Dueli dva pesnika

Radovan Zogović i Oskar Davičo čine celu jednu epohu srpske književnosti: nadrealizam, socijalna književnost i međuratni modernizam, podelu na oskarovce i zogovićevce, sukob između realista i posleratnih modernista, kao i idejnu borbu između marksističkih doktrinara i njihovih protivnika

Negde pred kraj tridesetih godina Oskar Davičo i Radovan Zogović borili su se u nas za prvo mesto među pesnicima socijalne poezije. Po njihovom mišljenju, delili smo se na oskarovce i zogovićevce. Rekoh, vrlo rano započela je ova podela i trajala sve do naših dana.

Rani susreti

Prve Oskarove stihove čitao sam u časopisu Naša stvarnost. Njeni prilozi, narodnofrontovske kulturno-političke i književne orijentacije zrakasto su se širile na sve strane. U istom časopisu sarađivao je i Radovan Zogović, čije će se pesme nešto docnije pojaviti i u marksistički ortodoksnom časopisu Kritika i umjetnost. Oba časopisa štampana su latinicom, pismom kojim su se onda služili komunisti, čak i oni među njima kojima nije išlo najbolje.
O ovoj dvojici pesnika često smo zapodevali razgovore, ali ih lično nismo sretali niti ih poznavali. Zogović je važio kao književni arbitar, a ispred Oskara išao je glas pesnika koji je nedavno došao sa robije. ("Ćelija smradna, ćelija gadna, majko, majčice draga.") Zogovića smo pamtili po Ali-binaku ("Zašto mi, zašto ubi svetu pticu rodnu?... Kunem ti sve do sjemena u odivi") i pesmi "Pusta stada" ("Pred panske dvorove dolaze pusti konjici, topoću u noći, vrište, žale gospodara, a domovi su pusti i vrata niko ne otvara").
O Oskaru sam doznao nešto više tek kad je napustio Beograd i prešao u Zagreb, gde će sarađivati u Pečatu Miroslava Krleže.
Bio je septembar 1939. Prelepi sunčani dani u Silopaju, selu usred Šumadije. U letnjikovcu budućeg glumca Miće Tomića bili su na okupu svršeni maturanti beogradskih gimnazija, leve i poluleve političke orijentacije: Milić Radovanović, Mića Tomić, Mita Petrović i ja iz Treće muške, Bata Deleon, Slobodan Krunić, Aleksandar Margulis iz Druge muške. Imena ostalih ne mogu da se setim. Nešto u zbilji nešto u šali proglašavamo Silopajsku sovjetsku republiku i pišemo njen ustav. Ja sam najbučniji. Koristim priliku da nevernim Tomama, Miliću i Miti, koji stalno nešto sumnjaju, objasnim prednost sovjetskog pravnog sistema.
Istim rečima kojim su i meni avgusta meseca na Boračkom jezeru u Bosni tumačili sovjetski pravni sistem i ja ovde u Silopaju pričam istu priču.
Neko sa vrha obrazloži zvaničan stav a onda ga svi ponavljaju kao na fabričkoj traci. Zlo prođu oni koji pokušavaju da što dodaju ili oduzmu. Ova papagajska igra bila bi smešna da se ne pretvara u đavolji mehanizam kojim se vrši obezličavanje i sakaćenje ljudi. Nisam zaboravio ni genijalnog Staljina, zbog čega mi se, kad se sretnemo, i danas smeju. Staljin će biti povod da ispričam zgodu iz onih vremena.
Ne mnogo posle "proglašenja" Silopajske republike, prišao mi je u menzi Puniša Perović, za koga se znalo da je neka zverka u pokretu i naložio mi da organizujem skup brucoša na koji je došao i on. Sastanak smo održali u raskošnom stanu uglednog beogradskog lekara Milana Petrovića u ulici Jovana Ristića koji ni po čemu nije mogao da bude sumnjiv policiji. Kako otac nije bio u kući, uloge domaćina prihvatio se sin mu Mita.
Kad se okupilo dvadesetak nas, Silopojaca i drugih, pojavio se Puniša Perović u pratnji Marka Nikezića. To je bio znak da je Marko, koji je tek tog leta stupio u SKOJ, već izbio u rukovodstvo.
Govorili smo o tekućim političkim pitanjima. I mi, kao i Perović, pohabanim političkim jezikom, a Marko nekako drugačije, neobično za ona vremena. Došao je na red i nepogrešivi Staljin, koga ni Marko nije osporavao. Ali ga je prekrstio: predložio je, da se ne bi agenti i nepoželjni neznanci dosetili o kome govorimo, da na političkim skupovima i u razgovoru po aulama, konspiracije radi, Staljina zamenimo sa Žozef. Ne znam da li je ovo bila direktiva ili Markova samoinicijativna smelost već pri stupanju na političku scenu. Tek Staljin je ostao Staljin, a ni Marko, koliko ga znam, nije postao Žozef.
Ali, vratimo se Silopaju u kojem se i začela naša podela na oskarovce i zogovićevce. Veštačka podela je više koristila birokratskom vrhu nego srpskoj književnosti. Dok se vodila bitka između realista i modernista, Zogović je živeo u strogoj izolaciji. Godine 1948. na sastanku u CK-u branio je neke Staljinove kritičke zamerke Titu i Kardelju. To je bilo dovoljno da ga proglase za informbirovca i odstrane iz javnosti. Jedna zgoda koju je Zogović kazivao književniku Vojislavu Đuroviću najbolje ilustruje u kakvoj je atmosferi živeo posle 1948. godine pisac kome su se dotle gotovo svi klanjali i otimali za njegovu naklonost. Još u mladosti stekao je naviku da posećuje prijatelje u bolnici, koje će se držati i u vreme bojkota.
Na stazi koja je vodila u bolnicu toga dana u susret mu je išao njegov nekadašnji prijatelj general Savo Burić. Naviknut na svakojaka poniženja, Zogović se načinio kao da ga ne primećuje, hteo je da ga mimoiđe, na šta mu je ovaj prišao i ukorio ga što mu se ne javlja. Nije prošlo mnogo i njih dvojica su negde u gradu opet išli u susret jedan drugom. Ali je sada Savo bio u društvu sa Veljkom Mićunovićem, visokim funkcionerom Ozne neposredno posle rata u borbi protiv četnika 1944-1946. i potom Udbe u progonu informbirovaca posle 1948. godine. Hrabri general, ovenčan pobedama u bitkama i čovečnim ponašanjem prema zarobljenicima ovog puta podlegao je strahu i - oborio pogled.
Nekadašnji zogovićevci bežali su od njega kao od crnog đavola.

