O obnovi privrede i društva - konkretno

Mada istraživačko novinarstvo ne može da zadovolji sve zahteve temeljitog sociološkog istraživanja Republika nastoji da prati zbivanja u preduzećima koja, pretpostavljamo, imaju strateški značaj za privredu i društvo. Radi toga nastojimo da sistematski pratimo bitne događaje u i oko preduzeća kao što je "Lola sistem" u Železniku. Ranije smo objavili razgovor s radnicima (Republika br. 294-295, 1-31. oktobar 2002) i menadžerima (Republika br. 298, 1-15. decembar 2002), a u ovom broju objavljujemo razgovor sindikalista i predstavnika upravnih struktura, koji je održan u "Loli" 9. maja 2003. godine. U planu je okrugli sto dosadašnjih i novih učesnika. (Oprema redakcijska.)

Putevi restrukturacije preduzeća

Miodrag Stašić, vršilac dužnosti generalnog direktora "Lole": "Lola" je jedna od fabrika koja pokušava da izvrši prestrukturiranje i konsolidaciju. Mi smo krajem 2001. godine uradili program poslovno-finansijske konsolidacije "Lole" koji je vlada prihvatila i njegova realizacija je počela sa 2002. godinom. Taj problem poslovno-finansijske konsolidacije ima nekoliko segmenata: jedan je bio zbrinjavanje viškova zaposlenih, drugi je bio statusno-organizaciona transformacija, tako da je "Lola sistem" ovakav kakav je sada nastao od 15 preduzeća sa lokacije Železnik i Beograd i postao jedinstveno preduzeće a nekoliko firmi koje su bile deo "Lole" su se poslovno osamostalile. To su uglavnom firme koje su dislocirane, koje su van ovog prostora. Tim programom "Lola" je sa otprilike 3200 ljudi došla na 1220 zaposlenih. Programom je predviđeno da se u procesu konsolidacije primi 300 novih ljudi jer je ocenjeno da dugo godina nije primana nova radna snaga koja bi predstavljala one koji bi kasnije trebalo da nastave proizvodnju. Mi smo sada na nivou 1240 zaposlenih.
Preduzeće "Lola sistem" je organizovano na tri osnovna programa: 1. proizvodnja odlivaka, 2. proizvodnja alatnih mašina i 3. proizvodnja procesne opreme, ali u osnovi "Lola" se bavi mašinogradnjom, dakle investicionom opremom, opremom koja ima dug ciklus proizvodnje i iz tih razloga i svoje specifične probleme.
Kada smo mi krenuli u proces konsolidacije zatekli smo stanje sa velikim obimom dugova i sa velikim brojem poverilaca. Taj problem i dalje postoji i dalje nije rešen. Ovih dana razgovaramo sa glavnim poveriocem koji se zove Beobanka i treba dovesti razgovore do kraja u smislu reprograma dugova kako bi oni skinuli blokadu. Zbog svih tih dugova "Lola" je firma koja posluje sa blokiranim računom, posluje u suštini nezakonito. Posluje preko izmišljenih firmi čije račune koristimo da bismo mogli da poslujemo. Ja pretpostavljam da to nije specifičnost "Lole" već da je to nešto što mnoge firme u Srbiji imaju kao problem.
Karakteristično je da je stepen zaposlenosti kapaciteta relativno nizak. Ono što je u poslednje vreme došlo do poboljšanja to je da smo došli do nivoa ugovorenosti negde oko 10 miliona evra.
A na početku godine smo ušli u plan i procenili da bi "Lola" mogao da posluje normalno trebalo bi da ima negde oko 22,5 miliona evra ugovorenog posla. Taj posao koji smo ugovorili je uglavnom posao za izvoz. Ono što se pojavljuje trenutno kao veliki problem, znači pored ovih problema koji su stalni, to je blokada računa, veliki dugovi, poverioci... to je da nismo u stanju da isfinansiramo ugovorenu proizvodnju. Teško dolazimo do para da bismo finansirali tu proizvodnju jer to je proizvodnja koja ima ciklus između 6 i 12 meseci, za koje vreme treba stalno ulagati da bi se moglo vratiti.
Pred "Lolom" je, znači, nekoliko sistemskih pitanja koja mora da reši i on je možda zato dobar za ovu vrstu razgovora i za ovu vrstu rasprave da bi se videlo šta je to "Lola", da li je to preduzeće koje može da posluje normalno, kako finansirati proizvodnju koju ugovaramo. Ponavljam, sreća je što mi još uvek imamo tržišta, naročito napolju, koja prihvataju naše proizvode i kojima možemo da prodamo. Kako isfinansirati tu proizvodnju, kako se boriti sa kompanijama koje su u stanju da kreditiraju proizvodnju za razliku od nas koji to nismo.
Konačno, kako ući u proces privatizacije. Mi smo i programom poslovno-finansijske konsolidacije predvideli da u toku 2003. i kasnije "Lola" krene u privatizaciju. U svim ovim pitanjima postoji i sindikat koji iskazuje svoje ambicije u svim tim poslovima. Mi smo smatrali da je dovoljno da na jednom ovakvom skupu sindikat iskaže svoje stavove i svoja razmišljanja upravo o tim pitanjima: Kako konsolidovati preduzeće - "Lolu"? Kako ići u privatizaciju, šta raditi i na koji način to raditi? Čak postoje i neki dopisi nekih sindikata, inače ovde u "Loli" postoje tri reprezentativna sindikata: Samostalni, ASNS i sindikat Nezavisnost. Oni su u svojim pismima iskazivali neke stavove. Bilo bi dobro da i o tim stavovima nešto kažemo. Tu su bili stavovi i o potrebi privatizacije, a gde se ne objašnjava šta je to privatizacija. Onda, stavovi o kompetentnosti i nekompetentnosti menadžmenta itd. Sva ta pitanja su otvorena i o njima se može danas razgovarati.

Budimir Trifković, sindikat Nezavisnost: Postavio bih pitanje: pošto mi imamo tri pogona u ovoj firmi, da nam kažete koliko smo za ovo tromesečje imali ostvarenja ili ukupno od otpuštanja radnika itd. Koliko je koji pogon doprineo da se ide u neki period privatizacije? I još jedno pitanje: radi lakše privatizacije, da li mi možemo da firma kao pogon može da izađe iz sistema da bi išao samostalno?

Slavoljub Đoković, predstavnik metalaca Srbije i Asocijacije slobodnih nezavisnih sindikata: Ja dolazim iz Kragujevca... Mislim da ovde najmanje imamo obaveze da postavljamo pitanja. Ovde bi trebalo naći način kako pomoći "Loli", kako pomoći poslovnom rukovodstvu "Lole". Znamo i sami da bez pomoći Vlade Republike Srbije "Lola" nema šanse da opstane. Kao ni "Zastava", ni mnoge veće korporacije ne mogu da opstanu bez pomoći Vlade Republike Srbije. Mislim da treba da usmerimo zvanično pitanje prema Vladi Republike Srbije i da tražimo da se aktivnije uključi po pitanju pomoći "Loli" i ostalim korporacijama koje su ogromne, da im se omogući da brže dobijaju kredite, da mogu da nabave mašine, da mogu da pokrenu proizvodnju, da mogu da nabave repromaterijal. Mislim da je vreme štrajkova prošlo, mislim da i sindikati misle isto kao i ja. Sindikati treba zajedno da sednu za okrugli sto, da pozovu poslovno rukovodstvo i da tako zajedno nastupe kod vlade sa zahtevom za što bržim obezbeđivanjem finansijskih sredstava i pokretanjem proizvodnje. Samo tako možemo da izađemo na tržište i budemo konkurentni nekim firmama evropskim, odnosno balkanskim koje su već uhvatile korak i krupnim koracima grabe napred.
Ja mogu da vam kažem moje iskustvo iz grupe "Zastava". Mi smo imali nekog strateškog partnera na pomolu, međutim, šta se desilo. Onog trenutka kada se pojavio strateški partner pojavili su se i neki ljudi koji hoće štrajk. U međuvremenu, strateški partner ne voli trusno područje, ne voli štrajkove jer zna da mu je nesiguran novac koji treba da uloži i od toga je odustao i sve je skoro vraćeno na početnu fazu.
Zato ne mogu da dovedu privredu u ono stanje kakva treba da bude. Mislim da bi trebalo ovog trenutka, sada, da se dogovaramo sa kolegama iz drugih sindikata i sa gospodom iz poslovnog rukovodstva "Lole" i da ovde nađemo zajednički modus kako pritisnuti vladu da što pre dâ novac i pokrene proizvodnju tako velikim korporacijama kao što je "Lola".

Put ka privatizaciji

Dragan Matić, sindikat metalaca Nezavisnost: Ima jedna stvar koja u bitnoj meri mora da ograniči našu diskusiju, a to je postojanje zakonske regulative i određene prakse u događajima u privredi, a naročito u metalskoj industriji. Pare koje su date zaposlenima da bi otišli navodno dobrovoljno iz firme, kao i određene pare koje su došle u ta preduzeća u smislu subvencija ili sredstava koja su trebala da posluže za obrtni kapital, nabavku opreme, repro-materijala, po mom saznanju, te pare su se pokazale kao da su bačene u bunar. I neki ljudi koji su ta sredstva odobravali i usmeravali ka preduzećima, a drugi u preduzećima, mislim i na rukovodstvo, uzimali su te pare i nenamenski trošili.
Druga stvar koju su svi sindikati, relevantni a i nerelevantni, izjavili jeste da su svi za privatizaciju i za tržišnu ekonomiju. Samo, na početku niko nije znao da kaže kolika je cena toga. Veliki problem takođe predstavlja što je Vlada Srbije, tj. njena resorna ministarstva, i za privatizaciju i za privredu. Veliki problem je što imamo ministarstva za razne potrebe našeg društva, mi imamo Ministarstvo vera, a nemamo ministarstvo industrije. A imamo neku industriju i budućnost naše države leži u industriji. Ili nama preti jedan period gde će naša država izgubiti industriju, možda je i potrebno, ne kažem da je nemoguće ali poenta je da ne postoji jasno sagledavanje resornog ministarstva za privredu i privatizaciju, sektor za industriju. Dalje, tu je jedan veliki problem: prvo, mi ne znamo gde se nalazimo; drugo, niko nikad nije izašao da nam saopšti šta će uopšte biti s industrijom, ne samo metalskom; treće, mi u tome nismo ni učestvovali kao sindikat. Tako da jedna inicijativa koju smo mi pokrenuli u ministarstvu, a to je da se podvuče crta stanja u metalskoj industriji, da se vidi perspektiva do 2007. godine. A 2007. godinu smo uzeli jer se nekako svi hvataju za tu 2007. godinu. Ja ne znam tačno šta će se to desiti 2007. godine, to je kraj privatizacije pa možda zbog toga. Nešto je bilo malo priče u ministarstvu, od toga se ništa nije uradilo i bojim se da bez takvih aktivnosti ni mi ne možemo da govorimo o budućnosti metalske industrije, kao ni o sadašnjem trenutku.
Ono što je sigurno jeste da veliki sistemi neće izdržati - to je sigurno. Prvo, zato što su veliki sistemi u ovom našem sadašnjem trenutku neprofitabilni, nefleksibilni, zato što su to uporišta određenih ljudi i grupa, koja nisu dobronamerna prema razvitku Srbije i nekim integracijama, političkim i ekonomskim. Tu su ostali neki repovi, zato što tu još jedna "Sablja" mora da se desi. Ako se desila u kriminalu mora da se desi i u ovom delu. Ja mislim da će rezultati kada se budu uradili biti senzacionalniji nego što se desilo sa ovim hapšenjima. Ne mogu da se saglasim sa kolegom, da je Vlada Republike Srbije najodgovornija i da preduzeća samo uz pomoć vlade mogu da prežive. Postavlja se pitanje: da li treba i ko treba da preživi? To je prvo pitanje. Ono što je posebno dramatično za celo naše društvo, a za metalsku industriju posebno, to je podatak da i posle prestrukturiranja i davanja para u preduzećima gde mi radimo ništa nije postignuto, čak je i gore. Vlada je pokazala dobru volju, dala neki novac. Ako se nastavi tim pravcem bojim se da ćemo samo uludo trošiti novac poreskih obveznika za sanaciju nečega što ne može da se spasi.
A šta je sad izlaz? Izlaz je samo u privatizaciji. Jedini pravi izlaz jeste da svako preduzeće dobije program. Zašto bi mi uzimali kredit i kupovali opremu, zašto bi pravili novu halu kada će tu inače neko doći ko će se ugovorom obavezati na određene aktivnosti, zbrinjavanje zaposlenih i tako dalje. Znači, treba ići hrabro u privatizaciju. Međutim, ja sam viđenja da privatizacija koliko god dobrobiti treba većini stanovništva da donese u krajnjem ishodu toliko će biti i kavez za određene ljude koji su bili u prethodnom periodu na vrlo visokim privrednim funkcijama, vodili velike sisteme i to se već sad pokazuje. Naše aktivnosti kao sindikata, ja ću vam reći svoje mišljenje, i aktivnosti koje sindikat metalaca Nezavisnost radi, to je insistiranje na ovom programu Vlade Republike Srbije. Danas smo takođe imali jedan sastanak koji pokazuje promenu klime. Razgovarali smo u Ministarstvu za ekonomske veze sa inostranstvom, gde postoji Centar za ekonomska i pravna pitanja. Učestvovali smo i na jednoj konferenciji sa zemljama jugoistočne Evrope, gde je i kolega Đoković bio sa nama. I zaključci tog skupa jesu da problem metalske industrije Srbije ne može da se gleda i ne može da se rešava ukoliko ne budemo imali nova saznanja o stanju metalske industrije u jugoistočnoj Evropi i na Balkanu a to podrazumeva našu dobru saradnju.
Metalska industrija na našim prostorima neće imati više od 80 do 100 hiljada zaposlenih kada se sve ovo završi. Naša velika briga jeste gde će ljudi koji sada gube posao naći uposlenje. Imamo jednu inicijativu koju smo mi prema vlasti već nekoliko puta upućivali, a to je da sredstva koja su namenjena za zbrinjavanje zaposlenih ne treba da budu tako trošena. Po nama, ako Milovanović može da utiče i ucenjuje jednog mašinskog inženjera da u krajnjem slučaju bude čistač ulice a on sam upiše Mašinski fakultet, onda se postavlja pitanje, prvo, zašto bi se obrazovali, a druga stvar je zašto ne omogućimo mašinskom inženjeru koji gubi posao, a zna da će da pere ulice jer će tako zakon regulisati, zašto mu ne omogućimo da na sebi nešto poradi i doradi da bi barem to njegovo znanje, iskustvo i fakultetsko obrazovanje iskoristili za privredu i blagodet ove države. Zato je naša ideja da najveći deo sredstava koji treba da ide za zbrinjavanje u privredi, uopšte prema zaposlenima, bude uložen u obrazovanje, doškolovavanje i prekvalifikaciju. Onaj koji nije spreman da uči, da se obuči da mu bude bolje, da sutra bude zaposlen, da ne mora na tržište rada, da sutra bude poreski obveznik taj će u krajnjem slučaju prati ulice. Ali njemu moraju da se daju šanse jer perače ulica možete naći na svakom ćošku. Ali mašinskog inženjera sa 20 godina staža ne možete svuda naći jer jako puno košta da bi ga koristili za posao gde se radni čas plaća 20-ak, 30-ak centi, njegov radni sat je mnogo vredniji i njegovo znanje, samo moramo da ga nateramo da on to znanje i prezentuje.
Vraćam se na kraju ove priče na to da, u suštini, od sindikata malo zavisi kako će metalska industrija izgledati. Pokazala se, barem za ove dve godine reformi, naša nemoć ili neznanje; to treba neko da analizira. Neki će verovatno diplomirati i doktorirati na našem ponašanju i našim odnosima i nekim aktivnostima koje smo sprovodili. Ali, u jedno sam siguran: što budemo više znanja imali i pojedinačno i skupno i što u stvarnom životu, znači u praksi budemo primenjivali da smo mi radnički tribuni, zaštitnici sveta rada, u tome, ako se tako budemo ponašali, ja vidim šansu za metalsku industriju i uopšte za građane i radnike u Srbiji. Ali u odnosu na sadašnje iskustvo, ja sam mišljenja da sindikati kaskaju iza sveta kapitala i sveta politike i ukoliko se mi sami ne reformišemo - na svim nivoima i u svim sindikalnim centralama - bojim se da nećemo biti dorasli onome što se u našem društvu događa.

Odnosi s vladom

Đoković: U mnogim zemljama u jugoistočnoj Evropi, koje su već krenule prema Evropi, bez pomoći vlade nisu mogli velike korporacije da stave na noge. Ja neću da sumnjam u to da Vlada Republike Srbije neće da nam pomogne, sigurno da hoće. Zato sam da velike korporacije odu što pre pod privatizaciju, da se zna ko je vlasnik i domaćin jedne kuće. Međutim, znam da aukcijskom prodajom malih i srednjih preduzeća i lokalna vlast može da reši problem, ali tenderskom prodajom velikih korporacija kao što je "Lola", kao što je grupa "Zastava", kao što su sistemi u Srbiji, Elektronska industrija Niš, bez pomoći vlade nema šanse i ne mogu da opstanu. Tačno je to da ima tehnološki višak radnika u sistemu. Ali na predlog Asocijacije gde sam ja lično učestvovao, gde sam tražio od Socijalnog republičkog saveta da sa Unijom poslodavaca i ti ljudi koji predstavljaju poslodavca dobiju neke poreske olakšice, dobiju neke kredite sa grejs-periodom, a da za uzvrat u narednih 2-5 godina moraju da prime određen broj radnika koji su izgubili posao u tim velikim korporacijama, mislim da bismo tako rešili veliki problem ove zemlje. Nažalost, tu je malo bila zainteresovana i sama Unija poslodavaca. Uniju poslodavaca sada predstavljaju neki ljudi koji mislim da ne bi trebalo da budu na tim mestima, imao sam šanse da to vidim i na lokalnom nivou, čovek koji ima dva radnika predstavlja Uniju poslodavaca. Mislim, žalosno. Uniju poslodavaca u velikim korporacijama ne mogu da predstavljaju direktori zato što su to još uvek društvena preduzeća koja nisu uhvatila korak privatizacije i gde nije izvršena privatizacija. U celom tom sistemu treba naterati vladu da to što pre uradi. Kada to budemo uradili onda ćemo postaviti sve na svoje mesto i radiće se onako kako treba i kako se u Evropi radi.

Miroslav Radojević, potpredsednik sindikata Beograda: Uvažavajući sve ove diskusije kolega, mislim da su to priče usmerene prema vladi. Cilj ove tribine je "Lola", šta dalje sa "Lolom". Ja bih počeo od jednog, pošto imam kod sebe jedan dopis koji je Samostalni sindikat uputio rukovodstvu i ovde nabraja mnogo pitanja o funkcionisanju, odnosno nefunkcionisanju nekih stvari u "Loli". Mislim da bi trebalo iz toga nešto izvući i stavljati pod prioritet šta bi trebalo hitno i što pre rešavati da bi "Lola" mogla da funkcioniše, da bi došla privatizacija i da bi se što bolje i kvalitetnije uradila. Pošto sam čuo ovde da postoje faktički tri programa, da li su ta tri programa sa stanovišta poslovodstva profitabilna, da li mogu u ovim uslovima da opstanu i kako. Da li mogu i na koji način da se dugovanja "Lole", koja su očigledno toliko velika i koja opterećuju "Lolu" u funkcionisanju... kako prevazići ta dugovanja, kako prolongirati, osloboditi račun, kao što kaže direktor, znači funkcionisanje "Lole" na jedan nezakonit način kako je sada i da se uvede na jedan normalan i zakonit način. To je po meni suština i treba ta pitanja sada pokrenuti i pokušati da ih razrešimo.

Trifković: Šta znači pomoć vlade? Do sada je nas vlada pomagala koliko sam ja upoznat s tim. Ali mi kao "Lola korporacija" i kao "Lola sistem" imamo neke druge izvore, po mom mišljenju, gde imamo neke šanse da se izvučemo bez pomoći vlade. Mi imamo Institut, ne znam šta sve imamo, ali uglavnom kad bi nekako to raspodelili, kad bi nekako nešto prodali kad bi se pogoni podelili, da svaki posluje sam za sebe, imali bi šanse da se izvučemo bez pomoći vlade a to mnogo znači. I po nekom programu, koliko sam ja upoznat, mi imamo čak i dugovanja iz inostranstva, koja ja ne znam da li možemo naplatiti ili ne ali dugovanja stoje. Ali jedino možemo da tražimo od vlade da nam se priznaju ta dugovanja da bi nam odbili naša dugovanja.

