Uredništvo

Teorijska zapažanja o procesu transformacije u Poljskoj

Edmund Vnuk-Lipiński

Pre samo nešto više od deset godina Poljska je bila članica Varšavskog pakta i u njoj je na vlasti bila komunistička partija, a njen društveni sistem je funkcionisao u skladu s logikom komandne ekonomije i autoritarne države sovjetskog tipa. Građansko društvo je bilo slabo, iako jače nego u drugim zemljama iz sovjetskog bloka u to vreme, što je jednim delom bilo posledica prvog perioda Solidarnosti (1980-81), koji je postavio temelje za nezavisne građanske inicijative. Danas je Poljska demokratska zemlja sa tržišnom ekonomijom; već neko vreme ona je članica NATO-a, a nalazi se i pred ulaskom u Evropsku zajednicu; ukoliko se na ekonomskom planu ne dogodi nešto dramatično, Poljska će u narednih nekoliko godina ući u zonu evra.
Da li to znači da je Poljska primer uspešne tranzicije s nedemokratskog na demokratski režim? Da, to je priča o uspehu, ali ne bez uzmaka i znakova pitanja.
Da li se jedna tako radikalna društvena promena može smestiti u određeni teorijski okvir? Koji bismo ključ, koje teorijske koncepte mogli da primenimo u takvom izlaganju? Iznad svega, da li se proces tranzicije odvija kroz određene, jasno uočljive faze i, ako je tako, šta je to što pokreće tranziciju od jedne faze ka drugoj? To su osnovna pitanja na koja ću ovde pokušati da odgovorim.
Odgovor na prvo pitanje je jednostavan. Svetska literatura ne oskudeva u teorijama demokratske tranzicije (Wnuk-Lipiński, 1995). Prirodno, izbor određenog teorijskog okvira i ključni analitički koncepti zavise od predmeta istraživanja. U ovom slučaju, glavni predmet istraživanja je konsolidacija novog, demokratskog poretka i dinamika promena koja postepeno vodi ka toj konsolidaciji.
Pojmovi transformacije i tranzicije označavaju proces koji bi se mogao nazvati radikalnom sistemskom promenom. Ti pojmovi se često koriste kao ekvivalentni, iako bi se moglo pokazati da postoji značajna razlika između "tranzicijskog pristupa" i "transformacijskog pristupa". Smatram da to posebno pitanje treba razjasniti pre nego što pređemo na suštinu rasprave o radikalnoj, postkomunističkoj promeni društvenog poretka.
Kada govorimo o transformaciji važno je utvrditi polaznu tačku; taj pristup nam nalaže da utvrdimo razliku između polazne tačke i sadašnjeg trenutka. Polazna tačka je dobro definisana, ali tačka do koje treba doći nije jasna, dok u nekim slučajevima nije čak ni važna. Kada govorimo o tranziciji važna je ne samo polazna već i odredišna tačka. Taj drugi pristup, tačnije odredišna tačka, obično je ne samo dobro definisan (konsolidovana liberalna demokratija i stabilna tržišna ekonomija) već igra i ulogu referentne tačke u odnosu na sadašnji trenutak.
Tabela 1 prikazuje različite referentne tačke transformacijske i tranzicijske paradigme u odnosu na tri dimenzije procesa radikalne društvene promene.

U političkoj sferi transformacijska paradigma za referentnu tačku ima jednopartijski sistem, dok je za tranzicijsku paradigmu referentna tačka idealni sistem liberalne demokratije (u veberovskom smislu). U transformacijskoj paradigmi zanima nas do koje je mere jednopartijski sistem liberalizovan; to je još uvek jednopartijski sistem, ponekad nešto izmenjen. U drugom slučaju zanima nas napredak u sistemskim promenama osnovnih institucija i pravila igre tipičnih za liberalnu demokratiju. U ekonomskoj sferi, transformacijska paradigma se najviše bavi pitanjem koliko je komandne ekonomije ostalo u sistemu zahvaćenom promenama, dok je u društvenoj sferi glavno pitanje koliko je društvo zahvaćeno radikalnim promenama zatvoreno (u poperovskom smislu). Tranzicijska paradigma se bavi pitanjem koliko je data ekonomija odmakla u pravcu ideala tržišne ekonomije i koliko se dato društvo uklapa u poperovski model otvorenog društva.

