Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XV (2003)

306-307

1-30. april 2003.

Republika

Šta čitate

Dominacija, kritika i sloboda*

Pobeda Sjedinjenih Država kao poslednje supersile nagoveštava da će od sada novi pravci sile strukturisati svet - a to se moglo nazreti već šezdesetih i sedamdesetih godina. (...)

Prema tim opisima, novi imperijalizam je nešto nezaobilazno, i to na izrazito obeshrabrujući način - on galopira, on guta, bezličan je i deterministički. Akumulacija na svetskoj razini; svetski kapitalistički sistem; razvoj nerazvijenih; imperijalizam i zavisnost, odnosno struktura zavisnosti; beda i imperijalizam - već smo u ekonomiji, političkim naukama, istoriji i sociologiji upoznali ovakav repertoar koji nije toliko vezan za Novi svetski poredak, koliko za pripadnike kontroverzne škole levičarskog mišljenja. Ipak, kulturološke implikacije takvih fraza i pojmova posve su uočljive (iako se o njihovoj prirodi često vode debate i to pitanje ni iz daleka nije razrešeno) i, avaj, čak i na najneupućenijeg posmatrača bez sumnje ostavljaju mučan utisak. (...)

Moćni postaju sve moćniji i bogatiji, a slabiji sve slabiji i siromašniji; jaz između jakih i slabih nadilazi staru podelu na socijalističke i kapitalističke režime, podelu koja, barem u Evropi, sve više gubi na značaju. (...)

Na planeti danas živi isuviše veliki broj politizovanih ljudi, tako da nijedna nacija nije više spremna da prihvati konačnost američke istorijske misije da predvodi svet. (...)

Takvo uparivanje moći i legitimiteta (moć crpi snagu iz sveta direktne dominacije, a legitimitet iz sfere kulture), karakteristično je za klasičnu imperijalnu hegemoniju. Takvo uparivanje je u "veku Amerike" specifično zbog dramatičnog povećanja opsega kulturnog autoriteta, do kog je u velikoj meri doveo do tada još neviđeni razvoj sredstava za prenos i kontrolu informacija. Kao što ćemo videti, mediji su ključni faktor svake kulture. I dok se evropska kultura pre sto godina dovodila u vezu sa prisustvom belog čoveka, sa njegovim otvoreno nasilničkim (te stoga odoljivim) fizičkim prisustvom, danas, pored toga, imamo i međunarodno medijsko prisustvo koje kradomice, često i na nesvesnom nivou, pokriva neverovatno široko područje. Kada se u Francuskoj ili Japanu primeni na televizijske serije poput Dinastije i Dalasa, "kulturni imperijalizam" (fraza koju je Žak Lang učinio poznatom i čak pomodnom) gubi ponešto od svog značenja, ali kada je smestimo u globalnu perspektivu, ona ponovo postaje umesna. (...)

Niko ne poriče da u ovakvoj konstelaciji upravo Sjedinjene Države imaju najviše moći u rukama - bilo zato što nekolicina američkih transnacionalnih korporacija kontroliše proizvodnju, distribuciju i, povrh svega, odabir vesti na koje se oslanja najveći deo sveta (izgleda da čak i Sadam Husein dobija vesti od CNN-a), bilo zato što je nesputano širenje različitih oblika kulturne kontrole, koji dolaze iz Sjedinjenih Država, stvorilo nove mehanizme uključivanja i zavisnosti, čime potčinjavaju i pritiskaju ne samo domaće američko stanovništvo, već i slabije i manje kulture. Nekoliko dela kritičkih teoretičara - u vidu imam pre svega ideju Herberta Markuzea o jednodimenzionalnom društvu, i Adornovu i Encensbergerovu "industriju svesti" - razjasnile su prirodu te mešavine represije i tolerancije, mešavine koja se u zapadnim društvima koristi kao sredstvo društvene pacifikacije (o tome su u prethodnoj generaciji raspravljali Džordž Orvel, Oldos Haksli i Džejms Bernam). (...)

Istorijski gledano, američki, i uopšte zapadni mediji, oduvek su bili produžena ruka vodećeg kulturnog konteksta. Arapi danas nisu ništa drugo do razvodnjeni primer Drugih, izloženi gnevu neumoljivog Belog Čoveka, nekakvog puritanskog superega čiji prodor u divljinu ne zna za granice i koji, razume se, svoju stvar odlučno isteruje do kraja. (...)

