K epilogu slučaja Mojsinje

Zločin može biti sprečen

Koristi od istrajnosti borbe za život

Posle tri godine straha od pretećeg zločina nad ljudima i prirodom meštani Mojsinja i osam susednih sela najzad mogu da odahnu. Njihov otpor postavljanju deponije smeća na najplodnijoj zemlji, usred sistema za navodnjavanje, nad podzemnim jezerom pijaće vode a u neposrednoj blizini Zapadne Morave sa pritokama - urodio je plodom. Otpor protiv odluke lokalne vlasti u Čačku bio je - kako se može videti u seriji tekstova u Republici i drugim medijima - za naše prilike i navike dosta sistematičan i istrajan. I, kako je lokalna vlast pokazivala sve veću osionost, rasla je rešenost građana da odbrane pravo na život i zaštite se od zločina nad ljudima i prirodom. Mojsinjani i komšije sada imaju razlog da se ponose rezultatima svoje borbe i da se okrenu sebi i više nego darežljivoj prirodi. Oni sada mogu zadovoljno da se osvrnu i kažu da je svaki minut uložen u protest vredeo truda. Kada u ruke budu uzeli bilo koje povrtarske plodove na koje su toliko ponosni shvatiće punu vrednost otpora nerazumnoj odluci da im deponijom smeća unakazi živote i prirodu i zauvek žigoše njihovu životnu sredinu i proizvode kao nezdrave.

Vrhovni sud

Naime, Vrhovni sud Srbije, kojem su se meštani obratili tužbom u novembru prošle godine, protiveći se rešenju republičke vlade o eksproprijaciji 47 parcela, poništio je - 12. juna - vladino rešenje. Vrhovni sud je takođe odbacio i odgovor javnog pravobranioca opštine Čačak, koji smatra da nisu povređene odgovarajuće odredbe Zakona o poljoprivrednom zemljištu i konstatovao da je tužba meštana osnovana. Ovu presudu kojom je odbranjen ne samo javni interes nego i životi 20 000 punoletnih stanovnika Mojsinja, Katrge, Donje Gorevnice, Donje Trepče, Gornje Trepče, Mrčajevaca, Stančića i Ostre, donele su četiri žene-sudije: Katarina Manojlović-Andrić (predsednica Veća), Danica Bogdanović i Vera Pešić, članice Veća i Ruža Urošević, savetnica.
Pre nego što će se oglasiti Vrhovni sud, ministarka za ekologiju Anđelka Mihajlov obaveštava opštinu Čačak da će to ministarstvo, na zahtev građana Mojsinja, preispitati svoje rešenje o saglasnosti na prethodnu analizu uticaja sanitarne deponije u Mojsinju na životnu sredinu. Ministarka Mihajlov je, od trenutka kada su meštani postali glasniji u borbi protiv nameravanog zločina nad njihovim životima i prirodom, pokazala dosta razumevanja i osetljivosti za problem koji joj je predočen. Za razliku od Ministarstva građevina i Ministarstva finansija, a iznad svega za razliku od potpredsednika republičke vlade Žarka Koraća koji je potpisao rešenje vlade o eksproprijaciji a nikada nije odgovorio na pismo građana koji su mu se obratili s molbom da se preispita takva odluka, ministarka Mihajlov je pokazala spremnost da pomogne. Ne samo što je htela da dođe u Mojsinje, nego je 10. juna primila delegaciju meštana i predstavnike opštine Čačak i na sastanku su donete odluke među kojima je najznačajnija ona da se na dve do tri godine obustavljaju eventualni radovi na deponiji u Mojsinju i da se regionalna deponija gradi u skladu sa nacionalnom strategijom o upravljanju otpadom i u dogovoru sa susednim opštinama Kraljevo, Lučani, Gornji Milanovac.

