homepage
   
Republika
 
Kultura
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Odgovornost za javno izgovorenu reč

Ima li sloboda mišljenja svoje granice?

Demokratiju kao način društvenog života obeležava povećano osećanje odgovornosti za izgovorene reči i preduzeta dela. To znači delovati u skladu sa principima razuma i tako doprinositi ličnom i zajedničkom životu. Međutim, demokratija kao vladavina putem rasprave obezbeđuje prohodnost svim idejama i uverenjima, bez obzira da li su njihovi nosioci većina ili manjina, odnosno da li su ideje i uverenja odraz razuma ili gluposti. Prednost je demokratije što ne počiva na jednom sistemu ideja i mišljenja, pa čak i kada određene ideje dobiju društvenu potvrdu i budu podržane u opštem interesu. Demokratija nije sama po sebi cilj, te je karakteriše odsustvo sopstvenog programa. Odričući sebi pravo na sopstvenu doktrinu demokratija se uzdiže do visine političkog ideala, jer omogućuje sve doktrine, da bi se otvorio put Istini koja, tako, neće biti "otkrivena" i nametnuta sredstvima državne prinude. Upravo je sukob slobodno izraženih mišljenja uslov napretka i potvrda da se u demokratiji živi sa opozicijom, nosiocima netolerancije, nekad i neprijateljima demokratije. Stoga su moguće zloupotrebe demokratskih sloboda. Bilo je primera u istoriji da su nosioci netolerantnih učenja uzimali vlast i ukidali demokratiju (slučaj Vajmarske Republike, na primer).
Ako ostavimo po strani pitanje kada treba zaustaviti nosioce netolerantnih učenja, nameće nam se kao važno pitanje odgovornosti povodom zloupotreba slobode mišljenja i izražavanja. Moramo se, dakle, pozabaviti jednim dosta osetljivim, ali ne i nerešivim pitanjem: ima li sloboda mišljenja granice?
Još je Aristotel, polazeći od zle strane ljudske prirode, definisao da je granica uslov slobode i da je zajednica slobodnih ljudi moguća samo na osnovu njihovog uzajamnog ograničavanja i priznavanja, da bi Hobs, mnogo kasnije, ovu granicu video u diktatu zakona jevanđeljskog: uzmi za sebe onoliko slobode koliko si spreman da je priznaš drugom.
I sloboda mišljenja, kao i sloboda uopšte, ima svoje granice jer čovek, stvoren da živi u društvu, ne sme da zaboravi da u pravima drugih leži granica njegove slobode. Kod slobode mišljenja ta se prava obično vežu za dobra kao što su ljudsko dostojanstvo i moralni integritet.
Kako se sloboda mišljenja ispoljava u komunikaciji, za pravo je bitna egzistencija ove slobode u spoljašnjem svetu. Iako rezultat unutrašnjeg misaonog procesa ona nije, dakle, vezana samo za taj proces. Demokratija kao poredak slobode mora da omogući da ovaj proces bude slobodan kako se sloboda mišljenja ne bi zadržala u unutrašnjem svetu individue, odnosno, kada iz tog sveta izađe, da se ne bi realizovala u formi laži, lukavstva, licemerja. Takvo društveno stanje Česlav Miloš označava kao ketman.
U poimanju granica slobode mišljenja mora se naći odgovor na dva pitanja: koliko je polje ove slobode i ko o tome donosi sud.
Na ova pitanja mogu pravilno odgovoriti samo ustanove dobro uređenog društva. Prvo se pitanje, zbog neodređenosti svoje građe, ne može razrešiti na nivou pozitivnih zakona, ma koliko ovi zakoni bili pravedni. Zato su potrebne demokratske ustanove koje teže pravdi. Osetljiva granica između slobode mišljenja i povrede ličnih vrednosti, kao što su čast i ugled, na primer, ne sme biti pomerena na štetu slobode, jer bi se radilo o neopravdanoj reakciji poretka i podmetanju pojedincu zloupotrebe slobode, niti na štetu časti i ugleda, jer bi se pod maskom ostvarivanja ove slobode i pozivanja na njeno prirodno-pravno poreklo dovodile u pitanje moralne vrednosti.
U političkoj teoriji za različite vidove zloupotrebe slobode mišljenja koristi se sintagma "govor mržnje". To su različiti oblici verbalnog nasilja, propagande, zastrašivanja i sl., da bi se stvorilo stanje nesigurnosti za slobode i prava čoveka. Osnov takvog stanja obično treba tražiti u nacionalnom, religijskom, klasnom ili kom drugom razlogu.
U pravnom smislu, zloupotreba slobode mišljenja nastaje kada se u formi mišljenja iznose difamije, propagira agresivni rat, dovodi u pitanje ravnopravnost i jednakost na nacionalnoj, verskoj, rasnoj, polnoj i drugoj osnovi.