I premda je Sadam poreklom Takrili, tvrdnja da Irak i njegovi žitelji nemaju dodira sa knjigama i idejama, pokazuje potpuno zanemarivanje Sumera, Vavilona, Ninive, Hamurabija, Asirije i svih velikih spomenika drevne mesopotamske (i svetske) civilizacije koja je rođena u srcu Iraka. Jer, kazati tako bezuslovno da je Irak jedna "gola" zemlja, što će reći neplodna i pusta u svakom pogledu, znači pokazati neznanje kakvog bi se i osnovci postideli. (...)

U tako neuravnoteženoj atmosferi militarizam je u moralnoj ekonomiji arapskog sveta zadobio previše povlastica. Problem najvećim delom potiče od osećaja nanesene nepravde, za koju Palestina nije samo metafora, već i stvarnost. Ali zašto bi jedini mogući odgovor bila vojna sila, ogromna vojska, grlati slogani, krvava obećanja, a uz njih još i beskrajno mnoštvo stvarnih primera militarizma, koji počinju katastrofalno izgubljenim ratovima, da bi se potom survali do fizičkog kažnjavanja i pretnji? Svi moji arapski poznanici bi se u užem krugu prijatelja spremno složili sa činjenicom da je državni monopol nad silom gotovo sasvim ukinuo demokratiju u arapskom svetu, usadio beskrajnu mržnju između tlačitelja i potlačenog, dao preveliku vrednost konformizmu, oportunizmu, ulagivanju i pasivnom prihvatanju stvarnosti, dok je u kraj gurnuo prihvatanje rizika koje sa sobom nose nove ideje, kritika ili neslaganje. (...)

Na Bliskom istoku su Sjedinjene Države stajale uglavnom na strani tiranije i nepravde, i to čitave dve generacije. Njihova zvanična politika nije podržavala borbu za demokratiju, prava žena, sekularizaciju ili prava manjina. Umesto toga, svako naredno rukovodstvo podupiralo je poslušne i omražene mušterije, okretalo leđa naporima malih naroda koji su pokušavali da se oslobode vojne okupacije, a njihovim neprijateljima davalo novčanu pomoć. Širom oblasti Bliskog istoka, Sjedinjene Države su pobudile neograničeni militarizam i (zajedno sa Francuskom, Britanijom, Kinom, Nemačkom i drugima) dale se u opsežnu trgovinu oružjem, najčešće sa onim vladama koje su gurane u sve veću krajnost, zahvaljujući američkoj zaokupljenosti Sadamom Huseinom, čija je moć bila neverovatno naduvana. (...)

Profesionalizacija intelektualnog života postala je toliko prodorna, da je smisao poziva - kako veli Žilijen Benda - bezmalo iščezao. Intelektualci naklonjeni politici usvojili su državne norme, a kad ih država, razumljivo, pozove u prestonicu, ona im, zapravo, postaje zaštitnik. Težnja prema kritici se neretko i, u skladu sa situacijom, naprosto zanemaruje. A što se tiče intelektualaca koji vode računa o vrednostima i principima - mislim na stručnjake za književnost, filozofiju i istoriju - njihovu oštricu otupeo je tako darežljivi američki univerzitet, pravo utopijsko utočište koje pruža izvanredno mnogo različitih mogućnosti. Njihovim stilom vlada jezik gotovo odbojne nerazumljivosti. Sekte poput postmodernizma, analize diskursa, novog istorizma, dekonstrukcije i neopragmatizma, prenose ih u zemlju zaborava; neobični osećaj bestežinskog stanja u odnosu na težinu istorije i individualne odgovornosti, rasteruje usredsređenost na javna pitanja i javni diskurs. Krajnji ishod je nekakvo koprcanje koje je tužno i gledati, dok čitavo društvo plovi bez cilja i smisla. Rasizam, beda, ekološka pustoš, boleštine i neznanje strahovitih razmera: ta pitanja ostavljena su medijima i pokojem ekscentričnom predsedničkom kandidatu. (...)

Tokom uzbudljivog procvata dekolonizacije i ranog nacionalizma Trećeg sveta, malo koga je zanimalo što nativizam, pažljivo negovan unutar antikolonijalnog tabora, jača i dostiže ogromne razmere. Nacionalistički zahtev za čistim ili autentičnim islamom, afrocentrizmom, crnaštvom (négritude) ili arabizmom, naišao je na snažan odgovor, koji, doduše, nije bio u punoj meri praćen svešću da će se ove etnije i duhovne suštine vratiti da od svojih uspešnih pristalica naplate veoma visoku cenu. Fanon je bio jedan od retkih koji je upozorio kako velikim društveno-političkim pokretima poput dekolonizacije preti opasnost od nezauzdane nacionalne svesti. Postoji opasnost i od nezauzdane verske svesti. U ionako već teško nasleđe imperijalizma, nove probleme je donela pojava raznoraznih mulâ;, pukovnika i jednopartijskih režima, koji svoju političku platformu grade na priči o ugroženoj nacionalnoj bezbednosti i potrebi da se zaštiti krhka revolucionarna država. (...)

Uzmimo za primer pojavu "terorizma" i "fundamentalizma", dva ključna termina osamdesetih godina. S jedne strane, u javnom prostoru, čije je postojanje omogućio međunarodni diskurs, gotovo da se nije moglo ni početi s proučavanjem političkih sukoba u koje su bili umešani Suniti i Šiiti, Kurdi i Iračani, Tamili i Singalezi, ili Siki i Hindusi - duga je to lista - a da se na kraju ne pribegne kategorijama i predstavama "terorizma" i "fundamentalizma", koji su u potpunosti proizvod intelektualnih zaokupljenosti i fabrika koje postoje u metropolskim centrima poput Vašingtona i Londona. Zastrašujuće su to predstave, pre svega zato što im nedostaje razlikovni sadržaj ili određenje; one, međutim, stoje kao znak moralne snage i odobravanja za svakoga ko ih se lati, dok istovremeno služe kao izgovor za moralnu odbranu od svakog na koga bi se takve predstave primenile, zbog čega bi ovaj bio proglašen kriminalcem. Ova dva vida divovskog svođenja uspela su da pokrenu čitave vojske i rasejane zajednice. Ni iranska zvanična reakcija na Rušdijev roman, ni nezvanično oduševljenje njegovim delom u islamskim zajednicama na Zapadu, ni javni ili privatni izliv ogorčenja zbog fatve ne može se, po mom mišljenju, razumeti bez osvrta na celokupnu logiku i detaljne artikulacije i reakcije koje je pokrenuo malopre opisani sistem arogantnog držanja. (...)

U odsudnom času, strah i užas izazvan prejakim slikama "terorizma" i "fundamentalizma" - jer to su likovi međunarodne ili nad-narodne slikovnosti sačinjene od inostranih đavola - pojačavaju pokornost pojedinaca prema vladajućim normama. To važi za sva nova postkolonijalna društva, a takođe za Zapad uopšte i Sjedinjene Države naročito. Dakle, ako se suprotstavimo nakaznosti i ekstremizmu koji počivaju u srcu terorizma i

fundamentalizma - moj primer je tek neznatno parodičan - to znači da smo se izjasnili za umerenost, racionalnost i izvršni centrizam tog prilično nejasnog "zapadnog" (ili pak lokalnog i patriotski utemeljenog) etosa. Da ironija bude veća, nema ovde ni traga poverenju i pouzdanoj "normalnosti" koja nosi pravičnost i čestitost a kojom se zapadni etos toliko diči; baš naprotiv, ova dinamika upravo "nas" prožima pravedničkim besom i brzopletom tvrdoglavošću, zbog čega na kraju "drugi" postaju neprijatelji koji samo čekaju da razore našu civilizaciju i naš način života.Ovo je samo bleda skica toga kako kalupi te prisilne ortodoksije i samoljublja povećavaju moć nepromišljenog pristanka i nepobitne doktrine. I dok se ti kalupi vremenom, i zbog čestog ponavljanja, polako usavršavaju, imenovani neprijatelj odgovara,
		Eugene Dela Croix, An Arab Praying, 1832.

nažalost, isto tako krajnjim merama. Svojim jezikom, iz svojih ugroženih zavičaja, muslimani, Afrikanci, Indijci ili Japanci napadaju Zapad, amerikanizaciju i imperijalizam, ne osvrćući se na pojedinosti i bez ikakve kritičke diferencijacije, diskriminacije i razlike kojom ih je tako obilato počastio sâm Zapad. Isto važi i za Amerikance, kod kojih patriotizam predstavlja svetinju. Na kraju se pokazuje da tu vlada potpuno bezumna dinamika. Kakvi god bili ciljevi "pograničnih ratova", oni uvek iznuruju. Čovek prosto mora da se priključi prvobitnoj ili tek uspostavljenoj zajednici; ili, kao podređeni Drugi, mora da prihvati status podređenog; ili mu ostaje da se bori do smrti. (...)

