homepage
   
Republika
 
Događanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Sumrak Velike Srbije i Velike Albanije?

Unutrašnja strana nacionalizma

Ako je pokret za nezavisnost Kosova olujni vetar koji nosi sve pred sobom, pokret za ujedinjenje svih Albanaca je tek tihi povetarac

Gotovo da nema balkanskog naroda koji u poslednjih dve stotine godina nije imao san o velikoj državi u kojoj će živeti svi pripadnici tog naroda, pa i neki koji to nisu, ali vremenom mogu da postanu: Velika Bugarska, Velika Srbija, Velika Albanija, ali, zašto ne, i Rumunija, Hrvatska, Makedonija, čak i Mađarska, iako ona nije na Balkanu...
Pri tom je sasvim jasno da su ti nacionalni projekti, ma koliko duboko sezali u prošlost, posejali seme većine današnjih sukoba sa, često, krvavim raspletima. Činjenica je da srpski nacionalni pokret izvire iz plana koji je postavio Ilija Garašanin polovinom devetnaestog veka. U isto vreme je Joanis Koletis promovisao grčku "Megali ideju" o Velikoj Grčkoj čiji bi glavni grad bio Konstantinopolj i koja bi obuhvatala čak i široku zonu Bliskog istoka, nalik na neku vrstu novog vizantijskog carstva. Tek koju deceniju kasnije rođeni su Velika Sanstefanska Bugarska i njen direktni postulat, Velika Albanija Prizrenske i nešto kasnije Pećke lige. Snovi o velikoj Hrvatskoj morali su da budu pretpostavljeni snovima o bilo kojoj Hrvatskoj, ali to Hrvatima, iako bez države, nije smetalo da, s vremena na vreme, prema svojim susedima Srbima iskažu nacionalistički bes začuđujuće žestine. I na kraju Makedonija. Meni je lično makedonski predsednik Kiro Gligorov, ne bez sete pa i gorčine, rekao da su baš Srbi 1912. godine, zajedno sa ostalim malim balkanskim imperijalistima, upropastili stvaranje velike makedonske države u kojoj bi se pored Vardarske našle i Pirinska (danas u Bugarskoj) i Egejska (u Grčkoj) Makedonija.
Što se tiče "kvaliteta" nacionalizama, srpski i hrvatski se po svojoj žestini, destruktivnosti i histeričnosti mogu smatrati blizancima, mada bi se, da 1922. godine nije doživeo katastrofu u Maloj Aziji, grčki nacionalizam, kako kaže Marija Todorova, "izborio za sumnjivu čast da bude prvi u isticanju svog kompleksa nadmoći".
No, većina od ovde pobrojanih nacionalizama je stvar prošlosti. Neki nacionalizmi su poraženi, neki više nemaju prostora za delovanje, a neke se države, kao Grčka, smatraju dovoljno demokratskim da im se tolerišu ozbiljni nacionalistički ispadi na sopstvenoj teritoriji. Ostala su na sceni dva živa, suprotstavljena nacionalizma, srpski i albanski, i bojim se da će njihovo postojanje stvarati dosta unutrašnjih problema samim narodima, ali i još dugo provocirati tenzije i sukobe u ovom delu Evrope.