Zato sloboda mišljenja mora biti regulisana i ograničena. U prvom slučaju radi se o institucionalizovanju slobode u njenom društvenom značenju, a u drugom o međusobnom usklađivanju sloboda u sadržajnom smislu. Međunarodna dokumenta o pravima čoveka propisuju standarde u tom pogledu. Tako slobodu mišljenja i izražavanja jemče Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948 (član 19), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966 (član 19), Evropska konvencija o osnovnim pravima i ljudskim slobodama iz 1950 (član 10).
Priznati standardi ljudskih prava podrazumevaju i određena ograničenja slobode mišljenja. Ta ograničenja mogu biti obavezna i fakultativna. U prvom slučaju države potpisnice međunarodnih dokumenata dužne su da u svojim zakonima propišu krivična dela za povredu obaveznih granica slobode mišljenja. Tako Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima propisuje, u članu 20, da "svaka propaganda u korist rata biće zakonom zabranjena". Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. proglašeno je kao kažnjivo "neposredno javno podsticanje na vršenje genocida" (član 3, stav 1, tačka c). U članu 5 ove konvencije propisana je obaveza da strane ugovornice propišu "efikasne krivične sankcije" za dela navedena u članu 3 Konvencije.
Sva dokumenta o ljudskim pravima polaze od principa jednakosti i ravnopravnosti i ljudska prava priznaju bez obzira na pol, rođenje, nacionalnu, rasnu ili versku pripadnost, jezik, imovinu, političko i svako drugo ubeđenje (tako npr. reguliše Univerzalna deklaracija o pravima čoveka u članu 2).
Pomenuto pravo jednakosti zaštićeno je obavezom država ugovornica da zakonom zabrane svako zagovaranje mržnje na nacionalnoj, rasnoj i verskoj osnovi (tako npr. reguliše Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u članu 20).
Naš pravni sistem odgovorio je obavezama u pogledu obaveznih granica slobode mišljenja utvrđenih međunarodnim standardima.
Fakultativne granice slobode mišljenja država može ali ne mora primeniti. Međutim, i ovde su propisani strogi uslovi. Ova su ograničenja slobode mišljenja dopuštena tzv. restriktivnim klauzulama i moraju biti propisana zakonom, legitimna i neophodna demokratskom društvu. Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama predviđa veći broj tzv. restriktivnih klauzula, kao što su ugled, nacionalna bezbednost, moral, javni poredak, sprečavanje nereda i zločina i sl. Da li je mešanje države bilo u skladu sa priznatim standardima ljudskih prava podložno je oceni međunarodnih tela. Prijemom u Savet Evrope SCG je prihvatila i nadležnost Evropskog suda za ljudska prava u tom pogledu.
Kod fakultativnih ograničenja slobode mišljenja problem je dosta složen, posebno kada je u pitanju povreda moralnih vrednosti kao što su lično dostojanstvo, čast i ugled. Kako razrešiti odnos između dva priznata i samo naizgled suprotstavljena prava? Prva je pretpostavka od koje treba poći da se sva mišljenja moraju iznositi na umeren način.
I Mil (J. S. Mill) se u svojim raspravama založio za ograničenje upotrebe pogrdnog jezika, ne dirajući ovim u pravo kritikovanja državnih upravljača. Sloboda govora nije, dakle, sloboda da se govori šta se hoće. Međutim, granica između slobode govora i uvrede je osetljiva. Na jednoj strani je problem u individualnoj preosetljivosti, kojoj se ne sme ići u susret, a na drugoj u nedostatku objektivnih merila i kvalitetu onog koji će prosuditi na čijoj je strani pravo. Sud je reprezent javnosti u ovom smislu i na njegovoj strani je da objektivne kriterijume uzme u obzir i interveniše sankcijom.
U društvu koje je iz dugogodišnjeg "vanrednog" stanja prešlo u "redovno" i napokon počelo da se bavi i pitanjem odgovornosti za javnu reč, na sva ova pitanja mora se dati pravedan odgovor. U suprotnom, vrtećemo se u začaranom krugu. Samo će se smenjivati političke oligarhije, a nasleđeni problemi totalitarnih ideologija utiraće put novim vođama i idolima. Zato treba postupati mudro. Na krivičnu odgovornost moraju biti pozvani svi koji su zagovarali rat, vršili propagandu i stvarali mržnju na nacionalnoj ili verskoj osnovi, iscrtavali mete (podstrekavanjem na konkretan zločin), ali ne i oni koji su iz ideoloških i drugih pobuda, časnih ili nečasnih - svejedno, kritikovali predstavnike javne vlasti.
Nije jedini izlaz u krivičnoj odgovornosti. Treba afirmisati i druge vrste odgovornosti: političku, profesionalnu, filozofsku, moralnu. Ovo posebno stoga što još uvek nemamo slobodne zakone i razvijene demokratske ustanove da bi se ova pitanja razrešila primenom pravnog fenomena.

  Radonja Dubljević 
vrh strane
 
Kultura
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope