Vreme ultimatuma

Hroničari crkvenih događaja su tokom vrelog beogradskog leta zaista imali pune ruke posla.
Odnosi između SPC i nepriznate MPC su se iskomplikovali čak i više nego što se očekivalo. Konačno je propalo sve ono što je bilo postignuto na pregovorima u Nišu prošle godine i sada malo ko može da vidi neko rešenje jer su događaji krenuli vrtoglavo. Iako to nije najavljivano, zbivanja na relaciji SPC-MPC su bila glavna tema na majskom redovnom zasedanju Arhijerejskog sabora naše Crkve i Sabor je povukao potez koji će sve još više iskomplikovati - vladikama MPC postavljen je ultimatum da se do 1. 09. 2003. vrate u krilo SPC jer će u protivnom biti predati Višem duhovnom sudu i oglašeni kao jeretici i raskolnici. Načinjen je, istina, neki korak napred - sa velikim zakašnjenjem - jer je Sabor saopštio da uvažava "nacionalna osećanja makedonskog naroda i da ima razumevanja za državu Makedoniju čiju posebnost i suverenitet priznaje". Iz MPC javljaju da neće nikakvu Ohridsku arhiepiskopiju čak ni sa autonomnim Sinodom.
Ultimatum sada ukida mogućnost pregovora. Mnogi komentatori u tome vide nekakvo "uterivanje" MPC u SPC, koje podseća na Miloševićevo neslavno uterivanje drugih u njegovu Jugoslaviju.
U Skoplju se podigla prava bura. Uticajni Dnevnik alarmantno piše o "srbizaciji", a Utrenski dnevnik pominje nekakvu "četničku bratiju" koju okuplja crnogorski mitropolit Amfilohije čije su izjave zaista primitivne i neodgovorne. Veoma burna je bila sednica Parlamenta ali nije usvojena nikakva deklaracija podrške MPC jer država - to je dobar potez - nije htela da se meša u crkvene stvari. Niko ne zna tačno kako će se stvari odvijati ali sve ide u smeru novih deoba koje na Balkanu nisu nikad samo crkvene. Ako bi se nakon isteka ultimatuma zadržalo isto stanje - što je verovatno, jer se ultimatumima ništa ne menja - imaćemo u Makedoniji, pored MPC, i nekakvu paralelnu crkvu, a nije isključeno da bi se pojavila i nekakva izbeglička crkva jer se mitropolit Jovan nalazi u SCG odakle odlukom Sabora deluje kao "administrator" za kanonsko područje Makedonije. Tako bi se deobama ovakvoga tipa umesto jednog raskola dobila dva a verovatno i tri. Kada se u sve budu umešali vancrkveni faktori - što je u Srbiji vidljivo - sigurno je da deobe ovakvoga tipa mogu imati još neugodnije posledice i na crkvenom i na međudržavnom planu.
Svima je, reklo bi se, jasno da se tako ne može doći do rešenja ali su svima višestruko svezane ruke.

Autokefalnost kao jabuka razdora

Sve se vrti oko famozne autokefalnosti koja nije problem samo u Makedoniji već na čitavom pravoslavnom Istoku. Naša je Crkva u decembru godine 2000. u Nikeji potpisala čuveni dokument u kojem stoji da autokefalnost ne treba da posluži "kao uzrok i osnova za razvijanje nezavisnosti", niti da "podgreva političke i nacionalne interese na štetu drugih a posebno ne na štetu hrišćanskog jedinstva". Jedinstvo se može postići u crkvama i kada su one autokefalne jer se ono određuje stepenom kanonskog i liturgijskog jedinstva.
Razume se, jedno su svečane deklaracije a sasvim nešto drugo realna politika koja se temelji na interesima. Ta sigurno nova i dobra vest iz Carigrada ukazivala je na smer mogućeg rešenja - na Balkanu, međutim, rešenja nisu jednostavna. Ako već pominjem i Carigrad valja pomenuti da Vaseljenska patrijaršija koju mudro i hrabro vodi svjatjejši g. Vartolomej I - koji gleda hrabro napred preko rubova autokefalizma i izolacije - odavno nudi rešenje koje se sastoji u vaspostavljanju njene jurisdikcije nad svima pravoslavnima u dijaspori, ali to njeno rešenje nailazi na žestok otpor u mnogim pomesnim crkvama. Taj je otpor posebno snažan u krilu SPC i protiv svjatjejšeg lično vodi se čitava kampanja u Beogradu, kako u crkvenim tako i u nekim laičkim krugovima - Sveti knez Lazar 2/2000, Prizren - s argumentima koji zapravo to nisu. Neka glasila uticajnih paracrkvenih snaga, koje se predstavljaju kao nekakav "svetosavski" blok - ohrabrivana od delova jerarhije - izražavaju bojazan da Vaseljenska patrijaršija ne postane neki "pravoslavni Vatikan" što nije moguće jer turska vlada nešto slično nikada ne bi dozvolila. Boje se mnogi u Beogradu da Carigrad ne postane centar pravoslavlja što bi ugrozilo samu ideju autokefalnosti i stoga njima više odgovara policentričnost u kojoj se lakše čuvaju pozicije moći u okviru države. Slične pomisli nisu tuđe ni mnogima u MPC iako njeni predstavnici nisu potpisali dokument iz Nikeje budući da je MPC kanonski još nepriznata od sestrinskih crkava.
U našoj Crkvi, međutim, koja je strogo svetovno vezana za državu, postoji i strah od modernog sveta, ona taj strah ne skriva jer se često naglašava da pravoslavlje može opstati samo "oslobođeno kobnog uticaja" tog modernog sveta. Tako se sama autokefalnost pretvara ne u sistem ustrojstva koji treba prilagođavati duhu vremena i novom stanju u Evropi, već u izabranu sigurnost izolacije koja je odbrana od drugih i drugačijih. Jedinstvo hrišćana se pominje kao ritualna fraza koja odavno ništa ne znači jer svi čuvaju svoju autokefalnost i drugome je ne daju - ne žele da čuju za kanonski otpust koji u mnogim pravoslavnim crkvama - recimo u ruskoj - decenijama postoji. Tradicionalna sprega crkve i države na Balkanu, osnažena tokom poslednjih decenija, ukazuje na mogućnost još većih komplikacija ne samo na kanonskom području Makedonije već i drugde. Uticaj paracrkvenih faktora, umesto da se smanjuje, sve više raste, posebno oko naše Crkve kao i u njoj.