Tihi povetarac Velike Albanije

Zanimljivo je da su albanski nacionalizam i snovi o velikoj albanskoj državi nastali pre nego ne samo albanska država nego čak i albanska nacija. U vreme nastanka pokreta za veliku Albaniju (oko 1875), Albanci su za Evropu bili isto što i Turci, tako da su njihovi zahtevi za autonomiju na, za Balkan, ogromnoj teritoriji izazvali više čuđenje nego odbijanje. Mudri i poslovično obavešteni zapadni državnici češće su se pitali ko su ti Albanci uopšte nego šta hoće.
Program autonomije velike albanske države prvi put je objavljen 27. septembra 1878. u istambulskim novinama Tumač istoka (Tercüman-i sark). Ta država je trebalo da obuhvati teritoriju današnje Albanije, Makedonije, Kosova sa Srbijom južno od Vranja, delom Sandžaka, delom Bugarske i velikim delom Grčke. Gotovo sto godina kasnije projektanti zelene transverzale nacrtali su kartu balkanske džamahirije koja pored tih teritorija obuhvata najveći deo Bosne i Hercegovine i ceo Sandžak. To su, dakle, istorijski snovi i sadašnja fikcija. A šta je realnost?
Današnja vizija Velike Albanije je nešto drugačija i pored države Albanije obuhvata Iliridu (zapadna Makedonija), Dardaniju (Preševska dolina), Čameriju (severozapadni deo Epira), Kosovo i deo Crne Gore oko Skadarskog jezera i Ulcinja. Zanimljivo je da, kao i u vreme Prizrenske lige, ni današnju Veliku Albaniju decenijama niko nije ozbiljno shvatao. Međutim, vreme je prolazilo donosivši čudne promene u regionu i albanski nacionalni pokret je gotovo neprimetno, a da ni oni to nisu do kraja shvatili, a možda svi ni želeli, došao na pozicije na kojima je zaokruženje njihovih etničkih teritorija sušta realnost. Albanija je nezavisna država, Kosovo je na putu koji ne isključuje nezavisnost, Albanci zapadne Makedonije će demografskom eksplozijom jednom postati većina u toj državi. Kako tada tri samostalne države albanskog naroda koje imaju teritorijalni kontinuitet sprečiti da postanu jedna i to ne bilo kakva država već država od 12 do 15 miliona stanovnika? Za celu priču nije bitno što će morati da se odreknu teritorija u Grčkoj ili, recimo, Preševa ili Ulcinja.
Naravno, to je samo mogućnost koja ne mora obavezno da se desi. Medalja ima i drugu stranu. Albanski nacionalni pokret nipošto nije homogen, niti su svi Albanci sigurni da žele ujedinjenje. Posle prvih gorkih iskustava sa "majkom Sqiperiom" kosovski Albanci definitivno ne žele pripajanje matici. Oni na Kosovu sebe doživljavaju superiornijim i finansijski moćnijim od svojih sunarodnika u Albaniji. Kao i u slučaju Srba, najlošijim Albancima se smatraju oni koji žive u matičnoj zemlji. Svi drugi su "bolji i veći" Albanci, a "najbolji i najveći" su oni u šumi. Ideja Velike Albanije postoji, ali stožer ujedinjenja nije Tirana nego Priština, a u tome ima podršku makedonskih Albanaca.
Za ovu analizu je veoma važno odvojiti frenetičnu želju kosovskih Albanaca za nezavisnošću od pokreta za ujedinjenje svih albanskih teritorija. Prvi pokret je histeričan, emotivan i nasilan, drugom se mnogi opiru i odbacuju ga. Kada je pre dve godine objavljena informacija da je u severnom regionu Grčke, u Thresprotiji, gde živi albansko stanovništvo zvano Čami, osnovana Oslobodilačka vojska Čamerije (UÇÇ) sa ciljem da taj deo Grčke pripoji Velikoj Albaniji, Tirana je reagovala trenutnim žestokim demantijem, osudom i kolektivnom konsternacijom svih činilaca političkog i medijskog života. Tome se pridružio i Ali (Alji) Ahmeti, politički lider makedonskih Albanaca, inače osumnjičen da je tu vest "proturio". On je poslao pismo grčkom ministru inostranih poslova Papandreuu, kojim odbacuje bilo kakve pretenzije za stvaranje ili pružanje podrške bilo kakvoj "UÇÇ", i uverava ga u prijateljska osećanja Albanaca prema grčkom narodu.
Veoma je suvislo i pitanje čija je želja Velika Albanija. Države Albanije sigurno nije i njihovi politički predstavnici sa gnušanjem odbijaju svaku ideju koja ih udaljava od evropske Albanije. Nije to, izgleda, ni želja kosovskih Albanaca jer je partija koja se direktno zalaže za tu opciju na poslednjim opštim izborima dobila samo jedno mesto u parlamentu Kosova, a in flagranti nije ni želja makedonskih Albanaca.
Dakle, većina Albanaca će jednom možda živeti u istoj državi, ali je veoma mali broj njih spreman da za ostvarenje te ideje založi bilo šta osim vremena. Valjda zato mi je jedan od starešina porodica u velikom pograničnom selu rekao: "Pokret za nezavisnost Kosova je olujni vetar koji nosi sve pred sobom, a pokret za ujedinjenje je tihi povetarac. To, da li ćemo biti u jednoj državi za dvadeset ili sto dvadeset godina, nije važno. Alah može da čeka. On je večan".

Pravoslavna saborna monarhija

Ono što srpski nacionalizam od njegovog postanka do danas čini jedinstvenim na prostoru Balkana jeste činjenica da je to jedini balkanski nacionalizam koji nikada do sada nije bio poražen, a kamoli osramoćen i ponižen. Iako je za posledicu svog razornog i pogubnog delovanja i grešaka srpski narod u dvadesetom veku imao strašne i katastrofalne, pa čak i samogenocidne posledice, događaji i aktivnosti koji su doveli do tih posledica ne samo da nisu ocenjeni i proglašeni kao zločin, pa čak ni kao greška, već Srbi i danas mazohistički te događaje predstavljaju i slave kao najviše domete hrabrosti, mudrosti, slobodoljubivosti, patriotizma, a njihove pojedinačne aktere proglašavaju ne samo herojima već i apoteozom ljubavi prema zemlji i narodu. Takvih događaja je mnogo, ali su najkrupniji i najdalekosežniji Prvi i Drugi balkanski rat, Sarajevski atentat, 27. mart 1941. i ustanak i građanski rat u Srbiji u jesen 1941. Naravno, i ratovi poslednje decenije prošlog veka.
Iako je taj srpski nacionalizam platio izuzetno visoku cenu on je uvek, psihološki i moralno, bez obzira koliko je štete naneo sopstvenom narodu, izlazio kao pobednik. Upravo je taj nedostatak poraza, poniženja i sramote pogodovao njegovom stalnom neometanom obnavljanju koji je kulminaciju doživeo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Poraz koji je izostao bio bi poučan, otrežnjujući i, ne treba sumnjati, veoma koristan. Ljudska rasa se, na kraju krajeva, uči na počinjenim greškama. Ali, conditio sine qua non tog edukacionog sistema je da jedan događaj prihvatimo kao grešku, trudeći se da ga ne ponovimo. Problem sa srpskim narodom i njegovim nacionalizmom je što očiglednu grešku ne priznaje za grešku, što manu proglašava vrlinom, zločin herojskim delom, što, normalno, dovodi do toga da zločinci, umesto u zatvoru, sede u skupštinskim klupama i smeše se iz đačkih čitanki.
U Srbiji se već više od deset godina, negde u virtuelnim nebesima, daleko od očiju i ušiju javnosti vodi velika bitka između dve Srbije, zavereničke i sumnjičave Srbije srednjeg veka, sevapa i inata, i moderne evropske Srbije koja pre svega nastoji da postane država, pa onda sve ostalo. Činilo se da je oktobarskim promenama 2000. godine ishod te bitke rešen i da smo najzad svetu počeli da pokazujemo svoje lepo lice, ali nije bilo tako. Nova vlast nije želela ili umela, svejedno, da iskoristi zamah promena. Vodeći mnogo više računa o svojim strankama, nego o državi i građanima, vladajući političari, svi odreda, nisu bili sposobni da na suočavanju sa zločinima i zločinačkim bićem srpskog naroda stvore novi izvor neophodne energije i od njega naprave najbolju branu protiv kriminala, nelojalnih i opasnih delova policije i vojske, i svih drugih zala, naravno i kao najbolju zaštitu za svoj i tuđ život. Nespremnošću i neiskrenošću u odnosu na neposrednu prošlost, oživljavanjem kosovskog pitanja na osnovama štetnim za građane Srbije i, na kraju, paktiranjem sa pravoslavnom crkvom i kleronacionalistima, nova vlast je ne samo ohrabrila srpski nacionalizam koji se već bio stavio u fazu mirovanja i iščekivanja, već mu je pomogla da dobije novi kamuflažni identitet.
Srpski nacionalizam je, počev od devedesetih godina prošlog veka, izgubio ne samo sve bitke, već i veliki deo faktičkih mogućnosti za promociju Velike Srbije. Srpske krajine, srpsku Dalmaciju, srpsko Kumanovo, srpsku Slavoniju i ko zna šta još "srpsko" malo ko pominje i uzima za blisko pameti. Nema više Velike Srbije, ali to ne znači da nema srpskih nacionalista. Ako već ne mogu da nam naprave Veliku Srbiju pokušaće da od ove male naprave pravoslavnu monarhiju u kojoj bi crkva i država ujedinjene u brizi za srpski narod iskoristile "preimućstva civilizacijske zaostalosti". Okolne države mogu da budu mirne, ili bar mirnije nego u poslednjih deset godina, ali građani Srbije imaju mnogo razloga za paniku. Sudeći po rezultatima poslednjih predsedničkih izbora, nova vrsta srpskog nacionalizma je većinska ideologija. Strahu od njega je podlegao i vladajući DOS, pa je, umesto da se uz pomoć međunarodne zajednice strateški opredeli za stvaranje nove elite koja će korespondirati sa evropskim sistemom vrednosti kroz podršku radikalnim promenama, i sam naglo skrenuo udesno, ako ne prihvatajući a ono in flagranti tolerišući primitivizam, antizapadnjaštvo, antisemitizam, ksenofobiju, revanšizam i negiranje Haškog tribunala kao glavne odrednice modernog srpskog nacionalnog cilja. U takvom društvenom miljeu ubistvo jednog čoveka je najmanje što nam se moglo i može dogoditi.

  Miroslav Filipović  
 
Dijalog
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope