Šta bi Hercen danas rekao (3)

Kako sam postao Srbin

Kod pristojno vaspitanog sveta nacionalno pripadanje se podrazumeva. Ono se ne dokazuje, a ponajmanje se ono koristi kao kakva odrpana klupska zastava. U normalnim društvenim prilikama pojedinac bi, živeći u sopstvenom nacionalnom okruženju, mogao da provede i čitav svoj vek, a da ga niko, osim ponekad država u vreme popisa stanovništva, ne pripita za nacionalno opredeljenje. Emigrantu je u tom smislu nešto teže. Emigrant je, ma gde se pojavio, uvek neko ko nije Odavde, neko drugi, a to drugo i neovdašnje podrazumeva i nekakvu, u ovom slučaju - nacionalnu odrednicu.
Moja emigrantska priča je nešto složenija. Rođen od roditelja Srba, poreklom iz okoline Beograda, odrastao u mađarskom okruženju na severu Bačke, a potom u nacionalno krajnje šarolikom vojvođanskom ambijentu, u porodici u kojoj se nije preterano insistiralo na nacionalnim običajima i verskim ritualima, nisam imao drugog izbora nego da se, čim sam postao punoletnim, izjasnim kao Jugosloven. Našavši se sredinom devedesetih u Italiji kao emigrant naišao sam na jedan mali problem: u glavama ovdašnjeg sveta ta nacionalna odrednica jednostavno nije postojala.

Podmukli i opaki Slavi

Iako narod sa skoro najbrojnijom emigracijom rasutom širom sveta Italijani su u velikoj meri kulturnocentrični, odnosno bar oni krugovi sa kojima sam ja dolazio u dodir. Za tog, običnog Italijana, njegova zemlja, poznata i priznata u celom svetu kao rasadnik kulture i koncentrat raznovrsnih prirodnih i umetničkih lepota, predstavlja polaznu tačku sa koje se meri i procenjuje ostatak sveta. U tom smislu u glavama običnih ljudi jedino se Amerika izdvaja kao simbol nikad nedosanjanog sna o boljem i bogatijem životu. Svi ostali geografski pojmovi i kulturološke odrednice uvek se svode na poređenje gde je to i kakvo je to u odnosu na Italiju. Čim prilikom prvog upoznavanja čuje strančevo ime, prosečan Italijan će smesta konstatovati da je tako štogod apsolutno nemoguće izgovoriti i posle par neuspelih pokušaja zamoliti poznanika da mu svoje ime prevede na italijanski. Ako to nije moguće, emigrant će u italijanskom okruženju vrlo brzo dobiti nadimak u vidu standardnog italijanskog imena. Tako će Slovak Pavel da postane Paolo, Svetlana će biti Lučijana, Snežana - Bjanka, Mirjana - Mirjam... Kada smo mi, njihove prve komšije u pitanju, predstave prosečnog Italijana su isto tako maglovite kao da dolazimo iz centralne Afrike ili sličnih egzotičnih krajeva. U severnoj Italiji sve ono što je u ovu zemlju ulazilo kroz tršćansku kapiju nazivano je Slavima. Prosečan naš komšija nije imao niti mogućnosti niti volje da se upušta u sve te tako komplikovane balkanske zavrzlame satkane od mnoštva čudesa u vidu stotina nacija, veroispovesti, običaja... Stvar se još više iskomplikovala nakon raspada Jugoslavije kada se u Italiji konačno saznalo da postoje i oni koji sebe nazivaju bosanskim Srbima, da ima i bosanskih Hrvata te hrvatskih Srba, a da postoje i neki koji sebe nazivaju muslimanima, a nisu ni Turci ni Arapi. To je uverilo ovdašnjeg građanina, zbunjenog svim tim našim strahotama, da je najbolje ne upuštati se u razglabanje o tome ko je ko, nego i dalje sve što stiže sa istoka, a preko Trsta, i dalje zvati starim i proverenim imenom - Slavi.
A ti Slavi u Italiji nikada nisu bili bogzna kako kotirani. Naprotiv. Taj pojam ovde je decenijama ispunjavan sadržajem od kojeg je delom sačinjena i naša kolektivna predstava o Mlečanima. Slavo je pre svega opasan prevarant koji, ako ne uspe da prevari, ne preza od otvorenog nasilja. Kavgadžija je, bahat i nekulturan. Ovu i ovakvu predstavu o nama u Italiji stvorili su naši Romi, čije su družine žarile i palile po ovim krajevima. Centralno okupljalište sve te lutajuće populacije bio je Milano o čemu svedoči i jedan od Kusturičinih filmova. U ovdašnjim medijima i dalje se može naići na slučajeve gde su Slavo i Ciganin sinonimi, a neretko se može, kao karakterizacija jednog perioda opšte nesigurnosti tokom burnih sedamdesetih godina, čuti kako su tada ovde "harale bande Slava". I dan-danas će se ispod novinskog naslova u crnoj hronici "Izgorelo dvoje malih Slava" naći vest o tome kako su dva mala Roma, koje je neoprezna majka ostavila pored plinske peći, izgorela u požaru koji je iznenada izbio u njihovoj kamp-kućici. Takođe će novine javiti da je ljubomorni Slavo izmasakrirao nožem svoju ljubavnicu, a potom navesti i njegovo čisto i nedvojbeno albansko ime i prezime.
U takvim okolnostima predstaviti se prosečnom Italijanu kao Jugosloven značilo bi dovesti i njega i sebe u popriličnu nepriliku.