Bojkot i izgnanstvo

Bitka među njima započela je već pre Oskarove saradnje u Pečatu i njegovog odlaska u Zagreb, ali se rasplamsala tek na stranicama Književnih svezaka. Đilas i Sedmak (pseudonim Stefana Mitrovića) udarili su politički pečat Pečatu, Zogović je trebalo da napiše kritički osvrt na književno delo Miroslava Krleže i ostalih "pečatovaca", među kojima je Davičo bio jedan od najupadljivijih. Teško je razumeti zašto Zogovićev članak nije bio objavljen u Književnim sveskama, što ga nije na vreme dovršio, što je bio predugačak (preko stotinak stranica) ili što Đilas nije nekoga, pa ni Zogovića, pustio ispred sebe kada se zna da on ni docnije, ni kad je bio na vlasti, nije objavio do danas sačuvani kritički osvrt na pečatovce. Izgleda da on, iako je bez rezerve učestvovao u borbi protiv "trockista", intimno ni tada ni docnije nije prihvatio partijsku osudu Miroslava Krleže.
Hajka na pečatovce počela je koju godinu posle Oskarovog izlaska s robije. U svom zagrebačkom izdanju Proleter 1939. godine objavio je vest da su Marko Ristić i Miroslav Krleža, kao trockisti, isključeni iz Partije, a Oskar kažnjen ukorom pred isključenje. Međutim, beogradska trojka, bez saglasnosti CK isključila ga je kao trockistu i proglasila bojkot. U gradu u kojem je rastao, studirao, pisao pesme i borio se, više mu nije bilo mesta. U prolazu, drugovi su gledali kroz njega kao da ne postoji. Odbačen i unižen, više nije imao šta da traži u Beogradu. Uputio se u svet iz kojeg će se vratiti u Beograd tek 1945. godine.
Neko vreme živi u Zagrebu, u porodici svoje supruge Rut. Odmah posle 6. aprila ustaše su mu namirisale trag. Morao je da beži na teritoriju koja je bila pod italijanskom kontrolom. U Splitu, gde se neko vreme skrasio, stigla je za njim ustaška poternica koja je tražila izručenje. Iz straha da ga ne ubiju nije se usudio da ode na slobodnu teritoriju među partizane, te se sam prijavio italijanskim vlastima da ga interniraju. Umesto njega, u zabuni, one su uhapsile njegovog brata Mirka i deportovale ga u Jasenički logor u kojem će biti ubijen.

