O ustavima 1869. i 1888. *

Kad posle smrti kneza Mihaila dođe na upravu namesništvo, ono, želeći raširiti prava narodna zakonodavstvu i misleći da je tome vreme, izda 1869 formalni ustav, protivno pravilu da se ustavi ne donose za vreme maloletstva vladaočeva, i oduzme zakonodavnu vlast Državnom Savetu, ostavivši je isključivo Narodnoj Skupštini. Ustav od 1869, zasnovan s labavim uverenjem i neodlučan u svojim načelima, nije zadovoljio nijednu stranu, te se opozicija protiv njega među inteligencijom otpočela odmah, ali se zbog svojih naredaba, zgodnih za krunu i za vladu, držao duže nego što se mislilo da je mogućno. Dovitljivom kralju Milanu sa samodržavnim prohtevima taj se Ustav od 1869 sviđao kasnije više nego prvašnjim njegovim tvorcima. Tek na kraju svoje vlade, kad je kralj Milan namislio, zbog svoje zanesenosti za Artemizom Hristićkom, da se rastavi s kraljicom Natalijom i da napusti, toga radi, i presto, on objavi da menja ustav, sazove ustavotvorni odbor i Veliku Narodnu Supštinu, te s velikom pompom objavi narodu i dâ izglasati ustav od 1888.
Kralj Milan nije mislio iskreno s ustavom od 1888. Njegovo uverenje je bilo da taj ustav nije za Srbiju i da će se u praktici brzo doći do retrogradnih teženja u korist samodržavne kraljevske vlasti, za kojom je on čeznuo. Što je ipak prišao k tome poslu, razlog je što je računao da "fantaziju" slobodoumlja izigra njom samom i da popuštanjem, veoma popularnim, zamaže svoje postupke prema kraljici Nataliji, u kojima je igrala čista kraljevska samovolja, za koju je on sam znao i osećao koliko je nepopularna. Pošto je znao da će s novim ustavom doći na vladu Radikalna Stranka, onda nenačeta i neistrošena, u kojoj je bila ogromna većina omladine i u narodu i u inteligenciji i koja je veštom agitacijom i svakojakim obećanjima uvukla u svoju organizaciju mnogi prost svet, kralj Milan naimenuje namesništvo, u kom su bila dva prvaka ondašnje Liberalne Stranke (Jovan Ristić i đeneral Jovan Belimarković). Uz njih doda trećega, njemu lično odanog đenerala Kostu S. Protića.
Ali kad zanesenost za Artemizom Hristićkom vremenom popusti; kad nemirnom i punom aktivnosti kralju Milanu dosadi besposlica; kad 1892 umre njemu lično odani namesnik đeneral K. S. Protić, u kralju Milanu se na novo probudi volja za politikom. S namesnicima se već bio razišao, jer nisu umeli da zadovolje njegove poglede na politiku, a naročito zbog toga što su njegovo pismo o napuštanju očinskih prava, članstva Kraljevskog Doma i srpskog građanstva, upotrebili protivno njegovim raspoloženjima. Kralj Milan je rad bio da ga namesništvo prosto saopšti skupštini, a namesništvo mu je dalo oblik i snagu zakona. Usled toga kralj Milan stade smišljati plan da digne i zaostala dva namesnika i njihovu liberalnu vladu od 9 avgusta 1892. U početku 1893 godine pukne glas da se kralj Milan izmirio s kraljicom Natalijom. U Beogradu je, licem na Sv. Jovana i sutra dan (7 i 8 januara 1893), nastupilo živo i radosno uzbuđenje radi toga. U stvari je toliko bilo istine, da je kralj Milan izmirenje zaista pokušao, ali bez uspeha, i da se video s kraljicom Natalijom. Govorio joj je da hoće da se ubije zbog svojih finansijskih nedaća, i ona mu je pomogla izvesnom sumom novaca (oko 150,000 din), ne hoteći ulaziti ni u kakve dalje veze s njim. Ipak je, na osnovu toga sastanka, on, poznije, 1893, 20 oktobra, putem Arhijerejskog Sabora, ukinuo poznati akt razvoda od 11 i 12 oktobra 1888. Na skoro po tom bili su u Srbiji izbori, na kojima su liberali bez uspeha pokušali da uzmu radikalima većinu na osnovu ustava i ustavnih zakona od 1888. I skupština se sastala na dan 25 marta 1893, i iz nje su izašli radikali i dva naprednjaka (M. Garašanin i St. Novaković) koji su bili u skupštini. Kralj Milan, preko dvorskog lekara dr. L. D. Dokića, radikala, tada udesi naslon na radikale, jer su oni imali najviše izgleda da dobiju većinu. S tim sporazumom u džepu, on namesti da se kao manevra izvrši dvorska revolucija od 1 aprila 1893, kojom bude zbačeno namesništvo, bez obzira što se time u Srbiji uvodila opasna praktika vojničkih pronunsijamenata. Vladu primi kralj Aleksandar u sedamnaestoj svojoj godini. Već u jesen te iste godine kralj Milan promeni tada zauzeti pravac, i preko svoga sina, počne radnju protiv radikala, koja se otvoreno otpočne njegovim povratkom u Beograd 9 januara 1894, ma da je Rusima bio dao reč da to neće činiti. Već 9 maja 1894 dotera se do obustave ustava od 1888 godine i do povratka namesničkog ustava od 1869. To je i bio krajnji zadatak svekolikoga toga plana.
Od tog vremena političari se pocepaju na dve strane. Jedni su (radikali) bili za povratak ustava od 1888 godine, a drugi su (većinom naprednjaci) želeli povratak redovnog ustavnog stanja s revizijom ustavnih načela od 1888 godine, po propisima ustava 1869, koji je tada postojao, kako bi se ustavna vladavina utvrdila i jedanput obezbedila od promena. Ovih se načela držao poglavito kabinet St. Novakovića (25 juna 1895 do 18 dekembra 1896), i on ga je putem skupštine i u praktici počeo prigotovljavati.
Ali ni od toga lečenja ustavnog stanja ne bi ništa. Uticajem kralja Milana ministarstvo St. Novakovića učini mesta radikalnom ministarstvu Đ. S. Simića, kojim je u praktici i Radikalna Stranka primila Ustav od 1869 godine. I to se ministarstvo u jesen 1897 sruši, da učini mesta ministarstvu d-ra Vladana Đorđevića, s kojim se otvoreno započela lična kraljevska vladavina. Ovo se ministarstvo svršilo ženidbom kralja Aleksandra 1900, iza koje je najpre došlo mešovito a po tom radikalno ministarstvo. Tada je smišljen savez Radikalne i Napredne Stranke (fuzija) sa zadatkom da osigura reviziju ustava po planu St. Novakovića iz 1896, po kome bi se novi Ustav, po sporazumu sa strankama, proklamovao najvišom kraljevskom vlašću onako kao što je učinjeno i s ustavom od 1869-te 9-og maja 1894 godine. Taj ustav je zaista proklamovan 6 aprila 1901 godine i odlikuje se od ostalih poglavito dvodomnim sistemom zakonodavnog tela.
Ustav od 1901 bio je najgore sreće. Sam kralj Aleksandar koji ga je dao, obustavio ga je 25 marta 1903 na jedan čas, da poizvršuje izvesne neustavne stvari. A kad je 29 maja 1903 oficirskom zaverom kralj Aleksandar ubijen, vraćen je odlukom zakonodavnog tela u život ustav od 1888 godine s izvesnim promenama.
Tako je Srbija od 1807 godine do danas imala ne manje nego 12 ustavnih zakona, od kojih su mnogi jedva ušli u praktiku, ili gotovo nikako ni ulazili nisu. (...)

*

Onaj dan, kad je ustav svečano potpisan, kralj Milan lično zovne, odmah posle potpisa ustava, jednog od svojih najodanijih prijatelja, da mu se sutra dan javi. Lice je to bilo prisutno svečanom potpisu ustava. Sutra dan kralj Milan ga je primio u spavaćoj sobi i odmah ga je pitao kako mu se čini novi ustav. Upitani odgovori da je ustav lep i slobodouman, ali da po njegovom mišljenju nije za nas, pošto mi za takav ustav još nismo zreli, da će on samo biti izvor raznih nedaća, da se s njime neće moći vladati i da će se iz njega izroditi prava anarhija. Na te reči kralj Milan odgovori samo: "Tako i ja mislim!" Kada ga je lični prijatelj, uprepašćen takvim odgovorom, upitao: zašto je onda davao takav ustav, kad je u njegovim rukama bilo, da ga stvori barem u konservativnijem duhu? Kralj Milan na to odgovori: "Svi su vikali i tražili što slobodniji ustav; zato sam ga dao, hoteći da dovedem to pitanje do apsurdnosti i da tako dokažem, da za Srbiju još nije takav ustav." Ovaj važan podatak imamo od samog tog lica, koje je s kraljem govorilo. (...)

*

Naše stranke, međutim, nisu još potpuno načelne, nego su više družine, koje su uzele ovo ili ono ime iz evropske političke terminologije. Mi znamo tako zvanih "konservativaca", po evropskom kantaru mnogo liberalnijih od izvesnih radikala, a radikala veoma konservativnih. Razlika je još u pogledima i po tome da li jedna stranka drži vladu u rukama, ili je u opoziciji. (...)

*

Ne može se za kralja Milana kazati da je bio kakav osobit prijatelj toga ustava od 1869. U stvari je kralj bio samo prijatelj samodržavne lične vladavine, i po tome je svaki ustav smatrao za besposlicu ili za neophodnu koncesiju suvremenim koterijskim težnjama i fantazijama (po intimnoj oceni kraljevoj). Ustav od 1869 kralj Milan je više cenio zato što je više vlasti i snage ostavljao kralju negoli ustav od 1888, a to je sve što je kralj Milan naročito hteo od ustava. Ni za tvorce ustava od 1869, J. Ristića i Rad. Milojkovića, nije mnogo mario dokle je on lično, po zaslugama i po političnoj snazi mogao izgledati manje znatan od njih, jer uopšte nikada nije mario za viđenije i samostalnije ministre, želeći da su mu ministri samo hitri izvršioci njegovih želja ili zapovesti, a da se svuda vidi samo njegova snaga i njegova inicijativa. (...)

*

Jedno ima na što je kralj Milan računao, a ispunilo se nije, a on opet kasnije nije pazio na uzroke iz kojih mu se prvi račun nije pokazao tačan, pa da to sve upotrebi u svojim potonjim kombinacijama, kao što bi po pravilu trebalo. Kad se odlučio da dâ ustav od 1888, kralj Milan je računao da se taj ustav u Srbiji neće moći nikako držati, i da će narod sam zaželeti pređašnje, od pre toga ustava stanje. I toga radi je on bio tako lak u liberalnim koncesijama onda, 1888, žudan da se što pre oprosti prestola i da učini pakost svojoj ženi, kraljici Nataliji. Ali, kralj Milan je ostavio izvršenje ustava drugima, i to svojim protivnicima. Opozicija ustavu i njegovim slobodama, na koju je kralj Milan računao, nije ipak bila tolika koliku je kralj Milan očekivao. Ustavna je borba bila više na vrhu, među činovnicima, među onima koji su izgonjeni i onima koji su došli na njihova mesta. U opštinama i samoupravnim organizacijama radikali su našli ogromna sredstva kojima su, tek tada, za se zadobili seljake, kojima politička borba ne ide dalje od njihova sela, ili, najviše, sreza i okruga. Toga radi nije nikako došao onaj bujan pokret iz naroda protiv ustava 1888, na koji je kralj Milan računao, pokret koji bi bio nesuvremen, i koji i u Srbiji, posle ustavne borbe još od 1835 godine, nije bilo pravilno očekivati. I kralj je morao da taj pokret izvede sam, izlažući sebe lično do krajnjih mera, putem državnog udara. Na ta sredstva danas, međutim, ne treba nikako računati, jer se svaki odstup od puta pravilnoga i mirnog razvijanja u narodnom i u državnom životu veoma skupo plaća.
U toliko su kombinacije kralja Milana bile

tačne što je obustavljanje ustava od 1888 i povraćanje u život ustava od 1869 izvršilo se s neobičnom lakošću. Radikali su se sami začudili s kakvom je ravnodušnošću primljen u Srbiji taj državni udar o zameni ustava od 1888 ustavom od 1869. Niko ne nađe da se tome udaru treba odupreti i da treba ma šta učiniti za odbranu narodnih prava, koja su zadobivena pravilnim putem. Nešto se, koliko znamo, spremalo među đacima, ali su mere što ih je preduzela policija bile dovoljne, da ne dođe do pokušaja ni sa te strane. Inicijativom policije poletele su iz cele zemlje depeše kralju, kojima se to delo čestitalo. Tumačilo se kao da je to spasenje zemlje od bezvlašća i od nereda. Na depešama je bilo mnogo potpisa radikalskih znatnijih ljudi iz naroda. Potpisi su ti neiskreni i iz proste spekulacije (kao što je to veliki deo svega što se u Srbiji u politici radi), ali je opet zato karakteristično što su ti ljudi našli da treba da čine to, a nisu se sećali niti otpora niti protesta. (...)
		Stilizovano lice, 1948, prvi otisak

*

Glavni deo te žučnosti nije doista dolazio ni iz skupštine ni iz vlade, nego opet iz Dvora samog, iz međusobnih odnošaja kralja oca, kralja sina i kraljice majke. Neviđenu i neznanu muku imali su s te tri ličnosti i s njihovim ćudima i vlada i skupština, i vladine i opozicione stranke. Svak je morao raditi ovo ili ono, a valjda niko tačno nije znao na čem je ni šta ga čeka, pošto su i kralj Milan i kralj Aleksandar služili se bez rezerve ljudima, strankama, zakonima za svoje namere, nikom ništa ne kazujući ni o svojoj konačnoj nameri, ni o putovima i postupcima kojima se njojzi primiču. Ljudi su, po njihovim teorijama, bili automati, s kojima su se oni služili kao figurama u šahu, kada im koja zatreba. (...)

*

Kralj Aleksandar je najpre vladao pod uticajem oca, kralja Milana. U taj mah je vladao pod uticajem matere, kraljice Natalije. Ta su se dva uticaja međusobno isključivala, i onda se može misliti kako je išlo. I jedan i drugi uticaj služio se ljudima i predmetima kao u nekoj igri. (...)

*

Biće čitalaca, kojima će se, može biti, učiniti izlišna pričanja o ličnim odnosima među članovima dinastije Obrenovića i lične borbe među kraljem Milanom i kraljicom Natalijom. Međutim, sama priča svedoči koliko su po ondašnjim političkim okolnostima sve te stvari u vezi sa samim ustavnim pitanjem. To je prosta posledica avtokratskog vršenja državne vlasti, kojega su se držali i kojemu su jedinom iskreno težili Obrenovići. (...)

*

Politika se u nas - kako unutrašnja tako i spoljna - obično vodi s krupnim rečima i u ime još krupnijih načela, koja su, ponajviše, lišena stvarne podloge ili stvarne osnove. Iz tog načina i iz tih uzroka teku nebrojene pometnje i nesporazumi. Na stvarnu analizu i redukciju cifara malo je ko navikao. Međutim, politika se nakraj kraja odlučuje samo po onome što se u njoj u istini i u stvari nalazi. I u ovoj se knjižici na stvarno stanje svode mnoge stvari, koje su poznate s velikim, svečanim etiketima. U praktičnom životu kao i u istoriji konačno odlučuju samo stvarni razlozi.

* Iz: Stojan Novaković, Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji, 1883-1903, Istorijsko-memoarske zapiske k tome vremenu i k postanju i praktikovanju ustava od 1888 i 1901, izdanje Knjižarnice S. B. Cvijanovića, Beograd 1912, str. 5-10, 30-31 (fusnota), 80-81 (deo fusnote 2), 91-92, 93-95, 122-123, 140-141, 243, 244.