Teorijska pitanja kojima se bavi ovaj rad

Radikalna sistemska promena suočava nas sa dva pitanja od kojih zavise stabilnost i samoreproduktivne sposobnosti sistema poniklog iz ruševina starog režima. Reč je o legitimizaciji i konsolidaciji novog režima. U oba slučaja posredi su društveni procesi, što nam nalaže da ih razmatramo u dinamičkim okvirima. Za potrebe dalje analize, te koncepte ću definisati na sledeći način. Najkraće rečeno, legitimizacija je široko rasprostranjeno uverenje onih kojima se upravlja da su društveni sistem i institucije vlasti, koje funkcionišu u skladu s logikom sistema, ispravne, opravdane i bolje od bilo koje zamislive alternative (cf. Wesolowski, 1988). To uverenje nije plod prinude ili straha od prinude. Pojasnimo odmah neke analitičke distinkcije. Verovanje u legitimitet sistema može ali ne mora da bude praćeno legitimnošću vlasti (vladajuće elite). Neki nedemokratski režimi su uspeli da obezbede legitimitet vlasti bez pretnje prinudom. Kada bi to bilo pravilo, onda bi popularna predstava o legitimnosti sistema bila skoro identična popularnoj predstavi o legitimnosti vladajuće elite. Naime, vladajuća elita se doživljava kao integralni deo sistema, pri čemu ne postoji alternativna elita (opozicija) koji bi i sama mogla da bude smatrana delom sistema. Samim tim, ako se dovede u pitanje legitimitet vladara, velika je verovatnoća da će u pitanje biti doveden i čitav sistem. S druge strane, u demokratskim sistemima gubitak legitimnosti onih na vlasti ne znači nužno da će u pitanje doći i legitimizacija sistema u celini. Deficit legitimizacije je problem samo onih na vlasti u odnosu na koje opozicija (parlamentarna ili čak neparlamentarna) predstavlja spremnu institucionalnu alternativu. U tom smislu, na redovne, kompetitivne izbore treba gledati kao na ciklično, institucionalno sredstvo za obnavljanje legitimiteta sistema, u slučaju da dođe do deficita legitimiteta vlasti.
Konsolidacija je proces stabilizacije novog sistema, jačanja i formalizacije pravila igre (u obliku zakona) i postizanja rutinskog funkcionisanja osnovnih institucija sistema. U isto vreme, to je i proces slabljenja stavova i oblika ponašanja nekompatibilnih sa principima na kojima počiva novi sistem, a koji potiskuju sistemski kompatibilne stavove i oblike ponašanja. U literaturi koja se bavi ovim pitanjem ima mnogo definicija konsolidacije sistema (cf. Di Palma, 1990, pp. 138-44, Linz, Stepan, 1966). U tim definicijama naglasak je na kriterijumu na osnovu kojeg bi se moglo utvrditi da li se novi sistem može smatrati konsolidovanim, iako Di Palma ukazuje i na proceduralni aspekt tog fenomena. Čak i oni istraživači koji koriste najprostije kriterijume za procenu konsolidacije demokratskih sistema nastoje da vode računa o uslovima u kojima se odvija taj proces, tako da i njihova razmatranja - nolens volens - uzimaju u obzir procesualni aspekt tog fenomena.
Ako pođemo od premise da su legitimizacija i konsolidacija društveni procesi, onda je prirodno da u teorijskom razmatranju tog pitanja imamo u vidu vremenski faktor ili, još preciznije, da jasno razlikujemo faze tranzicije iz jednog sistema u drugi. Pokušaji da se te faze utvrde, a zatim istorijski lokalizuju, uvek su u određenoj meri proizvoljni i intuitivni. Razlikovanje faza tranzicije iz bilo kog sistema u neki drugi ne samo da uvećava taj element proizvoljnosti već vodi i ka visokom stepenu uopštavanja, možda do te mere visokom da to dovodi u sumnju heurističku vrednost tako definisanih kriterijuma. Zato ću se u daljem izlaganju ograničiti na raspravu o tranziciji iz komunističkog u liberalni demokratski sistem, s posebnim osvrtom na put kojim se tranzicija između ta dva sistema odvijala u Poljskoj.

Teorijski modeli faza radikalne promene

Razlikovanje faza tranzicije iz nedemokratskog u demokratski sistem zasniva se na pretpostavci da se period tranzicije završava kada se, prvo, može konstatovati da je novi sistem konsolidovan i, drugo, da je ušao u fazu čvrste i stabilne društvene legitimizacije. To, naravno, ne znači da je nakon konsolidacije sistem postao imun na dekonsolidaciju, a još manje da je legitimizacija novog sistema data jednom za svagda i da se taj proces ne može obrnuti. Samo u XX veku ima dovoljno istorijskih primera zamene demokratskih režima nedemokratskim, tako da nema osnova za verovanje da će ovaj vek biti pošteđen takvih preokreta u globalnom talasu demokratizacije. Ipak, ti mogući preokreti ne bi bili elementi procesa tranzicije o kojoj ovde govorimo već bi, s analitičkog stanovišta, predstavljali potpuno zaseban fenomen.
Pojednostavljeno rečeno, moguće je razlikovati sledeće faze tranzicije iz starog u novi sistem:

1) Početna faza, u kojoj započinju društveni procesi "transformacije"; "snaga transformacije" datog procesa zavisi od njegove sposobnosti da promeni stari režim u novi društveni sistem;
2) "sistemska međufaza", u kojoj stari sistem više ne funkcioniše, dok novi tek počinje da se razvija;
3) faza napredovanja; tranzicija postiže "kritičnu masu"; stari režim odlazi u istoriju;
4) postrevolucionarna faza, koju odlikuje jenjavanje revolucionarne euforije i ulazak u novi sistem u svim aspektima svakodnevnog društvenog života;
5) faza konsolidacije, u kojoj se sistem stabilizuje, dok u javnoj sferi praktična pitanja postaju jedini prostor za međuigru interesa i vrednosti.

U svakoj pojedinačnoj fazi legitimizacija novog sistema počiva na promeni premisa, dok je konsolidacija rezultat uspešne transformacije starog sistema u prethodnim fazama. Na osnovu toga bi se mogla postaviti hipoteza da čim društvo uđe u početnu fazu sistemske promene, brzina prelaska iz jedne faze tranzicije u drugu dobija odlučujući značaj. Na primer, produžavanje početne faze, a posebno sistemske međufaze, iz bilo kog razloga, može da znači da su otpočeli procesi svojstveni za kasnije faze (kao što je jenjavanje revolucionarne euforije, odbrana interesnih grupa u velikoj meri oblikovanih starim sistemom tokom prve dve faze i, konačno, stanje kada u društvenoj svesti potreba za konsolidacijom počne da sustiže težnju ka promenama). U tom slučaju srećemo se sa pojavom koja bi se mogla nazvati "prevremenom konsolidacijom", u obliku sistemskog hibrida koji ne bi zadovoljio kriterijume demokratskog poretka (kako ih je definisao Robert Dal), ali koji ne bi više bio identičan ni sa starim sistemom.

Rasprava

Zadržimo se sada na pojedinim fazama tranzicije. U starim, nedemokratskim režimima početna faza nije uvek vidljiva, tačnije, ona je po pravilu nevidljiva, jer se javni život nalazi pod relativno čvrstom kontrolom totalitarne ili autoritarne vlasti. Zato režim u fazi kolapsa nije u stanju da predvidi sopstveni nestanak. U toj fazi mase sve više počinju da razmišljaju o alternativi starom sistemu. To ne mora da bude neka određena alternativa. Naprotiv, ona je nejasna i otvorena za sve što može da ubrza odlazak starog sistema. "Sve, samo ne ovo": ta izjava sasvim dobro izražava intuiciju masa. Ako se pri tom stari sistem pokaže nedoslednim u obračunu sa prvim antisistemskim aktivnostima i ako međunarodni kontekst omogući realistička očekivanja u vezi s dalekosežnim promenama, onda se mogu steći nužni uslovi za pokretanje prve faze tranzicije.
U slučaju Poljske, tri faktora su uticala da razmišljanje o sistemskoj alternativi postane uobičajeno: 1. prva poseta pape Poljskoj (1979), koja je uzdrmala jedan od stubova prethodnog sistema, njegovu društvenu izolaciju; 2. podela unutar vladajuće komunističke elite na takozvanu "tvrdu liniju" i "reformiste" ili "liberale" (ta dva termina su korišćena uporedo, a odnose se na deo vladajuće elite starog režima koji je bio spreman da žrtvuje neke sistemske principe tog režima i tako uveća njegove šanse da preživi krizu); 3. politika Gorbačova, koja je priznala pravo svake nacije da sledi sopstveni put razvoja; ona nije bila sasvim jasna, ali je bila dovoljno ubedljiva da bi podstakla uverenje da je "Brežnjevljeva doktrina" odbačena.
Neodređena alternativa, upravo zato što nije bila jasna, mogla je da deluje kao osnov za reintegraciju masa koje su se našle u opoziciji prema starom sistemu, dok je podela unutar komunističke elite pokrenula proces koji su Linc i Stepan (1996, p. 61) nazvali "teorijom četiri igrača". Ta teorija tvrdi da se tranzicija iz nedemokratskog u demokratski sistem može izvesti mirno, to jest da se revolucija može ostvariti pregovorima samo u vrlo specifičnim uslovima.
Naime, u vladajućoj eliti starog režima mora da dođe do jasne podele na "tvrdu liniju" i "reformiste"; prevagu moraju da odnesu "reformisti". U isto vreme, u opoziciji mora da dođe do podele na "umereno" i "radikalno" krilo, pri čemu "umereni" moraju da zadobiju veće poverenje masa nego "radikali". "Reformisti" iz vladajuće elite i "umereno" krilo kontraelite zatim pregovorima stižu do sporazuma koji omogućava mirnu sistemsku promenu. Taj sporazum ne mora otvoreno da tvrdi kako će sistem biti promenjen, ali zato, uz saglasnost obe strane, pokreće takve promene starog sistema koje blokiraju sposobnost njegove dalje reprodukcije. Relegalizacija Solidarnosti, 1989. godine, predstavlja primer takve "transformativne" promene koja razbija stari sistem.
Ukoliko unutar elite i kontraelite neke druge snage odnesu prevagu, šanse za mirnu tranziciju su male: "tvrda linija" nastoji da uništi "umereno" krilo kontraelite, umesto da pregovara s njim što, paradoksalno, jača "radikalno" krilo kontraelite. Kada šanse za mirnu tranziciju iz nedemokratskog u demokratski sistem padnu na nulu, nasilni sukob između radikala i tvrde struje može da stvori uslove za izbijanje građanskog rata. Ishod takvog rata bio bi neizvestan. S druge strane, ako unutar kontraelite prevagu odnese "radikalno" krilo, ono neće prihvatiti sporazum sa "reformistima" iz stare elite. Čak i ako pregovori započnu, šanse za kompromis i mirnu tranziciju biće male, jer stanovište radikala ne ostavlja dovoljno prostora za kompromis sa starim režimom. Neuspeh pregovora između "reformista" iz stare elite i "radikala" iz kontraelite vodio bi, paradoksalno, ka jačanju pozicija "tvrde linije" starog režima, što bi mirnu tranziciju na demokratski sistem učinilo nemogućom.
Krajem 1980-ih u Poljskoj je došlo do prevage "reformista" iz stare elite i "umerenog" krila kontraelite Solidarnosti, što je omogućilo formiranje Okruglog stola i podstaklo dinamiku početne faze daleko iznad očekivanja, pa čak i maštanja svih glavnih učesnika u toj igri. Pre svega, izgledi za mirnu tranziciju ka alternativnom sistemu (čiji je oblik i dalje bio nejasan i koji se u svakodnevnom razmišljanju ili unutar kontraelite video negativno, kao opozicija starom režimu, pre nego pozitivno) pokrenuli su masovnu mobilizaciju koja se mogla uporediti samo sa mobilizacijom do koje je došlo za vreme takozvane "krize iz Bidgošća", marta 1981. godine. Tu mobilizaciju je pratilo masovno uskraćivanje podrške starom sistemu i transfer lojalnosti i podrške ka kontraeliti, koja je garantovala veće udaljavanje od starog sistema. Ta mobilizacija je imala i snažan utopijski element, prisutan kako u svakodnevnom razmišljanju (što je povećalo privlačnost alternativnog sistema u medijima), tako i u razmišljanjima kontraelite. U svakom slučaju, bez tog utopijskog motiva i očekivanja vezanih za alternativni sistem bilo bi teško izvesti mobilizaciju tako širokih razmera. Utopijska očekivanja u vezi s novim sistemom uključivala su veoma rasprostranjeno uverenje, koje su podsticali neki delovi kontraelite (često iz najboljih namera), da će nakon kolapsa komunizma sve krenuti nabolje, da će osim socijalne sigurnosti i garantovanog zaposlenja postojati bogato tržište potrošnih dobara pristupačno svima, itd. Kulminacija početne faze bili su izbori od 4. juna 1989. godine i formiranje vlade Tadeuša Mazovjeckog. Ishod tih izbora, do kojih je došlo na osnovu sporazuma, bio je najjači empirijski dokaz masovne mobilizacije protiv sistema. U tom istom periodu, istraživanja javnog mnenja su pokazivala najviši stepen podrške demokratiji tokom celog perioda transformacije: blizu 70% (cf. Zagórski, 2000). U to vreme razlika između demokratije in abstracto i demokratije kao svakodnevnog iskustva bila je zamagljena, jer se novi sistem još nalazio u početnoj fazi.
Početkom 1990, kada je vlada Mazovjeckog pokrenula paket radikalnih tržišnih reformi, započela je sistemska međufaza. Mase su još uvek bile ponete utopijskim očekivanjima. Prema izveštajima CBOS, polovina ispitanika je verovala da se situacija razvija u pravom smeru, samo nešto više od 20% da se razvija u pogrešnom smeru, dok 30% ispitanika nije imalo stav (Zagórski, Strzeszewski, 2000, p. 42). Ta faza je kulminirala raspuštanjem Poljske ujedinjene radničke partije (PZPR) i rascepom unutar Solidarnosti do kojeg je došlo tokom prve predsedničke kampanje.
Sledi sažet pregled karakteristika "sistemske međufaze":

