Veliko spremanje za Evropu

Iako je vanredno stanje donelo neke rezultate i podmazalo točkove DOS-a, pa i obnovilo nade građana u vlast i institucije, počinjene su i ozbiljne greške

Prijem u Savet Evrope je jedna od najboljih stvari koja nam se desila ne samo u odnosu na događaje u proteklih mesec dana. Iako se ni tu nismo proslavili (pretposlednji ulazimo u jednu od najširih evropskih organizacija), važno je da smo konačno tamo. Ako to i nije toliko važno za poboljšanje položaja vladajuće političke elite, dobro je za građane Srbije i Crne Gore jer će se proširiti mogućnosti da zastupaju svoje interese, posebno u domenu zaštite osnovnih ljudskih prava. Prijemom neke zemlje u SE, građani te zemlje dobijaju mogućnost da svoja prava zastupaju pred još jednom sudskom instancom - Evropskim sudom za ljudska prava.

Zakasnelo ubrzanje u skupštini

Ukidanju vanrednog stanja prethodila je ne samo dugotrajna istraga oko ubistva premijera Zorana Đinđića već i prilično ubrzana (nadajmo se ne i zbrzana) zakonodavna aktivnost. Tako je ukinut član 39 Zakona o saradnji sa tribunalom u Hagu kojim je, faktički, bila onemogućena saradnja sa Hagom u vezi sa optužnicama podignutim posle usvajanja ovog zakona.
Parlament Srbije je (i dalje bez TV prenosa) doneo neke nove i izmenio važeći Krivični zakon čime je omogućeno da se osumnjičeni drže u pritvoru duže nego ranije. To što je moguće zakonito zadržavanje u pritvoru do tri meseca naišlo je na različite komentare. Od potpunog razumevanja i podrške, do vapaja da se time drastično krše ljudska prava i odstupa od smernica koje za zakonodavnu praksu daje Evropa. No, pooštravanje odredbi krivičnog postupka debelo je potkrepljeno našom nesrećnom "društvenom praksom", a i kompetencijama i lošim običajima našeg pravosuđa, očigledno nespremnog da izađe na kraj sa vlastitom odgovornošću.
Ono što ne valja, a izgleda da je moralo da se tako uradi, jeste usvajanje u vanrednom stanju dva medijska zakona, osnovnog - Zakona o javnom informisanju i Zakona o telekomunikacijama. Predlog Zakona o javnom informisanju, koji je još pre uvođenja vanrednog stanja ponuđen za javnu raspravu, dobio je mnogobrojne primedbe stručne, posebno medijsko-novinarske javnosti. Ovaj predlog je vladina kompilacija dva nacrta zakona koji su bili označeni kao "novinarski" i kao "ekspertski". Taj tekst je, po mišljenju većine koji su sa predstavnicima vlade i međunarodnih organizacija učestvovali u javnoj raspravi u Medija centru, veoma restriktivan u odnosu na prava medija i novinara. Novinarska javnost je nezadovoljna ne samo okolnošću da se ovaj važan zakon donosi u okolnostima vanrednog stanja već i time što su usvojeni oni amandmani na predlog zakona kojima se još više država meša u medijsku sferu (kao što je amandman DSS da država ima svoju novinsku agenciju).
Neozbiljnost institucija države dovela je ne samo do zbrzavanja u donošenju medijskih zakona već i do skandaloznog kršenja zakona u kojem se jasno kaže da se sve kandidature za Savet Agencije za radio-difuziju moraju obelodaniti najmanje mesec dana pre glasanja o kandidatima. Kandidature Vladimira Cvetkovića i Nenada Cekića objavljene su istog jutra kada je o njima trebalo da se glasa! No, na to se nadležni nisu obazirali, a zašto bi i tako izabrani kandidati! Doduše, protestovali su ANEM, NUNS i Spektar tražeći da se ponovi izbor za Savet. U stvari, propusta oko ovog izbora bilo je još letos na samom početku procedure konstituisanja. Upućenima je poznato da je Skupština Srbije pozive za glasanje o kandidatima slala faksom, često na pogrešne telefone koji više nisu mogli nikoga pozvati. Tako su neki ovlašćeni predlagači odmah izgubili šansu da predlože svoje kandidate, čime se niko nije bavio.