Đoković: Dragi moj kolega, nikakav domaćin nije čovek koji prodaje ležaj na kome treba da spava i to je poslednja solucija kada budemo morali i kada budemo počeli da prodajemo deo po deo opreme. Ako imamo šansu da od nekih banaka i uz pomoć vlade uzmemo kredite vrlo povoljne za "Lolu", uvek treba uzeti takve kredite, ne prodavati deo opreme, deo zgrada, sačuvati to, trebaće nam, dolaze nove generacije koje treba uposliti. Mlada deca, verovatno naša, koja treba da rade u ovoj firmi.

Matić: Koja je to banka koja je davala kredite i kome vlada nalaže gde će i kome će dati i koliko će dati? I dokle treba da daje i zašto treba da daje, i šta znači biti dobar domaćin u kući koja ničemu ne vredi? Znate koliko na selu imate kuća i imanja koja propadaju, koja nikome ne trebaju? Ovaj direktor, posle godinu, neće biti tu. Biće neki Ditrih, neki Džon ako bog da.
Džon, kad dođe, tu nema šta da se priča, crta se povlači. Kad malo bolje pogledate, ovde je od samog početka prisutna vlada. Čović, potpredsednik vlade, nije izlazio odavde. Koliko vam je pomogao? Vi imate tamo neki odbor koji vlada drži, pa imate Upravni odbor, a ne vidim da je vama mnogo bolje. Imate na drugoj strani preduzeća o kojima niko ne brine, digli svi ruke od njih i samo su jednu stvar uradili, uspeli su da ispune uslove da se privatizuju, jer moraju da se privatizuju. Privatizacija će da se desi, samo je pitanje koliko će nas iz te privatizacije izaći. Samo to, ništa drugo.

Đoković: Mislim da ne treba odustati od kredita zbog pokretanja proizvodnje, da se očuva ljudstvo, da se očuvaju mašine, a te kredite ako ne bude direktor ovaj, biće neko drugi, mašine ostaju, radnici ostaju i krediti će da se vraćaju. Ali nije rešenje, kolega, prodati sve.

Predrag Stepanović, ASNS: Radim u "Kolubari", jedan sam od ljudi koji su pobunili "Kolubaru" protiv Miloševića, ali on nije kriv baš za sve što se u ovoj zemlji dešava i za sve što se dešavalo pre 10-12 godina i za ovu propast od privrede; nisu njegova izmišljotina sistemi, njih su izmislili komunisti - i elektroprivredu ovakva kakva je, i naftnu industriju, i "Tigar", i "Lolu", gde se sada nalazimo. Ja shvatam potrebu kolega iz Nezavisnosti da stalno skreću pažnju na sebe da budu u žiži javnosti i osećam, vidim da im je žao što nisu imali malo aktivniju političku ulogu u nekim zbivanjima koja su se desila 2000. godine. Pa bi možda danas i oni imali neke svoje ljude koji bi donosili zakone i učestvovali u kreiranju političkog života u Srbiji. Ko hoće da kupi "Lolu" ovakvu kakva je? Šta treba da uradimo s "Lolom"? Ako ste mogli vi, gospodo iz "Lole", da uradite nešto, zašto to niste uradili? Zašto je "Lola" pala na ovako niske grane? I ti mašinski inženjeri sa 20 godina radnog iskustva, gde su bili svih ovih godina. Ćutali i gledali i živeli svoje živote, pokušavali da ostvare neke svoje biznise. Dolaze na radna mesta na kojima ništa nisu radili i, evo, došli su tu gde su. I šta sad treba, da se prepucavamo, da se svađamo ko je u pravu? Ako je neko postavio rukovodstvo ovde u "Loli", kao jedan veliki sistem, i izrazio poverenje da ti ljudi mogu da naprave nešto sa "Lolom" šta mi kao sindikati možemo da uradimo? Je l' treba mi da vodimo poslovnu politiku o preduzeću, je l' treba mi da kreiramo neke odnose? I šta sa kim i kako ako ne sa Vladom Republike Srbije. Koja je to institucija, koji je to faktor u zemlji koji nekome može da pomogne. Ja se potpuno slažem da novac ne treba davati tamo gde je bačen u bunar. Ali šta, je l' treba da pustimo "Lolu" da se ugasi, da 1200 ljudi pa puta tri, pa koliko je to naroda na ulici. Molio bih direktora da kaže ima li neku strategiju rukovodstvo "Lole", šta sa "Lolom", a sindikati ako misle da dižu štrajk, da dižu bune, pa da "Lolu" i Srbiju vrate na neki početak. To je najmanji problem. Uvek neki oportunista, demagog može da izađe da održi neki govor, da se bije u grudi, da povede za sobom narod i mi se opet vraćamo na početak. Imate li vi strategiju neku šta sa "Lolom"?

Stašić: Imamo.

Stepanović: Možete li vi sami bez pomoći Vlade Republike Srbije?

Stašić: Ne možemo.

Stepanović: Pa o čemu onda pričamo? Hoćemo li da držimo neke velike govore, da se bijemo u grudi i da se raspravljamo ko je pametniji. Hajde da kažemo koja od te tri celine koje su sastavu "Lole" može da ide u privatizaciju, pa da spašavamo ono što se spasiti može. Koji je taj čovek koji će da dođe da kupi "Lolu" sa zastarelom tehnologijom, sa zastarelom mehanizacijom. Koliko samo struje "Lola" duguje elektroprivredi Srbije? Mene to tangira zato što sam i ja iz elektroprivrede Srbije. I umnogome uslovi rada u elektroprivredi zavise od toga koliko će "Zastava" i "Lola" da isplate svoje dugove za sve ove godine. Jer, ja se sećam, neke su firme prikazivale pre nekoliko godina pozitivno poslovanje, a nisu regulisale dugove koje imaju prema elektroprivredi Srbije. Hajde, direktore, da čujem vas, imate li vi strategiju neku, šta vi predlažete i kako vi vidite i kako vi mislite da mi to zajednički napravimo neku strategiju za "Lolu" i mi kao predstavnici sindikata. Ja kao čovek imam apsolutno poverenje u vas dok se drugačije ne pokaže.

Kuda ide "Lola"

Milija Vasić, "Lola", Nezavisnost: Ne znam zašto smo ovde, čak ne znam ni tematiku ove tribine. Mi smo 2001. godine dobili od nekog ekspertskog tima ovaj program i taj program je usvojila vlada i po tom programu trebalo je još 4-5 godina "Lola" da posluje. Od tog programa maltene ništa nismo uradili. Govori ovde naš v. d. direktor da treba pristupiti reprogramu, radi se na tome. Reprogram duga sa Beobankom da bi došlo do deblokade žiro-računa. U ovom programu je trebalo odmah pristupiti reprogramu duga do 2004. Odmah znači istog momenta čim je počeo da živi program. Osnovni nosioci programa su Savet, Upravni odbor i menadžment, ta su gospoda trebala odmah to da urade, a prošlo je godinu i po dana.
A, onda, posao. Kaže, imamo svega deset miliona evra ugovoreno, a treba nam 22 miliona evra. Gospodo, ko ugovara posao? Menadžment. Hajde onda da kažemo šta je to u pitanju. Otvorimo karte i kažimo ljudi mi nismo sposobni da ugovorimo posao, nađite ako imate neke bolje. Bolje pošteno priznati, što je interesantna stvar kad malo sada razmislim: prošle godine ta ista gospoda su nam govorila da je vlada izmirila sva dugovanja prema programu. Sada, začuđujuća situacija, traži se pomoć od vlade. I u decembru smo dobili 10 miliona, a po obaveštenju v. d. direktora u januaru 8 miliona od vlade. Gde su ti novci? I sad praktično tražimo nešto što nećemo ostvariti.
Sindikati su tu i kažu: ljudi, pa to ne valja. Slali smo neke dopise. A kod nas se dešava da su menadžere angažovali ugovorom o delu, da ispred sebe svi rukovodioci imaju predznak v. d. I stvara se jedna slika da ta gospoda nisu ni zainteresovana za "Lolu". A radnicima je bitno da ta "Lola" uspe, da ta "Lola" posluje. Uostalom, svi ti radnici koji su u "Loli" ishranjuju svoje porodice od te "Lole". Pa, budimo otvoreni i kažimo: gospodo, vi za ovih godinu i po dana niste ništa uradili. Jedino što ste otpustili 1860 radnika, to je najveći vaš uspeh.

Saša Lazarević, predsednik Veća sindikata opštine Čukarica: Nisam mislio da pričam o vladi, mislio sam da pričam o "Loli". "Lola" je bila holding, "Lola" je bila korporacija, "Lola" je sad sistem preduzeća od 1200 i nešto ljudi. Postoji "Lola" i dalje sa obavezama i dugovanjima gde neko može sutra za nju da uzme neki garden centar ali ne mora, to je stvar politike, to je stvar poslovodstva, rukovodstva ili planova vlade. Ali ima nešto drugo, malo branimo vladu, malo napadamo vladu. Činjenica je da država nema pare, nema socijalni program, a bez socijalnog programa imamo priču koju imamo. Da postoji normalan socijalni program ne bi imali priču koju imamo već bi se znalo šta je višak. Ovde je već postojao višak.
Problem "Lole" je opasnost koja nas plaši, bar one na teritoriji Čukarice i "Lole". To je onaj drugi deo. 1800 ljudi sa tih 200 maraka po godini staža je otišlo iz ove "Lole". Priprema se novi zakon o privatizaciji, pardon o stečaju. Stečaj kao kategorija ne priznaje zaposlenog. Mene mnogo plaše dugovanja i obaveze prema nekim poveriocima. U delu privatizacije "Lole" kao sistema posebnu pažnju mora... ja sam očekivao o tome da će da se priča, a to su "Loline" ćerke koje su ostavile dugove, pa se postavlja pitanje da li mogu firme, po zakonu, da se izdvoje, normalno se potpiše, oni daju saglasnost, ali ona dugovanja u "Lola sistemu" koja su ostala su mnogo velika i ne može da se dozvoli da tek tako firma po firma odlazi a da svoje obaveze prema "Loli sistemu" ne ispunjava.
"Lola" ima tradiciju. "Lola" ne može da bude ni "Goša", a znate zbog čega. Kad je trebalo da se štrajkuje, "Lola" nije štrajkovala na taj način. "Lola" se borila za posao, a ne za privilegije ili za bilo šta drugo. Ako očekujete da neko napravi nešto za godinu i po dana, nešto krupno i veliko, u ovoj fabrici, u to ne verujem.
Ima nešto drugo što je jako bitno, a to je da ovde prolazi jedan put, tu je i most, nas plaši da "Lola" ne postane jedan veliki magacin, a 1200 i nešto ljudi ode na biro za nezaposlene i da ne dobiju ništa, čak ni onih 200 maraka po godini staža.
Ako je program planiran da traje 4 ili 5 godina, ja se nadam da može nešto zajedničko odavde da se traži.
Mi imamo par tih sistema za koje se zalažemo da ne odu tek tako i da se ne rasture tek tako. Ti ljudi žive na ovoj teritoriji. Da jedan zajednički stav nađemo, mislim da je u interesu svih. Period je jako kratak, vremena je jako malo. Ako "Lola" ništa ne uradi u tri meseca, mene jako plaši da mi nećemo imati članove sindikata u ovoj fabrici, i da će ovo biti veliki i lep magacin.

Nepoverenje

Radomir Bakal, predsednik Samostalnog sindikata "Lole sistema": Hteo bih da se zahvalim što se ovaj skup organizovao, da se čujemo i da se vidimo i da iznesemo svoja mišljenja. U metalskom kompleksu i privredi uopšte teško se živi. Narod koji je zaposlen nema više poverenja ni u sindikate, ni u vlast, ni u poslodavca. Niko više ne može da ih laže, jer oni svakim danom osećaju težinu života i dubinu i jaz koji stoje iza njihovih leđa. Propadaju kuće, propadaju porodice, propadaju preduzeća i to je jedno veliko zlo koje je istina i mi u takvim uslovima moramo da razgovaramo, da se dogovaramo, da dogovorimo smernice šta bi dalje trebalo činiti.
Što se mene tiče ja bih se složio sa mnogim stavovima prethodnih govornika bez obzira iz kojih sindikata potiču, vidim da svi ljudi imaju dobre namere. Bez pomoći Vlade Republike Srbije nama nema pomoći, mi možemo samo brzo da propadnemo a da se izvučemo iz krize možemo samo postepeno.
Hteo bih da ukažem na to da je naš sindikat imao nekada određen način delovanja i iskazivanja nezadovoljstva. Veliki sistemi, velike krađe i velika šteta. Zaposleni su ostali, posle prestrukturiranja, na ulici. Veliki broj naših kolega i drugova koji se i dan-danas interesuju za nas koji smo ostali, interesuju se za svoju i budućnost pokolenja. Došli smo u situaciju da je kod nas prva tačka našeg stava sindikata koja kaže: "radi prevazilaženja stanja u kojem se nalazimo a koje je po oceni našeg odbora nezadovoljavajuće. Kao prva stavka stoji, rukovodioci u 'Lola sistemu' ne mogu biti oni koji su se već iskazali sa lošim radnim i poslovnim rezultatima, rotacija takvih kadrova ne dolazi nikako u obzir". To je jasno izrečeno na javnim skupovima koje smo ovde imali, i na Upravnom odboru na kojem je bio i gospodin Čović. Mislim da je jedna greška tu napravljena, kao što je 5. oktobra napravljena u Srbiji, napravljena je isto i kod nas u "Loli". Mi se kao sindikat interesujemo da bi mogli da budemo sutra jedna firma sa proizvodnjom, bolje organizovanim radom, da bi neko imao interesa da nas kupi. U procesu privatizacije nije svejedno da li je "Lola" u haosu, da li je "Lola" u borbi sindikata, gde su štrajkovi i pometnja ili "Lola" ima proizvodnju, povećanje proizvodnje, ima kapacitete koji funkcionišu. Mislim da se na tom polju nije radilo dobro.
Ovde se još uvek na nekim mestima radi na isti način kako se radilo u prethodnom periodu, niko ne mari ni za koga. Vaša usmeravanja, govori, iskazivanje drugačijih mišljenja, nisu mnogo uticali na druge ljude koji imaju svoje tokove ugovaranja poslova, lopovluka, malverzacija i koječega a koje jasno moramo da kažemo da postoje. Mislim da je to sramota i mislim da ste vi kao rukovodstvo morali tu više da presečete. Što se tiče prethodnog perioda gde je "Lola" uništena, gde je "Lola" sahranjena kao i svi kompleksi, mi tražimo sad kako da ga prepakujemo. Mislim da treba prvenstveno tražiti odgovornost za one, što smo mi stalno govorili, koji su upropastili "Lolu", u stvari pokrali. Ako su radnici "Lole" prihvatili gubitak "Lole", nikom ništa, to je bilo i nek' ostane, nema ko koga da juri. A oni koji su upropastili "Lolu", a ima ih i zna se koji su, moraju da odgovaraju za svoje činove i idu u zatvor.
Što se tiče privatizacije, hteo bih da kažem da naš sindikat smatra da zakon o privatizaciji funkcioniše. Mi moramo da idemo u privatizaciju i mi jesmo za privatizaciju u kojoj ćemo da dobijemo nekog ko će da dođe kao ozbiljan kupac "Lole", ko će da nam ponudi proizvodnju, neku sigurnost. Da imamo rad a da za to dobijemo i nešto više novca. Smatram da ako bi došao neko ko nema pedigre da kupuje "Lolu" ne treba sa njima stupiti u kontakt jer takvi ljudi jednog dana mogu da rasteraju ljude, dalje upropašćavaju domaćinstva, porodice i preduzeća.
Što se tiče stanja u "Loli", mislim da stanje nije loše ali mislim da treba da radimo sami, do perioda privatizacije, na poboljšanju u samoj "Loli" i rigoroznijeg odnosa, koji pravilnikom imamo sad predviđeno, da se usmeri i kroz rad i kroz disciplinu i kroz nagrađivanje koje kod nas još dobro ne funkcioniše. Još imamo nedovoljno odvajanje rada od nerada, i neadekvatno nagrađivanje zbog čega narod iskazuje svakim danom sve veće nezadovoljstvo. Ljudi se plaše. Bilo bi dobro da se kod rezultata rada određenih sektora jasno kaže ko je radio, da mu se dâ nešto više, ko nije radio da mu se dâ manje, ali da mu se objasni zašto je dobio manje ili zašto je dobio više. To su osnovne stvari koje ljudi traže i na kojima bi trebalo da se poradi u budućem periodu.

Miodrag Radunović, regionalni poverenik sindikata metalaca Nezavisnost: Privatizacija je neminovnost, sa čime se svi mi slažemo i što mora doći. Ne slažem se da vlada ima toliko para i toliko sredstava te ne može pomoći sve sisteme. Zamerka je vladi što nije nijednom izašla sa programom koja su to profitabilna preduzeća. Tek kada se odredi koji deo metalskog kompleksa može da preživi, možemo da pričamo koja su to sredstva koja moraju da se ulože da bi ona u procesu privatizacije opstala. O preduzećima koja nemaju ni program ni perspektivu izlišno je govoriti.

