Zločin kao svakodnevica

Bernard Šlink, "Čitač", Diogenes, Cirih 1995.

Zasuli su nas razni otadžbinoljupci, patriote, heroji koji "više vole Srbiju nego sebe"... "dobronamernim" upozorenjima i nedobronamernim pretnjama, javnim ili tajnim. Ko su da su ti naši sugrađani, oteli su nam bezbednost: malo ko se još u svom gradu, na svojoj ulici, u svom parku, u svojim kolima, oseća prijatno i bezbrižno.
Nije se prijatno osećao ni Bernard Šlink, nemački pravnik, pisac odličnih kriminalnih romana popularnih i van granica svoje zemlje, kada mu je objavljena knjiga Čitač. Ne zbog naglašeno erotskih opisa veze između 35-ogodišnje kondukterke i 15-ogodišnjeg gimnazijalca, koji obeležavaju prvih pedesetak stranica romana, nego zbog kasnijih prikaza (vrlo neobičnih) scena iz koncentracionih logora. I onih suđenja, deceniju kasnije, nekolicini nekad surovih nadzornica u tim logorima. I pored odličnih kritika, ovaj pisac je morao da otrpi zajedljive primedbe, čak pljuvanje onih koji ni posle pola veka pada nacizma nisu mogli da prihvate javnu osudu etnocida.
Da li je reč o neuništivoj sposobnosti ljudi da usvoje zlo kao normalan i neophodan sadržaj života i da ga zapenušano brane od "napada" dobra i pravde?
"Sva literatura preživelih izveštava o ošamućenosti pod kojom su funkcije života redukovane, ponašanje obezličeno, a trovanja u gasnim komorama i spaljivanja postala svakodnevica", kaže Bernard Šlink u jednom prikazu suđenja. A zatim: "Optužene su mi izgledale kao da su još uvek i zauvek uhvaćene u tu ošamućenost i u njoj su u izvesnom smislu okamenjene".
Može li zlo, može li ugrožavanje i oduzimanje ljudskog života da bude običan posao, neizbežan i prirodan deo svakidašnjice?
"Pitam se, i već tada sam se pitao: šta je trebalo i šta treba moja generacija, koja je došla posle svega toga, zapravo da počne sa informacijama o užasima uništavanja Jevreja? Mi ne treba da mislimo kako smo kadri da shvatimo neshvatljivo, mi ne smemo da poredimo ono što se ne može porediti, niti da postavljamo pitanja, jer ispitivač uspostavlja komunikaciju sa užasima i kada ih ne dovodi u pitanje i kada ih ne uzima kao nešto pred čim mora da zanemi u zgražanju, sramoti, krivici. Treba li samo da zanemimo u zgražanju, stidu i krivici? Do kada? Do kojeg kraja?"
Šlink ne daje odgovor na ove dileme. Ne nalazi ga. Ali dalje kaže: "Šta je pravo? Ono što stoji u knjizi ili što se u društvu stvarno sprovodi? Ili je pravo ono što bi, stajalo u knjizi ili ne, moralo da se sprovodi, kada bi se sve odvijalo na pravi način?" I daje izvesno objašnjenje savesti i morala optuženih i onog običnog i ljudskog, ali krajnje rđavog ljudskog u njima, rečima profesora prava koji je za vreme nacizma bio u emigraciji, a u posleratnoj Nemačkoj ostao autsajder: "Dobro pogledajte optužene - nećete naći nijednog ko zaista misli da je tada smeo da ubija!"
Šlink govori u ime svoje generacije, zapravo u ime studenata prava šezdesetih godina prošlog veka koji su sebe smatrali avangardom pozvanom da obradi i osudi prošlost. Pri tom naglašava da su oni želeli da društvo može slobodno da diše i gleda. I bili svesni imperativa da prošlost mora da bude osuđena. Ali: "Generacija koja se služila nekakvim čuvarima i žbirima, ili ih nije sprečavala, niti ih bar odgurnula kada je posle 1945. mogla da ih odgurne, stajala je pred sudom i mi smo je u jednom postupku prerađivanja i objašnjavanja viđenog osudili na stid". I dalje: "Da, mi smo svi osuđivali svoje roditelje na stid što su posle 1945. trpeli pored i između sebe počinioce nedela".
U knjizi Čitač, koja se do poslednje stranice ne ispušta iz ruku, glavna ličnost i glavna optuženica je nekadašnja nadzornica u koncentracionim logorima Hana Šmic koja je bila - nepismena! I da bi tu svoju (ne baš lako shvatljivu) manu sakrila, odbila je da u firmi "Simens", u kojoj je radila, bude unapređena u predradnicu i načelnicu smene i - otišla u esesovce. Na suđenju nije potražen pravi razlog njenog postupka, nego je taj postupak, i ono što je iz njega proizašlo, bilo predmet optužbe. Utoliko teže što je, opet da bi na sudu sakrila nepismenost predloženim veštačenjem rukopisa, uzela na sebe pisanje nekog kompromitujućeg izveštaja. Ni njeno ponašanje u Aušvicu i još jednom manjem logoru nije objašnjeno: zašto je oslobađala teškog fizičkog rada najslabije zatvorenice, dovodila ih u svoju sobu i dugo tu držala. Nije joj se to uzelo kao olakšavajuća okolnost, jer je izostalo objašnjenje šta je sa njima "intimno" radila. "One su morale da joj čitaju", reče jedna druga optuženica. Zašto? Da li je to bio izgovor... ko zna za šta?
Jedino je jedan student prava, a to je bio pisac Šlink, shvatio o čemu se radi, budući da je Hani Šmic za vreme njihove neprikladne veze, od njega, od svog "dečkića", tražila da joj satima čita. Da je to u sudskom procesu izbilo na videlo verovatno bi kazna bila blaža. Ovako, nepismena nadzornica željna njoj nedostupne pisane reči osuđena je na doživotnu robiju, ali je zbog dobrog vladanja pomilovana posle 18 godina. Ipak, zatvor nije napustila: pre izlaska oduzela je sebi život.