Posle rata

U Kalabriji, na jugu Italije, Oskar je živeo relativno dobro. Nije više strahovao za vlastiti život. Hrana je, doduše, bila oskudna ali dovoljna da se ostane živ. Posle kapitulacije Italije, u jesen 1943, probio se na sever. Ne znam kojim putevima je stigao do partizana. Na Visu ga je isleđivao Mirko Sardelić. On mi je docnije pričao kako je tih dana izgledao Oskar. "Preplašen. Nikako da ga razuverim da Oznu ne interesuje njegova politička prošlost i zavrzlama oko Pečata i da može, ako hoće, sa prvim transportom da krene na kopno. Smirio se tek kada sam mu obećao da ću ga po specijalnom kuriru poslati na dalju nadležnost njegovom prijatelju i saradniku iz doba nadrealizma, generalu Koči Popoviću. Popili smo potom kafu, sećali se živih i mrtvih drugova i na rastanku pozdravili se srdačno."
Koča ga je lepo primio ali kod njega nije bilo kafe. Umesto nje, dobio je pušku i s njom u ruci stupio je u stroj. Dok se on motao po Zagrebu, krio po Splitu i čamio u sabirnom logoru, njegovi beogradski suparnici, na krilima oslobodilačkog rata i revolucije, daleko su otperjali. Kao Titovi miljenici, učvrstili su svoje pozicije u partijskim vrhovima. Zogović je 27. marta 1941. iz Vukovog naručja na istoimenom trgu pozvao Beograđane na borbu protiv fašizma. U ratu, s mašinkom u ruci, ispevao je poemu Titu, a posle dolaska u Beograd svojim čudnim i nepromišljenim ponašanjem sejao je strah oko sebe.
Đilas je sada bio ne samo partijski glasnogovornik nego i beskompromisni general koji odlučuje o ljudskim sudbinama. Za njegovo ime bile su vezane jame, u kojima su preko noći nestajali ne samo protivnici nego i svi koji bi posumnjali u svrsishodnost građanskog rata pod okupacijom. Komesar II crnogorske brigade Niko Pavić mi je kazivao da je u Rudom u stroju prepoznao jednog od onih koje je pre rata proglasio za trockiste, izvadio revolver i ubio ga pred borcima.
Zogović i on kao da su se takmičili ko će dobaciti dalje. Prvi više perom i pretnjama, drugi revolverom. Dešavalo se da Zogoviću pripišu nedela koja je inspirisao i počinio Milovan Đilas, smrt mnogih čestitih ljudi, komunista i nekomunista.
Budući da sam uoči rata na svojim plećima osetio svu težinu bojkota, u vreme nemačkih pobeda na Istočnom frontu povremeno bi me mučile sumnje u sve. Pobeđivao sam ih bežeći u skojevske snove, te tako branio i odbranio svoju veru u socijalizam. Čudno, suprotno očekivanju, zmije prokletnice i posle ulaska partizana u Beograd u rojevima su se motale po meni te je bilo teško odbraniti se od njih.
Oskara sam upoznao u redakciji Glasa. Sedeo je skrajnut u sobičku u kojem je, nagnut nad rukopisima, nešto pisao, korigovao i precrtavao da bi sve to bacio u koš, pa uzimao novi papir i ponovo pisao. Valjda smo otprve osetili da mislimo na istim talasnim dužinama. U tom sobičku čitao bi mi svoje nove, još neobjavljene pesme. Sećam se da je bio besan kad je po direktivi morao da piše stihove u slavu Vuka Karadžića. "Evo", reče, "nosi ovo Dušku. Neka objavi u Mladosti. Treći put od jutros mi telefonira". I dodade, kao pravdajući se i pred sobom i preda mnom: "Muka ti je golema kad na silu moraš da pevaš kako ti drugi sviraju".
Prvih dana po dolasku iz partizana u Beograd osećao se stešnjen i ponižen. Njegovi suparnici naređivali su iz "Madere" ne samo šta da radi nego i kako da misli, najpre kao novinarčić u Glasu, a posle i kao sekretar Udruženja književnika Srbije.
Već prvih dana našeg poznanstva pokazivao je razumevanje za mlade pisce. Osobina koja će ga krasiti i docnije, kad bude došao do političke moći. Rado je čitao njihove radove, objavljene i neobjavljene. Zalazio je u redakciju Mladosti i literarnu sekciju "Lola Ribar". Išao je sa nama na izlete u Topčider i Košutnjak. Jednom prilikom, u šetnji Košutnjakom, povedosmo razgovor o pesmi Desanke Maksimović, u kojoj je ona na književnoj večeri na Pravnom fakultetu proklinjala nemačke majke da nikada više ne zagrle svoje dete. U duhu vremena, većina se slagala sa njom, a ja, prestravljen ovom strašnom kletvom, ustao sam protiv, dok su se ostali kolebali. Ćuteći, Oskar mi je stavio ruku na rame i blago se osmehnuo.
Radovanu Zogoviću se nimalo nije sviđala Oskarova popularnost kod mladih pisaca. Urednika Mladosti Dušana Kostića je više puta preteći opominjao da ne štampa "oskarčiće". Ali ovaj u prvo vreme nije obraćao pažnju na njegove pretnje. Docnije će i on promeniti pamet i oštro se sukobiti sa Oskarom.
Za doba Oskarovog sekretarisanja u Udruženju književnika kao član Gradskog kulturnog odbora pomagao sam mu u organizovanju književnih večeri na Pravnom fakultetu. Tim povodom navraćao sam u Udruženje i bio u prilici da ga upoznam izbliza. Ponašao se nonšalantno, mašnu nikad nije vezivao. Prema mladima odnosio se dosta prisno. Prema funkcionerima, ako su bili na nižim funkcijama, odbojno. Ponekad i uvredljivo. Prema onima na vrhu, naročito pred Zogovićem, navlačio je masku pokornosti. Da se ispod nje krije jeretik znali su samo najbliži. Ostalima je često bio antipatičan.
Zogović je bio prgav, ćudljiv, težak u odnosu sa ljudima. Nama je, na primer, tri puta najavljivao svoj istup na književnoj večeri na fakultetu - Oskar mi je telefonom poručivao da se pobrinem da sala bude puna i dobro zagrejana - a onda kad je sve bilo spremno Zogović bi bez ikakvog objašnjenja otkazivao svoj dolazak. Najzad se pojavio pred publikom. Znajući za njegovu nezgodnu narav došli smo nešto ranije. Primetivši da na stolu nema bokala sa vodom potrčasmo u podrum po nju. Oskar napred a ja za njim. Nije mi onda bilo jasno da li je doista bio uplašen ili se samo krio ispod maske poniznosti.
U doba kada su se ratnici, koji su Oskara i dalje držali na pristojnom rastojanju, ugnezdili u ministarske i generalske fotelje, njega su poslali u Grčku, u kojoj se i dalje lila krv, da piše knjigu o Markosovim partizanima. Vrativši se otuda vašljiv i vidno smršao knjigu je napisao u jednom dahu i odmah je objavio. Ali kako je hude sreće, kad se Markos izjasnio 1948. za Rezoluciju Informbiroa - povučena je iz prodaje.
Moj prvi susret sa Radovanom Zogovićem izgledao je znatno drugačije nego sa Davičom.

