali što je siromašenje i uništavanje društvenog potencijala išlo dalje, rasli su protestni pokreti koji su se povezivali i s antiratnim pokretima, od kojih valja spomenuti studentski pokret 1992, kada nije predmet bila samo odbrana autonomije Univerziteta, već je postavljen i zahtev da Slobodan Milošević demisionira; zatim, velike i dugotrajne građanske proteste 1996/97, koji su kao krajnji ishod urodili delimičnom pobedom, kada je opozicija preuzela vlast na lokalnim izborima u četrdesetak gradova u Srbiji, uključujući i Beograd, čiji je prvi gradonačelnik bio dr Zoran Đinđić.
NATO bombardovanje Srbije, zbog nasilnog deportovanja Albanaca sa Kosova i represije prema albanskom življu, zaustavilo je privremeno šire socijalne nemire, jer je Srbija bila tri meseca u opsadnom stanju, koje je pretilo da još više homogenizuje Srbe oko režima, suprotno intencijama NATO-a da sruše Slobodana Miloševića. Činilo se u prvi mah da je on iz tog rata izašao kao pobednik u pogledu okupljanja građana oko svoje politike, ali na kratak rok.
I inače razorena infrastruktura, zbog pljačkaške politike režima, ali i sankcija međunarodne zajednice, bila je dokrajčena posle NATO intervencije, što je još drastičnije pogoršalo uslove rada i života stanovništva, koje počinje da shvata da je katastrofa neizbežna ukoliko ne dođe do promena.
Upravo pod geslom "za demokratske promene" opozicione političke stranke, nevladine organizacije, sindikat Nezavisnost i Narodni pokret Otpor mobilisali su građane u borbi za rušenje režima Slobodana Miloševića u toku 2000. godine, kada je vođena intenzivna kampanja za raspisane izbore za predsednika SRJ i parlamentarne poslanike. Kampanja koju je vodio Otpor, a koja je nazvana "od vrata do vrata", imala je za cilj da u svakom gradu, ulici, selu, u svakoj kući animira građane Srbije da se angažuju u masovnim protestima u kojima se tražilo rušenje autokratske vlasti Miloševića, objašnjavajući pred kakvim opasnostima se nalazi zemlja ukoliko uskoro ne dođe do demokratskih promena i pozivajući građane da glasaju na predstojećim izborima za demokratsku opoziciju.
Zahvaljujući masovnom izlasku na izbore i opredeljenosti građana za promene ishod je bio poražavajući za režim: 24. septembra 2000. DOS je odneo ubedljivu pobedu i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima. Ali to nije bio kraj borbe, jer se nije moglo očekivati da režim mirno siđe sa vlasti. Neizvesnost je trajala do 5. oktobra sa zebnjom da dođe do krvoprolića, ali pred milionskom masom, koja je izašla na odlučujuće proteste u Beogradu i drugim gradovima Srbije protiv pokušaja falsifikovanja izbora, policija i vojska nisu mogle da ispune nalog Slobodana Miloševića da pucaju u narod, te je dotle neprikosnoveni vođa i diktator morao da prizna poraz i demisionira.
Ali dotle je već bila izgubljena cela decenija, tokom koje su zemlje bivšeg socijalizma, sa manje ili više uspeha, koračale stazama demokratske tranzicije. Sa te tačke se mora poći kada se pokušava dati odgovor na pitanje: dokle se stiglo u Srbiji posle demokratskog prevrata 2000. godine?

II

Postoktobarski period je obeležen ogromnim problemima i opštim rasulom. Pored krajnjeg osiromašenja društva i siromaštva stanovništva, s padom dohotka per capita od 2500 dolara godišnje iz 1980-ih godina na manje od 700 dolara u 1990-im godinama, disfunkcionalnost svih institucija je bila obeležje tog perioda, kao i uništena infrastruktura, sa preduzećima koja su radila jedva sa 20-30 posto kapaciteta i s ogromnom masom nezaposlenih ili pseudozaposlenih radnika i velikom rasprostranjenošću sive ekonomije.
Nije postojala ni pravna država, zakoni su služili isključivo vladajućem sistemu, nije postojalo ni normalno funkcionisanje ekonomije i celokupni sistem je patio od odsustva neophodne regulacije, te se nova vlast našla u tom haosu, sastavljena iz koalicije od 18 partija koje su bile različitih političkih opredeljenja, što je uslovljavalo teškoće u usaglašavanju različitih interesa.
Očito je da nijedna vlast ne bi mogla da izađe brzo na kraj sa takvim zatečenim problemima. Stoga se ne može postaviti pitanje, kao što to čine građani - šta nova vlast nije ispunila od svojih obećanja, nego šta je u datim uslovima mogla a nije ostvarila? Razumljivo je da je u predizbornoj kampanji DOS predočio maksimalni projekt demokratske transformacije, da bi animirao građane da glasaju za promene. Ali može se primetiti da je već tada, u cilju realnijeg pristupa promenama, trebalo artikulisati teškoće i prepreke na koje će se naići, da bi se i očekivanja populacije svela na realniju meru i uravnotežile nade u brzi društveni oporavak.
Nije, međutim, lako u zatečenom haosu ustanoviti ni šta je bilo moguće ostvariti posle 5. oktobra, budući da se nova vlast našla u raljama protivrečnosti, koje su se manifestovale u sledećem:

1. s obzirom na odsustvo učešća na izborima demokratske vladajuće partije iz Crne Gore, kada je samo promiloševićevska SNP iz te republike dobila poslanike u skupštini, napravljena je problematična koalicija sa tom strankom na saveznom nivou;
   
2. a budući da je bivša vladajuća stranka SPS ostala parlamentarna stranka i na republičkom nivou stvorene su neprirodne koalicije, da bi republička vlada mogla da funkcioniše;
   
3. već na samom početku došli su do izražaja različiti interesi u novoj vladajućoj koaliciji DOS-a, između centra i socijaldemokratskih stranaka, s jedne strane, i stranke predsednika Republike (DSS) koja je inklinirala nacionalističkoj orijentaciji, s druge - oko određivanja prioriteta u projektu transformacije, a pre svega u pogledu toga dokle i kojim tempom treba ići u ostvarenju diskontinuiteta sa bivšim režimom.

U tom kontekstu realne mogućnosti za bržu političku transformaciju nisu bile velike, zato se u prvoj postoktobarskoj godini Vlada orijentisala prvenstveno na: a) projekat ekonomskih reformi, koje je koncipirao i energično sprovodio ekspertski tim iz grupe G17, imajući u vidu i činjenicu da se nije moglo odlagati rešavanje osnovnih socijalnih problema i životnog standarda populacije, i b) uključivanje u međunarodne institucije iz kojih je zemlja bila isključena u vreme režima Slobodana Miloševića.
Šta je bilo neophodno preduzeti, a što je u datim okolnostima bilo teško sprovesti? Pre svega, sprovođenje lustracije, da bi se iz političkog života uklonili svi oni funkcioneri bivšeg režima koji su se ogrešili o poštovanje ljudskih prava i da bi se predupredio njihov dalji politički uticaj kao prepreka procesu demokratske tranzicije; utvrđivanje političke i moralne odgovornosti čelnika bivšeg režima za ugrožavanje života stanovništva i destrukciju društva i njihovo privođenje pred sud pravde; otvoreno suočavanje s ratnom prošlošću i zločinima koje su funkcioneri bivšeg režima i njihovi pomoćnici počinili u ime naroda Srbije, i utvrđivanje politike saradnje sa Međunarodnim sudom za ratne zločine; definisanje koherentne dugoročne strategije društvenog, ekonomskog, političkog i kulturnog razvoja u skladu sa demokratskim principima slobode, socijalne jednakosti i socijalne pravde.
U pogledu prva tri zahteva Vlada Srbije i Parlament nailazili su na protivljenje i otpor ne samo od strane snaga bivšeg režima, nego i u redovima samog DOS-a, što se ispoljilo u podeli na takozvanu reformsku struju i legaliste; pri tom oni koji su insistirali da se mora pridržavati načela "pravne države" (Vojislav Koštunica) i sve obaviti po zakonu, ignorisali su činjenicu da je uništena pravna država i da su režimski zakoni bili potpuno nepogodni kao procedura za rešavanje ovih pitanja, tj. da u sklopu postojeće pravne strukture nije bilo ni moguće postaviti ih na dnevni red.
Što se tiče strategije razvoja, osnovnu prepreku su predstavljali različiti interesi i politička opredeljenja stranaka unutar demokratske koalicije, koje nisu mogle da se usaglase ni u pogledu nekoliko osnovnih pitanja:

a) da li država treba da bude svetovna/građanska ili klerikalna;
b) da li treba da bude republika ili monarhija;
c) u kojoj meri i kojim putem treba smanjivati ulogu centralizovane vlade;
d) da li se demokratski sistem svodi na parlamentarnu-predstavničku demokratiju, ili treba razvijati i participativnu demokratiju;
e) o ulozi tripartitnog sistema upravljanja (vlada, sindikat, poslodavci);
f) kakav model liberalizacije tržišta treba primeniti (korišćenje iskustva drugih zemalja u tranziciji);
g) da li treba razvijati mešovitu privredu ili restrukturaciju privrede svesti na privatizaciju;
h) kakva treba da bude uloga socijalne države (welfare state) i da li se ona može smanjivati u tako osiromašenoj zemlji.

Bez saglasnosti o ovim fundamentalnim pitanjima nije bilo moguće sačiniti koherentnu dugoročnu strategiju razvoja i zato i danas ostajemo bez odgovora na pitanja: kuda ide Srbija u postoktobarskom periodu, kakav model tranzicije primenjuje, kojim će tempom biti sposobna da se uključi u evropsku integraciju, da li će demokratske snage biti u stanju da se posle novih izbora održe na vlasti, budući da raste nezadovoljstvo stanovništva njenim dosadašnjim učincima, a da političke snage bivšeg režima, koje i dalje vrše određeni politički uticaj, svojom demagoškom retorikom podstiču nezadovoljstvo i smanjuju rejting DOS-a, mada je DS izbio kao najjača demokratska stranka posle ubistva premijera Đinđića, zahvaljujući energičnim koracima preduzetim u obračunu s organizovanim kriminalom.
Međutim, upravo ta akcija je pokazala koliko je organizovani kriminal rasprostranjen i duboko ušao u sve sfere društvenog života, uključujući i same institucije vlasti (pre svega policiju i vojsku), te da borba protiv njega neće biti nimalo laka i efikasna imajući u vidu nezadovoljavajuće stanje u sistemu pravosuđa, u kojem se zbog odsustva lustracije zadržao nemali broj sudija koji su se ogrešili o pravdu u bivšem režimu.

*

Može se, stoga, reći da Srbija danas liči na zgradu punu zatečenog smeća koje treba odlučno očistiti, a nova vlast, koja je i sama opterećena mentalnim nasleđem iz autoritarnog režima i koja je manje ili više i dalje inficirana nacionalizmom, nije u stanju da se oslobodi starih mehanizama vlasti.
Ono što i sami građani uviđaju i najviše zameraju novoj vlasti je:

• potreba partijskih kriterijuma (članstvo u vlastitoj partiji) za postavljanje državnih funkcionera;
  
• nadglasavanje u parlamentu i neprincipijelne polemike umesto upotrebe odgovarajuće argumentacije;
  
• rukovođenje partijskim interesima na štetu državnih interesa;
  
• preokupiranost borbom za vlast, umesto koncentracije svih raspoloživih demokratskih snaga na rešavanje osnovnih problema društva;
  
• izbegavanje socijalnog dijaloga i odbijanje partnerstva u upravljanju;
  
• sklonost ka ignorisanju javnog mnenja.

Iz tog aspekta se može odgovoriti na pitanje: zašto se promene događaju sporo, po opštem uverenju građana, i šta koči proces tranzicije u Srbiji. Ali i zašto je u 2002/2003. pozitivna energija građana u opadanju, koja je bila odlučujući činilac u oktobarskom prevratu, što se manifestuje i u porastu izborne apstinencije, ali i u slabljenju civilnog društva, koje se sve više okreće uskim, parcijalnim problemima i specijalističkim projektima, umesto osposobljavanja građana za aktivnu participaciju u javnim poslovima.
Ali je evidentno da se bitno promenila klima u postoktobarskoj Srbiji, što se manifestuje u oslobađanju od straha, pre svega od vlasti i policije i u shvatanju da nijedna vlast nije nedodirljiva i nesmenljiva. Građani su shvatili - to su pokazala i naša istraživanja "Politika i svakodnevni život" 2001/2002. - da su svojom slobodnom voljom promenili bivšu vlast na izborima i da to isto mogu učiniti i sa ovom vlašću, ukoliko ne bude odgovarala njihovim interesima i potrebama. S tim je povezano i saznanje o potrebi učešća samih građana u promovisanju demokratskih promena i svest o vlastitoj odgovornosti i za trpljenje u bivšem režimu, kao i za tolerisanje propusta u sadašnjem. Ali to se još uvek više manifestuje na verbalnom planu nego u svakodnevnoj praksi, što se očituje u slaboj uključenosti populacije u radu lokalnih zajednica.
Sve ukazuje na zaključak da Srbija nije izašla iz društvene, političke i ekonomske krize i teško je još uvek predvideti kojim će putevima i kojim tempom moći da prevaziđe postojeće otežavajuće okolnosti, o kojima je bilo reči, ali i političke nesuglasice, da bi doslednije usmerila tranziciju u evolutivnom smeru.
Postoji i dalje dilema da li će postojeća vlada biti u stanju da nastavi započete reforme ili će zbog razlaza u vladajućoj koaliciji biti nužni prevremeni izbori, da bi reformske snage dobile novi legitimitet.
Nije otklonjena ni dilema da li će moći da funkcioniše nova državna zajednica Srbije i Crne Gore ili će osamostaljivanje oba entiteta biti bolji podsticaj za njihovu demokratsku transformaciju.
Jedno je jasno, ni nova državna zajednica, ni Srbija neće moći dugo da ostave ove dileme nerazrešene, jer bi to predstavljalo ne samo usporavanje procesa tranzicije nego i njeno ozbiljno dovođenje u pitanje.