Potrebna nam je drugačija, novatorska paradigma humanističkog istraživanja. Postoje naučnici koji otvoreno pristupaju politici i interesima sadašnjosti; oni to čine otvorenih očiju, koristeći veliku analitičku snagu i primenjujući prihvatljive društvene vrednosti koje se ne tiču ni opstanka disciplinarnih feuda ili bratstava, niti manipulativnih identiteta "Indije" ili "Amerike", već usavršavanja i neprisilnog poboljšanja života u zajednici koja se upinje da opstane među drugim zajednicama. Ne smeju se nipodaštavati domišljata iskopavanja kakva ovakav rad zahteva. Nije potrebno tragati za naročitim i jedinstvenim suštinama, nije ih potrebno oživljavati ili postavljati na mesto neopozive časti. (...)

Ta drugačija analiza započinje čim počne govor o tome kako se u ovom svetu sve specijalizuje i pretvara u potrošačke artikle - toliko je uznapredovala hipertrofija uobrazilje i volje, kao i američki kult struke i profesionalizacije, koji drži prevlast nad diskursom kulture. Retko kad su u ljudskoj istoriji sile i ideje jedne kulture vršile tako snažan uticaj na druge kulture, kao što je to u slučaju odnosa Amerike sa ostatkom sveta. (...)

Glavni zadatak je, stoga, da se ova nova ekonomska i društveno-politička izmeštanja, ali i konfiguracije našeg vremena, usaglase s neverovatnom međuzavisnošću ljudi što postoji na čitavom svetu. Ukoliko japanski, istočnoevropski, islamski i zapadnjački primeri imaju bilo šta zajedničko, onda je to činjenica da nam je potrebna nova kritička svest, a do nje se može doći jedino preispitivanjem odnosa prema obrazovanju. Ako zahtevamo da učenici uporno ističu vlastiti identitet, istoriju, tradiciju i posebnost, naučićemo ih već na samom početku da izvikuju osnovne zahteve demokratije i prava na bezbedan, čoveka dostojan život. Ali treba ići i dalje, treba ove zahteve smestiti u geografiju drugih identiteta, naroda i kultura, i tek tada treba poučiti kako su se, uprkos svim razlikama, ovi zahtevi uvek preklapali, putem nehijerarhizovanog uticaja, ukrštanja, pripajanja, sećanja, namernog zaborava i, razume se, sukoba. Nismo ni blizu "kraja istorije", mada još uvek nismo oslobođeni gledišta kojima se on monopolizuje. Takva gledišta nisu u prošlosti donela ništa dobro - uprkos glasnim povicima politike separatističkih identiteta, multikulturalizma, diskursa manjina - i što pre pronađemo alternative, to bolje i sigurnije. Većina nacionalnih sistema obrazovanja nije ni sanjala da možemo biti izmešani u onoj meri u kojoj danas zaista jesmo. Verujem da usklađivanje umetničkog i naučnog znanja sa ovom integracijom predstavlja intelektualni i kulturni izazov današnjice.
Ne smemo ostati osuđeni na ponavljanje imperijalnog iskustva, i zato ne bi trebalo zaboraviti postojanu kritiku nacionalizma koja dolazi od različitih, već pomenutih teoretičara oslobođenja. Kako da sačuvamo oslobodilačku snagu koju su stvorili veliki dekolonizujući pokreti otpora i masovne pobune osamdesetih godina, kako to da učinimo u redefinisanom, a ipak danas tako bliskom odnosu između kulture i imperijalizma - odnosu koji omogućava obespokojavajuće forme dominacije? Može li ta snaga da umakne homogenizujućim procesima modernog života, da privremeno zakoči intervencije novog imperijalnog centrizma?

* Iz: Edvard Said, Kultura i imperijalizam, prevela Vesna Bogojević, Beogradski krug, Beograd 2002, str. 499, 499-500, 501, 508, 513, 514-515, 519-520, 523-524, 526, 528, 532, 538-539, 542-543, 544-545, 546, 558, 576-577. Oprema redakcijska.


	Ponovo pročitati	Muke s ustavom

Republika