(1) nejasna pravila igre; stara pravila opstaju po inerciji (iako bez izvršne moći), dok su nova nejasno definisana, sa malom izvršnom snagom i još neprihvaćena od masa;
(2) prethodna ujedinjujuća, negativna i opšta alternativa starom sistemu počinje da se izoštrava i konkretizuje u obliku pozitivnih sistemskih rešenja (drugim rečima, pitanje "kako ne bi trebalo da bude", iz početne faze, u međufazi zamenjuje pitanje "kako bi trebalo da bude"; odgovori na to pitanje su različiti, što vodi ka diferencijaciji unutar kontraelite, a zatim i do podele u masama i njihove delimične demobilizacije);
(3) u redovima pobedničke kontraelite počinje borba za vlast nad novim, još nerazvijenim poretkom, što samo produbljuje podele unutar elite, a zatim i u masama;
(4) elementi utopijskog razmišljanja i dalje postoje u masama, iako se opaža njihovo slabljenje kada većina iz pobedničke kontraelite počne sa primenom pozitivnih sistemskih rešenja u javnom životu;
(5) razmišljanje o tome šta je pravedno, veoma popularno u masama tokom početne faze, zamenjuje razmišljanje o tome šta je profitabilno. Dezintegracija masovnog protestnog pokreta odvija se uporedo s reintegracijom oko različitih konkretnih interesa, a ne više oko opštih vrednosti koje su bile ujedinjujući faktor pokreta;
(6) u masama se javlja osećanje razočarenja, što pokazuje do koje je mere mobilizacija iz početne faze počivala na utopijskim idealima; to dalje vodi ka uskraćivanju početne, uslovne podrške kontraeliti;
(7) iako utopijski oblici razmišljanja nisu sasvim iščezli, uskraćivanje podrške kontraeliti od strane većine povezano je sa potragom za alternativom koja bi zadržala utopijske ciljeve, a koja ne bi podsećala ni na stari sistem (jer je za to još prerano), niti na kontraelitu (to objašnjava fenomen Timinskog, nepoznatog kandidata koji je došao iz inostranstva i koji je na prvim predsedničkim izborima 1990. osvojio 24% glasova);
(8) novi sistem još uvek nema problema sa legitimizacijom, jer se nalazi u fazi razvoja; ti problemi pogađaju samo one delove kontraelite koji se u međufazi nalaze na vlasti;
(9) istovremeno, pored nejasnih pravila igre i reintegracije oko konkretnih interesa, "sistemsku međufazu" odlikuju i prolazna grupisanja, to jest stvaranje interesnih grupa koje u uslovima fluidnih pravila, slabe izvršne vlasti i nejasne definicije dopuštenog i zabranjenog, pokušavaju da brzo ostvare veliki materijalni profit (dobar primer su čuvene afere: "alkoholna", "Art-B", kao i, u manjoj meri, finansijske piramide, afera Grobelni, itd.).

Faza napredovanja, koja je s jedne strane započela kolapsom PZPR, a s druge rascepom unutar kontraelite Solidarnosti, u nekoliko crta se bitno razlikuje od prethodne faze. Primarno, u toj fazi proces tranzicije u demokratski sistem prelazi tačku posle koje više nema povratka na staro: mogućnost restauracije starog režima više nigde ne postoji kao program. To ne znači da je novi demokratski sistem dovršen i stabilan. Ta "tačka posle koje nema povratka" znači samo da je stari sistem, u svom poznatom obliku, definitivno postao deo istorije. U tom slučaju, ključni momenat su bila dva događaja iz 1993. godine koja su potresla i političku elitu i mase. Izvršnu vlast je preuzela postkomunistička politička elita. U masama je u prethodnoj fazi došlo do reintegracije oko konkretnih interesa, ali to se u velikoj meri odnosilo na interese formirane i definisane u starom sistemu i u skladu s njegovom logikom. Kao što je poznato, postkomunistička elita nije skrenula s puta kojim je krenula prethodna vlada. Ali, iako je značajan deo masa stao u odbranu "starih" interesa, njihova mobilizacija nije bila dovoljno snažna da bi postkomunističku vladu skrenula s nove političke putanje. Prelazak "tačke posle koje nema povratka" u isto vreme označava pobedu pozitivne alternative starom sistemu i ukazuje na suštinski novi put buduće tranzicije.
U fazi napredovanja utopijska razmišljanja iščezavaju ili bivaju efikasno prevaziđena razvojem događaja. Ako se zadržimo na evoluciji političkih osećanja u tom periodu, primećujemo sledeće tendencije do kojih je CBOS došao u svojim cikličnim istraživanjima:

1. Radikalno smanjivanje broja onih koji veruju da se situacija u zemlji razvija u dobrom pravcu i jednako radikalan rast broja onih koji smatraju da se situacija u zemlji kreće u pogrešnom pravcu. Kulminacija tog trenda bila je očigledna u prvoj polovini 1993, kada je približno 75% ispitanika bilo ubeđeno da zemlja ide u pogrešnom pravcu. Samo 10% je sa optimizmom gledalo na razvoj događaja, dok je približno 15% ispitanika bilo neopredeljeno.
2. Vrednovanje političkih prilika u Poljskoj, koje je početkom 1990. bilo izrazito optimističko (približno 65% optimista i samo 10% pesimista), doživelo je drastičan preokret. Godine 1992. i u prvoj polovini 1993. približno 60% ispitanika se izjasnilo kao pesimisti, dok je optimista bilo manje od 10%.
3. Vrednovanje ekonomske situacije je imalo nešto drugačiji trend. Početkom 1990. približno 90% ispitanika je imalo negativno mišljenje o ekonomskoj situaciji. S uvođenjem paketa radikalnih ekonomskih reformi, poznatog kao "Balcerovičev plan", ocene su počele da se ublažavaju: u prvoj polovini 1991. približno 20% ispitanika je smatralo da je ekonomska situacija dobra, dok je više od polovine ispitanika i dalje smatralo da je situacija loša. Jasan porast negativnih ocena se nastavio do 1994, da bi zatim taj trend počeo da opada (uporediti: Zagórski, Strzeszewski, 2000).

Taj radikalni preokret stavova u odnosu na početnu fazu bio je cena koju je kontraelita morala da plati zbog svojih unutrašnjih trvenja i podele (što je u mase unelo strepnju zbog budućnosti zemlje). Bila je to i kumulativna reakcija na paket ekonomskih reformi započetih 1990.
U fazi napredovanja nastavio se proces kristalizacije interesnih grupa. Taj proces se odvijao na tri načina:

(1) u skladu s logikom novog sistema (korenita i brza privatizacija trgovine, po svemu sudeći, dobro ilustruje tu pojavu);
(2) u skladu s iskustvima iz "sistemske međufaze" (na primer, razvoj sive ekonomije, povećana stopa kriminala, uključujući tu i organizovani ekonomski kriminal);
(3) na osnovu prenošenja definicije interesnih grupa formiranih u starom sistemu u novi sistem (sudbina brodogradilišta u Gdanjsku je, paradoksalno, najspektakularniji, ali ne i jedini primer koji ilustruje ovaj problem).

Dolazi do razvoja mehanizama za prilagođavanje novom sistemu. Kristalizacija interesa i kvaliteta nižih od normativa liberalno-demokratskog sistema deo je tih mehanizama. Opšta demobilizacija masa se nastavlja, a njeno mesto zauzima institucionalna artikulacija različitih interesa i vrednosti (političke partije, grupe za pritisak, sindikati, NVO, asocijacije poslodavaca, itd.). U fazi napredovanja, nova pravila igre bivaju kristalizovana i prihvaćena od onih koji od njih imaju koristi, dok su oni koji zbog njih gube suviše slabi da bi zaustavili i preokrenuli taj proces.
U ovoj fazi opšta podrška alternativnom sistemu, uglavnom motivisana željom interesnih grupa formiranih oko nižih vrednosti da održe svoje pozicije, poprima konkretniji oblik. To ne znači da će ta opšta podrška početi da opada; naprotiv - ona će se održati na nivou najopštijih pravila novog sistema, iako ta pravila više nisu i jedina. Podrška ili uskraćivanje podrške konkretnim sistemskim rešenjima na makroplanu upotpunjuje taj proces. Tako dolazi do fragmentacije procesa legitimizacije sistema: opšta legitimizacija demokratije može da se odvija uporedo sa uskraćivanjem podrške "stvarnoj demokratiji". Prema podacima CBOS, u tom periodu preko 60% ispitanika slagalo se s tvrdnjom da demokratija ima prednost nad svim drugim oblicima upravljanja; manje od 20% ispitanika je imalo suprotno mišljenje. Reč je o trajnijim stavovima, nezavisnim od političkih kretanja i radikalnih promena stavova koji su odlikovali prethodnu deceniju. Ipak, mišljenja o funkcionisanju "stvarne demokratije" su drugačija: broj onih koji su nezadovoljni praktičnim funkcionisanjem novog sistema prevazilazi broj zadovoljnih: krajem 1993. preko 50% ispitanika je bilo nezadovoljno; zadovoljnih je bilo nešto iznad 35%. Najgoru ocenu "stvarna demokratija" je dobila 1995, kada je preko 65% ispitanika bilo nezadovoljno, a nepunih 25% zadovoljno njenim funkcionisanjem (Zagórski, Strzeszewski, 2000, p. 55).
U prolasku kroz tačku posle koje nema povratka treba videti i prvi korak ka konsolidaciji novog sistema. Kritični trenutak u slučaju Poljske bio je gubitak izvršne vlasti kontraelite iz redova bivše Solidarnosti 1993. godine, a zatim gubitak predsedničke vlasti 1995, kao i preuzimanje te vlasti od strane postkomunističke elite. Ali, niko nije dovodio u pitanje demokratska pravila: ni kontraelita Solidarnosti, koja je u skladu s tim pravilima izgubila vlast, niti postkomunističke partije, koje su u početnoj fazi tranzicije ta pravila potisnula na margine političkog života. U tom događaju treba videti prvi znak konsolidacije novog sistema u dimenziji koju je Šumpeter nazvao jezgrom demokratskog poretka: u dimenziji slobodnih, kompetitivnih izbora.
Postrevolucionarna faza je počela kada su postkomunističke snage preuzele izvršnu vlast. Podrška promenama je počela da jenjava; pojavila se potreba za stabilizacijom. Prema CBOS, početkom 1991. približno 35% ispitanika je verovalo da su promene u Poljskoj posle 1989. donele više koristi nego štete (manje od 20% je smatralo da ima više štete nego koristi). Krajem 1994. broj ljudi uverenih da će promene doneti više koristi nego štete pao je na približno 15%. Broj onih koji su mislili suprotno povećao se na 40% i to je bio najnepovoljniji odnos u oceni pozitivnih i negativnih aspekata novog sistema zabeležen u čitavim 1990-im. Izgleda da je od tada proces prilagođavanja novom sistemu postao dominantan. U ocenjivanju svog položaja u društvu, sve društvene kategorije su navodile relativnu oskudicu kao glavni faktor. U javnoj sferi su uspostavljena važna pravila