Ideje i projekti

Stašić: Pitanje je imamo li mi neki program. U avgustu 2001. godine mi smo zamoljeni od vlade, kao ekspertski tim, da napravimo program. Gospodin Srećković je okupio ekipu da radi program; taj tim činimo mi, ljudi koji su nekada radili u "Loli", u vreme kada je to bila ozbiljna firma u ovoj državi. Mi smo iz "Lole" otišli 1986/87. godine. Pristali smo, u avgustu 2001, da sa određenom grupom ljudi sa Mašinskog fakulteta i određenom grupom ljudi iz ministarstva, uradimo program. Taj program smo uradili i taj program je usvojila vlada a usvojila su ga i sva tri sindikata u ovoj fabrici. Tek onda se krenulo u realizaciju tog programa.
Mi smo pošli od toga da "Lola" treba da opstane. Svi pokazatelji u tom trenutku, kada smo mi radili program, govorili su da "Lola" ne može da postoji. Mi smo čak i u izradi programa skupljali neku širu grupu ljudi i konsultovali. Tu je bilo pravnika, sociologa, politikologa itd. i tražili od njih sugestije kako da radimo program. Verujte da je velika grupa ljudi rekla: neka "Lola" ide u stečaj. Mi kao ekspertski tim, naprotiv, rekli smo: ne. "Lola" je firma koja treba da opstane i zbog toga smo uradili taj program i zbog toga je vlada taj program usvojila. Ja sam na početku rekao da je "Lola" firma koja radi investicionu opremu. Hteo sam da naglasim da su ciklusi te proizvodnje dugi, to znači da je i oporavak jako dug. Jedno od pitanja je bilo: što ste ugovorili 10 miliona evra, što niste ugovorili 20, 30 miliona? Ja sam istakao 10 miliona evra kao uspeh jer deset ili dvanaest prethodnih godina nije bilo razvoja u ovoj firmi. Mi u proizvodnji imamo mašine koje su konstruisane, projektovane pre 30 godina. Takve mašine i takva postrojenja ne prihvata tržište. Tržište traži nove mašine. Jedan od elemenata programa je upravo to, ulazak u razvoj.
Mi smo ušli u razvoj, puštene su dve nove mašine u oblasti alatnih mašina, a u oblasti procesne oprema smo ušli u tehnologiju prerade smeća. To je tehnologija koja nije rađena u "Loli" i to je sada nova tehnologija koja bi trebala da predstavlja budućnost.
Kada smo videli da se program ne realizuje, nas nekoliko iz ekspertskog tima smo prihvatili - na čelu sa gospodinom Srećkovićem - da uđemo u Upravni odbor "Lole". I mi smo 1. marta 2002. godine ušli u Upravni odbor "Lole".
U novembru mesecu ja sam prihvatio da budem v. d. generalnog direktora "Lole". To je na neki način odgovor na pitanje da li mi imamo program i da li mi imamo ideju.
Taj program i bilo koji drugi program traži finansije. Nema razvoja, nema proizvodnje bez finansiranja. Ako postoji taj perpetuum mobile da se bez finansiranja radi onda je to nešto što mi ne znamo.
Jedna od glavnih stvari na kojoj se insistira, na čijem čelu je, čini mi se, Nezavisnost, jeste privatizacija. Nažalost, govorim sad svoje lično mišljenje, ni na televiziji a naročito ne ovde, nikada nisam čuo odgovor šta je to privatizacija. Za nas ispada da je privatizacija ići na aukciju ili na tender. Po meni, to je samo tehnika privatizacije. Suština privatizacije je da se očuva ono nešto znanja i veština inženjera i majstora koji postoje u "Loli" i da se očuvaju tehnologije. Ako to nije suština privatizacije mi ćemo nositi džakove, kako je rekao kolega, "Lola" će se pretvoriti u magacin.
Mi kao rukovodstvo, koji smo došli ovde u v. d. stanju i sa strane, kako govori gospodin Vasić, nećemo dakle to da radimo. Ako dođe do privatizacije radi privatizacije, mi ćemo se skloniti, to će morati neki drugi ljudi da urade umesto nas. Mi mislimo i u programu piše: "Lola" ide u privatizaciju. Naravno, znamo mi da se ide u privatizaciju i da mora da se ide u privatizaciju ali privatizacija mora da znači da smo našli strateškog partnera koji je zainteresovan da zadrži proizvodnju koja pripada "Loli" a to je investiciona oprema. Ako nema takvog strateškog partnera nego je privatizacija da prodamo ovo malo hala i ovo malo zemljišta ovde mi to kao menadžment nećemo da radimo. Mi smo došli sa namerom da "Lolu" dovedemo do nekog nivoa kada je fabrika interesantna za strateškog partnera. Ovo pitanje da li mora da bude kompletna "Lola" ili ne da ide u privatizaciju. Zašto smo mi rekli i napisali da je "Lola" u ovom trenutku i procesu konsolidacije jedinstveno preduzeće. Zato što smo, kada smo gledali podatke, shvatili da su resursi mali, i ljudski i materijalni i finansijski. Onda smo rekli neka bude jedinstveno da bi ti resursi mogli bolje da se koriste. Ako nešto može da uradi jedna fabrika onda neka uradi ta fabrika a ne da se zatvorimo u ćepenke kakva je bila praksa u "Loli". To je bilo 13 ili 14 preduzeća samo na ovoj lokaciji pa su se takmičili jedni sa drugima - ko hoće ko neće - mi smo rekli bolje da su svi resursi zajedno i zato smo rekli jedinstveno preduzeće. Naravno, i mi mislimo da nećemo naći strateškog partnera za ceo sistem jer to je konglomerat proizvoda, konglomerat proizvodnje. Ali ako se nađe jedan, na primer, ozbiljan strateški partner za livnicu, nikakav problem nije za procesnu opremu ili mašine alatke. Ali u ovom trenutku u procesu konsolidacije, kada "Lolu" treba dovesti do nekog nivoa, smatrali smo da treba da bude koncentrisan. Nama kao menadžmentu je teže. Nama bi bilo lakše da su to pojedine celine i svaki brine svoju brigu. Sada imamo situaciju da svi psuju generalnog direktora što nema plate ili što nema materijala. Nama bi bilo lakše da je suprotno ali smatramo da će bolje iskorišćenje postojećih resursa biti ako je to u procesu konsolidacije, govorim o koncentrisanom procesu konsolidacije.
Mi kao ljudi koji smo se ovoga uhvatili još 2001. imamo ideju da "Lolu" dovedemo do nivoa kada je interesantan za strateške partnere i za privatizaciju, a ne privatizacija radi privatizacije. Možda tu treba još ponešto reći.
Tačno je da mi imamo unutra velikih problema, tačno je da ima tu nerada, da je bilo i krađa, da je bilo i rađenja privatnih poslova. Sve su to posledice prethodnog perioda i ja sam saglasan da su ljudi nezadovoljni što se te posledice brže ne rešavaju. Ali mi ako ne rešimo sistemska pitanja, a ponavljam sistemsko pitanje u ovom trenutku je da se "Loli sistemu" omogući da posluje normalno, a ne da posluje preko tuđih računa i tako dalje. Dakle, da se izvrši deblokada računa "Lole" i drugo sistemsko pitanje je da ako već idemo u svet i nalazimo kupce u svetu mora se finansirati proizvodnja. Verujte, razvijene zemlje investicionu opremu prodaju na kredit i naravno da će svaki kupac da uzme na kredit, a mi čak ne možemo da dobijemo kredit, a nađemo kupca koji pristaje da nam plati kad je isporučeno. Ja govorim o tim poteškoćama i o toj vrsti pomoći. Mi nismo rekli dajte ljudi neka nam vlada da pare za plate. Mi smo rekli dajte nam novac da finansiramo proizvodnju. Mislim da je dobro što nalazimo tržišta za ovakvu našu tehnologiju, iako je zastarela. Mi ćemo imati, sebi smo stavili u zadatak, da dve mašine iz oblasti alatnih mašina izložimo na Sajmu u Milanu u oktobru. Ali to znači da ćemo mi možda početi da prodajemo za dve godine, tri. To nisu čarape, pa da mi danas prelazimo sa soknica na dokolenice. To je investiciona oprema koja ima ciklus i po nekoliko godina. Sistemi kao što je "Zastava" ili Elektronska industrija možda, i u najortodoksnijim kapitalističkim zemljama vi imate ono što se zove državno preduzeće. Ako država ima strategiju, spašava takve firme. To je moje lično mišljenje, ja neću da se mešam u vladine poslove ali i to je rešenje. Najgore je rešenje ako "Lola" prestane da postoji u smislu programa. Ako program na kome je nastala "Lola", i sa kojim živi 50 godina, propadne - to je šteta, velika šteta za ove naše prostore.

Slobodan Srećković, predsednik Upravnog odbora "Lole": Ja moram načelno da kažem da ne volim da prisustvujem sastancima i mislim da se malo gde nešto kaže pametno. Ali mogu da vam kažem da sam ja ovde od raznih ljudi, koji su međusobno čak bili suprotstavljeni, čuo dosta inspirativnih stvari. U suštini, ti ljudi koji su ovde pričali i međusobno bili suprotstavljeni oni su svi rekli drugu stranu medalje koja je de facto tačna. A to je da je problem "Lole", o kome ovde diskutujemo, složen, i neko od vas taj problem gleda s jedne strane, neko s druge strane, ali svako je u svojoj analizi dotakao jedan deo problema i tačno ga opisao. U početku, dok smo pravili ovaj program, mi smo, Stašić je rekao, mi smo uključivali razne profile ljudi. Mogu da vam kažem tu su bili novinari, tu su bili ljudi od struke i sociolozi. Tu su bili i aktivni političari, Boris Tadić, ljudi sa Fakulteta političkih nauka. Za mnoge od njih mi nismo imali nikakvu predrasudu i tezu kad smo uradili onako kako poslovno znamo "Lolu", kako tehnološki znamo "Lolu". Da postavimo pitanje: a vi koji niste u ovoj materiji, na ovaj način kao mi, šta vi mislite? Jedan od izlaza tih priča bio je da se sa određenim strukturama, kad počne taj program, obavi razgovor. Pa je razgovarano sa projektantima, radnicima, direktorima, međutim, sa sindikatom nije obavljen razgovor mada je pokušavao Nebojša Popov. Pa smo se vratili na tu stvar kad sam dobio zaključke Izvršnog odbora sindikata Nezavisnost "Lole", po faksu vidim da je 4. april. Tu sam video neke interesantne elemente koji odudaraju od onog kako mi drugi vidimo stvar, koji se bavimo "Lolom", pa sam stupio u kontakt sa Nebojšom i sa nekim drugim predstavnicima iz sindikata i iz političke nauke i pokušali smo da to razmotrimo na jedan globalniji način. Tako je nastala ideja za ovaj sastanak i dobro je što je održan. Ovde su pokrenute neke stvari koje su veoma inspirativne.
Sada mogu reći, iskren da budem, da smo imali ideju. Pitanje je imamo li je sada. Mi imamo ideju i sada u operativnom smislu, u suštinskom smislu pitanje je. Evo, na primer, šta je u igri. Ja sam zadovoljan što smo mi investirali i radili na ovom programu konsolidacije "Lole", ne slažem se, na primer, sa Vasićem da ona ništa nije dala, da nismo ništa drugo uradili već samo obezbedili te pare da ljudi dobiju ponešto kad su postali višak. Ja bih i time bio zadovoljan jer mi je otac radio u fabrici, ja sam radio u fabrici i nosim lepe uspomene, dosta sam naučio u fabrici i to mi pomaže u životu. Već bih tu bio zadovoljan.
Pravljene su i greške. Ja sam neko vreme bio jako ljut, a onda sam shvatio, ovako više u sebi, zašto je izvršena krajem 2001. na 2002. negativna selekcija. Aktuelno rukovodstvo izvršilo je otpuštanje, izvršilo je u velikoj meri negativnu selekciju. Šta to znači. Bolji radnici, sposobniji na raznim nivoima su se lepo dogovorili, uzeli pare, po nekoliko hiljada maraka i otišli, a ostali su često neinventivniji, često manje dobri koji se nisu našli na tržištu. To nije crno-belo do kraja, ali je primetno. Najgore mi je bilo što su se lepo dogovarali sa rukovodstvom oni koji su bili nosioci određenih tehnologija i poslova, pokupili projekte, otišli u druge firme i sad su konkurencija. Otimaju pare "Loli". To je bila jedna greška. Mi nismo hteli da se mešamo, tada nisam bio ni u Upravnom odboru, niti su ovi ljudi tu bili.
Ovde je izneta netačnost da je vlada ispunila obaveze u prošloj godini, ali u ovoj godini nije. I to značajno nije. Cele ove godine mi pokušavamo da sazovemo savet vlade zbog dve stvari. Tačka jedan da dobijemo bedž firma u restrukturiranju, da je "Lola sistem" firma u restrukturiranju. Kad bi imali taj bedž mogli bi da otvorimo račun. Ne bi strašno plaćali bankama kad dođe priliv iz Francuske i iz Rusije. Da upotrebimo te pare. Ja sam jedno dva puta bio kod bankara, bili smo kod Ljube Mihajlovića, tražeći da "Lola", kada dobije priliv iz inostranstva, može da koristi te pare. Oni kažu taman posla zatvoriće nas Dinkić i tako dalje. I "Lola" mora mnogo od toga da dâ, da bi mogla da koristi. Znači zato nam treba taj bedž. Taj bedž nam treba da dobijemo garanciju da bi koristili iz fonda za razvoj, kao i sve po programu. Da dobijemo onda dugoročne, povoljne kredite koji će se verovatno otpisati, što je takođe po programu. Ja, na primer, zovem Čovića jednom dnevno ili bar tri puta nedeljno, i ne bih ga nikad zvao da ne kuka Stašić odavde.
Taj savet smo uspeli nekako da sazovemo pre mesec dana i dogovoreno je da se uradi neki program vezan za restrukturiranje, operativni program za ovu godinu. I taj operativni program je odmah urađen. I veoma je egzaktan, i tačno piše sve u njemu. Međutim, ne možemo na drugu turu da ih sazovemo mesec dana. Poslednje nam je obećanje dato u nedelju 11. maja.
Vlada je, dakle, pomagala, odnosno učestvovala u restrukturiranju i korektno je rečeno da je sve obaveze ispunila u prošloj godini; međutim, u ovoj godini gotovo ništa. Osam miliona beše? Sad su dali još pet.
Ja sam u ime Upravnog odbora na sastanku pitao i kontrolisao i tražio izveštaj, da li vi to delite u plate ili kupujete repro-materijal za nove poslove. Dobio sam uveravanje da oni dele plate onako kako moraju i koliko moraju, ali da se ne zanemaruje investiranje u nove poslove. Znači, to je operativa i tu mi držimo još neki korak sa ovim programom stabilizacije koji je vlada usvojila.
Pomenuto je pitanje privatizacije: hoće li da se javi Džon?
Ja bih vam dao tri primera. Doznam ja poluzvanično - "Tekstron" hoće da otvori jednu halu da u halu stavi neke mašine i da radi vičastu robu, zakivke i ostalo za Evropu. Firma "Tekstron" ima 40, 50 hiljada radnika, moćna američka korporacija. Konsultujem se, pustim po vladinim kanalima da "Lola" ima fine hale i da kad bi se one napunile revolver strugovima i još po nečim, malim presama, to bi bilo idealno mesto. Ima radnika, ima mašine u velikoj meri, nešto bi "Lola" mogla da napravi. Fino mi iskombinujemo to, uputimo prema vladi, međutim, lobiji menadžera, biznismena su takvi da posle toga kada sam uputio upit, je l' ima šanse, oni su rekli da su bili iz "Tekstrona" i napravili su aranžman sa jednim trgovcem koji je tu prikačen u vladinim strukturama, koji verovatno kontroliše neke tokove. Tako da su ljudi bili napravili neki drugi dil.
Drugo, tražili smo od Ministarstva za odnose sa inostranstvom da rešimo problem livnica. Bili su zainteresovani iz Švajcarske, ali tu smo naišli na barijeru. Ono što postoji, da kažem i u mojoj glavi i Upravnog odbora, privatizacija ali ne na bazi ove prodaje u to se ni ja ne razumem niti bih učestvovao u tome, a privatizacija, ako dođe neko da iskoristi ove radnike, mašine i da ima neko tržište, neki proizvod, neku ideju, to je jedino što se uklapa u ono što smo mi radili. I ta privatizacija 2003. po programu može da počne.
Imali smo još jedan kontakt koji ne znam da li će dati neke rezultate, sve što sam ja lično nanjušio, sve što su ovi ljudi čuli i obavestili me, pokušali smo. Ali izgleda da sad nije situacija da je neko zainteresovan. Jedino takva privatizacija mislim da treba da se desi i pretpostavljam ako dođe neko, da taj neko ima interes, i nalazeći svoj poslovni interes moći će da se nađe sa "Lolom". Osnovno je za rukovodstvo i Savet da ostanu radnici, da se iskoriste ove mašine i ovi prostori.
Inače, ako sve ovo propadne neko će uzeti ove hale i biće to prehrambeni magacini ili neko špeditersko preduzeće. Ali onda tu nismo na ovoj liniji restrukturacije i konsolidacije.
Ovi ljudi koji su sada došli, ja lično i kao čovek i u svom znanju stojim iza njih da se oni razumeju u posao i verujem da hoće korektno i ispravno i moralno da rade ovde i da probaju nešto sa "Lolom". Osim ugovora o delu nijednom od njih nije palo na pamet da pređe ovde, a ono koliko vidim koliko rade i zalažu se ja sam zadovoljan. Samo da vam kažem, mi smo ceo aranžman napravili do 30. juna. Na poslednjoj sednici Upravnog odbora mi smo ponovo raspisali konkurs, pošto smo raspisali konkurs za Novu godinu, niko se nije javio, znači ovi ljudi su iznuđeno rešenje, do 30. juna obavićemo celu proceduru konkursa da se neko pojavi. Ali 95% je verovatnoća da niko sa elementarnim sposobnostima da bude menadžer u "Loli" neće se pojaviti za generalnog direktora i da predstavi neki svoj tim. I ovi ugovori o delu su jedino rešenje koje smo mogli da nađemo.
Jedino se mi tu razlikujemo a ne moramo da imamo isto mišljenje Vasić i ja, da mislim da su oni zainteresovani i da oni rade vredno i predano. To su neki elementi koje sam hteo da kažem. Znači, mi za sada imamo neku ideju da nastavimo tako što bi se ispunjavao program konsolidacije kroz elemente vezane za vladu, vezane za dobijanje mogućnosti da "Lola" normalno posluje.
Evo, da vam kažem još jedan element. Mi smo gotovo sve uradili na peglanju dugova "Lole" i potraživanja "Lole". Prvo smo ukinuli kamate, to je urađeno još dok je rađen program konsolidacije, sada smo blizu nekog realnog priznavanja nekih dugova. Neki dugovi su već i došli do prebijanja, da se sve to završi, da bi u sledećem momentu "Lola" mogla da bude stvarno čista. Šta je dužna, šta joj duguju. Postoji jedna tanka linija da radimo na ovoj bazi da bi "Lola" opstala u onim elementima u kojima je bila.