Isključivost

Poznat po svojoj oštrini i isključivosti, Zogović je pošao Ždanovljevim tragom i napao u Borbi neke naše pisce što svoje pero nisu stavili u službu Nove Jugoslavije. U atmosferi opšte nesigurnosti zapretio je uredniku Mladosti da će, zbog mog članka o Markoviću, napasti u Borbi i njenog pisca i celu redakciju Mladosti. Da otkloni udes koji nas može snaći, Duško Kostić je dotrčao do mene i rekao mi da hitno pođem do "Madere", u kojoj je na IV spratu stolovao Zogović. "Lud je", reče, "može svašta da načini. Neće ni da čuje za moju odbranu. Idi k njemu da vidi ko si. On, izgleda, misli da je pisac članka o Markoviću neko drugi, stariji od tebe, s kojim hoće da izravna stare račune".
Moram priznati da sam se prepao. O Zogoviću se, i pre Ždanovljevog napada, po gradu pričalo kao o glavoseku. Kako je protekla moja poseta njemu vidi se po tome što se posle nje raspitivao zašto se znojim i bledim, da nisam bolestan. Na rastanku pružio mi je ruku, valjda da me rasplaši, i rekao da će me pozvati na razgovor o članku koji, izgleda, nije bio ni pročitao. Nikada me nije pozvao. Ali napad u Borbi nije objavio.
Ja ga dugo posle toga nisam sreo, ali on je bio u prilici da se bavi mojim "slučajem". Na izletu u Košutnjaku govorilo se i o Velesovim pesmama za radne akcije. Ja rekoh da se pesme i meni dopadaju i, uzgred, primetih da ruke mladih nisu samo za budak i lopatu već i za klavir. Glas o tome dopreo je do nekog ko to nije trebalo da čuje, a ovaj, po svojoj doušničkoj savesti, celu stvar prijavljuje Agitpropu. Komisija koju su sačinjavali predsednik Veljko Vlahović i članovi S. Mitrović, B. Ziherl i Zogović isključila me je iz redakcije Mladosti kao "nezdravog inteligenta koji loše utiče na omladinu".
Kostić, koji je takođe bio pozvan na sednicu, pričao mi je kako je ona protekla. Branio me jedino Zogović, ali bezuspešno. Na njegovo uporno zalaganje, mada su me proglasili za politički nezdravog i izbacili iz redakcije, dozvolili su da i dalje sarađujem u Mladosti, ali samo člancima o srpskim piscima XIX veka.
Čudan čovek bio je Radovan Zogović. Pesnik i političar u isti mah. Znao je da ošine rečju, još više oštrim pogledom bojovnika, ali i da se ražalosti nad ljudskom sudbinom. Isključiv do krajnosti, umeo je da bude širok tamo gde se niko ne bi nadao. Dvojak u svemu: patrijarhalni heroj i levi revolucionar.
Dvojako su se odnosili prema njemu. Ili su ga dizali u zvezde ili u njemu videli samo zloću, koja seje strah oko sebe i žanje bure i nesreće. A on nije bio ni jedno ni drugo.
Više ga se nisam plašio. Pogotovo ne otkad je i on postao stradalnik. Dosledan svom rusofilskom uverenju, "izjasnio" se 1948. za Rezoluciju, dok je Davičo, koji je i dotle bio u sukobu sa komunističkom birokratijom, smelije zakoračio. Promenile su se samo političke prilike, a oni su ostali ono što su bili: protivnici na suprotnim polovima. Đilas se jedino promenio. Od zaljubljenika u Staljina postao je antistaljinista.

Zaokreti

Oskar je od početka bez rezerve prihvatio novu partijsku politiku tako da se može reći da je pre Đilas pristupio njemu nego on Đilasu. Zogović i Oskar bili su ljudi uverenja, a ne lovci u mutnom. Obojica su čvrsto verovala u ono za šta se zalažu. Neposredno po objavljivanju Rezolucije, Oskar je sav razbarušen upao u Literarno odeljenje Radio Beograda i već s vrata stupio u okršaj s aparatčicima: "Kakav Staljin, kakvi bakrači! Ako treba, stvorićemo Treći Rim".
Pripremala se hajka i na njega. Centralni komitet je već bio obrazovao komisiju koja će mu suditi zbog objavljivanja "Čovekovog čoveka". Posle Đilasovog hapšenja pozvao ga je lično Ranković da dođe hitno kod njega u kabinet.
"Prva reakcija bila je da nekud strugnem, da umaknem u nepovrat. Sve drugo samo ne u tamnicu. Ipak sam došao sebi i pošao u crni kabinet. Stari špiclov sa lica mi je pročitao da sam se uplašio i dobacio mi: 'Šta je, šta si se prepao?' 'Kako da se ne prepadnem kad su formirali komisiju. Koča i Milentije, eno, već izjavljuju da i oni umeju da čitaju poeziju.' Tek posle ovakvog uvoda pokaza mi na stolicu. Sedeo sam kao na ekserima i čekao presudu. 'Nemaš zašto da se plašiš. Poslaćemo te u Južnu Ameriku da se tamo smiriš dok ne prođe ova gužva oko Đilasa. Možeš otuda i reportaže da nam šalješ.' 'A komisija', promucah. 'To je moja briga', prekide me okrećući nervozno brojeve na telefonu i naređujući nekome da pod hitno pripremi pasoš na ime Oskara Daviča. Izašao sam iz Rankovićevog kabineta sa osećanjem da više nikada neću biti ono što sam dotle bio."
I doista, tako se i zbilo. Po povratku iz Amerike, kao jedan od urednika pokrenutog Dela, primio se uloge režimskog moderniste. Ostao je i dalje revolucionar forme, ali u idejno-političkom pogledu nad sobom je imao drugu dvojicu urednika - Dobricu Ćosića i Luleta Isakovića. U prvo vreme osećao se kao prestupnik koga su uhvatili na delu. Tako se neslavno završila prva etapa njegove borbe i započela druga manje slavna.
Na njenom početku sustigle su ga i druge nevolje. Njegova supruga Rut, ona koja je nekada inspirisala njegovu poemu "Hana", obolela je od raka. Posećivao je u bolnici samo u dane posete, a ostalo vreme, da bi lakše podneo patnju, provodio je na javnoj sceni. Koristeći to, zlobnici su po čaršiji širili glasine kako je bezdušan prema ženi koja mu je 1941. pomogla da umakne iz Zagreba ispred ustaškog noža.
Oskar nikada nije bio u dobrim odnosima sa beogradskom čaršijom. Ukoliko je Srpska akademija nauka postajala bastion nacionalizma, utoliko su i odnosi među njima bili zategnutiji. Disciplinovani članovi Partije samo na rečima su mu se suprotstavljali, a intimno i sami naginjali na tu stranu smatrajući ga zlom koje seje nesreću na sve strane. Za razliku od njih Oskar se svim bićem borio protiv nacionalizma i stupao u okršaj sa njim svuda tamo gde oseti da on iz potaje deluje. Na Filološkom fakultetu, u Institutu za teoriju i istoriju književnosti, u Srpskoj književnoj zadruzi itd. U toj borbi kao i u zalaganju za modernizaciju nastave književnosti na Filološkom fakultetu svesrdno sam ga podržavao. U frontu protiv nacionalizma našla su se zajedno tri međusobno različita učesnika: Oskar, Partija i neki profesori Filološkog fakulteta. Oskar, kao borac protiv ove pošasti savremenog čovečanstva, Partija u odbrani državotvornog jugoslovenstva i profesori u borbi za novi fakultet oslobođen nacionalističkih predrasuda.

Stare i nove podele

O drugim pitanjima manje smo se slagali. Naročito oštro smo se sukobili kada je u Delu forsirao netrpeljivost prema realistima okupljenim oko Savremenika. Tim povodom uputio sam mu pismo, čiji koncept nisam sačuvao, te ću pokušati da ga rekonstruišem po sećanju. Napao sam ga što prenosi na književnu pozornicu sukob u vrhovima Partije. Nema slobode stvaranja ako ne dozvoliš da slobodu mišljenja uživa i tvoj protivnik. Može se on koliko hoće ne slagati i polemisati sa realistima, ali nema pravo da ih unapred diskvalifikuje kao pisce, maltene da svoje istomišljenike poziva u krstaški rat protiv njih. Više iz inata nego po svojim shvatanjima opredelio sam se za realiste (oni su mi, doduše, bili bliži od nadrealista). Sve dotle sam u dilemi između oskarovaca i zogovićevaca nesumnjivo bio na strani oskarovaca. Sada te podele, koja je bila prirodnija, više nije bilo. Umesto toga delili smo se na moderniste i realiste. Lule Isaković i Dobrica Ćosić su, po toj podeli, bili modernisti, a Voja Čolanović, koji je među prvima u posleratnoj srpskoj književnosti pisao modernu urbanu pripovetku - realista?!
Takva veštačka podela samo je bila od koristi birokratiji i, po mom mišljenju, usporila je posleratno osvajanje stvaralačkih sloboda.
Dok se bila bitka između modernista i realista Zogović je živeo u izolaciji. U razgovoru oko rezolucije u CK 1948. godine ocenio je Staljinove kritičke opaske o stanju u KPJ kao prihvatljive i to će biti dovoljan razlog da ga proglase za informbirovca i odstrane iz javnosti, što ne znači da je ostao po strani od zbivanja u književnom životu. U izlaganjima u Udruženju književnika i na sastancima pisaca komunista Marjana Jurkovića, Eriha Koša, Mihajla Lalića i drugih oseća se njegovo prisustvo, kako u pogledima tako i u oštrini napada na komuniste moderniste. Oni ih optužuju da su, nesvesni svog čina, prešli na stranu klasnog neprijatelja i zaplovili u buržoaske vode. Sličan duh veje iz članaka u Savremenika, časopisu oko kojeg su se okupljali realisti.
Modernisti im, kako svedoče stenografske beleške sa sastanaka pisaca, uzvraćaju ukazujući na njihovo potajno održavanje veze sa Zogovićem, što ne mora ali može biti tačno, ako ne u celosti, ono delimice.
Za razliku od Jurkovića, Koša i Lalića, mnogi nekadašnji zogovićevci bežali su od njega kao od crnog đavola. Ako bi se gde pomenulo njegovo ime bilo bi to samo uz grdnju, grđu od one kojom je on doskora obasipao svoje protivnike. Gotovo preko noći iz antologija i đačkih čitanki iščezle su sve njegove pesme, koje su dotle bile izobilno zastupljene u njima. Čak i kad se pisalo o međuratnoj književnosti niko ga nije pominjao.

Novo rivalstvo

Dok je Zogović živeo u izolaciji vesti o njemu stizale su do mene preko profesora Radoslava Boškovića. Zemljaci i poznanici odranije, naučnik i pesnik nastavili su prijateljevanje i u doba antiinformbirovske strahovlade. Boškovićev kabinet u srpskom seminaru bio je neka vrsta legalizovanog sastajališta "informbirovaca" i informbirovaca. Među poslednjima, na primer, bio je, posle povratka sa Golog otoka, i nepopravljivi golootočki robijaš slikar Dušan Brkić. Bez sumnje da su vlasti pratile ko dolazi u kabinet profesora Boškovića i znale o čemu se tamo govori. Motivi redovnog Zogovićevog odlaska u srpski seminar, reklo bi se, bili su više lingvistički nego čisto politički. Odlazio je tamo radi konsultacije o jezičkim pitanjima. "Piše i u osami, te se tako brani od depresije i očajanja", kazivao mi je Bošković, pun razumevanja za progonjenog pesnika. "Ali, tvrdoglav je kao magare."
Njihovi razgovori pretvarali su se u lingvističke polemike, od kojih će neke docnije biti objavljene.
Zogovićeve pesme u Forumu, pune gorčine, kao gejziri izviru iz pesnika. U njima će on dublje prodirati u psihu no u ranijim herojsko-lirskim pesmama i polemikama. Širi je i raznolikiji. Piše pripovetke, satire od nesumnjive poetske vrednosti. Iz satirične poeme o Knezu Milošu, koja mu služi kao ezopovska zavesa kroz koju se nazire Tito, izbija stari Zogović, preoštar, istorijski neobjektivan. Ali, i tada, delo ne gubi mnogo od svoje lepote.
Dok je Zogović u osami stvarao, Oskar se trošio u kavgama i političkim polemikama i pisao sve slabije, zbog čega je često zapadao u ćorsokak. Osećajući snagu Zogovićevog uticaja na našu prevashodno herojsko-patrijarhalnu sredinu bojao se da ga on, bude li politički rehabilitovan, ne baci u zasenak. Tim pre što je Zogović kao stradalnik, veran svojim načelima, uživao veći ugled od njega. Otuda i tolika netrpeljivost prema njemu. Ona će, umesto da opada, ukoliko vreme odmiče, sve više rasti.
Ni Zogović, kao ni Oskar, nije pripadao krugu srpskih nacionalista okupljenih oko Akademije. Ali su im pogledi na nacionalizam bili dijametralno suprotni. Njegova opsesija je bila crnogorska nacija, posebnost njene kulture i književnosti. Iako je živeo u Beogradu, koreni njegovog duha bili su u arhajskoj Crnoj Gori a ne u urbanoj sredini. Ona njega nije prihvatala, a ni on nju. Razlika i suprotnost između srpstva i crnogorstva, na kojima je naročito insistirao, bila je projekcija njegove unutrašnje razapetosti između urbanog i patrijarhalno herojskog. U mojoj Istoriji srpske književnosti dopalo mu se poglavlje o patrijarhalno herojskom razdoblju naše književnosti, ali se razočarao kad je pročitao moju knjigu Vidovdan i časni krst, objavljenu desetak godina docnije. U razgovoru u Univerzitetskoj biblioteci zamerio mi je što sam, povodeći se za Jungom, izmislio bez ikakvih dokaza nekakvo naše kolektivno nesvesno. Rekoh mu da mi je najbolji dokaz za to on sam. Mislim da nisam pogrešio: kolektivno podsvesno izbija iz dubinskih slojeva njegove svesti i probija u njegovu poeziju.

Homo politicus

Radovan Zogović i Oskar Davičo čine celu jednu epohu srpske književnosti: nadrealizam, socijalna književnost i međuratni modernizam, podelu na oskarovce i zogovićevce, sukob između realista i posleratnih modernista, kao i idejnu borbu između marksističkih doktrinara i njihovih protivnika. Uporediću ih još po nečemu. Bilo je to 1974. kada su u razmaku od nekoliko meseci Davičo i Zogović posetili Milivojevu spomen-sobu (posvećenu mom mlađem bratu, gimnazijalcu-skojevcu koji je '41. otišao u partizane, u ratu zarobljen kao tifusar, poginuo prilikom oružanog proboja iz Jasenovca, aprila 1945). Pročitavši na pergamentu među imenima poginulih posetilaca dom Popovića i imena svoje braće Mirka i Edija, studenata Filozofskog fakulteta, Oskar se uzbudi. Kad mu rekoh da njihova imena nisu urezana u mermernu ploču na fakultetu, on zaplaka, a ja osetih kako suzama protestuje što im se i mrtvima nanosi nepravda.
Na odlasku zapisa u spomen-knjigu, na poleđini Lonijevog sećanja na Milivoja, svoje poznate stihove "Ćelija smradna, ćelija gadna, majko, majčice draga". Da se zna da se Loni i on suzama bore. Zogovića sam zvao telefonom da proverim da li se u ratu i on sreo sa Milivojem. Odmah je rekao da prvi put čuje da postoji i treći Popović. Kad mu rekoh da je to napisao obaveštajac Vrhovnog štaba u spomen-knjizi koji tvrdi da su tom susretu, pored Zogovića, prisustvovali Jurica Ribar i Čedomir Minderović, reče da će odmah doći da vidi šta je ovaj napisao. Ćuteći hitro uze u ruke spomen-knjigu, pročita zapis, seti se susreta i pocrvene. Da sakrije stid, zatraži pero i na poleđini zapisa Milivojeve devojke napisa:

"Jesmo li voljeni mi, kojima je preče bivalo svakad preče
Od pjesme i priče kad su preči, preči proglasi i leci;
Mi noću u poslu ili maršu, a danju sanjivi s pjesmom koja peče
i tone u san i meso, kao kuršum u tijelu neusečiv?"
Iz pjesme 'Naknadno o ljubavi'".

Prosto pobeže iz spomen-sobe. Ni reči da kaže o mrtvim drugovima. Prosto pobeže od njih u razgovor o političkim pitanjima. Politika i samo politika. Ona provejava i iz pesama koje je pisao poslednjih godina. Nije usrećila ni njega ni njegovu porodicu, i dalje ne može bez nje. Stoprocentni homo politicus?
Biće da se i ovde radi o nečem drugom. U susretu sa pergamentom koji ga podseća na uzaludne žrtve iz njega progovara neko ko ga opominje da je i on učesnik u tome. Nije li njegovo bekstvo u politiku uzaludan pokušaj da uguši glas sopstvene savesti?
Oskara sam poznavao znatno duže nego Radovana. Viđao sam ga kako se rečju i delom bori za pravednu stvar. Ali i kako posrće na nizbrdici. Umeo je da iznenadi i zbuni čoveka neočekivanim ispadima. Kad sam ga, mesec-dva posle studentske junske bune 1968, sreo ispred Kapetan Mišinog zdanja osu paljbu na profesore Filozofskog fakulteta: "Kakvi filozofi! Podstiču studente a oni izvlače guzice". Naročito je bio gnevan na prof. Mihaila Markovića. "Zaklaću ga, majčicu li mu njegovu!"
Oko studentskih demonstracija posvađao se sa mnogima. Među njima i sa svojim rođenim sinom, arhitektom Nikolom Davičom. Zakačio se sa celom mladom generacijom. Bio sam prisutan kad se sporečkao i sa Milovanom Danojlićem, koga je pedesetih godina uveo u književnost i pomogao mu da napravi političku i književnu karijeru. Napao ga je što je pustio bradu. Ništa nije pomoglo što ga je ovaj žučno razuveravao da to nema nikakve veze sa četnicima Draže Mihailovića. Tako se završilo njihovo dugogodišnje prijateljstvo a otpočelo neprijateljstvo koje će trajati isto toliko godina.
Sedamdesetih i početkom osamdesetih i ja sam dolazio u sukobe sa Oskarom. Nije mi se svidela njegova suluda mržnja prema Veliboru Gligoriću, koga nije ni mrtvog ostavljao na miru.
Kada je nepromišljenim postupcima potpuno onemogućio sebe u Beogradu, povukao se na neko vreme u Sarajevo. Tamo je našao uporište kod birokratije i, uz njenu podršku, pokrenuo čudan časopis Dalje, u kojem je drvljem i kamenjem napao Danojlića. Preko Đorđa Kostića zatražio je od mene da mu pošaljem prilog za naredni broj. "Kud će dalje, u govna", odgovorio sam mu.
Ne znam da li mu je Kostić isporučio moj odgovor. Tek, po povratku u Beograd, ničim nije pokazao da je ljut na mene.

Šetnje i razgovori

Sedamdesetih godina viđao sam se i sa Zogovićem. Ali samo na javnim mestima. Obično na sahranama ili na predavanjima. Na Kolarčevom univerzitetu ili u Akademiji nauka. I prilikom tih susreta bio je čudan. Nekad bi namerno sedao na prazno mesto do mene i započinjao prisan razgovor. Drugi put, obično na sahranama, izbegavao je da se i pogledima sretnemo ili bi se, pak, krišom pozdravio i povlačio. Imao sam utisak da ne zna kako da se ponaša sa povratnicima sa Golog. Mene je, ne znam zašto, svrstao u svoje istomišljenike. Nije razumeo da namerno neću ni u četiri oka da se tučem sa čovekom kome su vezane ruke.
Posle sahrane profesora Vladana Nedića, u jesen 1975, nas trojica - Zogović, Miroslav Babović i ja - dugo smo šetali beogradskim ulicama skačući usput s teme na temu ali, na Zogovićev izazov, najviše se govorilo o politici. Oslobođen straha od Udbe, Zogović je dao sebi maha. Babović se uglavnom držao uzdržano, a ja povremeno davao Zogoviću na znanje da se u ponečem ne slažem sa njim. Na Tašu začesmo razgovor o Rodoljubu Čolakoviću, na koga je bio besan, grdio ga što i njega hoće da prevede na svoju stranu. "Zamislite, vodio me na Avalu i tamo me dva sata ubeđivao kako treba da se manem opstrukcije." "Čemu, veli, lomiš koplja u bici sa vetrenjačama? Eto, pošalji šta bilo kome i štampaće ti." "Mene nađe, stari prepredenjak." Usprotivih se. "Ne unižavaju vas, ne traže od vas javno pokajanje ni posipanje pepelom kao od onih koje su propuštali kroz strojeve, već samo da se priključite, a vi tu zakerate i psujete." Rastali smo se i jedan i drugi nezadovoljni što smo ovako završili razgovor. "Nije trebalo da ga onako presječeš. Preosjetljiv je", reče mi na rastanku Babović. "I drugi su preosetljivi", odgovorih mu.
Niko nije bio kod mladih toliko omrznut kao Oskar Davičo (često su ponavljali sintagmu "Oči vadi Davičo" - koja se jednako čita sa obe strane). Kada su ga o proslavi 150-godišnjice Zmajevog rođenja u Budimpešti napali nacionalisti kao hulju i pokvarenjaka, uzalud sam pokušao da ga branim. Umesto na njega, oni se oboriše na mene. Iz njihovih reči izbijala je ista ona mržnja koju sam osetio kod Oskara kada je 1968. godine grdio profesora Mihaila Markovića. I ovi bi, kao i on Markovića, rado zaklali Oskara!?
Sasvim drugačije govorio je o Oskaru Aleksandar Vučo, koji je žalio što je njegov miljenik među živim pesnicima pošao nizbrdo i piše slabe stvari. U razgovoru na Bledu, u leto 1989, dao je zanimljivo tumačenje preokreta u Oskaru, koje sam zapisao po povratku sa Bleda i objavio u Poznicama u memoarskom eseju "Matić i Vučo".
"U poslednje vreme stvaralačke krize dovode ga do besa, zavisti, čak i do neke vrste neuračunljivosti, pri čemu nerazumno nasrće na sve oko sebe. Bez potrebe zamera se ljudima i navlači odium na sebe."
Oprostismo mu mnoge ekscese, jer su oni (ekscesi) od davnina prirodno pravo pesnika u koje Oskar bez sumnje spada.
Ne znam koje godine, na izlasku sa sajma knjiga, uz pivo, oprezno mu rekoh da, ako bih kao on napisao pesmu "Srbija" i poemu "Hana", ne bih više ništa objavljivao. On oseti žaoku, oćuta prekor i oborena pogleda ne meni nego tamo nekome odgovori: "Šta ćeš kad sam proklet pa moram stalno da pišem".
Rastasmo se na tramvajskoj stanici preko puta Sajma. Njega poveze neki general, a ja uskočih u četvorku. Sve do Vukovog spomenika zvonilo mi je u ušima ono njegovo: "Proklet pa moram da pišem".

Tragovi netrpeljivosti

Za razliku od Čolakovića, i posle povratka iz Sarajeva Oskar se ružno poneo prema Zogoviću. Vrisnuo je na mene kad je čuo da smo i Zogovića pozvali na simpozijum o međuratnim "Nolitovim" izdanjima. Zbog štampanja Zogovićevih pesama u Forumu, ni za Krležu više nije mario. Od radoznalog i za sve prijemčivog "pečatovca" nije ostao ni kamen na kamenu. Na pragu starosti, duhovno okoštao, vodio je neku svoju klasnu borbu, u kojoj se sukobljavao sa svim i svačim. Iz principa, nikad nije posetio Sjedinjene Američke Države, a u dubokoj starosti, bolestan i fizički oronuo, našao se o proslavi sedamdesetpetogodišnjice Oktobra na Crvenom trgu u Moskvi. Nešto ranije napisao je neukusan scenario za proslavu Titovog rođendana. U slavu državnog socijalizma ispevao je poemu "Trg M" u kojoj je, između ostalog, veličao Oznu ("Ozna sve dozna"). Nije onda nimalo čudno da ga je kritika, mada je Davičo i dalje negovao nadrealističku formu, razvrstala u socijalističke realiste. I onda kad je idejno zabrazdio, u pogledu pesničke forme ostao je revolucionar.
Posle povratka iz Sarajeva Oskar se nastanio u mom susedstvu pa smo se od tada često viđali. Dok je u političkim polemikama bio grub, u privatnom životu, prema onima za koje je mislio da nisu protivnici socijalizma kako ga on shvata, bio je srdačan i neposredan. Posećivali smo se. Sa suprugom je dolazio povremeno kod mene na kačamak, Oskarovo omiljeno jelo, a ja im uzvraćao posete u njihovom stanu u Hadži-Prodanovoj ulici, četvrtom po redu u kojem sam ga posećivao.
U starosti, kad se u svom domu zaboravi uz piće, znao je da izmišlja koješta. "Brblja", kako je imala običaj da kaže njegova supruga. Podnapit, pričao je kako je Njegoš jevrejskog porekla. Trezan nije voleo da ga neko podseća na njegovo poreklo. U izraelsko-arapskom ratu bio je na strani Arapa. Žalio mi se na slabo pamćenje događaja iz prošlosti. Naročito je naopako pamtio detalje ili ih prosto zaboravljao. Oni ga, kaže, obuzdavaju u stvaranju, te se zato u prozi i polemici uglavnom prepušta mašti, izmišlja. Ne koristi ni arhive ni kazivanja savremenika.
Posle sinovljeve smrti mnogo je patio što za sobom ne ostavlja muški porod. Zato se na zgražavanje čistunaca u starosti razveo od književnice Milice Nikolić, koja nije mogla da rađa, i oženio znatno mlađom stjuardesom sa Rijeke. Ona će mu roditi - ćerku. Ponekad smo se viđali i na Tašmajdanu. On, desetak godina stariji od mene, gurao je u kolicima ćerku, a ja za ruku vodio unuku. Poznanici su nas pozdravljali, kako ko. Neki srdačno, drugi zbunjeno a neki namrgođeni.
Pomenuh već da se naljutio što smo na simpozijum pozvali i Zogovića. Učinili smo to namerno, na svoju odgovornost. Da bismo pokazali da na simpozijumu mogu govoriti svi nekadašnji saradnici "Nolita", pa i oni sa čijim se političkih shvatanjima ne moramo složiti. Zogovićevu ćerku Milku izabrali smo za sekretara Odbora. Bojeći se da on u svom referatu ne uđe u nepotrebne političke prepirke, savetovah njegovoj ćerki da mu onako usput predloži da izabere neku prikladniju temu. Na primer, da nešto kaže o svojim prevodima Maksima Gorkog ili nešto slično.
Ali Zogović kao Zogović. Umesto da se pri ulazu u profesorsku salu najpre pozdravi sa dekanom, prodekanom i Otom Bihaljijem, koji su na vratima dočekivali goste, mimoiđe ih i, uputivši se pravo ka meni, oslovi me sa "druže Popoviću". U referatu Gorkoga i ne pomenu, već poče da "raskrinkava" naše međuratne "trockiste", kojima je bio blizak osnivač i glavni urednik "Nolita" Pavle Bihalji. Obori se i na Sartra i saplete se u izgovoru reči egzistencijalizam. Na kraju govora publika ga burno pozdravi, ali on ne shvati da većina nas ne pozdravlja njegove stavove, već činjenicu da on, posle toliko godina prinudne ćutnje i izgona iz javnog života, može slobodno da govori sa univerzitetske katedre.
Na ovome se nije završilo. Na kraju simpozijuma studenti jugoslovenske književnosti izdali su Knjigu drugova i poslali je na dar učesnicima u radu simpozijuma. U knjizi su se, pored faksimila naslovnih strana "Nolitovih" međuratnih izdanja, nalazili i faksimili naslovne strane Rastkovog "Otkrovenja" iz Krležinog časopisa Danas. To je Zogovića toliko naljutilo da je u besu vratio studentima svoj primerak Knjige drugova i na njemu napisao da Miroslav Krleža nikada nije bio komunista! Rastka je nazvao četnikom i razbijačem radničkih štrajkova.
Hteli smo da mu pomognemo da uđe na širom otvorena vrata i bude predstavljen studentima, a on ovako.
Sustanarka u starom stanu radila je za Udbu, što ga je izluđivalo. Ali ni u novom stanu u ulici Ivana Milutinovića, koji je razmenom dobila njegova žena, nije našao svoj mir. Njegov strah od mogućeg hapšenja, koji će ga mučiti i posle izolacije, kada je imao dobre uslove za rad, bio je uzrok njegovom nemiru. Ne iskonski strah vekovima progonjenog naroda, koji je u trenutku krize zahvatio i Oskara, već hipertrofirana opreznost nepokorne ličnosti pred opasnošću koja joj realno preti.

Pisci, do kraja

Obojica su ušla u devetu deceniju i obojica dugo bolovala. Zogović od raka, Oskar od oboljenja bubrega. Oskaru je ipak bilo lakše. Po povratku iz Moskve, lično se osećao kao pobednik i nastavio da piše sve do pred samu smrt, doduše sa mukom. Hodao je više godina beogradskim ulicama klateći se levo-desno. Star i oronuo, nesiguran na nogama, duhom je i sada bio spreman da podrži i druge da izdrže do kraja.
Zogović je za vreme bolovanja pisao svoje memoarske zabeleške, ali više je davao intervjue. U njima je do kraja ostao veran sebi, rekao ono što dotle nije stigao da napiše. Kao i Oskar, i on se nije predavao.
Posle incidenta sa Knjigom drugova video sam ga samo jedanput. Prkoseći smrti koja mu je bila za petama, čilo je uskočio u autobus na stanici ispred Pravnog fakulteta i pogledao ka meni na poslednjem sedištu. Napravio sam se da ga ne vidim i iskočio iz autobusa na sledećoj stanici.
Mesec-dva posle toga sreo sam njegovu ćerku. Od nje čuh da bolest ide nagore. Oboje za trenutak zaćutasmo pa ona reče kako je Vera počela da prevodi Mati.
Oskara sam poslednji put video posle smrti mog sina. Prolazio sam pored njegove kuće, kad se neka ruka neosetno spusti na moje rame. Znao sam da je to on. Smogao sam snage da mu kažem: "Moj Boban kao i tvoj Kolja". On samo jeknu i nešto strašno opsova pa se zaljulja i pade na zid ispred nas. Ne sećam se šta je dalje bilo.
Ne raspitah se kod supruga kakvi su bili njihovi poslednji trenuci. Neka mi svi oproste: supruge, ćerke, unuci, njihovi prijatelji i poštovaoci ako sam upotrebio koju oštru reč ili uneo u svoj memoarski zapis i koji neprovereni podatak.
Posle svega što se zbilo sa nama, pitam se da li sam im uzvratio dug za dobro koje učiniše, raskidajući perom okove, pišući do sudnjega časa.
Preveliki je dug kojim su nas zadužili da bi ga moglo odužiti bilo koje pero.
U Beogradu, 1999-2003.

Miodrag Popović