igre, iako se ona nisu strogo poštovala. Na planu društvene svesti, legitimizacija sistema se nije poistovećivala sa legitimizacijom političkih partija na vlasti. Razdvajanje te dve vrste legitimizacije, do kojeg je došlo još u fazi napredovanja, dostiglo je novu tačku kulminacije. In abstracto, sistem je uživao čvrstu podršku većine, iako su njegovi stvarni aspekti u velikoj meri bili dovođeni u pitanje, posebno kada bi ometali ostvarenje grupnih interesa. Stavovi i političke preferencije prošli su kroz proces diferencijacije i kristalizacije, kao i njihov institucionalni izraz - politički sistem i sektor nevladinih organizacija. Legitimizaciju vlasti, odvojene od legitimizacije sistema, odlikovali su usponi i padovi, ali uskraćivanje legitimizacije imalo je uglavnom unutarsistemski karakter, jer to nije dovelo do opadanja legitimizacije sistema in abstracto. Ali, to je ipak uticalo na pad legitimiteta onoga što sam prethodno nazvao "stvarnom demokratijom". Moglo bi se reći da je "stvarna demokratija" bila ocenjivana pre svega s obzirom na učinak vlade. Opadanje učinka vlade povezano je s opadanjem poverenja u "stvarnu demokratiju", koja je u društvenoj svesti vezana za vladu i njenu političku osnovu, a ne za čitavu političku klasu.
Najveći deo nekadašnje masovne mobilizacije pronašao je svoj izraz u različitim nezavisnim inicijativama unutar građanskog društva, u grupama za odbranu interesa i vrednosti, dok je preostali deo te mobilizacije definitivno nestao.
Kao što sam rekao, početak konsolidacije novog sistema u slučaju Poljske mogao bi se istorijski smestiti u godinu 1993, kada je vlast preuzela opozicija, a snage koje su činile vladu prešle u opoziciju. Bio je to prvi dokaz da glavne političke snage prihvataju pravila igre novog sistema, nezavisno od toga da li je ishod te igre uvek u njihovu korist. Solidarnost je predala vlast postkomunističkim snagama, poštujući rezultate izbora. Drugi ključni trenutak stabilizacije bila je godina 1997, kada je postkomunistička elita predala vlast AWS i UW, takođe poštujući rezultate izbora. Tokom tog procesa nije se pojavila nijedna nova značajnija društvena snaga, što je bacilo senku na demokratsku proceduru legitimizacije vlasti. Ali, takva snaga se nije pojavila jer nije bilo društvene osnove iz koje bi ona mogla da ponikne. Zato možemo da zaključimo da je 1997. godine demokratska procedura postala stabilan i pouzdan metod za legitimizaciju vlasti; po Di Palminoj definiciji, koju su kasnije popularizovali Linc i Stepan (1996), demokratska pravila su postala "jedina igra u gradu". Ipak, bilo bi preuranjeno reći da je proces stabilizacije novog režima time bio završen. Ako pođemo od Šumpeterove tvrdnje da su jezgro demokratskog režima slobodni i kompetitivni izbori između predstavnika političkih partija, onda bi trebalo da se usredsredimo na proces formiranja partijskog sistema. Nestabilnost ili nedostatak konsolidacije partijskog sistema može da dovede do ozbiljnih političkih kriza, koje bi ugrozile stabilnost celog sistema.
Nedovođenje u pitanje pravila igre je prirodni uslov za konsolidaciju demokratije. Ali, to sigurno nije dovoljno. Zato treba pronaći još precizniji kriterijum za procenu konsolidacije demokratskog sistema. Na primer, smatra se da je neophodan uslov konsolidacije suštinski neosporiva dominacija demokratske procedure za legitimizaciju vlasti u tri oblasti koje su predložili Linc i Stepan (1996): ustavno-pravnoj oblasti, oblasti ponašanja i oblasti stavova. Ipak, o čvrstoj konsolidaciji demokratskog režima može se govoriti samo ako je uz sve navedene uslove zadovoljen još jedan - konsolidacija partijskog sistema. Najdirektnija, iako ne i jedina operativna definicija konsolidovanog partijskog sistema bila bi situacija u kojoj bi se u izbornoj trci za parlament pojavio niz sličnih političkih partija. Ukoliko sledimo ovaj način razmišljanja, mogli bismo da kažemo da je slabiji oblik konsolidacije demokratskog sistema zabeležen 1997, dok jači oblik još nije doživeo svoju kulminaciju. AWS (partija koja je bila osnov vlade iz 1997-2000) raspala se nakon izbornog poraza. Na političkoj sceni se pojavio niz novih partija: Građanska platforma (liberali), Zakon i Pravda (konzervativci), Samoodbrana (populisti) i Liga poljskih porodica (nacionalisti). Sve to ukazuje na zaključak da je proces konsolidacije partijskog sistema u Poljskoj još uvek u toku.
Ali, poljski demokratski sistem je već ušao u naprednu fazu konsolidacije, koja ima sledeće karakteristike:

(1) poštovanje pravila igre pokazalo se tako efikasnim da izgleda nikome nije u interesu da ih narušava;
(2) vlast prelazi iz vlade u opoziciju i obrnuto;
(3) sistem interesa i artikulacije vrednosti je relativno stabilan, odvojen od sistema političkih partija, koje će na sledećim parlamentarnim izborima morati da prođu kroz još jedan ispit;
(4) nijedna značajna politička ili društvena snaga ne dovodi u pitanje pravila igre (izazov te vrste u načelu izostaje u uslovima stabilnog sistema interesa i artikulacije vrednosti);
(5) mase su demobilisane, dok su relativno mobilisane interesne grupe i različiti skupovi vrednosti;
(6) sistem je društveno legitimisan, makar samo utoliko što nijedan alternativni sistem ne može da mobiliše masovnu podršku.

Zaključak

Danas, kada se Poljska nalazi pred ulaskom u Evropsku zajednicu, moglo bi se reći da je novi sistem već stupio u fazu konsolidacije. Temeljne normativne strukture su jasno definisane i neće ih dovesti u pitanje nijedna značajna društvena snaga, to jest snaga sposobna da proizvede alternativni sistem koji bi bio privlačan za mase. Ono što može biti dovedeno u pitanje, ponekad s pravim žarom, jesu različita pozitivna rešenja čije sprovođenje može da ugrozi grupne interese velikih društvenih kategorija (seljaka, rudara, učitelja, zdravstvenih radnika, akademskih krugova). Osećanje relativne oskudice preovlađuje u masama, što podstiče veoma rasprostranjene pesimističke prognoze o budućnosti zemlje i položaju pojedinca u društvu. U isto vreme, težnja ka stabilizaciji društvenih i političkih prilika godinama beleži rast, tačnije od početka postrevolucionarne faze. Revolucionarni ideali su ustuknuli pred potrošačkim aspiracijama i potrošnim idealima, koje pre svega nameće sveprisutna reklamna industrija. Ako bi trebalo sažeto definisati razvoj društvenih trendova u poslednjoj deceniji moglo bi se, uz izvesnu dozu preterivanja, reći da je to bio put od slogana "nema slobode bez Solidarnosti" (koji su mase i opoziciona elita delili 1989), ka izreci "nema solidarnosti u slobodi".
Narastajuće osećanje relativne oskudice je očigledno, kao i negativne procene političke klase u celini, ali i pesimističke prognoze o budućnosti zemlje. Naravno, taj pesimizam je relativan utoliko što za referentnu tačku nema toliko prošlost koliko standarde ustanovljene u demokratijama Zapadne Evrope. A za većinu poljske populacije - prema nedavnim istraživanjima javnog mnenja - najrealniji put za smanjivanje jaza između Poljske i bogatog dela Evrope je učlanjivanje u klub naprednih nacionalnih država Evropske zajednice.

Bibliografija
Adamski, Wladyslaw W. (1982), Structural and Generational Aspects of a Social Conflict, w: "Sisyphus. Sociological Studies", vol. III, PWN, Warsaw.
Agh, Attila (1998): The Politics of Central Europe, SAGE Publications, London - Thousand Oaks - New Delhi.
Di Palma, Giuseppe (1990): To Craft Democracies, University of California Press, Berkley - Los Angeles - Oxford.
Grambowska Miroslawa, Pankowski Krzysztof (red.) (1994): Spoleczne konsekwencje transformacji ustrojowej, ISP PAN, Warszawa.
Huntington, Samuel (1968): Political Order in Changing Societies, Yale University Press, New Haven.
Linz, Juan J., Stepan, Alfred (1996): Problems of Democratic Transition and Consolidation. Southern Europe, South America and Post-Communist Europe; The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London.
Panków, Wlodzimierz: The Roots of "the Polish Summer"; A Crisis of the System of Power, w: "Sisyphus. Sociological Studies", vol. III, PWN, Warsaw.
Przeworski, Adam (1986): Some Problems in the Study of the Transition to Democracy, w: "Transition from Authoritarian Rule. Comparative Perspectives", red. Guillermo O'Donnell, Philippe C. Schmitter and Laurence Whitehead; The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London.
Rustow, Dankwart (1970): Transition to Democracy: Toward a Dynamic Model, w: "Comparative Politics", vol. 3.
Wesolowski Wlodzimierz (1988): Weberowska koncepcja legitymizacji: ograniczenia i kontyuacje, w: "Legitymizacja. Klasyczne teorie i polskie doswiadczenia", red. A. Rychard i A Sulek, PTS, Uniwersytet Warszawski, Warszawa.
Wnuk-Lipinski, Edmund (1987): Social Dimorphism and Its Implications, w: "Crisis and Transition. Polish Society in the 1980s", (ed.) Jadwiga Koralewicz, Ireneusz Bialecki and Margaret Watson, Berg, Oxford - New York - Hamburg.
Wnuk-Lipinski, Edmund (1995): Is a Theory of Post-Communist Transformation Possible? In: After Communism. A Multidisciplinary Approach to Radical Social Change, (ed.) Edmund Wnuk-Lipinski, Institute of Political Studies, Warsaw.
Zagórski, Krzysztof (2000): Support for Government, Evaluation of Current Situation and Legitimacy of Democratic Transformation, CBOS, Warsaw (masz. powiel.)
Zagórski, Krzysztof, Strzeszewski, Michal - red. (2000): Nowa rzeczywistosć. Oceny i opinie 1989-1999. Wydawnictwo Akademickie Dialog, Warszawa.
Ziólkowski, Marek (red.) (1993): Polacy wobec ladu postmonocentrycznego, ISP PAN, Warszawa.