Restrukturacija ili hitna privatizacija

Matić: Šta znači restrukturiranje, šta znači konsolidacija?

Srećković: Sam program bio je program konsolidacije koju smo mi podrazumevali, u okviru toga i restrukturiranje. Ovo što sada upotrebljavam termin restrukturiranje, nije kao reč restrukturiranje već kao oznaka koju vlada zakonski prepoznaje. Kad mi dobijemo da je "Lola" preduzeće u restrukturiranju, znači to je odluka vlade. U tom smislu je ta reč, tada "Lola" ima pravo da otvori račun, to je zakonska finesa.

Stašić: Postoje dugovanja i potraživanja dosadašnjeg perioda na strani, a kada dobijemo svoj račun preko njega možemo da poslujemo.

Matić: Znate da su najmanje 52 preduzeća obuhvaćena programom vlade o restrukturiranju preduzeća?

Srećković: Znamo, ali to je lista, čak je i "Lola" na listi, ali nije dobila papir od vlade.

Matić: Ja vas ponovo vraćam, znam da sedi potpredsednik vlade u "Loli".

Stašić: Nemojte tako - ne sedi.

Srećković: Sedi u Savetu.

Matić: Od samog početka vlada vam je prisutna tu, čovek iz vlade je tu. Određeni političari su tu, sastavni deo vlasti. Nama je jasno šta je restrukturiranje. Restrukturiranje je faza pripreme preduzeća za privatizaciju. Posle toga eventualno imate, kako su to oni rekli, razbijanje holdinga, znači da holding rasturimo da ne bude više 15 preduzeća nego da svako traži svoju šansu, naprave se bilansi, nivo potraživanja, vidimo programe. Znači, dekomponovanje sistema, kako se upotrebljava kada se o privatizaciji govori, koji su koraci itd.

Srećković: Koje je tačno pitanje?

Matić: Konsolidacija podrazumeva neku finansijsku operaciju, da se nešto konsoliduje. Ako je tehnička onda se kaže da se promeni proces, ako se govori o finansijama...

Srećković: Kakvo je vaše pitanje ili stav?

Matić: Ako je program počeo kod vas kao konsolidacija preduzeća, ona je podrazumevala finansijsko prisustvo unutar "Lole" od strane vlade, ministarstva. Ako govorimo o restrukturiranju. Restrukturiranje je samo jedan proces predviđen zakonom o privatizaciji gde se preduzeće rasterećuje, kako kaže Vlahović, relaksiramo ga. Sve stoji sad po strani, Beobanka je pod stečajem, vi dugujete Beobanci, to neće da se opterećuje. Dugujete prema PIO fondu, to ćemo da stavimo sa strane i hajde da vidimo da li preduzeće može da se privatizuje, pa ćemo onda videti šta ćemo dalje.

Srećković: Ja vam opet kažem da mi ne govorimo o značenju reči restrukturiranje u suštinskom smislu. Mi govorimo o jednoj administrativnoj etiketi. To je kada dođe direktor "Lole" u Ministarstvo privrede i javi se čoveku koji se preziva Marjanović koji je zadužen za "Lolu" i kucne i kaže: "Dobar dan gospodine Marjanoviću mi imamo program o stabilizaciji i restrukturiranju i svemu tome, i imamo u finansijskom i ovom i onom smislu, sve smo odradili, ali mi ne možemo da otvorimo račun". On kaže: "Možete ako vam vlada da papir gde kaže da je 'Lola sistem' u restrukturiranju". E sad, pitanje je što nam vlada to do sada nije dala.

Matić: Vi ste imali elemente restrukturiranja samim tim što ste imali socijalni program.

Srećković: To je suština, ali vlada tada nije donela odluku. Rekli su, napravićemo spisak preduzeća u restrukturiranju kojima ćemo dozvoliti da otvore račune. Očevidno da tu ima nekih problema kada mi mesecima ne možemo od Saveta da dobijemo preporuku vladi, da u zapisnik uđe rečenica: "Lola sistem" je u restrukturiranju.

Matić: Da li je vama, odnosno svima nama logično da vlada koja ima tu moć da jednim potpisom, jednom odlukom koja je vezana za pedeset drugih preduzeća to neće da uradi "Loli". Zašto je to tako teško, znači verovatno neko ima interes. Ko bi to mogao da ima interes? Sužava se krug.

Srećković: Šta je vaša ideja?

Matić: Moja ideja je ako vam već neko ne dâ, ne dâ vam neko iz vlade. Taj neko iz vlade mora jako dobro da poznaje "Lolu sistem" i da ima neki interes. Ko sedi iz vlade ovde, Čović.

Stašić: Ja mislim da vi mnogo simplifikujete. Gde vi radite?

Matić: Sada radim samo u sindikatu, a radio sam u "21. maju".

Stašić: Ja mislim da kada biste se vratili u "21. maj" možda bi vam to bilo jasnije. Ja mislim da to nije tako prosto. Svaka ta operacija, i restrukturiranje, sve to košta. To ima jako velike posledice. Neko bi morao da uzme te dugove i da ih rešava (primer "Sartida").

Matić: I "21. maj" je dobio restrukturiranje i 50 drugih firmi je dobilo restrukturiranje.

Stašić: Dobilo na listi, što kaže gospodin Srećković, ali nije dobilo praktično. Praktično to košta, to ima svoju cenu, to traži novac. Restrukturiranje znači ako se odabere 50 firmi sa te liste da dobije taj status, to znači da neko mora da dâ pare, da uđe u konsultantske firme spoljne, da im se plati da oni rade programe itd. To mnogo košta.

Matić: Nijedno preduzeće u restrukturiranju nije platilo svoje konsultante, nije plaćalo savetnike. Tu se javljaju razne firme, razne fondacije USAID, Evropska banka za razvoj restrukturiranja, mislim svi se javljaju. To Đelić ne plaća. Naša država živi od donacija. U svim firmama rade određeni ljudi i to je bio predmet rasprave kako je moguće da određene firme to dobijaju ako znate slučaj "Crvenka". Da li jedna firma koja upropasti posao "Crvenke", da li može još uvek da zadrži pravo i da kasnije konkuriše, dobija tuđ novac? Kažem da je "Lola sistem" izgubio jednu veliku šansu a to je da ima tamo neki bedž koji bi omogućio da se Beobanke otarasite, da se otarasite PIO fonda. Ako vam je samo to potrebno ja vam onda tvrdim da vi imate rešenja unutar tog vašeg Upravnog odbora, te vaše komisije. Ali to neko neće da uradi i naš sastanak ne može tome da doprinese.

Stepanović: Stašiću, je l' mogu da vas pitam nešto. Evo ovde pred svima javno. Da li vas dvojica zajedno sa gospodinom Čovićem želite da obezvredite ovo preduzeće da bi ga kupili. I da li uopšte imate ideju da kupite ovo preduzeće?

Stašić: Kada sam došao u ovu fabriku za direktora gospoda iz Nezavisnosti imala su štrajk. Prvo pitanje je bilo i prva primedba je bila Čović, Srećković i ti želite da ovo preduzeće dovedete do situacije da ga kupite. Ja izjavljujem sada pred vama da neću da ga kupim.

Stepanović: A zašto nećete?

Stašić: Zato što nemam para. Jer imam samo jedan stan i nisam u poziciji da kupim "Lolu".

Stepanović: Je l' vi kolege iz Nezavisnosti želite da kupite "Lolu"?

Matić: Ne možemo da ga kupimo kada preduzeće nije dovedeno u stanje da bude kupljeno. Da bi nešto kupio mora da izađe prospekt, mora da izađe tamo neki datum, pa mi moramo da napravimo konzorcijum ili svi mi ili nas 50, pa mora ceo svet da zna da se to događa, pa se ljudi jave pa kupuju. Ovako, "Lola" nije u situaciji da se privatizuje. Niti će biti u situaciji. A znate iz kog razloga, ja u svom "21. maju", znate kako govorim, borim se kao lav za njega. Ostalo mi srce tamo, majka mi od 1948. počela da radi u njemu, brat mi radi i ja radim. To je dovoljan razlog da ja patriotski gledam.
U kojoj meri ste vi objektivni, vi kažete mi imamo jedan način kako mislimo da to treba da bude ako to tako ne bude mi nećemo da vodimo to. Pa vi sprečavate neku aktivnost koja je zakonom regulisana. Morate da se privatizujete, da li ćete biti na aukciji ili tenderu, da li ćete biti u kompletu da li ćete biti po društvima, da li ćete biti sa ćerkama ili ćete biti bez ćerki, to će se desiti. Sa vama ili bez vas. To treba da kažete, taj model da se dokomponuje pa da se proda, mi nismo za to. Ali neka nas onda ta neka vlada izvesti zašto jeste ili niste na toj poziciji. Druga jako važna stvar koju ste rekli, vi ste jako lepo izneli neke stvari o "Loli", nemate tehnologiju, ljudski resurs 2001. godine otišao itd. Pa šta će onda ti ljudi da kupe ako je sve to tako? Ljudski resurs ima cenu; on ima posebnu cenu kada ugovarate prodaju preduzeća zato vam tamo u programu stoji koliko imate ljudi sa visokom stručnom spremom. Zna se koliko košta tehnolog, zna se koliko košta inženjer, time preduzeće dobija na ceni.
Zašto vi tražite investicije, pravite ne znam ovo ili ono? Zašto brinete o 1200 ljudi kada vam je 1800 otišlo. Zašto su ovih 1800 bili otpadnici a ovih 1200 su posebno zaštićeni.

Srećković: Čekajte, šta vi radite ovde? Nema smisla da rasturimo ovaj skup. Svako od nas izađe sa nekom idejom i konzistentno izrazi svoj stav. Vi ste uzeli banku, ja bih na svaku vašu rečenicu imao 20 potpitanja. Šta vi mislite, o čemu se ovde radi. Vi jednom paušalno kažete, hoćete li vi da kupite. Znači vi ste protiv parcijalke. Vi ste rekli da ste protiv toga parcijalno. Ovo niko neće kupiti celo, već parcijalno. A vi kažete, vi ste protiv, pa ćete da odete. Ne. Mi ne znamo da to pripremimo da se prodaje kao magacini, to smo mi rekli i nećemo to da predlažemo.

Lazarević: Ako ćemo da damo "Lolu", ja sam pomenuo Srećkovića, mada nisam znao ko je Srećković. Pomenuo sam "Lola institut" gde su doktori, magistri i inženjeri i rekao sam onda da ako neko hoće da kupi "Lola institut", mora da ga plati. "Lola institut" ima pamet, ono što si ti pitao malopre, znači ima onaj kadar koji ti tražiš kada ga budemo prodavali. Taj neko tamo koji vodi "Lola institut" će da napravi program i da ga proda, gospodin Srećković će doći da ga kupi. Ne pita ni tebe ni mene, znaš i sam kako se to prodaje i kupuje sada. U onom delu programa koji će neko da napiše treba da stoji koliko ima pameti, pa da samo ta pamet vredi toliko i toliko. Ali ne kaže da tu pamet mora da upotrebi na FMO, livnicu i ostalo u "Loli" nego će tu pamet da upotrebi za Trezor Narodne banke Jugoslavije.

Dijalog i odluka

Nebojša Popov, sociolog: Ja vas ne bih gnjavio svojim iskustvom iz ranijih vremena, pre 30, 40 godina kada sam se bavio sličnim problemima, naročito radničkim štrajkovima. Pominjem to zbog toga što su štrajkovi obično povezani sa nekom dramatičnom situacijom u kojoj se mora doneti odluka. Slično je i u ovoj današnjoj debati, stalno visi u vazduhu to kakva će odluka biti o sudbini "Lole".
Pre nego što kažem nešto o tome koja je moguća odluka ja bih da uporedim sadržaj ovog razgovora sa nekim mišljenjima i debatama koje se vode u našoj zemlji. Prvo mišljenje koje bih vam ovde predočio izneo je jedan od teoretičara tranzicije u našoj zemlji, inače vrlo popularan, ugledan, i profesor i političar i ekspert. On je ovih dana izjavio da ne vidi realne mogućnosti tranzicije naše zemlje zbog toga što još uvek nismo udarili o dno. Ja sam to doživeo kao jednu katastrofičnu sliku. Po mišljenju tog čoveka neophodno je maltene da se svet raspadne ili propadne, pa tek onda kad nađete neko uporište na dnu, tada da skočite, iz te katastrofe, pa da nešto napravite. Druga stvar koja ovde cirkuliše u javnosti vezana je za "Kolubaru". Teza je da je prevrat 2000. godine u ovoj zemlji je isključivo stvar aranžmana raznih obaveštajnih službi. Gotovo sve novine i mediji su to stalno prepričavali, mesecima. Dakle, dogovorile su se razne obaveštajne službe da sruše Miloševića i tako je on srušen. Slična je varijanta odvažnih momaka, hrabrih u ovoj zemlji, na bagerima, kamionima, sa pajserima itd. koji su krenuli i srušili Miloševića. Meni i nekolicini ljudi je bilo potrebno jako mnogo vremena, više od godinu dana, da baš u "Kolubari" razgovaramo sa ljudima, da shvatimo zbog čega su oni bili spremni, tih nekoliko hiljada koji su 29. septembra objavili štrajk, da pod puščanim cevima uđu u konflikt sa jednom silom koja može da ubija. Nešto smo saznali ali nismo mnogo saznali, ali ono što smo saznali potpuno relativizuje ove priče da su to isključivo aranžmani obaveštajnih službi i nekih momaka na buldožerima koji su srušili Miloševića. Neki interes, neka ozbiljna motivacija je postojala kod tih ljudi kad su bili spremni da to urade što su uradili.
Slično je moje iskustvo iz nekoliko razgovora koje smo imali ovde u "Loli" sa radnicima i sa menadžerima. Razgovarali smo o tome postoji li motivacija da se kroz rad stekne neka zarada, a u sklopu konkretnog programa koji je donet počev od avgusta 2001. naovamo. I u tim razgovorima smo došli do nekih dosta konkretnih argumenata u prilog postojanja stvarne motivacije i stvarnih interesa da se preko radnog mesta a ne samo špekulacijama, otimačinama, krađama, malverzacijama. Ne samo da se zaradi, nego stvori i jedno zadovoljstvo vlastitom profesijom i livca i metalostrugara i inženjera i tehničara. Dakle, profesionalni interesi su tu takođe važni jer ako njih ne razumemo nećemo razumeti zašto ljudi nešto prihvataju a nešto ne prihvataju.
Sada tek dolazim do onoga što mi se čini bitna tema ovoga razgovora, dolazim do toga da razgovaramo o privatizaciji. Treba voditi računa da ima časnih ljudi u raznim profesijama koji u svom shvatanju života nemaju ideju da budu vlasnici. Ali istovremeno ti ljudi, pretpostavljam, ne vide u vlasniku princa na belom konju ili vrača koji zna neku spasilačku formulu koja će sve da reši. Vi ste govorili vrlo uverljivo i to mi svi manje-više znamo da postoji jedno opšte nepoverenje. Ljudi ne veruju u vladu, ne veruju u menadžment, ne veruju u komšije, ne veruju u saradnike a da li veruju u sebe? Ja bih rekao da nije izgubljeno svako samopouzdanje kod ljudi različitih profesija i zbog toga mislim da bi trebalo daleko konkretnije, nego što je i u ovom razgovoru, koji je inače konkretniji od mnogih drugih u kojima sam učestvovao, razgovarati i o privatizaciji. U kom trenutku, na koji način, po koju cenu, s kim pregovarati. Jer ako to nije dovoljno konkretno onda se nastavlja stihija opšteg podozrenja i tada se ništa ne može postići osim nadvikivanja i nasilnog presecanja. Onda neko nasilno preseče stvar; onome ko ima silu najviše odgovara presecanje.
Pre nego što završim s ovim oko privatizacije, pomenuo bih još jedan razgovor u kojem sam učestvovao jesenas a dosta je važan za ovo o čemu danas razgovaramo. Sindikat Nezavisnost je organizovao razgovor o tome zašto ne radi Savet za socijalne i ekonomske odnose. Bili su predstavnici i drugih sindikata, simbolično je bio i jedan predstavnik jedne unije poslodavaca i krajnje simbolično, maltene slučajno, bio je i jedan predstavnik vlade. U tom celodnevnom razgovoru opet se ispostavilo ovo što ste i vi govorili - da postoji apsolutno međusobno nepoverenje između ta tri činioca Socijalno-ekonomskog saveta - vlade, poslodavaca i radnika. Umesto da se razgovara o tome kako to poverenje nekako da se stekne, a ono se ne može steći ničim drugim osim konkretnim aktivnostima, poslovima, da se dokaže da je moguće steći to poverenje. Umesto toga čitava stvar se završila ritualno, nekim opštim zaključcima da treba raditi na tome. Koliko znam, posle ubistva Đinđića bio je neki sastanak tog Socijalno-ekonomskog saveta, nešto je potpisano, a opet nisam video na bilo koji način da se stiče to međusobno poverenje između vlade, poslodavaca i radnika.
Na osnovu svega ovoga što sam ovde čuo postoji jedno pitanje. Pitanje za razgovor, a ne za odlučivanje. Ja nisam ni nadležan za odlučivanje. Da li treba požuriti sa svim procedurama privatizacije mimo ovog projekta restrukturacije? Da li sve to treba stornirati i krenuti u privatizaciju pod bilo kojim uslovima ili pak videti šta je mogućno da se koriguje u tom projektu i pripremi firma da jednog dana može da bude prodata, zašto da ne. I da iskoristi prednosti koje sada ima, a ima izvesne prednosti zahvaljujući aranžmanima sa vladom. Ne mislim ništa personalno nego na ono što je vlada do sada davala, nemam nikakve iluzije u pogledu njene blagorodnosti. Treba iskoristiti te prednosti da se pokaže javnosti ove zemlje da je mogućna rekonstrukcija nekih preduzeća bez čekanja da se udari o dno, da se doživi neka katastrofa ili da se izloži ćudima onih koji u jednom trenutku ili silom preseku stvari ili sticajem okolnosti imaju neki svoj lobi pa ćape ono što mogu da ćape.
Mene posebno zanima da li u sindikatima postoji smisao za konkretno, za realnost i za potrebu da sve ono što može da se oživi - da se oživi. I da se na konkretnom primeru pokaže da je nešto tako moguće, pa onda ići šire. Ako se pokaže da sindikati podržavaju restrukturaciju uz izvesne, znatne, pa čak i velike korekcije, to bi bio veliki uspeh. A taj uspeh zavisi i od toga koliko će primedbe sindikata biti konkretne, obrazložene. Ako se kaže u jednom tekstu, kao u ovom tekstu sindikata Nezavisnost, da su radnici za razliku od menadžmenta u vanrednom stanju pokazali svoj patriotizam, zatim sumnjaju u motivaciju menadžmenta da radi posao za koji je plaćen i izražava se sumnja da su za to kompetentni, hajde da se to obrazloži, da se o tome razgovara, ne zato da bi se stvari isterivale "mak na konac", već upravo da bi se korigovao jedan konkretan projekat. Da li je mogućno održati ovaj pravac promena u "Loli" ili sve to treba baciti u stranu i požuriti sa privatizacijom pod bilo kojim uslovima i na bilo koji način? A o tome će odlučivati oni koji su nadležni a mislim da bi bilo jako korisno da se nastavi ova debata i u drugim okolnostima između tri sindikata. Jer ako se ne varam nisu baš česti susreti između različitih sindikata koji bi pokazali da imaju i neki zajednički interes. To je već događaj, po mom mišljenju.