Stvari kao na dlanu

Slučaj Mojsinje u stvari je paradigmatičan na više načina. Pokazao je aroganciju i kratkovidost vlade i pojedinih ministarstava; zatim je pokazao sklonost ka paradiranju uticajnih grupa i pojedinaca koji se bave globalnim ekološkim problemima, dakle apstraktno, dok za lokalne ne mare jer oni zahtevaju konkretno angažovanje. Tako oni ne propuštaju da obeleže Dan zemlje ili Dan vode, ali se neće obazirati na jedno Mojsinje jer nije atraktivno. Opravdano se postavlja pitanje treba li zločin da se dogodi da bi se na njega reagovalo i da se nečija osetljivost probudi? No, isto tako, slučaj Mojsinja pokazuje da građani, kada su složni i uporni u odbrani opravdanog cilja, a to je pre svega pravo na život, mogu biti pobednici. U ovom slučaju, njihova pobeda ima jedan dublji smisao jer je udružena sa razumnom odlukom sudske vlasti i sa razumevanjem jednog ministarstva u predmetu koji nije samo vlasnički (eksproprijacija parcela) nego i ekološki. Ponašanje meštana, sudija Vrhovnog suda i ministarke za ekologiju, a u poslednje vreme i medija koji su se naglašenije uključili u ovaj lokalni problem, potvrdilo je da zločin može da bude sprečen i da se o zemlji može razmišljati kao o mestu za život ljudi, a ne pretežno kao o mitskoj teritoriji za koju se ratuje i gine. Slučaj Mojsinje pokazao je da je kod naših ljudi moguća jedna nova filozofija - umesto preovlađujuće filozofije smrti koju su doneli nacionalizam i ratovi, moguće je da se ljudi okrenu životu, opstanku, zdravlju, zdravoj životnoj sredini.
Meštani Mojsinja i njihovi susedi borili su se tri godine da se zločin ne dogodi. Još u julu 2000. podneli su peticiju sa 556 potpisa, održali su protestni zbor 24. jula 2001, blokirali regionalni put 30. jula iste godine. Lokalna vlast se oglušila, a centralna nije obraćala pažnju na ovako "sitan" problem koji je kasnije i korišćen u političkim pogodbama opštine i republike. Građani ipak nisu odustajali nego su se obratili nadležnim ministarstvima i Vrhovnom sudu Srbije. Na skupu, 9. februara ove godine, pred oko 300 ljudi pojavili su se predsednik opštinske vlade Milan Kandić i načelnik Moravičkog okruga Slobodan Đukić. Oni su branili odluku o deponiji u Mojsinju. Predsednik opštine Velimir Ilić, mada najavljen, nije došao, ali je povremeno davao izjave da je protiv lokacije u Mojsinju. U međuvremenu, zahtev meštana o ukidanju odluke o deponiji skinut je sa dnevnog reda Skupštine opštine, a lokalna vlast, umesto da uvaži mišljenje građana, preti "uklanjanjem otpora" i čak se pominju "interventne jedinice". Ovakve pretnje istovremeno i revoltiraju i zastrašuju ljude.
Poluotvoreno nasilje manifestuje se na sednicama Skupštine u Čačku kad god se postavi pitanje deponije u Mojsinju. Odbornik Milan Glišović nailazi na otpor ostalih odbornika i s mukom uspeva da im pročita pismo seljana, a lokalna vlast uspela je da suprotstavi odbornike sa desne i leve obale Morave. Šestog juna mnogobrojna delegacija meštana, njihova advokatica Miroslava Novaković i predsednica Saveta za borbu protiv korupcije i Građanskog parlamenta Srbije Verica Barać na Skupštini ne dobijaju pravo da se obrate prisutnima. Odbornici su glasali protiv, kao da nisu predstavnici građana koji su ih birali na izborima. Bilo je to istog dana kada je ministarka Mihajlov poslala dopis Skupštini u Čačku da Ministarstvo za ekologiju namerava da preispita svoju raniju saglasnost da se deponija gradi u Mojsinju.
Međutim, priča na sednici Skupštine opštine Čačak 6. juna je drugačija. U prvi plan se istura izgradnja fabrike za reciklažu otpada i spalionica, a u Mojsinju bi bila samo deponija u kojoj bi se dnevno zatrpavao kamion-dva šljake. Mojsinje ne treba da brine, poručuje sa govornice Velja Ilić, mi ništa ne odlučujemo, odlučuju ministarstva i ako oni nađu bolje mesto, biće tako. Nas više ništa ne može zaustaviti, kaže Ilić. Veliki deo sednice ovaj gradonačelnik, poznat po sirovosti prema novinarima, sada koristi da se mačistički iživljava prema ženama, otvoreno aludirajući na Miroslavu Novaković i Vericu Barać. Nazvao ih je "dokonim gospođama koje uzimaju pare, njihove su usluge skupe, mlate praznu slamu, bave se ekologijom umesto da kuvaju džem". Ilić je potkačio i "neke odbornike koji prave politički marketing i novinarčiće koji trčkaju i prave incidente". Ipak, glavna žrtva koja je trebalo da posluži da odbornici lakše progutaju novu orijentaciju lokalne vlasti na reciklažu, spalionicu i šljunkaru u Mojsinju - bio je urednik Republike Nebojša Popov. On je po Iliću "mirođija u svakoj čorbi", "koji dođe sa svojom kombinacijom čim čuje da negde nešto šuška". Drugim rečima, opštinska vlast radi javno i pošteno, a Popov tajno i nepošteno. Da bi ta sugestija bila uverljivija, Ilić i ostali namerno prećutkuju pisanje u Republici koja mesecima objavljuje pred javnošću sve o deponiji u Mojsinju. Za sebe kažu da su radili po zakonu i da će tako biti i ubuduće "jer sve ide preko ministarstva, mi ništa ne odlučujemo", kaže Ilić. I odbornik Radenko Ćurčić, veroučitelj i turistički vodič, zamera Popovu: "Ne može on više da voli Moravu od mene i šta on ima da objašnjava na televiziji kako da sačuvamo Moravu, i zašto se govori o zločinu kao da ne pripadamo istom narodu".
I, pošto su predsedavajući Ilić i odbornici glasanjem odlučili da pravni zastupnik osam sela ne može da govori na sednici Skupštine opštine, nekoliko desetina prisutnih meštana tih sela - napustilo je salu.

Blokada

Sama dvočasovna blokada odisala je čudnom atmosferom u kojoj se prepliću život i muka, žeđ pokraj tolikih reka, radost, igra i smrt. Na užarenoj magistrali meštani su se znojili i žeđali u pejzažu bogatom vodom. Žeđ je primetna i u kamionu sa govedima, koji je zarobljen blokadom. Kroz blokadu nekako se probija kolona svatova umorna od puta, žeđi i žege; udaljila se sporednim putem odnoseći sa sobom