Komesarske komisije

Beba je izgleda više ribao nego brifovao urednike pa su i oni smogli snage da priupitaju odakle on, pa čak i to šta ga je vladi preporučilo da se onda on preporuči medijima, a sve radi boljeg razumevanja vladinih poteza. Svima je i ranije bilo jasno da gospodin Beba svoj posao obavlja izuzetno proizvoljno bar kada su u pitanju dobri običaji u odnosima vlasti i medija. Njegovim povratkom u javnost (u kojoj, u stvari, nikada na pravi način i nije bio
prisutan) stvari sa medijima su se još više pogoršale. Neki urednici su prestali da odlaze na brifinge u vladu, a čule su se i primedbe da se od tamo dobijaju pogrešne informacije (koje su u uslovima vanrednog stanja jedina "istina"). Sve se još nekako trpelo dok nije pukla bruka - gospodin Beba je napao urednicu VIN-a Gordanu Sušu jer se u svojoj emisiji - intervjuu sa Nebojšom Čovićem - raspitivala o njegovom statusu. Ako bude pameti, tj. samokritičnosti, vlada će gospodina Popovića sada uputiti na definitivno odmaranje od teškog posla rada na njenom imidžu. Ukoliko ne želi da upropasti i ono što je sama, bez njega, uradila kako valja.

Ka budućnosti

Kakva je veza između posete američkog državnog sekretara Kolina Pauela i užurbanosti vlasti da unapredi saradnju sa Haškim tribunalom nije poznato javnosti. Niko se, uostalom, ne bi time hvalio. Sadržaj razgovora sa našim najvišim državnim zvaničnicima sveo se na protokolarne izjave o podršci SAD kursu reformi koji nastavlja Živkovićeva vlada itd. Ta misterioznost naših službi informisanja dovela je do toga da se u delu medija naveliko nagađa o tome, pa spekulacije idu do toga da je SCG pristala da se ovde stacionira jedan kontingent američkih vojnika iz NATO-a. Neki političari tvrde da Hag uopšte nije bio tema, ali je i odlazak Mihajlovića i Svilanovića na razgovore u Tribunal (koji je prethodio dolasku Pauela) znak da je sve ostalo po starom: možda ima manje pritisaka ali je zato ovde postalo dovoljno jasno da saradnja sa Hagom pomaže i raščišćavanju ovdašnjeg podzemno-političkog haosa koji je utemeljen još u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Tribunal se pojavio ne samo kao neprekoračiva stepenica za evropske integracije nego i kao najbolji i najsigurniji način da se raščisti sa ostacima Miloševićevog režima, ali i da se dođe do važnih informacija o njegovom funkcionisanju, akterima i putevima novca bez kojeg ničeg ne bi bilo. Za Miloševića se, pokazale su i najnovije istrage u Srbiji, radilo uvek za jasnu ili izbrojivu nagradu. Sve je bilo isplativo. Pokazalo se i to da je Milošević za ubistva plaćao milione, a da su i neki radnici sadašnje BIE svesno učestvovali u ubistvu premijera Đinđića - za hiljadu i nešto više evra.
Novina u saradnji sa Hagom je inicijativa srpskog establišmenta da se ovde procesuiraju optuženi za ratne zločine, kako oni koji su već optuženi pred Tribunalom, tako i oni koji bi bili procesuirani na osnovu domaćih zakona koji se pripremaju. U vezi sa tim iz MUP-a Srbije i od samog ministra Mihajlovića upućeni su pozivi optuženima za zločin u Ovčari, Šljivančaninu i Radiću, da se pojave, a da će im srpska vlast omogućiti da se, naoružani najboljim dokazima iz najnovijih istraga, odbrane od optužbi.
Kao da je i naša diplomatija krenula u ofanzivu onoliko koliko joj to mogućnosti dozvoljavaju. Svilanovićeva poseta Pekingu i Moskvi, ako nema toliki politički značaj, mogla bi imati makar malu ekonomsku korist.