Bakal: Matić je doslovce rekao pošto nemate program, nemate kadrove, šta da očekujete. Kako je Srećković rekao, mi smo kao sindikat upoznati da je deo ljudi otišao koji nije trebao da ode i trebalo je selektivno, da ode onaj koji ne može da odgovori poslu a da ostanu kadrovi koji bi mogli da odrade deo proizvodnje. Drugo, gospodin Popov je rekao da ako imamo veru u sebe, kao što sam ja rekao prethodno, nemamo veru više ni u sindikate, ni u vladu, ni u poslovodstvo, teško se živi, malo sredstava za život i narod ne veruje nikom više. Ali šta se pojavljuje, ne kod "Lole" nego i u drugim preduzećima? Mi imamo strašno pametne ljude, strašno sposobne ljude koji danas mogu da zarade 200 sati, mi imamo projektante koji mogu da projektuju. U samom sistemu nagrađivanja može da se taj potencijal malo doradi, to sam isto tražio. Ali u suštini, na jednom sastanku kod nas u "Loli" je čovek rekao: mi što smo ostali ostali smo zato što ne vredimo. Ja se izvinjavam, pa ako mi možemo da uradimo posao, a znam da mnogih ima koji znaju da organizuju svoj posao ne samo u "Loli" nego u svim strukama, da li je projektant tehnologije ili strugar, i mogu da urade posao, mi nismo onda bez kadrova. Imamo kadrove, sposobni smo za to i trebamo partnere da im prodamo radne snage, mislim da je vaše tumačenje u tom momentu bilo malo površno, pa se sa tim ne slažem.

Stepanović: Prošlo je dva, dva i po sata od početka razgovora i ja bih predložio da polako naš razgovor privodimo kraju. Mnogo toga se čulo a kolege iz ovih drugih sindikata pozvao bih da mi pokušamo da izgradimo međusobno poverenje, pre svega mi sindikati, prema poslovnim strukturama, prema vladi koju je ipak birao narod. Mi smo svi, ipak, ko jeste ko nije, glasali za tu i takvu vladu i da vrlo brzo zakažemo još jedan ovakav sastanak, mnogo konkretniji oko "Lole", šta i kako da uradimo, da bi "Lola" ipak preživeo i ušao u proces privatizacije. I ja mislim da bi to trebalo što pre ali ne i po svaku cenu. Mada u principu privatizacija mora da ide što pre pa i za nisku cenu, pa ako treba i pod nekim, kolege će da mi zamere možda, sumnjivim okolnostima u smislu sumnjivog porekla novca. Agencija koja prati privatizaciju ima ovlašćenja da poništi privatizaciju ali ne smemo da taj zamajac koji je ipak napravljen u zemlji po pitanju privatizacije da sasecamo, i da onemogućavamo, sprečavamo. Privatizacija je ipak jedan naš opšti interes.

Radojević: Shvatio sam da se kolega Matić zalaže za program koji treba da izvede "Lolu" na jedan zdrav put, do boljih uslova za privatizaciju. Verovatno nema dovoljno po sagledavanju drugih, dovoljno uspeha, a nema uspeha zbog opšte klime i opšte situacije. Mislim da slušajući njih, da su oni spremni na neku korekciju u tom programu i ta korekcija je neophodna zbog tih opštih uslova i to treba uvažiti. Ali se slažem i sa tim da jednostavno nam ne treba privatizacija radi privatizacije. Povratka nema, ušli smo u tunel, mora da se gleda što pre da se izađe ali ne mora da se po svaku cenu udari o dno kao što je malopre rekao gospodin Popov. Ako je to tako onda daj što pre da pređe valjak preko nas da bi onda ostali živi. A onda ne verujem da ćemo ostati živi ako pređe valjak preko nas.

Matić: Hteo sam da kažem da se u određenim delovima privrede desilo da su neki udarili o dno i da su neki tek onda neke stvari uradili. "Lola korporacija" je u jednoj poziciji gde udara u dno, i koju vi treba da iskoristite.

Popov: Hoćeš mi reći bar jedno takvo preduzeće.

Matić: Ja ću reći jedno takvo preduzeće kao što je "Arsenije Spasić" u Zaječaru koje je udarilo u dno, nema više, to vam je rudarsko-topioničarski basen Bor, nema više kuda, znači kraj priče, to vam je jedna "Zastava" sa određenim delovima. Ono što je jako važno u sklopu ove priče jeste da govorimo o ambijentu, mi smo za privatizaciju ali ne po svaku cenu. Drugo, nismo mi koji određujemo cenu, to je neko drugi.

Popov: Nemojte da to mistifikujemo, mora se znati ko određuje, šta se dobija, šta se gubi.

Matić: Kupac određuje. Mi stalno zaboravljamo da ćemo svi mi doći kod kupca.

Popov: Matiću, nemojmo da budemo ispod minimuma civilizacije, kupoprodajni ugovor se to zove, ugovor podrazumeva bar dva subjekta, čiji su interesi sučeljeni pa procenjuju ko šta dobija, ko šta gubi. Po svaku cenu znači samo jedan subjekat odlučuje, to je po svaku cenu. Privatizacija, da, ali ko šta dobija i ko šta gubi?

Matić: Ali, pazite, imate zakon, gospodine Popov. Van zakona je taj koji je regulisao ko šta dobija, šta ima za posledicu, ko ima to da rešava. Ja vam ne govorim moje mišljenje, ja samo govorim o zakonu kakav jeste. A taj zakon je promakao ovim sindikatima i ovom narodu - zakon o privatizaciji, pa zakon o radu, pa zakon o stečaju... pa je sve to nama promaklo i mi onda hoćemo da stvar vratimo na početak.

Popov: Ali ne mora primena zakona da promakne sindikatima, to su ti pregovori oko ugovora.

Matić: Ali gledajte situaciju baš u "Lola korporaciji". Imali ste tri kontakta sa nekim kupcima koji nisu došli ovde, znači imate nezainteresovane kupce, drugo imate ljude koje ste morali da dovedete da bi radili određene poslove, koji rade na ugovor o delu ali nisu spremni da uđu u "Lola korporaciju".
Jednu stvar ste rekli, očekujete stabilizaciju firme, stabilizacija firme košta a ne znate ko da plati. Imate nekoga ko vam do sada nije dao novac, drugo, počnite da firma ima veću cenu. Ako je neko zainteresovan da firma ima veću cenu onda je to Đelić, Vlahović, jer oni uzimaju pare. Ni za to se niste izborili. Mi vas nismo izabrali za neki jalov socijalni program. Treće, restrukturiranje ima svoja prava koja ne podrazumevaju eksperiment koji vi mislite za "Lolu" u najboljoj nameri da napravite. Ne podrazumeva eksperiment, to je pravilo, procedure, rokovi, vreme, službe koje nešto treba da rade i tu se završava priča. Hoću samo da vam kažem da vaša najbolja želja... u realnosti ne možete da nađete oslonac sa kojim to možete da uradite.

Srećković: Potpuno netačno, vi iznosite potpune netačnosti, to je program koji je uradila vlada, prihvatila vlada.