Na rodoljubnom zadatku

Ali, kada su Srbi i moja pripadnost ovom narodu u pitanju, postojao je još jedan detalj koji sa Italijanima nije imao direktne veze. Proživevši punih pet godina klasičnog miloševićevskog kalambura koji je od moje zemlje napravio ogroman horor - cirkus sa pevanjem, pucanjem i umlaćivanjem, o laži i obmani da i ne govorim, bio sam se saživeo sa činjenicom da nas (Srbe) čitav svet mrzi i da stalno gleda kako da nam napakosti i zaustavi nas u našim plemenitim stremljenjima. Naravno da ni u tu, kao ni u mnoge druge agitpropovske litanije, nisam verovao, ali opipljivih kontraargumenata nisam imao. Tek kada sam se našao van granica moje nesrećne zemlje pružila mi se prilika da i sam osetim svu tu silnu i otrovnu mržnju koju je ostatak sveta gajio prema nama i samo nama. Zato nisam ni časa časio. Želeći da deo tog otrova namenjenog mom narodu primim na sopstvena pleća odlučio sam: biću Srbin, pa neka košta koliko košta. Baš da vidim šta će to da mi urade, kako će da mi napakoste. Tako i bi. Svuda gde je trebalo upisati nacionalnost, uvek kada je trebalo da kažem ko sam i odakle, nisam se dvoumio. Jugoslovenstva se nisam odrekao. Naprotiv. Tek ovde, u inostranstvu sam shvatio da smo mi Jugosi prava raja.
Ne mogu da kažem da reč Srbin nije provocirala, ali sam bio spreman na sve.
Stoga su moje prve rasprave na srpske teme išle otprilike ovim tokom:
- Srbin ste?
- Jesam.
- Znači Bosanac.
- Ne, ne znači. Samo Srbin. Mada ima i bosanskih Srba ali ja nisam iz Bosne.
- A odakle ste onda ?
- Iz Srbije.
- A znam. Vaši se sveštenici žene.
- Žene se.
- Znači da ste vi musliman.
- Ne znači.
- A šta ste onda.
- Moji su preci bili hrišćani, ali ja, nažalost, nisam vernik.
- Znači, vi ste katolici.
- Ne znači. Mi smo pravoslavci. Onako kao Rusi.
- A da, znam, oni popovi sa bradama... a vaša kuća, je l' srušena?
- Nije, kod nas nije bilo rata.
- Kako nije. Pa stalno govore o Srbima da ratuju.
- Ratuju, ali van Srbije.
- Znači u Srbiji nije bilo rata?
- Nema.
- E, bogami, sada baš ništa ne razumem.
Vremenom sam se izveštio. Prilazi mi čovek pa će onako, burazerski: "Izvini, stalno slušam da tamo kod vas vlada opasna gužva (un gran casin). Možete li da mi konačno objasnite ko je prvi počeo i otkuda sva ta mržnja".
"Mogu", odgovaram. "Ali nam za to treba bar dve litre vina." "Zašto vina?" "Zato što će priča da potraje. Nije baš tako jednostavno, pa taman dok nas dvojica ispraznimo dvolitrašicu možemo siti da se ispričamo." I tako su počele te moje duge, beskrajne priče. Pošto sam se već svojevoljno prijavio kao Srbin morao sam i da odradim svoje. Počinjao sam sa pristojne istorijske distance, otkrivao sagovorniku nepoznatu činjenicu da Jugoslaviju nije stvorio Tito nego kralj Aleksandar, pa onda redom. Neki moji sagovornici bi nakon prvih objašnjenja počinjali odsutno da šaraju pogledom. Takve sam razgovore brzo završavao. Onima koji su bili uporniji posvećivao sam više pažnje: govorio i govorio, ponavljao i ponavljao. Neki su uspevali da štogod i nauče, neki čuli pa zaboravili. Bilo je svega i svačega. Ali da bi priča o meni kao Srbinu bila potpuna moram da kažem da me za sve ove godine provedene u Italiji niko, ama baš niko nije niti ružno pogledao zbog moje nacionalne pripadnosti. Naprotiv, uvek sam u kontaktima sa običnim svetom nailazio na srdačnost, predusretljivost, pažnju... Mada, priznajem, umeo sam ponekad i da slažem.
Nakon neke takve iscrpljujuće priče o nama, o njima, o istoriji, politici, ideologiji... sagovornik bi zastao, pogledao me s uvažavanjem i zapitao:
- Recite mi, molim vas, da li su i ostali Srbi ovakvi kao vi?
- Jesu, odgovarao sam, a da pri tom ni trepnuo nisam.
- E, onda su nas naši mediji baš pošteno izlagali.

	Živoslav Miloradović
Ovim prilogom nastavljamo seriju tekstova o životu, iskušenjima i problemima naših ljudi koji pripadaju poslednjem emigrantskom talasu nastalom tokom poslednje decenije dvadesetog veka.