Budući da mi je "novinarski sektor" Haški tribunal, gledam da povremeno odem u Hag - trudim se da to bude bar dva puta godišnje. U tim prilikama provodim po ceo dan u sudnicama Haškog tribunala. Najčešće u sudnici br. 1 - gde se odvija proces Slobodanu Miloševiću.
Uvek sednem u deo galerije direktno naspram njega i gledam ga netremice - kao nekakvu retku i opasnu zverku. Fascinira me na potpuno identičan način. On, nasuprot tome, iako nas novinare odlično vidi, a nekima čak i klimne glavom, u mene nikada ne pogleda. Verovatno oseća da tu nema simpatija. Desno od mene obično sedi stariji od dvojice njegovih pravnih savetnika - on i Milošević komuniciraju očima. Miloševiću se on osmehuje kao zaljubljena tinejdžerka na šta mu ovaj, ponekad, osmeh i uzvrati. Drugi, mlađi savetnik, kad je njegov red da bude u Hagu, obično sedi u prvom redu s moje leve strane - on je još više opčinjen, prosto hipnotisan Miloševićevom harizmom. Iako na mene ne deluje, primećujem to kod drugih.
Listam svoje beleške sa ovog, poslednjeg boravka u Tribunalu: prvi dan, čudovišna priča o proterivanju Muslimana iz sela Kozluk kod Zvornika, preko Srbije u Mađarsku i dalje; svedok priča kako je u Rumi, dok su proterani prelazili sa kamiona u vozove, motkama i kamenicama ove nesrećnike napala rulja od 2000 Rumljana. U tom kratkom vremenu, dvadesetak ovih jadnika je povređeno. Zamišljam tu sliku: razjarena gomila kidiše na jadne, gladne i preplašene bosanske seljake, naše dojučerašnje sugrađane. Vojvodina važi za tolerantnu, višenacionalnu sredinu.
Isti dan, novi svedok: doktor nauka koji proučava dejstvo propagande, koji je po nalogu Tribunala napravio analizu Miloševićeve propagandne mašine (čiji su se rezultati tako strašno očitovali u Rumi); on u sudnici obrazlaže svoj rad, meni dobro poznata materija, i sama sam neposredni učesnik (bona-fide žrtva čistki u medijima) - ali ne govori se samo o RTS-u, već i o drugim aspektima propagande: delovanju SANU, liku i delu Jovana Raškovića, vladike Filareta i sličnih likova, sve to je ilustrovano dramatičnim primerima - rubrikama i komentarima iz beogradskog TV dnevnika.
Milošević postaje veoma spretan u ispitivanju, novinari oko mene komentarišu da se (ekspert) g. De la Ros nije dobro pripremio - ja se s tim ne slažem. Za sudsko veće važe druge stvari, a ne ko je pobedio u verbalnom duelu. Uostalom, tu je Milošević gotovo nepobediv, jer retko se nađe čovek koji će da mu parira u - izmiče mi onaj pravi izraz - samouverenosti, drskosti, bezobrazluku, besprizornosti, autizmu i, na kraju krajeva, neverovatnoj upornosti da svakog novog svedoka iznova ubeđuje u ono što je već višestruko dokazano kao netačno. Čini se da je tu na delu ono što je Orvel nazvao "doublethink", tj. praksa da u isto vreme, paralelno, veruješ u dve potpuno oprečne stvari (u Miloševićevom slučaju ono što on zna, i ono što želi mi da "znamo", njegova "istina", nasuprot onoj faktičkoj, univerzalnoj). I nije ga ni najmanje sramota da svoje teze plasira pred sudskim većem, kojem se od njih, evidentno, već diže kosa na glavi, a prema kojem je sve arogantniji iako mu od tih trojice sudija zavisi sudbina; ne, on se, potpuno posvećuje svojim virtuelnim pristalicama: publici sa ove strane TV ekrana.
Naredni dan, sreda, uzbudljiv je dan u Tribunalu: Dragan Obrenović, jedan od oficira VRS, optuženih za masakr u Srebrenici, u sudnici priznaje krivicu; Radić, drugi iz Vukovarske trojke (koji je sa mnom doputovao istim avionom, ali prvom klasom - uhapšeni kriminalci i zločinci drugde hodaju sa lisicama; ovde imaju VIP tretman, a odnedavno i bogatu apanažu) prvi put se pojavljuje u sudnici i, kako bi, izjašnjava se da nije kriv; u Miloševićevoj sudnici br. 1, svedoči Milan Kučan.
Milan Kučan, donedavno predsednik Slovenije, jedan je od ključnih aktera jugoslovenske krize, član predsedništva dok je Milošević rastakao to telo, pa potom i Jugoslaviju. Govori i odgovara na pitanja, nijednom ne pogledavši u pravcu optuženog, o događajima o kojima smo već čuli od njegovih kolega/svedoka, Stipeta Mesića i Vasila Tupurkovskog. Priče su im identične. Galerija je puna slovenačkih novinara. Milošević uživa u prilici da plasira novu verziju svoje teze: da je Slovenija ta koja je razbila Jugoslaviju i to uz pomoć pape i Genšera...
Četvrtak, zaštićeni svedok, arkanovac. Zapisujem samo bisere koje mislim da drugi neće. Evo jednog: to je podatak o računima koje su u hotelu Interkontinental u Beogradu početkom rata napravili Karadžić i Krajišnik, dok su, kao rukovodstvo Republike Srpske bili na konsultacijama sa svojim mentorom: cifra iznosi milion i 200 hiljada dolara! Na koji način, razmišljam, u našem domaćem hotelu, pa makar bio i Interkontinental, može normalan čovek da napravi račun od milion i dvesta hiljada dolara?! A od njihove celokupne svite koja je tu krkala i čašćavala se (u to vreme srpski narod je strmoglavo srljao u bedu da bi završio s dve marke mesečno i najvećom inflacijom u istoriji) telefonski račun koji su napravili šoferi bio je veći od onog koji su napravili političari. Kako ono kaže narod, nekom rat, nekom brat.
Isti dan, ista sudnica, govori se o Srebrenici i iznosi podatak da je masakr bio unapred planiran i da ga je naredio pukovnik pri glavnom štabu, Mladićevom, zadužen za bezbednost, Beara se zove. Za mene, koja pratim ovu temu, podatak je od ključnog značaja - još jedna potvrda moje hipoteze. Inače, taj Beara i još nekoliko oficira Drinskog korpusa, koje potražuje Haški tribunal, već godinama mirno, mada skriveno, žive u Srbiji.
Isti dan, ista tema, druga sudnica: Srebrenica, suđenje oficirima VRS Blagojeviću i Jokiću (slučaj trećeg oficira iz te grupe, gorepomenutog Obrenovića, posle njegovog priznavanja krivice, izdvojen je).
Prvi svedok, jer proces tek počinje - šef istražnog tima u slučaju Srebrenica, Žan Rene Ruez, čovek koji je rukovodio istragom na terenu od prvog do poslednjeg dana i čije ispitivanje traje danima. Već verziran, jer ovo mu je drugo ili treće svedočenje (a biće ih još), vispren i duhovit svedok, ume da parira Jokićevom advokatu, gospođi Sintiji Sinatri (snaji pok. Frenka Sinatre, udata je za njegovog sina), koja je odista stigla pravo iz Holivuda, pa se shodno tome i ponaša (svaki čas skače i upućuje zamerke pitanjima tužioca) i proces izgleda, bar sada, kao jedna od onih holivudskih sudskih drama. Primer: "Gospodine Ruez, da li vi, kao iskusan policajac, koristite prilikom ispitivanja svedoka tehniku manipulisanja kako bi ih naveli da kažu ono što vi želite?" Odgovor: "Možda, gđo Sinatra, ali ni blizu toliko dobro kako to rade američki advokati". Smeh u sudnici, i na galeriji. Čak i sudija Lijeu, čije je lice, kao kod svih lepo vaspitanih Kineza stalno nasmešeno (primećujem da su "naši" Kinezi brzo izgubili tu lepu naviku) i sam se glasno smeje.
U obimnom video-materijalu koji se koristi tokom ovog svedočenja ističe se onaj koji je snimio naš novinar Zoran Petrović Piroćanac. Samo lepo vaspitanje sprečava me da kažem šta stvarno mislim o ovom svom kolegi, njegovoj ratnohuškačkoj i rasističkoj retorici i činjenici da je i svoj patriotizam i materijal koji je snimio u Srebrenici bogato unovčio.
Deo materijala uzet je i od Studija B. U jednom segmentu na njemu se vidi takozvana Bela kuća, jedno od mesta gde su do pogubljenja držani muslimanski muškarci. Toliko ih je bilo nagurano u tu neveliku prostoriju na spratu da su neki sedeli i na terasi, presovani, nemi, zgužvani ljudi. I preko kadra tih izmučenih istraumiranih duša, koje čeka smrt, Studio B pušta reklamu "Bambi keks" i, još crnje, "Letujte na Kipru!"
Ima li kraja našoj ljudskoj i novinarskoj bedi?
Petak, beležim novi biser, novi skandalozni podatak: kapetan Dragan, nekad popularni probisvet, patriota i veliki Srbin, koji je u Hrvatskoj i Bosni obučavao paravojne jedinice, tokom te obuke koristio je zarobljene Muslimane kao žive mete!
Milošević u sudnici kija i istresa nos u maramicu. Baksuz, opet će da se razboli, baš kad sam ja tu! (tako je i bilo)